Da li je na pomolu velika politička promena u Mađarskoj, po uzoru na Srbiju 2000?
Mađarski DOS ruši Orbana
Piše: Vlastimir Vujić (Budimpešta)
Poput nekadašnje Demokratske opozicije Srbije (DOS) iz 2000. godine, najveće opozicione partije u Mađarskoj dogovorile su se da zajedno izađu na parlamentarne izbore u proleće 2022, nadajući se da će im to dati veće šansi da sruše decenijsku dominaciju Viktora Orbana
Viktor Orban sa svojom desno-konzervativnom strankom Fides punu deceniju, bez prekida, dominira mađarskom političkom scenom. Okupljajući širok politički spektar — od centra sve do radikalnih nacionalista — Orban je svojom etatističkom ekonomskom politikom postao interesantan čak i brojnim bivšim glasačima levih partija.
Bivši Sorošev stipendista i čovek koji je nekada bio evropski miljenik sada je viđen kao ruski trojanski konj i retrogradni element u Evropskoj uniji, koga optužuju da guši slobodu medija, slobodu misli i govora i da je tvorac koncepta „iliberalne demokratije“.
Od 2010. Obranov Fides, u savezu sa malom Demohrišćanskom narodnom partijom (KDNP), tri puta zaredom pobeđuje na parlamentarnim izborima (svaki put dvotrećinskom većinom). Orbanovim „mladim demokratama“ ovo je, inače, četvrti mandat (u prvom su vladali od 1998. do 2002. godine).
Ovakvoj nadmoći „narandžastih“ (kako se popularno naziva Orbnaov pokret) opozicija do sada nije imala način da se suprotstavi. Čak, Orban im se povremeno i izrugivao, govoreći da za njegov imidž i imidž Mađarske u inostranstvu tako slaba opozicija nije dobra, jer će još češće u Briselu čuti da je diktator!
Sada je, međutim, mađarska opozicija napravila veliki korak. Namerava da okonča dominaciju Orbanovog sistema kako bi uvela, kako kaže, „smenu epoha”. Posle duge i iscrpljujuće debate, šest najvećih opozicionih stranaka u Mađarskoj na kraju protekle godine (20. decembra 2020.) dogovorile su da na predstojeće parlamentarne izbore (koji bi trebalo da se održe 2022.) izađu sa zajedničkom listom kandidata, kao i sa zajedničkim kandidatom za premijersko mesto!
Spektar partija u opozicionom savezu proteže se od levo-progresivnih preko liberalno-zelenih do nacionalno- konzervativnih, a na prethodnim parlamentarnim izborima zbir glasova ovih šest partija iznosio je 46.47 odsto, odnosno gotovo polovina izašlih.
Zanimljivo je da je među članicama novog bloka i Jobik koji je ranije figurirao kao ultra-desničarska stranka, nekada glasna zagovornica Velike Mađarske, sa čijim idejama je Orban neretko flertovao, a sada se predstavlja kao partija umerene desnice.
Dogovor opozicije ne dolazi prerano: iako su parlamentarni izbori na proleće 2022. godine, Mađarska je već zakoračila u predizbornu godinu!
Donošenje novog Ustava kao prvi korak
Ujedinjena opozicija je usvojila i programsku platformu sa ciljevima buduće vlade. Ambiciozan dokumenat je nazvan — „Garancije smene epoha“! Prvo što je planirano je — donošenje novog Ustava Mađarske i novog Izbornog zakona. Potom, uvođenje direktnog izbora predsednika države, kao i ponovno uspostavljanje nezavisnog pravosuđa i slobode štampe (nešto što je trenutno predmet oštrih kritika Mađarskoj koje na dnevnoj bazi stižu sa Zapada).
Osim toga, opozicija namerava da prevaziđe duboku polarizaciju mađarskog društva kroz (za njih) dva najbitnija koraka, a za koje tvrdi da su Viktor Orban i njegov Fides upravo tu najviše manipulisali kada je to najviše odgovaralo njihovom političkom (ali i ličnom!) interesu. Prvi je — transparentno vođenje vladinih poslova sa obavezom obrazlaganja trošenja novca poreskih obveznika, a drugi korak je — otvaranje dosijea bivših pripadnika i doušnika tajne službe.
Ovde posebno treba istaći da je zajednički nastup mađarske opozicije važan iz više razloga. Ona je godinama bila posvađana i rascepkana. Postojeći izborni sistem favorizuje jake partije i najvećim delom prilagođen je potrebama upravo vladajućeg Fidesa. Stoga su mnogi analitičari izbore u Mađarskoj označili kao „slobodne, ali ne i fer“. U takvim okolnostima čini se da samo zajednički opozicioni blok ima šanse protiv Orbanove partije.
