Prof. dr Zoran Kinđić za “SVEDOK ONLINE”:

FAKULTET POLITIČKI KOREKTNIH (AUTOŠOVINISTIČKIH) NAUKA

Zgrada Fakulteta političkih nauka u Beogradu (izvor: FPN)

(Priredio: Vladan Dinić)

Motiv da upoznam javnost sa stanjem na Fakultetu političkih nauka je onemogućavanje doktorandu Radojku Ljubičiću da na Odeljenju za novinarstvo i komunikologiju prijavi doktorsku tezu „Etički, religijski i demografski aspekti fenomena namernog prekida trudnoće“.

Svojevremeno je Zoran Ćirijaković, na osnovu kontakata sa nekima od

profesora i studenata doktorskih studija na Fakultetu političkih nauka, rekao da bi, imajući u vidu njihove stavove, primereniji naziv ovog fakulteta bio Fakultet autošovinističkih nauka. Iako je takva njegova procena ipak verovatno preterana, mada svakako nije bez osnova, preimenovanje Fakulteta političkih nauka u Fakultet politički korektnih nauka bi, bar po mom mišljenju, zaista odgovarao stanju svesti

većine profesora na ovom fakultetu.

Fakultet političkih nauka, koji je izrastao iz partijske Visoke škole

političkih nauka, na koga su ostali fakulteti Beogradskog univerziteta, pogotovo u njegovim ranim godinama, gledali sa podozrenjem zbog njegovog otvorenog služenja tada vladajućoj ideologiji, umesto da se istinski emancipuje od te sramne uloge, poslednje dve decenije iznova, i to sve izraženije, postaje sluškinja ideologije, doduše druge, one koja je promovisala ideološki koncept političke korektnosti.

Budući da bi detaljno obrazlaganje takve teze zahtevalo isuviše prostora,

ograničićemo se na nekoliko karakterističnih primera koji rečito svedoče o

vladavini političke korektnosti na ovom fakultetu.

o Uporište radikalnog feminizma i ideološki rasizam

Članovi ovog odeljenja, koje je inače uporište radikalnog feminizma na Beogradskom univerzitetu, nisu smogli snage da se uzdignu iznad uskih privatnih interesa i omoguće doktorandu Radojku Ljubičiću da pristupi izradi svoje doktorske teze (mene je predvideo kao mentora).

Umesto da se akademski ponašaju, da u duhu naučne tolerancije poštuju

pravo na drugačije teorijsko stanovište, članovi Odeljenja koji podržavaju poziciju radikalnog feminizma odlučili su da na svaki mogući način ometu prijavljivanje ove teme. U početku nisu krili da su motivisani prvenstveno ideološkim razlozima. Iako Ljubičić nije dovodio u pitanje zakonski regulisano pravo žene da slobodno izabere da li će pribeći abortusu ili ne, zamerali su mu da mrzi žene, da zastupa neprihvatljivu konzervativnu, odnosno patrijarhalnu poziciju.

Razlog takvom njihovom ideološki ostrašćenom stavu, po svemu sudeći, treba tražiti u tome što Ljubičić smatra da je abortus, osim u slučaju kada su ugroženi zdravlje ili život trudnice, u etičkom pogledu problematičan čin.

Mnogo energije su pojedine članice ne samo Odeljenja nego i Nastavno-naučnog veća utrošile da pronađu bilo kakav formalni razlog koji bi onemogućio Ljubičiću prijavu takve teme. Na njihovu žalost, sekretarijat Fakulteta je potvrdio da nije bilo povrede bilo kakve procedure, da svaki kandidat, pa samim tim i on, ima pravo da sam izabere mentora, da se tema prijavljuje na onom odeljenju čiji je mentor član.

Što se tiče prigovora da Fakultet političkih nauka nije matičan za ovu temu, da tema nije politikološka, odgovor mentora je glasio da je i ranije bilo mnoštvo interdisciplinarnih tema, pa da niko zbog toga nije pravio problem. Kao primer naveo je doktorsku tezu „Lični identitet i religioznost“. Za razliku od te interdisciplinarne doktorske teze, za koju kao njen mentor zna da nema nikakve veze sa politikologijom, Ljubičićeva tema i te kako ima, budući da je problem abortusa veoma važna stavka u programima mnogih političkih partija i pokreta.

o FPN matičan za politikologiju religije

Osim toga, Fakultet političkih nauka je matičan za politikologiju religije.

Što se tiče sadržinskih primedbi na tekst prijave doktorske teze, zanimljivo

je da su neki od onih koji su ih iznosili, beskrupulozno pribegavali iznošenju očitih neistina. Za ono što jasno i nedvosmisleno piše u prijavi tvrdili su da ne piše, kao i da piše ono što ne piše.

