Годишњица “Олује”: Како данас живе (преостали) Срби у Хрватској

Дана 5. августа Хрватска слави “победу” а Срби обележавају још једну трагедију. Начин на који се Хрватска и Србија односе према ономе што се збило 5. августа 1995. као и према жртвама, довољно говори и о једнима и о другима. Да вас подсећамо шта се десило овог пута нећемо. Али да се тако нешто више никада Србима (нити другим народима) не би десило, треба да гледамо како ствари стоје сада и у ком правцу иду догађаји. Зато овде преносимо комплетан текст Извештаја Напредног клуба о правима и положају Срба у Хрватској. Ако верујете у слободу, људска, грађанска и мањинска права — независно које сте националности — верујемо да не можете да останете равнодушни према овоме. Ако желите да се зло које је задесило људе на овим просторима деведесетих више не понови, пажљиво читајте наредне редове и о дигните глас против зла где год можете.

Редакција Сведока

— — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — —

Извештај о политичким правима српског народа у Републици Хрватској

У Хрватској се у протеклих годину дана није десило ништа што би поправило положај Срба. Они су и даље предмет дискриминације по националној, верској и културној основи на свим нивоима хрватског друштва и државних институција. Срби су предмет 50 одсто случајева злочина из мржње у Хрватској. Третирани као непријатељи хрватског друштва и државе, људска, грађанска и мањинска права Срба се стално ниподаштавају чиме се њихов положај слаби. Очекује се да ће попис који се спроводи у другом делу 2021. показати да је број Срба опао за још 20.000.

Значајна дешавања у Хрватској у периоду август 2020. — август 2021.

Одлазак представника Срба у Хрватској на прославу „Олује“

Августа месеца 2020. највиши представници српске заједнице у Хрватској учествовали су у прослави операције „Олуја“ из 1995. године којом је протерано 250.000 Срба. Овај гест изазвао је велику пометњу и полемике како у хрватској, тако и у српској јавности.

Борис Милошевић, Потпредседник хрватске владе из редова Самосталне демократске српске странке, одлуку да учествује у прослави образложио је тиме да иде у име помирења и јер жели „олакшати будућност“ српске деце у Хрватској. Званична Хрватска је поздравила ову одлуку. Званичне реакције из Србије и Републике Српске су биле негативне, док је председник Србије Александар Вучић био неутралан, рекавши да се не слаже са одлуком али да не жели да дође до „срспко-српских тешких речи“. Хрватски премијер Андреј Пленковић изјавио је да је Милошевићева одлука „добра ствар“, те да је Милошевићев одлазак у Книн добар за односе између Хрвата и српске мањине „особито оне у Хрватској“.

Као један од позитивних помака Милоћевићеве одлуке да иде у Книн, председник СДСС и водећи представник Срба у Хрватској, Милорад Пуповац, истакао је да се први пут говорило и о српским жртвама. У говору који је одржао на прослави, хрватски премијер Пленковић је, када је о страдању Срба реч, изјавио: „Пијетет према тисућама недужних хрватских жртава од Вуковара до Дубровника преко Воћина, Саборског и Шкабрње. Пијетет и према недужним српским жртвама од Паулин Двора до Варивода”, чиме, истакнуо је, „не доводимо у питање легитимност ни праведност Домовинског рата нити умањујемо побједу постигнуту у Олуји”. Прогон 250.000 Срба из Крајине, хрватски премијер описао је као „присилан збег“: „Свјесни смо да је наша побједа у Олуји била трауматична за многе хрватске Србе који је понајприје повезују с одласком дијела српског становништва из њихових домова и завичаја на дотад окупираним подручјима. Док је за већину Хрвата то понајприје био присилан збјег који су организирали и наредили кнински побуњеници, за многе Србе то је дан-данас збјег пред хрватским снагама”.

Уколико се погледају дешавања која су уследила после одласка Срба на прославу „Олује“ августа 2020, она су обележена даљом систематском дискриминацијом Срба на свим нивоима и ширењем мржње и нетрпељивости у истој или већој мери као и пре. У том смислу, осим што је одласком српских представника на прославу дата легитимност хрватској операцији „Олуја“, тешко је видети какав је конкретно позитиван помак донео тај чин представника Срба у Хрватској.

Локални избори — мај 2021.