Zasićenost Orbanom
Zato je i doneta odluka o zajedničkom izbornom nastupu. Taj model već je (uspešno) isproban na nizu lokalnih izbora pretprošle jeseni kada je opozicija osvojila vlast u sedam od deset najvećih gradova u Mađarskoj. Od tada je i glavni grad Budimpešta u njihovim rukama! Izvukavši pouku iz izbornog poraza u lokalu, Orbanova Vlada je nedavno (ponovo!) modifikovala izborni zakon koji malim strankama dodatno otežava izlazak na parlamentarne izbore!? Time je, defakto, Orban prinudio opoziciju da se ujedini.
Vrlo bitno je naglasiti i to da je ova odluka doneta u strateški povoljnom trenutku za opoziciju. U Mađarskoj se sve više širi zasićenost Orbanom. Njegovo neraspoloženje i sve agresivniji stav prema Evropskoj uniji ne nailazi na odobravanje čak i kod nekih Fidesovih stalnih birača. I u sporu oko mehanizama pravne države Orban se prema anketama postavio protiv većinskog raspoloženja u Mađarskoj. Ipak, prosek najnovijih anketa pokazuje da Orban trenutno uživa podršku 47 odsto Mađara, dok prva partija posle — Demokratska koalicija — ima 14 odsto glasova.
Takođe, još nije „arhivirana“ ni jadranska jahting prostitucija u okolini Dubrovnika u Hrvatskoj (od pre dva leta) u šta je umešan član Glavnog odbora Orbanovog Fidesa — Žolta Borkaij (u to vreme gradonačelnik grada Đer, a od 2010. do 2017. i predsednik Mađarskog olimpijskog komiteta). Orbanovu stranku nedavno je još žešće potresla nova afera — „Afera Sajer“: Jožef Sajer, jedan od osnivača Fidesa i poslanik u Evropskom parlamentu, Orbanov bliski prijatelj sa homofobnim nastupom, uhvaćen je u Briselu na homoseksualnoj žurci koja je bila ilegalna zbog zabrane okupljanja za vreme pandemije… Za mnoge Mađare je to bio odličan primer licemerja Fidesovih političara koje bije glas da su ogrezli u korupciji.
Situacija u Mađarskoj sa vlašću i opozicijom u mnogo čemu podseća na 1997. u Srbiji. Tada su opozicione snage držale Beograd i imali snagu na lokalu dok su Milošević i njegova koalicija vladali u Republici.
Mađarskoj opoziciji ide na ruku da je u takvom trenutku sklopila sporazum o saradnji i izašla sa jakim programom. Ali ona mora da se izbori sa nekoliko problema. Najveća stranka u opozicionom savezu je „Demokratska koalicija“ koju svrstavaju među leve snage, iako ju je ideološki teško definisati. Na njenom čelu je bivši socijalistički premijer Ferenc Đurčanj. On simboliše socijalno-liberalnu vlast između 2002. i 2010. koja je bila puna korupcionaških afera i političkih skandala. To je i omogućilo uspon Fidesa. Đurčanj se grčevito drži svoje uloge „sive“ eminencije opozicije. Ima nameru da svoju suprugu Klaru Dobrev (koja nije posebno omiljena) progura kao kandidatkinju za premijerku.
Daleko popularniji gradonačelnik Budimpešte, Gergelj Karačonji, (za sada) ne želi da se prihvati kandidature.
Izazov za ostale opozicione stranke biće odnos prema partiji Jobik koja je ranije okupljala desne ekstremiste. Jobik se, doduše, ogradio od svoje ekstremno nacionalističke prošlosti i svrstava sebe u umereni konzervativni spektar. U praksi se, međutim, mnogi političari te stranke nisu verodostojno distancirali od svojih radikalnih stavova. Primeri su nedavno održani (ponovljeni) lokalni izbori na istoku Mađarske. Jobikov političar Laslo Biro bio je zajednički kandidat opozicije, ali je pretrpeo poraz, između ostalog, i zbog ranijih kontroverznih antisemitskih izjava.
Da se takve stvari ne bi ponovile, opozicioni savez namerava da „pretrese“ prošlost svih kandidata za parlamentarne izbore 2022. Niko ko je davao „zapaljive“ izjave, ili bio uključen u afere — neće se naći na listi, tvrde oni.
Ukoliko uspeju da se nametnu kao jedina alternativa Orbanu, to znači da bi opozicija mogla da računa i sa pobedom jer, svaka vlast — ma bila ona i najbolja — vremenom zasiti građane. Među vladajućima očigledno još nije došao trenutak da se zbog toga „zabrinu“, ali o „smeni epoha“ je počelo da se priča.
U Mađarskoj na snazi medijski monopol kao u Srbiji u vreme DS-a i danas
Danas u Mađarskoj postoji svega nekoliko nezavisnih medija.
