„Путовање заборављеним бродом“ антрополога, др Бојана Јовановића
АМНЕЗИЈА УБИЈА НИШ
Пише: проф. др Владимир Првуловић
Ниш је постао тужни симбол пропасти његове привреде и провинцијални центар ниподаштавања сопствене историје
Поводом књиге „Путовање заборављеним бродом“ др Бојана Јовановића…
Књигу „Путовање заборављеним бродом“ мог друга из разреда гимназије „Светозар Марковић“, др Бојана Јовановића схватам као гласан и оправдани крик против вишедеценијског самозаборава Ниша и Нишлија.
Недопустиво је да се историја овог града, заслугом државе Југославије, затим Србије, нишких интелектуалаца, али и југословенских, српских и нишких политичара после Другог светског рата, па и данас, потисне у заборав. Драгоцени историјски догађаји, споменици, светиње, велики људи, велики привредни, спортски и културни успеси, сасвим су заборављени.
Ниш је постао тужни симбол пропасти његове привреде и провинцијални центар ниподаштавања сопствене историје.
Само ћу побројати неке од елемента за моју тврдњу, односно подручја нишког самозаборава, а о свему томе Бојан Јовановић врло документовано пише у овом не само за Ниш и Србију важном делу.
Наисус или данас Ниш, по значењу брод или погодно место на коме се може прбродити река Нишава. У тадашњој римској Горњој Мезији, Ниш је родно место једног од највећих римских царева — Константина Великог, бранитеља и ослободиоца хришћанства као религије, великог освајача и, после победе над Византијом, оснивача Источног Царства и његове престонице — Константинопоља.
Цар Константин се родио у Нишу 27. фебруара 272 г.н.е, а умро 22. маја 337.г.н.е. у Никомедији, данашњој Турској. Био је римски цар од 324. до своје смрти 337. г.н.е. Миланским едиктом 313.г. забранио је прогон хришћана, преузео хришћанску веру и, победом над Максенцијем са својом војском која је носила велики крст, установио хришћанству положај водеће монотеистичке религије.
Шта би друге земље, свесне важности своје историје, у медијском и промотивном смислу, направиле од родног града оснивача и државоустројитеља хрићанства — Константина?
Ми смо то сасвим потисли у заборав, уосталом као и других 17 римских краљева рођених у разним деловима Србије. Неко ће злурадо рећи, да у то време ми нисмо били ту (ми Словени и Срби).
Упоредите такве не-аргументе са данашњом светском славом и значајем Јерусалима, Витлејема, Назарета, Јерихона, Голготе, Капернаума, или за муслимане Меке и Медине, за Италијане Помпеје и сл., иако су у њима тада живели неки други, често ишчезли, народи.
Ниш би морао да постане место ходочашћа хришћана до места где су некад живели свети Константин Велики и његова мајка света Јелена.
У Нишу су се 27. јула 1189.г, у порти Пантелејске цркве, састали наш велики жупан Стефан Немања (отац нашег Светог Саве и каснији свети Симеон Мироточиви) и велики немачки цар и вођа крсташа у Трећем крсташком рату за ослобађање Христовог гроба Фридрих Барбароса. Том приликом су потписали први међудржавни уговор између Србије и Немачке о заједничкој борби за хришћанске светиње. Барбароса је Србији понудио и војни савез против Византије, што је Стефан Немања одбио. Да ли ми сами и свет о томе више знамо?
Наравно, не!
Ниш је био важан центар ослободилачке борбе против Отоманских освајача, не само током Првог и Другог српског устанка, Првог и другог балканског рата и у Великом рату. Јуначка битка 18.000 српских устаника, који су нанели великке губитке Турцима са око 35.000 добро наоружаних војника (погинуло 6000 Турака и око 4000 Срба), у Боју на Чегру 31. маја 1809.
Јуначка погибија Стевана Синђелића, који је у ваздух дигао складиште муниције са више хиљада надирућих Турака, скоро да се стидљиво помиње у уџбеницма историје?!
Поред јеврејске Масаде изнад Мртвог мора коју су од римске опсаде бранили Јевреји 73.г.н.е и сви до једног изгинули у њој, чувена је нишка Ћеле кула, коју су, за освету сазидали, Турци од око хиљаду лобања српских ратника са Чегра. О Ћеле кули су надахнуто писали Ламартин 1833. и Феликс Каниц 1861., али је још увек недовољно позната у светским размерама, иако је у туристичким проспектима.
Подробније бих желео да говорим о поглављу „Ниш и Нишка декларација у време Великог рата“, будући да се наредних више од сто година сви ми суочамо са њеним погубним последицама. После проглашавања опште мобилизације 25. јула 2014., већ сутрадан, 26 јула 1914.