У Хрватској су маја 2021. одржани локални избори. Две традиционално доминантне хрватске странке — ХДЗ и СДП — потиснуте су мањим, новим страначким организацијама и покретима широм земље, укључујући и у Загребу и Сплиту где су кандидати трећих партија постали градоначелници.

За градоначелника Загреба изабран је Томислав Томашевић (рођен 1982), из редова зелено-леве групације под називом „Можемо“. Томашевић се посебно бави еколошким питањима, што се може тумачити као битан искорак од национал-шовинизма који доминира хрватском политиком. У Сплиту је победио Ивица Пуљак, кандидат либерално оријентисане странке „Центар“, која је оформљена у том граду. Иако је више пута осуђивао величање фашизма и слављење НДХ, као и нападе на Србе у Сплиту, у априлу 2021. објављен је снимак са венчања из 1994. на коме се види Пуљак како заједно са сватовима течно пева песму „Спустила се густа магла“ а која слави Анте Павелића, НДХ и усташку „Црну легију“. Пуљак се од овог снимка оградио и извинио.

СДП је успео да задржи Ријеку и Сисак, а освојили су власт и у Вараждину. ХДЗ освојио власт у Осијеку, четвртом граду по броју становника, и задржао Задар, Шибеник и Дубровник а узео је и 15 од 20 жупанија. Истарски демократски сабор, регионална странка у Истри која заговара посебност ове регије, изгубила је власт у Пули и у још три града и четири општине, сугеришући да им опада утицај у срединама у којима су традиционално јаки.

У Славонском броду је победио Мирко Дуспара, коме је ово пети мандат. Раније члан ХДЗ а сада самосталац, Дуспара у биографији истиче да се поноси што је учествовао у операцији „Бљесак“ те да је добровољац такозваног „Домовинског рата“.

У Книну су Срби први пут имали свог кандидата за градоначелника. У том граду ХДЗ изгубио место градоначелника а на власт је дошао (ранији градоначелник) Марко Јелић, као независни кандидат. Јелић је још раније, као градоначелник, позвао Србе да се врате у Книн али је такође рекао да је операција „Олуја“ „није акција против Срба већ против злочиначке политике“.

Када је о реч о срединама у којима још увек живи значајан број Срба, у Вукавору је поново победио градоначелник Иван Пенава, који је у другом кругу добио 54,35 одсто гласова, испред ХДЗ-овог кандидата Николе Мажара. По напуштању ХДЗ и након што је предводио листу Домовинског покрета као независни кандидат на парламентарним изборима, почетком године Пенава основао нову странку која се зове по њему. У Вуковару се први пут десило да је на листама кандидата било више Срба него Хрвата. Срби су на изборима успели да освоје позицију заменика градоначелника и значајан број одборничких места. Срби су такође задржали функцију заменика градоначелника Глине.

Укупно гледано, на локалним изборима у Хрватској Срби су остварили зацртане циљеве: имају заменика жупана у десет жупанија, заменике начелника у 25 општина, као и 16 позиција начелника општина.

Локални избори, као уосталом и сви досадашњи избори у Хрватској на свим нивоима, обележили су и фашистички испади против Срба. Тако је у Борову (Вуковар), где већином живе Срби, група мушкараца узвикивала „Убиј Србина“ и „Ој, хрватска мати, Србе ћемо клати“ док је на католичкој цркви у Врањицу код Сплита окачена порука на којој је писало да би требало да се гласа за онога „тко је прави чисти Хрват“, те да „сматрамо да сви они који припадају онима који су нас жељели уништити 90их а и после (комунисти,срби…) никако не би требали ући у Мјесни одбор нарочито не на његово чело“. Свештеник цркве у питању се оградио од овог плаката.

Попис становништва

Попис становништва у Хрватској требало је да се одржи првог априла али је, према наводима хрватских званичника, одложен због епидемиолошке ситуације узроковане коронавирусом. Очекује се да ће попис бити одржан у септембру или октобру 2021.

