Demistifikatorska megalomanija kolumniste Veljka Lalića

SIMILIS SIMIL GAUDET (Sličan se raduje sličnom”)

Veljko Lalić (izvor: N1)

Piše: Marinko M. Vučinić

Režimski tabloidi odavno su preuzeli posebnu ulogu kao glasogovornici i grlati najavljivači i zastupnici službene državne politike, neka vrsta njihovog Službenog glasnika. Sledeći njihovo pisanje lako se može prepoznati svaka promena u načinu vođenja aktuelne državne politike.

Tako se već nekoliko nedelja pred predsedničke izbore moglo jasno uvideti da dolazi radikalnija promena državna politika u odnosu na do tada neupitnu orijentaciju i političku podršku Rusiji. Otpočela je očigledna medijska priprema za veliki „istorijski“ zaokret, a on je samo dodatno intenziviran nakon početka rata u Ukrajini. Tabloidi su samo prvi i najrazorniji režimski propagandistički ešalon, za njima slede lako prepoznatljivi pro-vladini tzv. politički analitičari i eksperti, i kao treći talas nastupaju predstavnici akademske zajednice i nevladinih organizacija posvećenih tzv. odbrani ljudskih prava i otkrivanja srpske krivice za razbijanje druge Jugoslavije i započinjanje građanskog rata.

Nastalo je pravo takmičenje ko će biti fanatičniji i odrešitiji u zastupanju stava o neminovnosti uvođenja sankcija Rusiji i u zastupanju stava da je to sada postao naš vrhunski nacionalni i državni interes. U isto vreme se na taj način otvara prostor Predsedniku republike A. Vučiću da konačno ostvari svoj veliki mesijanski san i da postane nesumnjivo istorijska ličnost i državnik koji je Srbiju definitivno okrenuo na Zapad. Na tome posebno insistiraju predstavnici tzv. liberalno-demokratske, pro-evropske i građanske orijentacije iskazujući spremnost da A. Vučiću oproste sva dosadašnja nepočinstva pod uslovom da donese istorijsku odluku o uvođenju sankcija Rusiji i tako definitivno stavi tačku na maligni ruski uticaj i njeno prisustvo na Balkanu.

Među mnogobrojnim zagovornicima nove „istorijske“ uloge A. Vučića posebno se ističu oni „analitičari“ i kolumnisti koji uporno zagovaraju neophodnost priznavanja tzv. kosovske države i da se na taj način se najzad raskrsti sa “veštački stvorenim Kosovskim mitom” i “Kosovskim zavetom”. Jer, jasno je da nije glavni cilj uvođenje sankcija Rusiji već je dalekosežna namera da se konačno po modelu EU i SAD reši kosovsko pitanje i to pre svega obostranim priznanjem/bez obzira što samo Srbija kao suverena država i članica UN može priznati drugu državu/.

U ovakvim nastojanjima se posebno ističe Veljko Lalić kolumnista i glavni urednik Nedeljnika i istaknuti predstavnik liberalne, građanističke političke i ideološke orijentacije. U svojim redovnim kolumnama on se neprestano trudi da nas prosvetli služeći se tzv. demistifikacijom srpske istorije. U tim nastojanjima Lalićevoj pretencioznosti nema kraja. U njegovom kolumnama prisutne su sve ideološke odrednice ideologije Druge Srbije sa pretežnim naglaskom da Srbija nema gotovo nikakvu demokratsku tradiciju i da je uvek bila izvan liberalnih i modernizacijskih tokova u svojoj savremenoj istoriji.

Evo samo nekoliko njegovih kolumnističkih akcenata : “Srbija se sve vreme nalazi između nacije i demokratije. Ili makar od Osme sednice. Pa finalnog odbijanja progresivne ponude iz Slovenije da se demokratizacijom reši pitanje Jugoslavije. Ostaje samo jedna opcija. Ili Istok ili Zapad. Problem je u malom slovenskom narodu koji bi voleo da bude veliki. Ko će biti kriv kada jednog dana ovaj narod dođe sam sebi. Ostareo. Osiromašen. I — sam. Zavet je ipak stigao i Vučića. Što je tražio - to je i dobio. Nema više vrdanja. On odlučuje da li ćemo u Evropu ili u Rusiju. Ukoliko se odluči za ovo prvo, onda je ovo najevropskiji parlament u modernoj istoriji. Veći nego u velikoj Francuskoj“.

Veljku Lalić kao osvedočenom liberalu i građanisti ne smeta što se zalaže da čovek koji je oličenje autoriranog načina vladavine, kršenja ustava i sprovođenja ličnog oblika vladavine u kome nema ni elementarne podele vlasti niti delovanja demokratskih institucija sam donese izuzetno važnu odluku o uvođenju sankcija Rusiji. Naprotiv, on ga u tome snažno i principijelno ohrabruje. Ali mora mu se priznati istrajnost u njegovim kolumnističkim nastojanjima i težnjama da beslovesnim Srbima ophrvanim nacionalizmom i anti-modernizmom, beznadežno uronjeni u palanački duh, otvori oči tako što će demistifikovati ne samo našu nedavnu istoriju.

