Amerika i Donald Tramp: Gorak kraj ili novi početak?

Piše: Milan Dinić (London)
Foto: White House Flickr/PS

Ukoliko SAD ne izvuku pouke i ne promene licemerne principe na kojima vode unutrašnju i spoljašnju politiku, cenzura Donalda Trampa i trampofobija američkih elita ima velike šanse da se vrati kao bumerang i obije o glavu trenutno vodećoj sili sveta

U filmu „Minority report“ snimljenom 2002. specijalno odeljenje policije u Vašingtonu — zaduženo za „pred-zločine“ — hapsi ljude pre nego što su počinili krivično delo, a na osnovu vidovnjaka koji se zovu „prekogs“. Nešto slično desilo se ovih dana: „Jutjub“ je doneo odluku da suspenduje kanal Donalda Trampa zbog „potencijala za nasilje“. Dakle, ne zbog nasilja nego zbog „potencijala“ da se ono desi.

Cenzurisanje Donalda Trampa

Odlukom o gašenju njegovih kanala „Jutjub“ se pridružio drugim vodećim društvenim mrežama — „Tviteru“ i „Fejsbuku“ — koji su ukinuli naloge tima Donalda Trampa, oduzimajući mu platformu za obraćanje javnosti. Imajući u vidu da je „Gugl“ vlasnik „Jutjuba“, nije isključeno da će ova kompanija podesiti i svoje algoritme za pretragu na „Guglu“ kako bi smanjila vidljivost sajtova koji promovišu Trampove stavove. Trebalo bi ovde imati na umu da se suspenzije/brisanja odnose na naloge koji pripadaju Donaldu Trampu lično ili njegovom timu, a ne zvaničnim nalozima predsednika SAD (mada je Tviter privremeno zatvorio i taj nalog, dok je Tramp predsednik). Tako je Donald Tramp ostao bez pristupa kanalima preko kojih je priredio iznenađenje 2016. i postao predsednik SAD. U prevodu, „najmoćniji čovek na svetu“, predsednik SAD, je — cenzurisan.

Koliko ove odluke imaju važnosti svedoči same brojke: stranica Donalda Trampa na Fejsbuku je imala 32 miliona pratilaca, deset puta više nego stranica Džoa Bajdena. Na Tviteru, Tramp je imao 88 miliona pratilaca u poređenju sa 24 miliona koje ima Bajden. Cenzura nije zakačila samo Trampa i njegov tim već i društvenu mrežu „Parler“, jer se tvrdi da se na njoj okupljaju ekstremisti i zagovornici teorija zavere, kao i veliki broj Trampovih pristalica.

Oni koji odbacuju tvrdnje da se radi o cenzuri kažu da su „Fejsbuk“, „Gugl“, “Tviter“ privatne kompanije i da same imaju prava da odluče koji sadržaj će dozvoliti. Ovaj argument je upitan imajući u vidu apsolutni monopol koji ove kompanije imaju kada je reč o društvenim mrežama i onlajn komunikaciji, što dobro ilustruje primer „Parlera“: kažu — ne morate da koristite „Fejsbuk“ i „Tviter“, napravite svoju aplikaciju; onda „Gugl“ i „Epl“ zabrane tu aplikaciju; a potom Amazon ukine hosting „Parleru“ (zbog čega je ova kompanija pokrenula tužbu). I šta sad — ako se neko ne uklapa u sliku sveta koje imaju tehnološke kompanije da li to znači da treba da smisli svoj… internet?

Prvo, teško je ne primetiti očito licemerje „Tvitera“, „Fejsbuka“ i „Gugla“ („Jutjub“) koji su prethodnih godina napravili ogromne zarade zahvaljujući Trampovom prisustvu na tim mrežama (jer su njegove objave pokretale lavinu reakcija i privlačile pažnju stotina miliona ljudi, a time i velikih oglašivača) a sada, svega nekoliko dana pred kraj mandata su mu „principijelno“ zabranile da radi ono što su mu godinama dozvoljavale.