Према попису становништва одржаног априла 2011. године, у Хрватској живи 186.633 Срба, а српски народ чини 4,36% укупног становништва Републике Хрватске. Упркос сталним уверавањима хрватских власти да се ради на повратку српских прогнаника, те да је велики новац уложен у обнову порушене имовине и повраћај отетих непокретности, испоставило се да је број припадника српског народа у Републици Хрватској смањен за 14,998 у односу на 2001. годину. Према хрватским пописима становништва, број Срба у Хрватској смањен је за бар 395.030 (66%) у односу на 1991. годину. Од 2003. до данас, број Срба који напуштају Хрватску континуирано превазилази број повратника. Уз то, просечна старост Срба у Хрватској је 53,1 година, што је за 12 година више од просечне старости укупног становништва хрватске.

Очекивања су да ће најновији попис показати наставак тренда опадања српског становништва, али и укупног становништва у Хрватској.

На онлајн трибини “Демографија: колико нас је још остало?”, која је 11. маја одржана у организацији Српског привредног друштва Привредник, Филип Шкиљан из Института за миграције и народности у Загребу оценио је ће „по предстојећем попису у Хрватској бити 3,88 милиона становника или десет посто мање него по попису из 2011, док ће Срба због великог морталитета и малог наталитета бити између 168 и 169 хиљада, а ако се урачунају и посљедице потреса, бројка би могла бити и 165.000.“ Уколико се ова процена покаже тачном, то би значило да је у протеклих десет година број Срба у Хрватској смањен за преко 20.000, односно за нешто више од 11 одсто.

Земљотрес у Петрињи

Децембра 2020. у Петрињи се десио разоран земљотрес у коме је било и погинулих. Потрес се осетио и у Глини као и широм Хрватске и региона. Србија је одмах упутила хуманитарно помоћ, што је изазвало опречне реакције. Према сведочењу волонтера који су учествовали у акцији расподеле хуманитарне помоћи за коју је био задужен хрватски Црвени крст, она је дељена по националној основи. Такође је забележено да је градоначелник Глине (из редова ХДЗ) одбио да свом заменику, који је српске националности, да на коришћење службени ауто за развожење помоћи погођеним селима у којима такође живе Срби.

Петриња је пре операције „Олуја“ била у саставу Републике Српске Крајине и у којој је пре рата био изједначен број Срба и Хрвата, да би после 1995. српска популација пала са 43% на 12%.

Положај Срба у Хрватској

Дискриминација

Иако су једна од званично препознатих националних мањина, Срби у Хрватској се редовно суочавају са дискриминацијом по националној и верској основи а законом гарантована права им се оспоравају или игноришу.

„Хјуман рајтс воч“ у извештају из 2020. упућује на налазе хрватског Заштитника права грађана а у коме се указује на насилне нападе на Србе у Хрватској и о клими нетолеранције према мањинама. Сви ранији извештаји Хјуман рајтс воча наводе нападе и дискриминацију Срба као један од кључних проблема Хрватске када је реч о мањинским правима. И УНХЦР је током 2020. приметио пораст нетрпељивости према Србима, забележивши десет инцидената, као и велики број случајева говора мржње према њима.

Саветодавни комитет Савета Европе (СЕ) за Оквирну конвенцију за заштиту националних мањина у мишљењу о заштити права националних мањина у Хрватској указао је да дискриминација мањина јача, посебно апострофирајући Роме и Србе. Комитет наводи да је од претходног извештаја о Хрватској забележен раст броја злочина из мржње и „инцидената са говором мржње у медијима и политичком дискурсу“. Комитет је, међутим, поздравио „процес помирења“ који се догодио у лето 2020. године када је потпредседник Владе Хрватске, из реда српске националне мањине, „учествовао на комеморацији у част ослобођења хрватске територије“, односно обележавању такозваног Дана победе у Хрватској.

У извештају хрватског заштитника права грађана („Извјешће пучке правобранитељице“) за 2020. годину, у делу о злочинима из мржње наводи се „да су жртве злочина из мржње најчешће Срби (50%). Хрватски омбудсман посебно апострофира важност улоге полиције у препознавању и превенцији оваквих злочина, али наводи да „осим једнодневне едукације „Промицање права на различитост и борба против нетрпељивости и мржње“ за мањи број правосудних дјелатника из обитељског и казненог права, тијеком 2020. није било других едукација о злочинима из мржње.“

Хрватски заштитник права грађана такође наводи да „осим лажним вијестима, тијеком 2020. је јавни простор и даље обиловао појавама говора мржње у облику графита и транспарената, попут „Србе на врбе“, „убиј Србина“, усташког слова „У“, свастике или поклича „За дом спремни“, приказа дрва за вјешање с омчом и поруком „Сербиан фамилy трее“ и слично. Жртве оваквих појава били су претежито Срби и Роми те тражитељи међународне заштите. Специфично у 2020. било је ксенофобно извјештавање о кинеским туристима те стигматизирајуће вијести о младима те старијима и другим ризичним скупинама.“

У 2020. дошло је и до пораста насиља међу навијачким групама хрватских и српских глубова на подручју Вуковара а Заједничко вијеће општина указало је како су више пута нападнути припадници српске заједнице који нису ни навијачи нити прате фудбал.