Краљ, Скупштина, посланици, сва министарства, државне и образовне институције Краљевине Србије, све новине и часописи, САНУ, пребачени су у Ниш, који је постао ратна престоница Србије.
У Ниш је, преко Букурешта, обичним телеграмом, председнику српске владе Николи Пашићу 28. јула 1914. стигао телеграм са званичном објавом рата Аустроугарске Србији. У тим драматичним дешавањима, када је требало донети важне одлуке о судбини српског народа и државе, Скупштина је у Нишу, без разлога и озбиљног промишљања, усвојила чувену Нишку декларацију. У њој је, као ратни циљ Србије, усвојена намера да се, после победе над непријатељима, формира заједничка држава јужнословенских народа — Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца!?
Српско МИП окупља истакнуте научнике и интелектуалце Јована Цвијића, Александра Белића, Слободана Јовановића, Љубомира Стојановића, Стојана Новаковића, Јована Радоњића, да представе најширој јавности опредељење српске Владе за изграђивање југословенства као свог ратног циља.
О томе детаљно и документовано, износећи могуће разлоге за, али и више разлога против, пише Бојан Јовановић у овој књизи. Уместо да се, пред албанску голготу и напуштање земље да би се избегла капитулација, одлучи како да заштити породице војника који се повлаче, влада Николе Пашића и краља Петра, је недовољно промишљено радила на сопственом укидању.
Свесно је своју слободарску нацију и Краљевину Србију одлучила да укине и утопи у вештачку творевину Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. То је потврдила и каснијом „Крфском декларацијом“ из 1917.
Нису помогли савети и озбиљна упозорења француског премијера Жоржа Клемансоа и руског министра иностраних послова Сазонова, током Версајске мировне конференције, да се то не ради, јер је немогућ опстанак државе са две доминантне религије, српске православне и хрватске и словеначке католичке вере, са пресудним утицајем Ватикана.
Уместо да Ниш, као ратна престоница, обезбеди себи важну позицију у Краљевини Србији после победе у Великом рату, он је остао провинцијски град, мање важан од Загреба, Љубљане, па и Новог Сада и др.
Са каснијим распадом Краљевине СХС, па оснивањем ФНРЈ и СФРЈ, испред Ниша по значају полако су избијали Нови Сад, Приштина и сви главни градови република.
Ниш је, током историје, био бедем заштите српског националног и културног идентитета против смишљених акција Турака, Бугара и других да нас потурче, побугарче или претворе у неке друге житеље и рају.
Какав је био однос југословенске владе, али и Нишлија према сопственој историји, после Другог светског рата, говоре и следеће чињенице.
Основна школа коју сам и сам завршио (као и мој школски друг и пријатељ — уредник “СВЕДОКА” Владан Динић — Диња), звала се на оснивању „Краљ Петар Први“, преименована је најпре у „Зора социјализма“, па затим у „Моша Пијаде“.
Тек после распада СФРЈ и наших илузија о братсву и јединству, постала је поново „Краљ Петар Први Ослободилац“.
Бојанова и моја гимназија „Светозар Марковић“, која је данас, поред Математичке гимназије, расадник најталентованије српске деце, са бројним победама на светским научним такмичењима, више деценија је била потцењивана као „Гробљанска“, само због насилног пресељења изван центра града, поред градског гробља.
Народно позориште у Нишу, после Другог светског рата, са директором Велимиром Живојиновићем Масуком и следбеницима, било је оаза неговања српске драме, опере и оперета. Први пут су, осим дела Стевана Сремца и Боре Станковића, извођене опере „Охридска легенда“ Стевана Христића и „Еро с онога свијета“ Јакова Готовца, али и Шекспир, Брехт и Александар Попавић, са плејадом врхунских глумаца: Радмиле и Боже Савићевића, Еугена Вербера, Зорице и Буде Стефановића, Жике Миленковића, Миливоја Мавида Поповића, Жиже Стојановић, Миме Вуковић Курић, Радисава Радојковића, Десимира Станојевиућа — Деска, Танасија Узуновића, па све до филмског и ТВ редитеља Александра Ђорђевића, филмског редитеља Горана Паскаљевића, филмског глумца Љубише Самарџића, рођеног у Нишкој Бањи и других.
Онда је наишао велики и дуги позоришни застој и таворење.
Ниш је био место службовања, али и инспирација великог српског писца Стевана Сремца који је о Нишу, грађанима и менталитету оставио културне споменике — Зону Замфирову, Ивкову славу и своје јунаке, умишљеног легендарног ловца Калчу и његовог ловачког пса Чапу и др.