Njegova ideološka postavka je inspirisana pre svega tvrdnjama građanističkih ideologa o nespremnosti srpskog naroda da izađe iz teške senke nacionalizma, megalomanije, izbegavanje suočavanja sa ratnim zločinima počinjenim u ime srpskog naroda, samoviktimizacije i nesposobnosti da se prihvati drugačije shvatanje istorije i interesa susednih naroda za koje Srbi nikada nisu imali dovoljno razumevanja i uvažavanja.

U prikazu memoarskih zapisa Milovana Đilasa Veljko Lalić je najbolje pokazao njegovu tzv. liberalnu orijentaciju. Naravno da on nije mogao da izbegne da spomene pogubnu ulogu Dobricu Ćosića. To spada u obavezni deo domaćeg zadatka ideologa Druge Srbije. Veljko Lalić navodi ove reči Milovana Đilasa: „Dobrica je već tragična ličnost-od najznačajnijeg - ne i najmudrijeg — Srbina svog vremena pretvoriće se u najtragičnijeg, držeći se tradicija, odrešio je savremeno zlo nacionalnog totalitarizma. Meni ga je žao kako završava, premda je svojom ulogom i ideologijom, jedan od glavnih, ako ne i glavni , krivac za raspad, razbijanje Jugoslavije i za nesreće u koje je gurnut srpski narod. Srbima se može desiti, AKO NE DOĐE DO LIBERALNOG RAZVITKA, ako taj razvitak u Evropi bio poremećen, da ostanu na decenije, ako ne i na stoleća rastureni, izloženi iseljavanju i odnarođavanju- tragedija ne manja od kosovske. Sve srpske nesreće dolazile su iz DESPOTSKIH MEGALOMANIJA, U PRVOM REDU SRPSKIH“.

Nije slučajno što se agilni kolumnistički demistifikator Veljko Lalić poziva na ovaj citat Milovana Đilasa jer su u njemu sadržani osnovni postulati ove anacionalne i tzv. liberalno-građanističke ideologije koja sve više postaje i nezaobilazni deo vladajućeg političkog pristupa artikulaciji srpskog nacionalnog interesa bez obzira na sve njihove manifestacije njegovog podržavanja jer to služi samo za unutrašnju političku upotrebu i obezbeđivanje podrške naprednjačkog biračkog tela. U tom sve više prihvaćenom narativu je prisutno pre svega zlo nacionalnog totalitarizma, srpski nacionalizam kao jedan od glavnih ako ne i glavni krivac za razbijanje Jugoslavije, ali iznad svega despotska megalomanija i to pre svega srpska. Nedostaje samo spominjanje srpskog nacizma o čemu je pisao R. Konstantinović.

Veljko Lalić je koristeći zapise Milovana Đilasa kao pokriće za njegove liberalističke ideološke postavke našao za shodno da nam predoči njegovo „izuzetno“ demistifikatorsko otkriće sadržano u rezolutnoj tvrdnji da ne postoji Kosovski zavet. Evo kao izvorno izgleda ovo njegovo nama namenjeno prosvetljenje: “Ali da bismo stigli do svega toga, moramo da odgovorimo na prvo pitanje. Šta je, uopšte Kosovski zavet? Kako on tačno glasi? Jer, ukoliko ne verujemo u carstvo nebesko, ili mislite da makar vaša deca treba da žive u ovom zemaljskom, ili ste zakasnili na Lazarevu kletvu koja je bila pre 633 godine, jedini odgovor glasi: Ne postoji kosovski zavet. Žao mi je što sam vam srušio Sneška“.

U većini svojih pretencioznih i simplifikovanih uvodnih kolumni u časopisu Nedeljnik Veljko Lalić neprestano nastoji da nam isporuči svoje pre svega ideološki i politikantski obojene pouke iz naše istorije. Zato je sasvim očekivano da će u svom demistifikatorskom pohodu stići i do za njega jedino mogućeg odgovora i „otkrića“ da ne postoji Kosovski zavet. Ovakva pre svega diletantska i ničim potkrepljena tvrdnja sasvim logično proizlazi iz njegovog već opsesivnog stava o neophodnosti “liberalizacije i modernizacije“ našeg društvenog i političkog života, ophrvanog autoritarizmom i nesposobnošću da prihvati osnovne evropske vrednosti. Jer po njemu bez toga nema ni opstanka Srbije među civilizovanim narodima i svrstavanja na pravu stranu istorije, što će se po njemu neminovno dogoditi ako većina Srba ostane vezana za nepostojeći Kosovski Zavet koji će ih odvojiti od EU i poštovanja evropskih vrednosti.

Postoji izuzetno velika i ozbiljna naučna literatura posvećena Kosovskom zavetu, on je vremenom postao nezaobilazni i sastavni deo srpskog nacionalnog identiteta i temeljna odrednica naše istorijske svesti a odricati njegovo postojanje i trajanje može samo onaj ko se služi jasno određenim ideološkim mišljenjem kako to uporno čini pretenciozni samoproglašeni demistifikator Veljko Lalić.

