Bajden i Srbija: Da li bi trebalo da se bojimo nove kampanje protiv Srba?
Šta za Srbiju znači izbor Džoa Bajdena i zašto stvari možda i neće biti toliko loše kako mnogi očekuju
Piše: Milan Dinic (London)
Izborom Džoa Bajdena — jednog od najvećih zagovarača upotrebe američke vojne sile u svetu — želja transatlantista za velikim povratkom SAD na globalnu scenu deluje zabrinjavajuće za one koji nisu deo političkog zapada. U Srbiji je izbor Džoa Bajdena za predsednika SAD dočekan sa zabrinutošću imajući u vidu njegove stavove iz devedesetih i njegovo političko nasleđe na Balkanu.
Nije tajna da novi američki predsednik ne važi za prijatelja Srbije a mnogi misle da je otvoreni neprijatelj Srba. Ima mnogo činjenica koje govore u prilog ovakvom pogledu: tokom devedesetih Bajden je bio jedan od najvećih kritičara Srbije i Srba povodom dešavanja u bivšoj Jugoslaviji. Kao senator govorio je na skupovima Albanaca u Americi o opravdanosti ne samo albanske secesije nego i osvete nad Srbima.
Otvoreno se zalagao za vojni napad na Srbe u Bosni, bombardovanje i okupaciju Srbije i bio je jedan od zagovornika napada na Srbe u Bosni 1995. i agresije 1999. godine. Takođe, jedan je od glavnih zagovornika secesije Kosova i američke podrške tom činu. Da li bi Srbija i Srbi trebalo da očekuju da se Bajden i sada ponaša prema njima isto kao devedesetih?
Iako se čini da od ovakvog političara Srbija ne može da očekuje išta dobro, ima nekoliko faktora koji ukazuju da Bajdenova politika ne bi trebalo da bude toliko oštra kao njegova ranija retorika prema Srbima i Srbiji jer se mnogo toga danas nije isto kao tada.
Svet se promenio. Svet treće decenije 21. veka nije svet poslednje decenije 20. veka. Posle sloma SSSR i kraja blokovske podele, mnogi na Zapadu su najavili „kraj istorije“. Devedesetih su jedna zemlja i jedna kultura dominirali svetom — SAD. Od vojnih intervencija u Liberiji, Iraku, Somaliji, Bosni, na Kosovu, pa do marginalizovanja Rusije, pomorskog ponižavanja Kine do mekdonaldizacije istočne Evrope — glavnu reč je vodila Amerika.
Kada je reč o agresiji na SRJ s početka 1999. i izostanku ruske podrške, neretko se previđa da je 1998. Rusija, izmorena ratom u Čečeniji 1997, dotakla dno ekonomske krize koja je počela raspadom SSSR: zemlja je proglasila bankrot, inflacija je bila 89 odsto, Rusiju je zahvatila politička kriza usled smene vlade u martu, Jeljcinu se pripremao opoziv, dok mu je ćerka bila umešana u korupcijski skandal sa građevinskom firmom Mabeteks Bedžeta Pacolija. Kako se ispostavilo, Amerikanci su prvi imali jasan uvid u korupciju u koju je umešana Jeljcinova ćerka i tvrdi se da je upravo radi zaštite porodice ruski predsednik prihvatio da se povuče s vlasti. U takvim okolnostima, SAD su bile bez takmaca na međunarodnoj sceni.
Više, međutim, to nije slučaj. SAD i Zapad su oslabljeni posle ekonomske krize 2007. EU je zapala u krizu identiteta, a Bregzit 2016. i talas nacionalizma koji je tada zahvatio Uniju doveo je do potpunog zaustavljanja EU integracija i, posledično, slabljenja autoriteta Brisela. Sa druge strane, Rusija, koja se pod Vladimirom Putinom pribrala i uspostavila unutrašnju političku i ekonomsku stabilnost, povratila je i međunarodni autoritet. Umesto da igra ulogu ravnopravnog pandana SAD, Rusi su se opredelili za asimetričnu borbu (gde izazivaju SAD u ograničenom domenu — bilo da je reč o Balkanu, Siriji ili Libiji, Venecueli).
Sada je, ipak, jasno da je Kina glavni oponent SAD. Svetsko tržište se sve više seli sa Atlantika na Pacifik, Kinezi sve odlučnije istupaju u međunarodnoj areni (bilo da je reč o gradnji veštačkih ostrva i širenju vojnog prisustva u morima jugoistočne Azije, ili peko ekonomske inicijative „Put svile“). Prema analizi iz decembra 2020. koju je objavio CEBR — vodeća ekonomska konsultantska kuća u Londonu — do 2028. Kina će prestići SAD i postati najveća ekonomija na svetu. (Ova analiza je prihvaćena i citirana od više međunarodnih organizacija i vodećih svetskih banaka.)