Калча и Чапа постоје, као споменичка композиција, на уласку у Казнџијско сокаче.
У Нишу је службовао као лекар књижевник Лаза Лазаревић, као и санитетски пуковник, председник владе и оснивач Војне болнице Владан Ђорђевић. Много касније и један од највећих светских експерата за кардиохирургију Нинослав Радовановић, познатији у Швајцарској, Словенији пошто тамо сада ради и Војводини, него у Нишу, где није проглашен ни за почасног грађанина.
Ниш је озбиљно пропатио током Првог, али и посебно током Другог светског рата. У Нишу је за Јевреје и партизане 1941. формиран нацистички концентрациони логор „ 12. фебруар“ (име добио по успешном бекству 147 логораша 12. фебруара 1942, док је око 400 побијено на жицама). Током постојања из логора са 30.000 заточених је одведено на брдо Бубањ и стрељано 12,000 родољуба, око 10.000 интернирано у Аустрију, Пољску, Немачку и Норвешку.
Ниш је, 20. октобра 1943, као први српски град бомардован од савезника (по никад коначно потврђеним подацима погинуло је 250 Нишлија), а затим још 15 пута такође од америчких авиона (наводно ради онемогућавања повлачења Немаца). Уништена је инфраструктура града и порушени стамбени и привредни објекти. Али и 7. маја 1999 америчким касетним бомбама у НАТО агресији, када је само у кварту где је градска пијаца погинуло тридесетак грађана.
Овај град дао је велики допринос југословенској и српској култури. Ниш је познат по јединственом Фестивалу глумачких остварења, познатим Филмским сусретима, основаном још 1966, једином фестивалу где се искључиво награђују глумачки доприноси.
Познат је и по раније Југословенским, а касније Међународним хорским свечаностима, фестивалом аматерског хорског певања, основаном такође 1966.г.
Од 1995.г. светски је познат по међународном џез фестивалу „Нишвил“-у, на коме гостују најпознатији светски џез музичари. И о томе се мало говори или подсећа непосредно пред почетак тих значајних културних манифестација.
Један од наших највећих, рекао бих песника светског нивоа, покојни Бранко Миљковић, рођен у малом заплањском селу, завршио је у Нишу гимназију, почео да пише и објављује баш у овом граду. Дуго је био званично заборављен, због недоказане улоге тајне службе у његовој прераној смрти, наводним вешањем у Загребу. Споменик у Нишу и име једне школе, у знак сећања, добио је много година касније.
Спортски гледано, Ниш се, у нашој јавности, одавно третира искључиво као провинцијски центар. Заборавило се да је на Чаиру откривен и формиран један од највећих фудбалера које смо на Балкану имали — Драган Стојковић Пикси. Постао је пета Звездина звезда, тренер цењен као божанство у Нагоји и целом Јапану, сада у Кини, али код нас у Србији, а посебно у Нишу, скоро заборављен и без заслуженог признања. Бар да се стадион клуба у коме се прославио зове по њему. ФК Раднички, основан 24. априла 1923.г, познат под надимком Реал са Нишаве, 1981/82 играо је у полуфиналу европског Купа УЕФА, где је изгубио од Хамбургера са 2:1. Пре тога је у низу победио ЛАСК из Линца, Берое из Старе Загоре, а затим елиминисао европске великане АЗ Алкмар, Наполи, Грасхоперс, Фејенорд и Данди Јунајтед. Био је победник Балканског купа 1974/75. Сви су то заборавили, као и фудбалере репрезентативце Драгана Холцера, Илију Димовскаог, Љубишу Рајковића, Стевана Остојића, Драгишу Бинића, Витомира Совровића, Јована Анђелковића, Слободана Антића, Милоша Дризића, Ненада Цветковића, Зорана Миленковића, голмане Миодрага Кнежевића и Драгана Пантелића и низ других добрих и познатих играча који су се касније афирмисали у нашим и европским шампионским екипама.
Боксерски клуб Раднички до титуле шампиона Југославије 1961/62 имао је сијасет великих шампиона Мустафића, Саћиповића, Амзића, Мацуру, Томислава Келаву, Станковића-Челика, Лаловића, Отовића, и тренера Лозановића.
Један од највећих био је Томислав Келава у велтер категорији, петоструки првак Србије и Југославије, разбијач и у међународном боксу (два пута нокаутирао олимпијског шампиона Линку).
О њему рецимо немате податке ни на Интернету. Сви су потпуно заборављени и у самом Нишу, што је недопустиво.
