Šta bi svet izgubio ako Srbije ili Srba ne bi bilo?

Piše: Milan Dinic (London)

Zamislite da se desi sledeće: da se svet probudi jednog jutra i da Srbije, njenog naroda, institucija, teritorije, svega — nema; samo da ostane ono što se do tada znalo i što je zapisano o Srbiji, Srbima. Kako bi svet reagovao? Da li bi svet to doživeo kao katastrofu za čovečanstvo, kao jednu u nizu loših stvari koje se dešavaju tokom godine, kao marginalnu pojavu ili ne bi ni primetio?

Gore pomenuto pitanje — ne za Srbiju već za svaku državu sveta — formulisao je Sajmon Enholt, koji je proteklih trideset godina savetovao čelnike 62 države, i prve ljude vodećih svetskih kompanija i organizacija, o tome kako da bolje sarađuju sa drugima i kako da sebe učine relevantnim tako što će biti od značaja nekome u svetu. Enholt je autor indeksa „Dobrih zemalja“ koji objavljuje od 2012, po kome se države rangiraju na osnovu sedam različitih kriterijuma napravljenih kombinujući parametre koje koriste vodeće međunarodne organizacije poput UN-a, Svetske banke, Svetske zdravstvene organizacije (BDP, doprinos nauci, miru, kulturi…). Prema poslednjem indeksu Srbija je na 49. mestu od 149 zemalja na listi.

Enholt je nedavno objavio knjigu pod nazivom „Jednačina za dobru zemlju“ (The Good Country Equation) u kojoj iznosi stav da bi svaka država koja želi da opstane morala da pronađe svoje mesto u svetu, odnosno, ono po čemu je relevantna za ostatak planete. Otuda i suština Enholtovog pitanja — šta svet gubi time ako XY država nestane?

U knjizi, koja je pisana i izašla u jeku pandemije koronavirusa, analizira se sudbina sveta kroz traženje odgovora na pitanje: kako je moguće da pored svog progresa koje je čovečanstvo ostvarilo, pogotovo od Industrijske revolucije, i dalje nismo u stanju da koordinisano i s rezultatima radimo zajedno, kao svet, na suzbijanju problema koji (sada je već sasvim očito i u našim ličnim životima) pogađaju sve nas — pandemije virusa, bolesti, globalno zagrevanje, zagađenje, migracije, jaz između bogatih i siromašnih, korupciju, siromaštvo, predrasude?

Kroz knjigu (za koju se može reći da je neka vrsta reklame njegovih usluga) Enholt govori o svojim iskustvima iz razgovora i susreta sa državnicima širom sveta koji su ga angažovali kako bi pomogao promociju imidža njihove zemlje. Enholt tako primećuje da su mu u gotovo svim zemljama gde je bio, na pitanje šta je to što vas posebno izdvaja od drugih, svi rekli „naše gostoprimstvo i gostoljubivost“, dok su pojedini išli u ekscentričnu krajnost — poput tvrdnje Kazahstana da su oni autentično i pravo izvorište jabuke, ili tvrdnje koje je čuo u Hrvatskoj, da su oni izmislili viseće mostove. I zaista, ako razmislimo, svako od nas ko je nekada nekom strancu pričao nešto o Srbiji, prvo što mu je rekao jeste da je srpsko gostoprimstvo naročito poznato; ali, da li postoji zemlja u kojoj bi ljudi za sve rekli da su negostoprimljivi?

Enholt tvrdi da svaki čovek razmišlja o tri države: svojoj, Sjedinjenim državama (kao — za sada — vodećoj sili sveta) i nekoj regionalnoj sili ili susednoj državi koja ima istorijsko prisustvo/uticaj na njegovu državu. Ukoliko je ta teza tačna, devedeset posto zemalja na svetu je osuđeno da budu slučajnost u mislima drugih i nameće se pitanje — kako u takvim okolnostima zemlje koje nisu ni velike kao Amerika ni uticajne kao regionalne sile da izgrade svoj imidž i budu relevantne?

Jedini način da jedna zemlja figurira u očima stanovnika sveta, tvrdi autor, jeste tako što će imati neki konkretan značaj za svet — bilo pozitivan (kao što, recimo, skandinavske zemlje važe za simbol prosperiteta i humanosti; Belgija kao izvor dobre čokolade ili sedište EU; Francuska kao simbol kulture) ili negativno (kao što Severna Koreja figurira kao nuklearna pretnja).

U pomenutoj knjizi Enholt zagovara tezu da danas čelnici država nisu više samo odgovorni prema sopstvenom stanovništvu već, i prema ostatku sveta. On to naziva „dualnim mandatom“, po kome vlasti moraju da razmišljaju ne samo kako će njihove odluke uticati na sopstvene građane nego i na ostatak sveta. Jer, kako objašnjava, međuzavisnost ljudi na svetu je tolika da više nemamo prava da se ponašamo misleći samo na nas.