Сами Срби у Хрватској истичу да се знатно повећава број случајева мржње према српској националној мањини као и говора мржње кроз медије и друштвене мреже. Током 2020. године, правном одељењу Српског националног вијећа за помоћ се обратило 1725 особа а у вези са 2439 прекршајних радњи а најзаступљенија подручја притужби су: статусна питања (31% предмета) и имовинско право (24%). Следе стамбено збрињавање (13%), казнено право (8%), мировинско право (8%), социјална скрб (6%) и радно право (4%). Проблеми који нису категоризирани у основна правна подручја („остало“) заступљени су у 3% предмета. Најмање је било упита везаних уз здравствено право (2%) и обнову (1%).

Хрватске правосудне институције континуирано дезавуишу или избегавају да воде процесе који се односе на питања дискриминације Срба. Тако је певач усташких песама Марко Перковић Томпсон ослобођен за узвикивање поклича “За дом спремни” у песми “Бојна Чавоглаве” а државни правобраницлац одбио је да покрене поступак о заштити законитости или да се обрати Врховном суду. Хрватски навијачи су јуна 2020. усред Загреба развили транспарент на коме је писало „Јебат ћемо српске жене и дјецу“, при чему је последње слово „у“ у стилу усташког знака. Одговорни су касније процесуирани. Иако су признали кривицу, сви су осуђени на условне казне тако да нико није отишао у затвор, док је суд као „олакшавајућу околност“ узео то да су окривљеници — који су редом признали да су чланови екстремне навијачке групе „Бед блу бојси“ — помагали страдалима на у земљотресу на Банији, међу њима и Србима.

Прегршт је примера који показују крајње екстремне границе ширења мржње према српској заједници у Хрватској. Тако је ђацима осмог разреда једне основне школе вероучитељица је дала задатак са питањем са киме не би седели у купеу, а међу понуђеним одговорима били су хомосексуалац, проститутка из Берлина, Ром који је изашао из затвора и српски војник из Босне. Осим разговора са наставницом, није познато да су предузете икакве друге мере. Посланик једне од најјачих хрватских партија — Домовинског покрета, Анте Пркачин оптужио је у Сабору Српску православну цркву (СПЦ) да је она „у задњих 100 година најподмуклији и најупорнији непријатељ хрватског народа”. На миси коју је уживо преносила Хрватска радио-телевизија, отац Доминик Гербиц говорио је грађанима за кога да (не)гласају на локалним изборима, па је између осталог рекао: „И онда у једном тренутку нађу се још и неки тамо брадати, назовимо их свештеницима, опасних намјера говорити нама тко су наши свеци, тко су наше светиње, тко су великани. вријеме је, хрватски народе, да се пробудиш! Ти ниси ни неспособан народ, ниси ни глуп народ, ти си један велики народ који је толико тога дао повијести.“ Хрватска радио-телевизија оградила се од изјава католичког свештеника.

Слављење усташтва

У јавном говору Хрватске и даље се правда усташтво и поздрав „За Дом спремни“, како међу саборским заступницима тако и на медијима. Анте Пркачин, посланик Домовинског покрета у Хрватском сабору, рекао је да је ХОС (Хрватске оружане снаге) настао на традицији усташа. Извесни Томислав Драгун, који се представља као пуномоћеник Хрватског уљудбеног покрета, претио тужбом хрватским медијима тврдећи да је он регистровани власник поздрава „За Дом спремни“.

Скандалозно је да у Хрватској, која у Уставу тврди да је утемељена на антифашизму, и даље у 12 градова има улица чији називи се доводе у везу са Независном државом Хрватском. Екстремно десни лист „Хрватски тједник“ из Задра објавио је застрашујући коментар, у којем се Србима у Хрватској поручује да ће „пре или после завршити на попису јасеновачких жртава“.