Drugo, ovaj presedan sa cenzurom Trampa će se dugoročno vratiti kao bumerang tehnološkim kompanijama jer se i pre ovoga već godinama priča o tome da li su ove kompanije (misli se pre svega na „Fejsbuk“, „Gugl“, „Amazon“, „Epl“ i „Tviter“) postale suviše moćne i da li je potrebna državna regulacija. Prva packa stigla je od Angele Merkel — za koju se nikako ne može reći da ima dobre odnose s Trampom, naprotiv — koja je upozorila na opasnost da tehnološke kompanije same određuju kakav je sadržaj dozvoljen a kakav nije, i predložila nemački model po kome je država jasno propisala pravila u ovom domenu. Uz ovo, trebalo bi imati u vidu da su američke tehnološke kompanije — posebno one u oblasti komunikacija — poslednjih godina sve više zarobljenici svojih zaposlenih koji su većinom veoma liberalno nastrojeni i protive se širenju bilo kakvog sadržaja koji je konzervativnog tipa.

Doba post-istine

Argument onih koji podržavaju uklanjanje Trampa sa društvenih mreža se svodi na sledeće: on je lagao i koristio te platforme za širenje laži. U ovoj tvrdnji ima istine — od kada je stupio na vlast većina američkih medija i analitičara (među njima, mnogi koji su naklonjeni Republikancima ili su neutralni) objavljivali su analize koliko puta je Tramp izgovorio neistine. To je išlo do te mere da je Asošijeted Pres — koji postoji od 1846. i važi za najugledniji i nezavistan medijski servis — na nedeljnoj bazi objavljivao analizu Trampovih izjava koje su neistinite. Jula 2020. „Vašington post“ (koji je u posedu Džefa Bezosa, vlasnika „Amazona“) je objavio analizu koja je pokazala da je Tramp od stupanja na dužnost izneo više od 20.000 lažnih tvrdnji.

Nedavno je „Njujork tajms“ (koji je otvoreno vodio kampanju protiv Trampa, još od 2016.) objavio esej „Američki ambis“ u kome se govori o sunovratu američke demokratije u poslednje četiri godine. U tekstu, čiji je potpisnik ugledan istoričar Timoti Snajder, data je analiza Trampovog mehanizma vladanja. Snajder tvrdi da je Tramp predsednik perioda „post-istine“ („post-truth“) po kome je sve moguće i ništa nije nemoguće, i u kome pregršt društvenih mreža na kojima svako postaje izvor i novinar (jer može da objavi šta hoće) potiskuje profesionalne novinare koji proveravaju činjenice i lokalne medije a čije je opadanje već decenijama u toku upravo zahvaljujući razvoju društvenih medija. U takvim okolnostima, tvrdi Snajder, za medijski marketing talentovan čovek poput Trampa našao je prostor da nametne „svoju istinu“ — poput tvrdnje da će izbori biti pokradeni koju je izneo u nedeljama uoči izbora, kada su ankete pokazale da jasno kaska za Bajdenom.

Da li je bilo izborne krađe?

Izborna krađa je tema koju Tramp nastoji da nametne kao jedinu temu još od izborne noći i od koje i dalje nije odustao a što mu se posebno zamera - jer se vidi kao nož nepoverenja u nešto što je do sada bilo neupitno: legitimnost američke demokratije.

Okosnica Trampovog argumenta jeste da su glasovi koji su stigli poštom pokradeni jer je među njima bilo daleko više glasova za Bajdena nego za njega. Ovde je zapravo reč o poznatom fenomenu na američkim izborima: glasači Demokratske stranke su daleko više skloni da glasaju poštom, a činjenica da su izbori održani u jeku pandemije koronavirusa uticala je da daleko više glasova stigne poštom nego na ranijim izborima, tako da veći broj glasova u prilog Bajdena nije iznenađenje.