Dakle, okolnosti su takve da ne samo da su SAD i Zapad oslabljeni i poljuljanog autoriteta, nego na međunarodnom planu imaju dva jaka suparnika — Rusiju i Kinu, a tu su i sve odlučnije regionalne sile (Turska, Iran) i savezi (ekonomska i politička koordinacija arapskih zemlja kao i jaka uloga levice u Latinskoj Americi). U ovakvim okolnostima, barem kada je o Srbiji i Srbima reč, teško može da se izvede ono što je učinjeno devedesetih.
Amerika se promenila. Bajden jeste odneo pobedu na izborima i osvojio više glasova nego ijedan kandidat za predsednika SAD ikada. Samo, Bajdenova pobeda je tanka: potpomognuta pandemijom koronavirusa i gotovo potpunom naklonošću vodećih svetskih i američkih medijskih kuća i komunikacionih kompanija („Fejsbuk“, „Gugl“, „Tviter“, „Amazon“, „Epl“), kandidat Demokrata je uspeo da osvoji tek 51.3 odsto glasova. Preko 74 miliona glasova za Trampa 2020. (posle Bajdena, Tramp je kandidat koji je dobio najviše glasova ikada na američkim izborima), pokazali su da njegova pobeda 2016. nije bila slučajnost i da politika „Amerika prvo“ — koja za suštinu ima američko okretanje sebi i napuštanje uloge svetskog policajca — ima podršku gotovo polovine američkih glasača. Bajden će ovo morati da uzme u obzir, pogotovo ako nastoji, kako je nekoliko puta rekao, da “pomiri naciju". Činjenica da je njegova inauguracija održana pod obezbeđenjem 20.000 vojnika svedoči koliki je strah u SAD od unutrašnjih nemira.
Uz to, veliki broj Amerikanaca — posebno u ruralnim krajevima — i dalje smatra da su zapostavljeni i da se prema njima veliki gradovi i bogatiji delovi države odnose sa indignacijom i da ih ponižavaju. Uz to, reč je upravo u onom delu Amerike — ekonomski siromašnijima i manje obrazovanima — čiji su poslovi na udaru usled sve većeg odliva proizvodnje u Kinu.
Rasni nemiri koji su 2020. pogodili Ameriku, uspon “Black Lives Matter" pokreta kao i reakcija tvrde desnice u SAD, pokazali su koliko su rasa i identitet i dalje vatreno pitanje u SAD.
Bajden je posle pobede više puta rekao: „Za mene neće biti ni plavih (demokratske — napomena Svedoka) ni crvenih (republikanskih — napomena Svedoka) država već samo Sjedinjene države. U tom smislu, i imajući u vidu užarenost političkih tenzija u SAD, Bajden ne samo da neće imati atmosferu koja pogoduje novim međunarodnim vojnim avanturama već će morati pre svega da se fokusira na unutrašnja pitanja: rasne i socijalne tenzije, nejednakost, siromaštvo, ekonomski rast.
Bajden se promenio. Sa 78 godina i karijerom dugom preko pet decenija (senator je postao 1972), Džo Bajden je najstariji američki predsednik ikada izabran. Iako je još od 1988. pokušavao da postane predsednik, prva kampanja se brzo završila pošto je isplivalo da je plagirao govor za nominaciju. Iako je od tada pa do 2020. pikirao svaki izborni ciklus, formalno je pokretao kampanju još 2008. (kad je predsednik postao Obama) i 2020.
Ako se pogleda početak izborne kampanje 2020, Bajdenu su date male šanse da izbori nominaciju: viđen kao starac iz prošlog doba, 78-godišnji političar iz Delovera često je imao ispade koji su zvučali arhaično i senilno. Najozbiljniji kandidati među Demokratama 2020. bili su Berni Sanders — kome zbog jakih levičarskih stavova, establišment Demokratske stranke nije mogao da da podršku — kao i Elizabet Voren (isto veoma levo orijentisana), dok je sa druge strane bio (možda i suviše) progresivni, 39-godišnji gradonačelnik iz Indijane, homoseksualac, Pit Butigeg. Bajden je tako izbio na vrh kao kompromisno rešenje.
Ono što je na kraju ujedinilo Demokrate nije bila podrška Bajdenu već mržnja prema Trampu. Bajden je toga svestan i u skladu sa time se ponašao tokom finalnog dela izborne kampanje — kada su glavnu reč u ime Demokrata vodili njima naklonjeni mediji i politički stratezi, dok je Bajden većinom bio van žiže javnosti, pojavljujući se tek ponekad.