На православни Ускрс 2021. у Борову група навијача Динама, уз пратњу полиције, ишла је улицама и певала „Ој хрватска мати — Србе ћемо клати“. Снимак је објављен у јавности а хрватски председник Милановић реаговао је тако што је оптужио премијера Пленковића и председника СДСС Милорада Пуповца за то што полиција није ухапсила одговорне.

На Европском првенству у фудбалу хрватска репрезентација одиграла је чак четири утакмице у дресовима који су на себи имали заставу усташке, фашистичке, Независне Државе Хрватске. За стављање заставе на дресове одговорни су економи Хрватског фудбалског савеза а власник фирме која је произвела дресове рекао је да је у питању случајност.

Јуна 2021. отворена енциклопедија „Википедија“ забранила је приступ уреднику хрватске Википедије због тога што је у први план истицао позитивне текстове о НДХ и нацистима и умањивао обиме усташких злочина.

У хрватској јавности је на осуду наишао и филм „Дара из Јасеновца“ који се бави злогласним концентрационим логором, који је окарактерисан као српски пропагандни пројекат.

Имовинско-правна, инфраструктурна и статусна питања

Срби повратници се и даље суочавају са имовинско-правним и инфраструктурним проблемима, укључујући и тај да и дан данас поједина српска сеља и даље без струје . Проблем неједнаког инфраструктурног развоја је посебно очит у Сисачко-мославачкој жупанији у којој има много повратника а која је једна од економски најзапуштенијих регија Хрватске.

Срби и даље имају проблем са повратком имовине која им је отета или уништена у рату. Процеси пред хрватским судовима су спори а прикупљање папирологије преко институција је намерно успорена када је о Србима реч. Један позитивнији помак огледа се у одлуци о продаји станова у власништву Републике Хрватске (чије је ступање на снагу било 16. јула 2021.), а којом је, поред осталог, смањена откупна цена квадрата стана што би требало да омогући бившим носитељима станарског права као и другим корисницима стамбеног збрињавања да откупе станове и куће која је хрватска држава после рата доделила у најам етничким Хрватима.

Када је о имовинским правима реч, велики проблем имају и српске фирме које су имале имовину у Хрватској а којој немају приступ од рата. У Хрватској je имовину оставило 300–400 српских предузећа, а води се око 180 судских предмета везаних за повраћај имовине фирмама из Србије. Споразумом о питањима сукцесије СФРЈ потписаним 29. јуна 2001. године у Бечу, од стране представника СР Југославије, БиХ, Хрватске, Македоније и Словеније, предвиђено је да се расподела државне имовине изврши према принципу да сва непокретна имовина СФРЈ припадне државама наследницама на чијој се територији она налази. У Анексу Г Споразума о питањима сукцесије (Приватна својина и стечена права), који Хрватска одбија да примени, а чије потписивање и преговарање је сама иницирала, стоји да „право на покретну и непокретну имовину која се налази на територији државе сукцесора и на коју су грађани и друга правна лица СФРЈ имали право на дан 31. децембра 1990. године, биће призната, заштићена и враћена у првобитно стање од те државе”, а сви уговори склопљени током рата под притисцима и претњама биће проглашени ништавним. Хрватска, међутим, одбија да спроведе Анекс Г. Са друге стране, српски судови су, у складу са споразумом и домаћим законодавством, вратили готово целокупну имовину хрватским фирмама.

Многи Срби имају проблем са остваривањем права на пензију и са ковалидацијом радног стажа. Хрватска је донела закон по коме се ковалидација радног стажа стеченог у рату обавља по аутоматизму, али се у пракси то не дешава. Србима се систематски онемогућује да прибаве документа која би доказала континуитет радног стажа. Иако је Уставни суд Хрватске издао наредбе нижим судовима да морају да воде рачуна о доказима за конвалидацију радног стажа ни више од годину дана после те одлуке помака нема.

Доношење закона о цивилним страдањима, који би требало да омогући и Србима који су страдали у рату да добију одштету, наишло је на низ критика и оспоравања у хрватској јавности, уз тврдње да се „агресорима даје одштета“.