Na internetu su objavljeni snimci na kojima se vidi popunjavanje nepopunjenih listića od strane izbornih kontrolora, donošenje glasova u džakovima. Međutim, sve te tvrdnje su oborene — recimo, internetom se širio snimak iz Pensilvanije na kome se vidi kako osoba iz izborne komisije popunjava listić a naknadno je utvrđeno da se radilo o tome da su prepisani podaci sa oštećenog glasačkog listića.

Niti jedan od preko 60 podnesaka koje je Trampov pravni tim poslao američkim sudovima nije prihvaćen. „Njujork Tajms“ je pozvao sve izborne komisije u svih 50 država za komentar. Pet nije poslalo odgovor dok je ostalih 45 dalo ocenu da su njihovi izbori bili legalni i da nije bilo nikakvih neregularnosti o kakvima govori Tramp.

Dakle, ovde se ili radi o tome da Tramp nije u pravu ili, da je reč o do sada ne viđenoj zaveri koja ide od lokalnog izbornog štaba do vrha američke države (kojom, uzgred, još nekoliko dana upravljaju Republikanci a ne Demokrate).

Međutim, čak i ako se po strani stave Trampove tvrdnje o izbornoj krađi, činjenica je da je protiv njega vođena kampanja u kojoj igrači nisu bili samo Demokrate i njima naklonjeni analitičari već, i oni koji tvrde da su nezavisni, samostalni i iznad podela — vodeći američki mediji i društvene mreže.

Vodeće medijske kuće — poput „Njujork Tajmsa“, „Vašington Posta“, televizijskih mreža kao što su CNN, NBC, CBS, CNBC — otvoreno su potkopavale svaku tvrdnju i poruku iz Trampovog tima, išavši dotle da su prilikom prenošenja njegovih izjava iste odmah brendirali kao „lažne“. Na primer, tvrdnje o mutnim radnjama Bajdenovog sina u Ukrajini (koje su fakat i predstavljaju predmet istrage FBI koja i dalje traje) prenošene su kao „lažne“/“neosnovane“ izjave Trampovog tima. Dakle, Trampu nije dozvoljeno ni da kaže nešto bez da se to odmah podvrgne skrupuloznoj analizi sa ciljem da se nađe laž ili greška. Sa druge strane, takav pristup gotovo uopšte nije važio za Džoa Bajdena. Štaviše, primetno je bilo da je izborna kampanja protekla bez i jedne velike negativne priče o Džou Bajdenu u vodećim medijima. Uz to, „Tviter“ je odmah etiketirao neke Trampove objave kao „upitne“ ili „tvrdnje koje ne odražavaju činjenice“, pa je čak korisnicima „Tvitera“ i „Fejsbuka“ bilo onemogućeno da dele članak „Njujork posta“ (tabloida bliskog Trampu) o mutnim radnjama Bajdenovog sina Hantera a na osnovu podataka iz njegovog lap topa do kojih je došao Trampov tim. (Bajdenov sin Hanter imao je poziciju u bordu direktora ukrajinske energetske kompanije i to u vreme kada mu je tata bio potpredsednik SAD, a Vašington i Moskva bili na ivici sukoba zbog dešavanja u Ukrajini.)

Cenzurisanje Trampovih objava, brendiranje njegovih komentara kao neistinitih odmah po njihovom objavljivanju i odbijanje glavnih medija da po istom aršinu istražuju tvrdnje i komentare Bajdena, pokazuju da izborna trka nije bila ravnopravna. Iako je tačno da i Tramp ima medije koji su njemu naklonjeni — poput Foks njuza ili Njuzmaksa — činjenica je da od izbora 2016., kako u američkim tako i u vodećim svetskim medijima i uticajnim krugovima, traje kampanja potpune delegitimizacije Trampa i stigmatizacije svakoga ko stane na njegovu stranu.

Čak i u američkoj administraciji Tramp se suočio sa dezavuisanjem (objavljivanje poverljivih razgovora i detalja iz Bele kuće) što — kako tvrdi Tramp — ide u prilog tezi o postojanju „duboke države“ koja je ovog puta, izgleda, želela da osigura da se ne ponovi iznenađenje iz 2016.