Dualni mandat koji Enholt zagovara se u praksi svodi na jačanje veza i saradnje sa drugim zemljama, korišćenje pozitivnih iskustava drugih, stvaranje regionalnih partnerstava sa ciljem okupljanja onih koje zajedno direktno pogađaju isti problemi, kao i nesebično deljenje sopstvenih pozitivnih iskustava i praksi.

Ova teza može da se ospori iz najmanje dva ugla. Uzmimo primer Srbije: proteklih 20 godina Srbija manje ili više igra ulogu regionalnog Velikog Getsbija, koja pruža ruku (inicijative za otvaranje granica, prekogranične saradnje, infrastrukturne projekte) i šakom i kapom nudi pomoć iako nema dovoljno ni za sebe. Poslednji slučaj je donacija od milion evra posle zemljotresa u Petrinji u finansijski daleko bogatijoj Hrvatskoj (u kojoj je pomoć — kao i sve iz Srbije — dočekana na nož). Takav odnos nismo dobili od suseda, niti je imidž Srbije u regionu nešto bolji, pa se nameće pitanje — gde je korist ili, barem, naznaka reciprociteta?

Drugo, kako jedna država može da ponaša dobronamerno prema nekoj drugoj, ako iz te druge države konstantno traje kampanja napadanja i urušavanja prve države, kao što je to slučaj sa Srbijom i zemljama bivše Jugoslavije. Sa druge strane, u ovim državama bi potegli iste argumente.

Međutim, šire gledano — čini se da Enholt ima pravo u ovoj tvrdnji o dualnom mandatu vlasti.

Iskustvo sa koronavirusom je pokazalo da se veliki problemi rešavaju kolektivnom akcijom i koordinacijom, ne individualno. Ako je koronavirus išta pokazao — i globalistima i antiglobalistima — to je da su nam problemi zajednički. U tom smislu, biti „dobra država“ (a „good country), tvrdi Enholt, nema veze sa time da se ima koristi od toga što ste malo bolji prema nekom drugom već, radi se o opstanku jer su svetu potrebni empatija — saosećanje jednih sa drugima. To, kako objašnjava, ne znači odustajanje od nacionalnih interesa, ali znači mnogo veću međunarodnu angažovanost i uključivanje drugih u analize o tome šta želimo i kako.

Čini se da je potreba za ovakvim stavom zemalja u svetu danas potrebna više nego ikada ranije. Pandemija koronavirusa je pokazala i to koliko je svet povezan, pogotovo kada se radi o problemima: događaj sa pijace u kineskom provincijskom gradu (ili u nekoj laboratoriji u Kini ili SAD, kako neki veruju), promenili su život gotovo svakog stanovnika na planeti, što uključuje i stanovnike Srbije. Samom činjenicom što postojimo znači da utičemo na svet na manji ili veći način. Suština je u tome — kako da nađemo sebi mesto koje će biti od koristi i nama i drugima.

Kakve ovo veze ima sa nama — Srbijom, Srbima, običnim ljudima?

Srbija je mala zemlja koja, pritom, ima problem sa imidžom. Stoga je analiziranje ovog pitanja važno. Drugo, pandemija koronavirusa je pokazala da i kao ljudi — nezavisno od toga ko smo i odakle dolazimo — moramo da počnemo sami da preduzimamo mere da pomognemo da svet posle nas ne bude gori od onog u kome smo mi živeli.

Početak godine je period kada mnogi sumiraju život i donose odluke o tome šta žele ili ne žele da rade u narednoj godini. Prave se planovi o poslu, školi, životu, zdravlju, porodici, ponašanju prema sebi i drugima… Da li je posle događaja iz 2020. godine vreme da u te planove i razmišljanja uvedemo i pitanje našeg individualnog odnosa prema svetu i uticaju na njega. Šta bi bilo sa svetom kada bilo ko od nas ne bi postojao? Odnosno, šta je to što mi radimo što čini svet boljim?

Naravno, teško je razmišljati o ovim stvarima kada ste sami, kada vas niko ništa ne pita u životu, ili kada se borite da preživite (a to važi za mnoge pogotovo u Srbiji, ali i u svetu). Ipak, svako od nas ima vlast nad nekim delom našeg ili možda tuđeg života (deca, roditelji o kojima brinemo, ljudi kojima šefujemo ili zapošljavamo) i našim delanjem, ma koliko ono delovalo marginalno u odnosu na okruženje i svet, imamo neki uticaj. Taj uticaj verovatno nije takav da možemo da promenimo svet, ali jeste da možemo makar malo da utičemo da svet bude bolji. I tu je ključ onoga što zagovara Enholt, kako na nivou države tako i na nivou pojedinca: u empatiji — saosećanju, radu sa drugima i nastojanju da se sa životom batrgamo što bolje možemo, bez obzira da li imamo šanse na pobedu ili ne.

A, kada je o pitanju s početka ovog teksta reč — kako bi reagovao svet kada bi Srbija nestala — to sam postavio u anketi na Tviteru (koja nikako nije reprezentativna ali koja je otvorena za svakog da glasa). Ako možete i želite, glasajte i vi.