Рукометни клуб Железничар, основан 1949, вишеструки првак и шестоструки победник Купа Југославије (1978,1982,1985,1997, 1999 и 2014), под руководством тренера и првог доктора рукомета у Југославији Миладина Илића мајстора, Зорана Туте Живковића и њиховог ученика Александра Павловића. Железничар је 1978 г. играо у финалу Купа победника купова Европе, у Дортмунду где је поражен од немачког Гумерсбаха са 15:13 (од 12. минута играо са играчем мање јер су му избацили Драгослава Павловића, без права замене). Све је то потиснуто из актуелног сећања Нишлија и нишких функционера.
У Нишу, у погонима Електронске индустрије, настали су први домаћи телевизор и ТВ у боји, први рентген апарат, први радио трансзистори, фрижидери и магнетофони, прва Филпсова фабрика ТВ екрана. Све то је збрисано глобализацијом и пљачкашком приватизацијом, тако да је то брдо са бројним фабричким халама у којима је у славно време радило око 40.000 Нишлија, сада налик на глобализацијско гробље и срамоту Србије и Ниша.
У Машинској индустрији Ниш, направљене прве наше железничке локомтиве, вагони и скретнице, данас је то отпад и ругло Црвеног крста. У Фабрици „Вулкан“ аутомобилске и тракторске гуме, у фабрици „Јастребац“ прве пумпе за воду, у „Нитексу“ велики текстилни избор производа, а у фабрици „Нисал“ најбоље столарије за грађевинарство. Све то данас не постоји, чак ни у сећању код нових генерација.
У Нишу је настала прва Дуванска индустрија, започета 1911.г, а касније због Балканских и Првог светског рата рушена и опљачкана, да би обновљена започела са радом 1930.г. Чувене су цигарете: Морава, Дрина и др, које је производила. Од 2003. постала је део Филип Морис индустрије.
Од краја шездесетих година двадесетог века, Ниш је југословенска престоница рок музике. Вокално-инструментални састави и солисти, најстарији „Фрапе“ из 1962 до 1967, Перица Стојанчић, затим „Рубинси“, „Далтони“ са Гоцетом Николовским и Радетом Радовановићем, „Срећне руке“, „Лутајућа срца“, „Мама Рок“ и други. Од 1977 настаје и шири се велики успех нишких рокера. Ненад Милосављевић (Неша Галија) са групом „Галија“ побеђује на Зајечарској гитаријади 1978. Затим 1981. настаје позната група „Кербер“ са лидером Гораном Галетом Шепом, који, као и „Галија“ и данас производе хитове. Познати су и легендарни други певач групе „Смак“ Дејан Најдановић Најда и бројни други солисти и састави.
Светски је познат и нишки амбасадор ромског соула и блуза Шабан Бајрамовић. Ниш је имао све услове, само да је било мало напора његових челних људи и политичара, да буде седиште електричарске и рок музике у СФРЈ. О томе сведочи и Горан Бреговић, који је у то време служио војни рок и свирао на игранкама у Нишу.
Али су ту привилегију, због пасивности Нишлија, преотели Сарајлије и полако почевши са „чобанским роком“, али и великанима рок сцене „Индексима“, „Бијелим дугметом“ и осталим певачима и групама, постали југословенски центар те музике. Нишке групе су се полако селиле у Београд, због наставка каријере или су престајале са радом.
Још једна изгубљена шанса и бацање у самозаборав.
У српској престоници Београду, већ деценијама постоје и делују удружења досељених из појединих градова и области у унутрашњости землје, који су трбухом за крухом досељавали и запшљавали се у Београду.
Позната су Удржења Топличана, Лужничана, Удржење Крушевљана, Крагујевчана, Лесковчана, Новопазараца и и других. Удружење Нишлија никада није ни покушано да се оснује, нити се Нишлије састају, узајамно помажу или славе своје успехе и светитеље. Зашто је то тако, питамо се?
Недостатак узајамне солидарности и слоге је још један вид маргинализације Нишлија, који кад су напуштали свој град, као да су га заувек заборављали.
Крајње је време зато, да добро разумемо нишког антрополога др Бојана Јовановића и његову књигу „Путовање заборављеним бродом“. На бази његове велике историјске грађе и савршеног разумевања легенди и историјских чињеница, могли бисмо да схватимо да је Ниш град стар као и хришћанска религија. Да је преко њега протутњала немилосрдна историја и да има право да из заборава отргне своје легенде, али и прошле и садашње јунаке. Ниш то заслужује и Бојан овом књигом томе доприноси.
Још само да је прочитају, разумеју и почну да воде Ниш из самозаборава његови данашњи руководиоци. Ову књигу зато препоручујем свим генерацијама Ниша и Србије.