Konačno, Tramp je izgubio i zbog toga što je u izbornoj godini naišla pandemija koronavirusa, koja je u SAD odnela više žrtava nego bilo gde u svetu (a za šta je on viđen kao glavni krivac), a pogotovo među starijom populacijom koja je tradicionalno više naklonjena Republikancima.

Upad na Kapitol i dvostruki aršini medija

Novi zaokret u priči o Donaldu Trampu i američkim izborima desio se 6. januara kada je deo Trampovih pristalica upao na Kapitol.

Dok je u Kongresu 6. januara trajao proces potvrđivanja pobede Džoa Bajdena na predsedničkim izborima, Tramp je održao protest i pozvao okupljene da idu u Kongres i da se „pakleno bore da vratimo našu zemlju“, poručivši da će im se pridružiti, što nije učinio. Nekoliko hiljada demonstranata se uputilo ka zgradi Kongresa, upalo u nju i napravilo haos. Od posledica upada Trampovih pristalica u Kapitol stradalo je šestoro ljudi, kako među demonstrantima tako i među policajcima.

Trampa kritičari terete da stoji iza do sada neviđenog “upada rulje" u sedište američke (i svetske — barem oni tako misle) demokratije. Poslednji put kada je Kongres prošao nešto slično desilo se 1814, kada su britanske snage spalile Kapitol. Trampu se zamera ne samo to što nije priznao regularnost izbora (time ugrozivši legitimitet budućeg predsednika i američkih institucija) već i to što je stao iza, kako se tvrdi, orkestriranog napada na Kapitol.

Opet, zanimljivo je da su ponovo viđeni dvostruki aršini u tome kako je izveštavano o dešavanjima sa Kapitola i o višemesečnom paljenju i žarenju širom Amerike u jeku protesta povodom smrti Džordža Flojda, kada je stradalo više ljudi nego na Kapitolu i kada je uništena ne samo državna već i privatna imovina.

Drugi impičment i suđenje Trampu posle odlaska s vlasti

Događaj od 6. januara bio je povod da Demokrate pokrenu novi impičment (opoziv) Trampa držeći da odgovornim za napad na Kongres. Odmah su se pronele tvrdnje da Tramp razmišlja o tome da sam sebe pomiluje od mogućih budućih procesa protiv njega. Budući da imaju većinu u Predstavničkom domu, Demokrate su — očekivano — izglasale pokretanje impičmenta.

Impičment je proces u kome se sudi visokom državnom funkcioneru za dela za koje se veruje da su nelegalna i protivna Sjedinjenim državama. U tom procesu senatori igraju ulogu sudija. Međutim, proces je u potpunosti politički. Tek ukoliko se utvrdi odgovornost predsednika, senat ima pravo da mu oduzme nadležnosti a posle je na državnim sudovima da mu sude za krivična dela ukoliko ih je bilo.

Da bi impičment prošao potrebno je da dobije dvotrećinsku većinu u senatu. To znači da od 100 senatora — od kojih demokrate sada imaju 50 — njih 67 mora da bude „za“ taj predlog. Prvi pokušaj impičmenta — decembra 2019. — pao je upravo u senatu gde su tada Republikanci imali većinu od 52 senatora. I ovaj najnoviji pokušaj — iako je imao glatku prolaznost u Predstavničkom (donjem) Domu gde Demokrate od ranije imaju većinu — gotovo izvesno neće proći u senatu jer je Demokratama potrebno da uz njihovih 50 još 17 republikanskih senatora daju podršku. Demokrate do sada (14. januar) imaju podršku tri republikanska senatora a Mič Mekonel, vođa Republikanaca u Kongresu, odbio je da inicira postupak (za brzo otvaranje impičmenta pred senatom potrebno je da predvodnici obe strane — i Republikanaca i Demokrata — zajedno iniciraju proces).