Iako se nije o tome izjasnio, većina analitičara i stratega Demokratske stranke pretpostavlja da se Bajden neće kandidovati za drugi mandat. Tako se čini da za Bajdena izbor za mesto predsednika SAD gotovo da predstavlja neku vrstu počasne titule, koju nije uspeo da dosegne u svojim najboljim političkim godinama — devedesetih. Oslanjajući se na svoje političko iskustvo, pogotovo u međunarodnim odnosima (tvrdio da je uz Kisindžera najveći američki stručnjak na tom planu), Bajden će nastojati da povrati autoritet SAD pre svega kroz veće vizuelno prisustvo u očima sveta, pre svega saveznika na Zapadu. Njegova ključna borba, međutim, biće na unutrašnjem planu — umirivanje SAD i stvaranje nove društvene i političke kohezije. Imajući u vidu njegove godine, kao i ozbiljnost situacije u SAD, teško je da će Bajden moći da vodi veoma aktivnu politiku i na spoljašnjem i na unutrašnjem planu istovremeno.
Novo doba: Kamala Haris. Iako je odlazak Donalda Trampa za mnoge glavno obeležje izbora 2020, pravi istorijski događaj jeste izbor Kamale Haris na mesto potpredsednika SAD. Prvi put potpredsednik SAD je žena, crnkinja i prva osoba poreklom iz Južne Azije koja je na tom mestu (otac joj je sa Jamajke, majka joj je iz Indije).
Mnogi pretpostavljaju da će upravo Kamala Haris biti predsednički kandidat 2024, imajući u vidu Bajdenove godine i njenu poziciju.
Bivši senator i tužilac iz Kalifornije (najliberalnije američke savezne države), očekuje se da će Kamala Haris u fokusu imati pitanja kao što su rasna ravnopravnost, prava žena i ekologija. Ove teme ona je gurala kao senator u Kaliforniji, a one su upravo u žiži Amerike danas, tako da će Kamala Haris, sa mesta potpredsednika i imajući u vidu njeno poreklo i iskustvo, biti na idealnoj poziciji da se fokusira na ova pitanja. Uz to, imajući u vidu njene korene u Jamajci i Indiji, očekuje se da će više usmeriti oči američke politike na karipske zemlje i Indijski potkontinent, što posledično znači manje resursa za Evropu.
Ekologija vs izvoženje demokratije. Više niko ozbiljan i od autoriteta ne osporava da je globalno zagrevanje fakat. Vremenske nepogode — oličene u poplavama, zemljotresima i velikim letnjim vrućinama i požarima od Kalifornije do Australije — stavili su ekologiju u centar globalne politike. Ekologija više nije samo ezoterična tema kojom se mahom bave zelene partije, već je postala jedno od centralnih pitanja, jer se radi o opstanku života na zemlji.
Trampova odluka iz 2017. da Amerika napusti Pariški sporazum o promeni klime izazvalo je salvu kritika na račun SAD i oštru raspravu u američkoj javnosti koja je u jednom trenutku uzavrela dotle da je poraslo raspoloženje u Kaliforniji za secesiju od ostatka SAD. Shodno tome jedna od prvih odluka Bajdena biće upravo ponovno pristupanje SAD Pariškom sporazumu. Kako je najavljeno, jedna od ključnih tačaka američke spoljne politike pod Džoom Bajdenom ticaće se upravo klime i ekologije.
Kako su pokazala istraživanja, ogroman deo glasača demokrata stavlja globalno zagrevanje i ekologiju kao jedno od najvažnijih tema u zemlji. Prema tome, apetit liberalnih Amerikanaca je danas daleko više orijentisan na ekologiju nego na teme na kojima je Bajden pravio karijeru — izvoženje demokratije u svet.
Kineski faktor. Ako se Tramp i Bajden u jednom slažu — to je da je Kina glavni američki suparnik. Za vreme Donalda Trampa SAD su ušle u otvoreni trgovinski rat s Kinom a poslednji dan Trampove administracije obeležen je objavom u kojoj se Kina optužuje za „genocid nad Ujgurima“ (muslimanskim stanovništvom na severozapadu Kine) zbog navodne masovne sterilizacije koju sprovode kineske vlasti.
Ne samo što će kineska ekonomija 2028. prerasti SAD nego, kineska ekonomska i politička ekspanzija — od jugoistočne Azije, preko Afrike, Istočne Evrope pa do Latinske Amerike, za cilj ima potiskivanje SAD. U tom smislu, Amerika sada ima konkurenciju na međunarodnom planu kada je reč o parama i investicijama, ali i uticaju.