Измене закона о држављанству које су ступиле на снагу јануара 2021. омогућено је да особама којима је један од родитеља држављанин РХ, а исте су рођене у иностранству, могу да добију хрватско држављанство. Ово је довело до раста броја Срба који воде порекло из Хрватске у хрватско држављанство, али је проблем што велики број то чини како би се лакше одселио на Запад, будући даје Хрватска чланица Европске уније, а не како би отишли у завичај. Хрватска и даље не дозвољава особама рођеним пре 8. октобра 1991. а које имају повезаност са Хрватском да дођу до папира.

Српски језик и ћирилица

У Хрватској се и даље ћирилица изједначава са „агресорским писмом“ и њена употреба се систематски сузбија, како преко националистичких и фашистичких медијских кампања, тако и кроз непоступање државних органа.

Одбор министара Савета Европе упозорио је Хрватску да српски језик и ћирилица нису довољно заступљени у јединицама локалне самоуправе и позвао државне власти да поднесу извештај о препорукама за њихово спровођење до 1. марта 2023. године.

Тако и данас у Вуковару, и поред чињенице да су испуњени законски услови, ћириличне табле и натписи и даље нису видљиви, односно, прелепљени су хрватским заставама. Како се наводи у извештају хрватског заштитника права грађана, „Градско вијеће Вуковара, другу годину заредом, формално је испоштовало налог Уставног суда да сваке године проведе расправу те одлучи о евентуалном проширењу права на употребу српског језика и ћирилице, но као и 2019., закључило је како због „суставног одгађања провођења поступака против починитеља ратних злочина, нису учињени потребни предувјети за признавање нових посебних права у оквиру равноправне упорабе језика и писма српској националној мањини’.“ Тиме се фактички, због неефикасности тијела прогона у процесуирању починитеља злочина, комплетној српској заједници ускраћује проширење права на упорабу властитог језика и писма.“

Док је италијански језик прихваћен и присутан у јавном домену и у јединицама у којима не постоји законска обвеза за његовим увођењем, то није случај са српским. На пример, у Глини је 27,46% и у Огулину где има 17,72% Срба, иако су испуњени услови за коришћење ћирилице, то није спроведено. Неке јединице које су обавезне да уведу српски јер Срби чини више од трећине становништва и даље нису ускладиле статут (Грачац) или су то учиниле, али двојезичност не примењују (Врбовско и Доњи Кукурузари), чак ни постављањем двојезичних плоча на зграду општине.

О положају српског језика говори и истраживање према којем чак половина средњошколаца у настави на српском језику на вуковарском подручју, намерава да факултетско образовање настави у Србији, што, закључује се, упућује и на доживљај дискриминираности, неприпадања (осим непосредном завичају) и тескобе да језик којим говоре неће бити прихваћен у другим хрватским градовима у којима би могли да студирају.

У Хрватској постоје јаки гласови који говоре у прилог укидању школа и вртића на српском језику. У том погледу посебно је активан екстремни градоначелник Вуковара, Иван Пенава, који је прво хтео да укине мањинску школу, залажући се за спајање разреда хрватске и српске деце, што се у околностима национал-шовинизма према Србима не може сматрати добрим потезом.

Рат у Хрватској: Процесуирање Хрвата, тајне оптужнице против Срба, нестали

Агресивна национал-шовинистичка кампања у Хрватској према Србима, која се базира на прослави етничког чишћења Срба и негацији злочина, како оних из 1990-их тако и оних из периода Другог светског рата, готово је онемогућила хрватско друштво да се суочи с прошлошћу, до мере да ни институције нису слободне да раде у складу са законом, без оптерећења да бране „Домовински рат“.

Допринос овој атрмосфери дали су и највиши представници хрватске државе. Примера ради, председник Хрватске Зоран Милановић вратио је одликовања и генералски чин Бранимиру Главашу. Одликовања и чин Главашу је 2010. године одузео тадашњи председник Иво Јосиповић, након што првостепеном пресудом осуђен за ратне злочине над осјечким Србима у случајевима “селотејп” и “гаража”. Уставни, а потом и Врховни суд Хрватске ту су пресуду укинули и поступак вратили на почетак.