Čak i da se suđenje u senatu pokrene danas — Tramp ima dovoljno republikanaca koji bi ga branili da bi proces, u najboljoj varijanti po Demokrate, trajao najmanje tri nedelje, što je dve nedelje duže od njegovog preostalog mandata. Zato se pominje mogućnost da se Trampu sudi posle isticanja mandata, pa se čak govori o tome da se proces odvija tokom prvih sto dana Bajdenove administracije, tako što bi članovi Kongresa pre podne radili na zakonskim predlozima nove administracije, a popodne vodili proces.

Međutim, odmah se postavilo pitanje — da li bi impičment predsednika po njegovom odlasku s dužnosti bio u skladu s ustavom? I tu nastaje problem: u američkim medijima su objavljene analize sa suprotnim tvrdnjama — jedni (poput uglednog i Trampu nikako naklonjenog Vašington Posta) tvrde da bi to bilo neustavno, dok drugi (poput mreže NBC) tvrde da bi moglo da mu se sudi, ukazujući na događaj iz 1876. kada je senat sudio ministru vojnom Viljemu Belknapu zbog korupcije, iako je on prethodno podneo ostavku.

Doživotna izborna cenzura Donalda Trampa?

Cela igra u vezi sa impičmentom Trampa i mogućim procesom protiv njega čak i pošto napusti Belu kuću za cilj ima samo jedno: da mu se zakonski zabrani kandidatura na izborima 2024. Kongres može da donese takvu odluku, ali tek posle uspešnog impičmenta, za šta je pitanje da li će Demokrate uspeti da obezbede dvotrećinsku većinu.

Tramp — koji broji poslednju nedelju kao predsednik Sjedinjenih država — pošto su mu uklonjeni kanali na društvenim mrežama, poslao je rezolutnu poruku: „pazite šta želite“ (jer to može i da se desi). Radi se o engleskoj izreci kojom se šalje upozorenje i poziv na oprez, jer možda želja nije do kraja promišljena. Tramp — koji je poruku poslao iz Teksasa, sa skupa na granici sa Meksikom, gde je upisao svoje ime na graničnom zidu (onom malom delu koji je izgrađen a koji je obećao da će podići u celosti duž granice kako bi sprečio ilegalni ulazak imigranata u SAD) — mislio je na odobravanje mnogih što su mu ukinuti kanali na društvenim mrežama, jer bi to moglo da im se vrati kao bumerang, pa da njih sutradan neko cenzuriše po istom aršinu.

Argument onih koji podržavaju cenzurisanje Trampa i zabranu kandidovanja 2024. se svodi na sledeće: Tramp je neprijatelj demokratije i potpuno je logično da se onima koji ugrožavaju demokratiju oduzmu mehanizmi te demokratije (kao što je sloboda govora) koje koriste za urušavanje sistema. Međutim, zanimljivo je da Trampu danas lekcije o nepoštovanju izborne volje drže upravo oni koji su protekle četiri godine osporavali njegov predsednički legitimitet i pobedu 2016. nad Hilari Klinton; oni koji su do sada širom sveta podržali lidere koji su gori od Trampa i pokazuju veće nepoštovanje prema ljudskim pravima i vrednostima (recimo, američka podrška Saudijskoj Arabiji u kojoj su žene tek nedavno dobile pravo da voze kola).

Trampovo nasleđe — šta će biti isticano a šta će biti potisnuto

To što je postigao istorijske sporazume o međusobnom priznanju Izraela i vodećih islamskih država, ili činjenica da je parirao Kini (koju je u njegovo vreme i formalno postala najveći suparnik SAD) ali i zapadnim saveznicima i izborio bolje trgovinske uslove za američku privredu, kao i činjenica da berza i ekonomski rast nikada nisu bili veći, neće biti priznato Trampu. Savremeni tumači istine će njegovo nasleđe svesti na dve stvari — podelu američkog društva i slabljenje zapadnih savezništava.