U ovoj prilici najprikladnije je da se setimo kako su naši najznamenitiji istoričari i pisci govorili o srpskom kosovskom opredeljenju i zavetu. Navodimo reći Radovana Samardžića koji je u nekoliko navrata pisao o ovoj temi: “Kosovsko opredeljenje najdublja je ušančena crta koja obeležava zajednički karakter Srba. Predstava o kosovskom boju kao središnjem događaju srpske istorije nije se odmah preobrazila u životodavno jezgro sveukupnog napora jednog naroda da se održi. Najkasnije tokom XVIII veka Kosovo je postalo podsticajna snaga srpskog naroda u njegovoj borbi za oslobođenje, glavni simbol njegovih pregnuća i prvi cilj u svim njegovim smišljenim planovima i spontanim željama. Preobražaj Srba ponovo je počeo u znaku Kosova. Kosovsko opredeljenje Srba imalo je neposrednu osnovu ne samo u pogibiji 1389 godine nego i u nasleđenoj slici jezgra države Nemanjića. Kosovsko Zavet bi je jedan od oslonaca moralnog bića srpskog naroda. Kosovski zavet bio je glavni zakon po kome su se Srbi vekovima vladali pripremajući se za potonja vremena“.

Ivo Andrić u tekstu Njegoš kao tragični junak kosovske misli je zapisao ove reći: “Ova je drama počela na Kosovu. Ljuba Nenadović iako i sam Srbin, bio je iznenađen kada je video u Crnoj Gori živu snagu kosovske tradicije, koja je u tim brdima i posle stoleća bila stvarnost, isto toliko bliska i stvarna kao hleb i voda. Tvrđeno je da se reč Kosovo pored reći Bog najčešće pominje u Gorskom Vijencu. Ali nisu samo misao i poezija predeli za kosovsku tradiciju. Ona je za Njegoša život sam. Ona je isto tako predmet njegove realne i obazrive diplomatske prepiske kao što je i predmet njegovog glavnog pesničkog dela“.

Jedan od lekara koji je bio u engleskoj medicinskoj misiji u Srbiji za vreme Prvog svetskog rata ostavio je sledeći zapis o odnosu Srba prema Kosovu i Metohiji: “Priština nije daleko od Mitrovice, sadašnje privremene prestonice. Mitrovica se nalazi na kraju jednog kružnog kraka blizu crnogorske granice. Pruga se odvaja od glavne železničke linije kod Skoplja i prati rukavac reke Vardar kroz uske planinske prevoje do prostrane kosovske ravnice na kojoj su Srbi držali poslednju odbranu protiv Turaka u velikoj bici pre petsto godina. Priština leži u podnožju bregova na istočnoj strani ravnice, u blizini mesta te bitke. Srbi gaje vrlo jaka osećanja prema toj regiji gde je svako brdo i komad zemlje za njih ima istorijsko značenje. Oni kažu: Ako ne vidiš Kosovo i staru crkvu po imenu Gračanica, u kojoj je se svaki vojnik srpske vojske pričestio pred veliki boj sa Turcima-uopšte nisi video Srbiju“.

Ovakvih citata bi mogli navoditi u nedogled ali jasno je da negiranje postojanja Kosovskog zaveta funkcioniše samo kao deo politikantske namere i težnje da se danas u ovi izuzetno teškom i izazovnom političkom vremenu dodatno obesmisli borba i odlučno zalaganje za odbranu teritorijalnog integriteta i državnog suvereniteta Srbije što je jedino moguće pod uslovom da Kosovo i Metohija u njenom sastavu ali i uz poštovanja Kosovskog zaveta kao nerazlučivog dela srpskog nacionalnog identiteta i temeljno određenje naše istorijske svesti i tradicije.

Veljku Laliću ostaje izuzetna uteha da je doživeo tu posebnu čast da je njegovo kolumnističko umeće pohvalio Svetislav Basara u Kuriru tom objektivnom i nezavisnom tabloidu/ još jedan od farsičnih, neuspešnih i ne manje pretencioznih delatnika na demistifikaciji srpske istorije/. Setimo se kako su govorili mudri Latini –Similis simili gaudet-Sličan se raduje sličnom. Obradovala se rđa gvožđu. Našla slika priliku. Našla vreća zakrpu.

--

--

„Svedok“ se bavi političkim, ekonomskim i društvenim dešavanjima u Srbiji i u svetu. Od maja 1996. do marta 2020. Svedok je izlazio u štampanom izdanju.

Love podcasts or audiobooks? Learn on the go with our new app.

Get the Medium app

A button that says 'Download on the App Store', and if clicked it will lead you to the iOS App store
A button that says 'Get it on, Google Play', and if clicked it will lead you to the Google Play store
Svedok Online

Svedok Online

49 Followers

„Svedok“ se bavi političkim, ekonomskim i društvenim dešavanjima u Srbiji i u svetu. Od maja 1996. do marta 2020. Svedok je izlazio u štampanom izdanju.