У Хрватској је до сада око 3.600 људи процесуирано за ратне злочине, а од тог броја само око три процента су били припадници оружаних снага Хрватске. Поред чињеница да су на поједини хрватски политичари признали да је било злочина према Србима у Хрватској током рата, и даље недостаје процесуирање одговорних. Штавише, Срби који су поднели хрватским судовима пријаве за злочине, приморане су да — услед немогућности да нађу одговорно лице — плате трошкове неуспелих судских поступака. Срби и даље не могу да остваре права по питању накнаде штете за имовину уништену у терористичким актима током хрватског сепаратистичког рата.

Са друге стране, Хрватска и даље наставља са праксом такозваних „тајних оптужница“ . Србија и Хрватска су последњи пут размениле спискове процесуираних почетком 2017. године. У тим списковима су уз имена оптужених, имена осуђених као и оних против којих се води истрага. Али, према подацима Веритаса, већ те године Хрватска је имала 86 нових оптужница које нису биле део тог предатог списка. Проблем је што није јасно ко и по којим критеријумима саставља те спискове. Имајући у виду нетранспарентан и арбитраран начин на који Хрватска користи те спискове, изгледно је да се ради о средству застрашивања прогнаних Срба како би се обесхрабрио њихов повратак. Како наводи Саво Штрбац из Веритаса: „Просечно се годишње покрене 36 нових истрага или оптужница и плашим се да ће тога бити све док је жива генерација која је ратовала. Наћи ће се, с времена на време, на том списку и неки Хрват, али само да би се бацила прашина у очи.“

Уз ово, и даље је отворено питање несталих. Званично се и даље трага за остацима 1900 луди. Иако су и Хрватска и Србија размениле документе у вези са овим питањем, и даље није дошло до конкретног помака. Веритас тврди да се ради о непотпуним подацима које користи Међународни комитет црвеног крста, те да је стварни број несталих 1709. Оно што је парадоксално јесте да Хрватска терети Србију за нестанак ових људи, док се већином ради о особама српске националности.

Српско — хрватски односи

Односи српске и хрватске државе и даље су у сенци оптужби за ратна дешавања 1990-их. У Хрватској се у протеклих годину дана неколико пута говорило о захтеву да Србија исплати ратну одштету, те да ће то бити један од услова уласка Србије у Европску унију. Хрватска је такође најавила да ће и питање несталих бити један од услова.

У протеклих годину дана Хрватска је начинила низ оштрих гестова према Србији, укључујући и захтев за „признавање геноцида у Сребреници“ као и споразум о стратешком партнерству са такозваним „Косовом“ и најавом прављења хрватске војне базе у покрајини.

Српски званичници су осудили ове поруке.

Србија и помоћ Србима у Хрватској

Представници Срба у Хрватској указују да Србија редовно помаже у јачању инфраструктурних капацитета Српског националног вијећа и то у области сређивања некретнина потребних за рад институција, у обезбеђивању средстава за културну размену и ad hoc потребама српске зајаднице .

Закључак

У Хрватској је деценијама у току систематска кампања дискриминације и дехуманизације Срба и српске културе, са циљем потпуног брисања како српске заједнице тако и српског наслеђа. Овај процес се одвија на свим нивоима хрватске државе и друштва. Дешавања у протеклој години слична су дешавањима ранијих година. Индикативно је одсуство било какве међународне реакције и заинтересованости за права и положај српске заједнице.

Уколико се овакав тренд настави — а све су прилике да хоће — извесно је да ће у наредних неколико година Срби нестати са простора Хрватске.

За разлику од хрватске политике према Србима која је веома очигледна, агресивна и конзистентна, чини се да не постоји реципрочан одговор са српске стране. Чињеница је да ни после готово три деценије од избијања сепаратистичког рата у Хрватској који је исходовао егзодусом Срба, Србија нема јасно одређен циљ када је реч о заштити права српског народа у Хрватској.

Циљ Србије требало би да буде обезбеђење испуњења права Срба гарантована хрватским законима, подсећање Хрватске на обавезе преузете Ердутским споразумом, те активно деловање и према Хрватској и у међународној заједници на скретање пажње на алармантан положај српске заједнице. Србија би такође требало да озбиљније анализира и реагује на хрватску политику у региону која је готово увек уперена против Срба. Упоредо са тиме, недостаје рад на афирмацији и координацији прогнаних Срба који живе на територији Србије, а у циљу њиховог активирања како би преузели већу одговорност у борби за права која се директно тичу њих и њихових предака.