Međutim, činjenica je da je Amerika i pre Trampa bila podeljeno društvo. Sazidano na kompromisu sukobljenih religijskih sekti, pobedi severa nad jugom, “melting potu” i drastično drugačijim društvenim vrednostima od Kalifornije do Teksasa, Amerika je uvek osuđena na to da neko u njoj bude nezadovoljan.

Ono što se Trampu posebno zamera jeste što je doveo u pitanje ideal Amerike kao svetionika demokratije u svetu, time što odbija da prizna izborni poraz i što tvrdi da je sitem korumpiran. Ipak, oni, koji su bili na suprotnoj strani američke demokratske palice, dobro znaju koliko je taj „demokratski svetionik“ selektivan i licemeran. Ako išta, Donald Tramp je barem u tome bio transparentan. Za razliku od kvazi-liberalnih licemera, koji su netolerantni prema svakom suprotnom mišljenju i koji nasilje i bezakonje prema jednoj zemlji, bilo da je reč o Srbiji, Libiji ili Iraku, svode na politički korektne mantre „slažemo se da se ne slažemo“, Tramp je u tome bio otvoren: hoćete da vam pomognemo, dajte nam nešto za to.

Iako omražen i obeležen kao rasista, disruptivni rušilac i siledžija u međunarodnim odnosima, činjenica je da je više crnaca i Latinoamerikanaca glasalo za njega sada nego 2016. kao i da je Tramp prvi predsednik SAD posle 40 godina (od Džimija Kartera, koji je mandat okončao 1981) koji nije pokrenuo nijedan rat ili razrušio neku zemlju u ime demokratije i slobode. Sa druge strane, Džo Bajden je deo ekipe za koju se u Vašingtonu kaže da „nema rata koji im se nije dopao“.

Tramp 2024?

Sve ovo nameće pitanje — šta sledi za Trampa? On je već najavio kandidaturu za 2024, na zgražavanje ne samo Demokrata i onih koji sebe svrstavaju u liberale, već i mnogih Republikanaca koji ga vide kao faktor razdora u stranci i u samom američkom društvu.

Ukoliko je tačan stereotip koji su nametnuli trampofobični krugovi, da Tramp ne podnosi i ne priznaje poraz i da nikada ne odustaje, biće zanimljivo videti šta će se desiti naredne četiri godine u SAD jer, radi se o čoveku koji je dobio podršku preko 74 miliona Amerikanaca što je više nego bilo koji predsednički kandidat ikada (izuzevši Bajdena), i ta činjenica teško može da se izbriše.

Mnogi smatraju da je Trampu mesto u zavoru, a njegovi savetnici su ga navodno upozorili da ukoliko ponovo uđe u izbornu trku da će morati da pruža na uvid sve svoje finansijske podatke, što je uspešno izbegao 2016. i 2020. kao i da će se izložiti kriminalnom gonjenju zbog ranijih postupaka.

Demokrate i dobar deo američke i zapadne javnosti rade i uradiće još mnogo toga da u potpunosti cenzurišu Trampa i, ako ne uspeju da mu formalno zabrane, da ga barem dovedu u poziciju da mu je nemoguće da se pošteno kandiduje.

Sa druge strane, nameće se pitanje da li će Tramp pokrenuti novu stranku i povući deo Republikanca sa sobom (što bi bio istorijski presedan), ili će pokrenuti svoj medijski kanal i novu medijsku mrežu, ili će — kako mnogi sumnjaju — kao biznismen i marketinški mag pokušati da unovči svoje predsedničke dane u nekom „rijaliti“ programu.

Voleli ga ili mrzeli, slučaj Donalda Trampa na videlo je izneo sve slabosti američke demokratije i njenih društvenih i političkih elita — licemerje, korupciju, cenzuru, pristrasnost… Ako SAD budu pokušale da „izbrišu“ protekle četiri godine i nastave kao da se ništa nije desilo, verujući da je reč o slučajnoj grešci a ne o posledici slabosti njihovog sistema, verovatno će slediti daleko brži sunovrat Amerike od onog koji je sada u toku, a zapadnom svetu će se desiti još gori Tramp od ovoga koga se gnušaju.