Kada je o odnosu Kine i SAD reč, postoji jedan događaj u kome, slučajno, Srbija igra važnu ulogu. Kako je u knjizi „Easternisation“ primetio spoljnopolitički urednik „Fajnenšl Tajmsa“ Gideon Rahman, bombardovanje kineske ambasade 1999. predstavlja jedan od formativnih događaja za tvorce kineske spoljne politike. To je trenutak koji su Kinezi uzeli kao crtu od koje počinje rad na vojnom i političkom jačanju koje će omogućiti da SAD više nikada ne mogu tako nešto da im urade.
Balkan: Kina, Rusija i EU vs Vašington. Dobri odnosi Srbije sa Kinom — od srpske uključenosti u projekat „Put svile“, preko kineskih investicija pa do direktnog pristupa srpskih zvaničnika vrhu kineske države — takođe menja odnos snaga i mogućnost uticaja SAD na Srbiju i dešavanja u regionu.
U takvim okolnostima, i Rusija — koja tradicionalno ima prisustvo na Balkanu i zainteresovanost za region, a pre svega preko Srbije — svakako će gledati da iskoristi priliku da pomogne suprotstavljanje i frustraciju evropske i američke politike u regionu koja ide nasuprot ruskim interesima.
Na kraju, činjenica da je Balkan mesto gde je EU odlučila da pokaže svoju jedinstvenu spoljnu politiku — a uzevši u obzir disonantne tonove unutar Unije kao i identitetsku krizu koja je dovela do gubitka nevinosti ideala evropske ideje — znači da Vašington više nije jedina adresa u kojoj se donose odluke za Balkan u meri u kojoj je to bilo devedesetih.
Međutim, postoji opasnost da Srbija bude žrtva američko-ruskog obračuna. Gore navedeni faktori ne znače da Bajden i njegova administracija neće imati vremena da se bave Balkanom i Srbijom. Bajden je na ključna mesta u administraciji — od državnog sekretara, preko savetnika za nacionalnu bezbednost do direktora CIA — predložio ljude koji su bili politički angažovani na Balkanu ili definisali politiku SAD u regionu, kako u vreme Obamine administracije, tako i pre. Na kraju, ili pre svega, Bajden je svoju spoljnopolitičku oštrinu kalio na Srbima i Srbiji tokom devedesetih — optužujući Miloševića da je ratni zločinac i da sprovodi genocid u Bosni, upoređujući Srbe sa nacistima (Mladića je nazvao Himlerom a za Srbiju je predložio da bude okupirana kao Nemačka i Japan 1945). Tokom izborne kampanje 2020. Bajden se posebno obratio bosanskim i albanskim glasačima, podsećajući ih na njegove ranije „zasluge“. Međutim, Srbija i Balkan više nisu tema u svetu, ali ponovno mogu to da postanu i to, kao žrtva američko-ruskih odnosa.
Bajden je u kampanji direktno imenovao Rusiju kao najveću pretnju — sa tvrdnjom da aktivno radi na potkopavanju svetske demokratije i destabilizaciji SAD.
I kao potpredsednik SAD, Bajden nije imao dobre odnose sa Putinom. Kako je 2014. obelodanio američki „Njujorker“, Bajden je 2011. nakon sastanka u Kremlju sa Putinom (koji je tada bio ruski premijer) rekao „gospodine premijeru, gledam vas pravo u oči i mislim da nemate dušu“. To ne zvuči kao dobra osnova za bliske odnose dva vodeće nuklearne sile u svetu, pogotovo kada je ostalo svega nekoliko dana do isticanja sporazuma o ograničenju nuklearnog naoružanja.
Ključna pretnja za Srbiju, čini se, leži u tome ako SAD pokušaju da obnove ulogu svetskog policajca ili krenu u stvaranje novog zapadnog savezništva na temelju obračuna sa Rusijom. Upravo je Balkan polje gde SAD i EU (sa Velikom Britanijom) mogu da nađu novo savezništvo i demonstriraju svoju solidarnost u suprotstavljanju Rusiji i potiskivanju Kine. Ako to bude slučaj, vrlo je verovatno da će se Srbija sresti sa daleko većim pritiskom na Kosovu, u Crnoj Gori i Bosni nego do sada.
U najboljoj varijanti, Bajdenova politika prema Srbiji će — usled spleta međunarodnih okolnosti — biti poput Obamine: inicijativa će biti prepuštena EU, uz blago jačanje pritiska na Beograd.