Orbanova Vlada se svih proteklih godina pozivala na zakone tržišta, tvrdeći da nema ništa sa gašenjem ili „upodobljavanjem“ nezavisnih sredstava javnog informisanja? Predstavnici vlasti stalno su govorili o „premoći” opozicionih medija koju treba dovesti u ravnotežu.
U ovom trenutku mediji bliski kabinetu Viktora Orbana na tržištu Mađarske dominiraju sa neverovatnih 93,1 odsto. Njih čak 500 su od 2018. „podvedeni” pod krov jedne jedne fondacije (KESMA). U tu fondaciju Orbanova vlast „upumpava” milione evra, iako takvi mediji imaju sve manju i čitanost i gledanost.
Zbog toga za velike međunarodne medijske koncerne kao što su nemački Bertelsman, švajvarski Ringier ili finski Sanoma od 2010. postoji samo jedan pravac kretanja — napolje iz Mađarske!
Ko „svira” po Orbanovim notama nagrade ga državnim oglašavanjem (kao u Srbiji u vreme Borisa Tadića ili sada pod SNS-om), koje sačinjava veći deo reklamnog „kolača” na tržištu. Čak se i međunarodne firme ustručavaju od oglašavanja u mađarskim nezavisnom medijima iz straha od kazne (ukidanja Orbanovih državnih subvencija!).
U nezavisnim medijima (koji su takođe pritisnuti pandemijom), novinarske plate su male. Kreću se koliko i kod radnika u niskobudžetskim avio-kompanijama, ili kod servisera koji popunjavaju police u supermarketima — oko 700 evra neto.
Na svetskoj rang-listi zemalja u oblasti slobode medija koju godišnje objavljuju Reporteri bez granica Mađarska je za deset godina Orbanove vladavine pala sa 23. na 89. mesto od ukupno 180 zemalja!
Srbija i Mađarska: Opoziciona muka i(li) egomanija aktera
Čini se da mađarska opozicija primenjuje model kakav je u Srbiji primenjen 1997. (koalicija „Zajedno”) i 2000. (DOS). Ima li u tome nekih naznaka i za srpsku opoziciju danas koje su, poput mađarske, nemoćne pred aktuelnom vlašću?
Ako vođe srpske opozicije zbog svojih sujeta ne mogu da se dogovore oko toga ko je „glavni”, možda bi mogle da mađarski opozicioni program i obavežu se da ga moraju sprovoditi. Mada, poslednji put kada su to radili — obaveze i saradnju su ugovorili pod patronatom Zapada i to upravo u Budimpešti, kako su i sami opozicioni lideri kasnije priznali a o čemu svedoči i bivši američki ambasador u Beogradu, Viljem Montogmeri, u svojoj knjizi „Kad ovacije utihnu” (2010).
Ono što bi za srpsku opoziciju i Srbiju inače bilo korisno da prepiše iz mađarskog programa svakako jeste klauzula koja spada u domen morala, a glasi — da se bivši nosioci vlasti na nivou države (a sadašnji opozicionari!) — obavežu da neće ponovo preuzeti ni jedan položaj u novoj vlasti! Međutim, pitanje je da li vodeći političari u Srbiji — bilo da su trenutno na vlasti ili u opoziciji — vide dalje od sebe?
Kao što je aktuelna SNS vlast u Srbiji uveliko usvojila i primenjuje veliki deo vladajuće matrice Orbanovog Fidesa u Mađarskoj, jedini uspešni „pandam” srpske opozicije je u preuzimanju i primeni mađarske opozicione platforme.
To što je u Srbiji Boris Tadić inicirao razgovor o zajedničkom opozicionom nastupu, to je u Mađarskoj odavno uradio Ferenc Đurčanj. Iako u Srbiji taj razgovor nije doneo ništa „veliko”, jer se postignuti „dogovor o međusobnom nenapadanju” („primirje” umesto zajedničke akcije) sklapa samo među neprijateljima — u Mađarskoj je, čini se, ostvaren dijametralno suprotan efekat.
Činjenica da srpska opozicija nije u stanju da se ujedini ili pruži organizovani i efektniji otpor dominaciji SNS sugeriše dve mogućnosti: 1) da opoziciona „muka” u Srbiji nije tako velika kao u Mađarskoj (gde je Orbanova nadmoć sve aktere prinudila na saradnju!) ili, 2) da je egomanija srpskih aktera mnogo veća nego mađarskih? Jer, u Srbiji je, ipak, reč o opoziciji, najvećim delom sastavljenoj od lidera koji su na lični poraz na unutarstranačkim izborima skoro redovno odgovarali napuštanjem dotadašnje stranke i osnivanjem „svoje” partije u kojoj im niko neće protvrečiti. To odražava „večitu” srpsku dilemu — ići u jednoj ili u više kolona.