Na primer, zamera se Ljubičiću da ne razlikuje embrion od fetusa, da ne navodi medicinsku literaturu koja govori o štetnim zdravstvenim posledicama abortusa. Njegove formulacije se namerno krivotvore, kako bi se optužio za pseudonaučni pristup. Na primer, u tekstu prijave piše da „griža savesti potiče od svesti o kršenju moralnog zakona, pogotovo ukoliko se moralni zakon shvata kao dat od Boga“, a osoba koja osporava prijavu tvrdi da Ljubičić nenaučno tvrdi da je moralni zakon dat od Boga. Kada bih im naveo sporna mesta i pokazao da govore neistinu, dotične osobe se ne bi postidele, a kamoli priznale da su pogrešile. Umesto jedne osobe koja osporava prijavu, pojavila bi se neka druga, tako da ona prva ne bi morala da se suoči sa osporavanjem onog što je rekla. U svakom slučaju, cilj onih koji su organizovali opstrukciju prijave bio je da se mnoštvom disonantnih tonova onemogući argumentovana rasprava.

Kada bih na primedbu da je abortus opravdan zbog toga što omogućava

planiranje porodice i sprečava pojavu gladi u svetu, odgovorio da je kontracepcija ipak bolji način za planiranje porodice, kao i da, po proceni naučnika, planeta Zemlja ima dovoljno resursa da prehrani nekoliko puta više stanovnika nego što ih sada ima, a onda ih zapitao da li možda i fetus ima neka ljudska prava, da li uvažavaju pravo lekara na prigovor savesti, odgovora ne bi bilo.

Zamerali su Ljubučiću što se poziva na medicinu kada nije lekar. Razlog

takvoj animoznosti prema pozivanju na nauku i savremenu medicinu, i to upravo od osoba koje se zaklinju u nauku, je što se pokazalo da sve više dolazi do konvergencije između stavova nauke i religije u pogledu određivanja početka individualnog života.

Mada je savremena nauka pokazala da fetus nije puki deo majčinog tela, da nije nekakva neoformljena masa, budući da je moguće već od 18. dana od začeća registrovati zasebne otkucaje srca, da majka i fetus imaju različiti DNK, često i različite krvne grupe, radikalne feministkinje ne žele ništa da čuju o tome. Baš kao ni o tome da je, upravo na osnovu uvida savremene nauke, američka država Teksas zabranila abortus posle šeste nedelje od začeća.

Uzurpiravši poziciju zastupnica ženskih prava, radikalne feministkinje

smatraju da svako ko se ne slaže sa njima, pa bilo da su to i žene, čak i liberalne feministkinje, robuje patrijarhalnoj paradigmi. One stvaraju privid da su žene po pravilu za abortus, dok muškarci koji se protive abortusu svode žene na puko sredstvo za rađanje dece.

o Za i protiv abortusa

Međutim, Ljubičić argumentovano pokazuje da se odnos muškaraca i žena prema fenomenu abortusa u jednoj zajednici minimalno razlikuje, da su religiozne osobe protiv abortusa, zato što namerni prekid trudnoće tretiraju kao greh, dok su osobe liberalne orijentacije u velikom procentu za abortus. Na Ljubičićevo podsećanje da su feministkinje ranije, sve do sedamdesetih godina veka, bile protiv abortusa, budući da su u tome videle način za eksploataciju žena, kao i da danas u svetu postoje brojna ženska udruženja koje se protive abortusu (čak i ona feministička — npr. „Feministkinje za život“), osporavateljke prijave ne haju. One samouvereno tvrde da nema relevantnih medicinskih istraživanja o štetnosti po fizičko i psihičko zdravlje žena koje su podvrgnite abortusu, što je naravno netačno. Osim toga, opirući se Ljubičićevoj sugestiji da pravo na slobodan izbor trudnice da li će pribeći abortusu podrazumeva i njeno pravo na dobru informisanost o eventualnim štetnim posledicama tog čina, one tvrde da su žene u Srbiji dovoljno informisane, te da ne treba ništa menjati. Mada se u prijavi navodi čitav niz udruženja žena u SAD koja su nastala zbog toga što one smatraju da nisu bile obaveštene o štetnim posledicama abortusa, većinu članova Odeljenja to ne

interesuje.

S indignacijom odbacuju predlog da se u Srbiji žene, pre nego što se

opredele za abortus, najpre upoznaju sa ultrazvukom fetusa koja nose u svojoj utrobi, kao što je to slučaj u nekim evropskim zemljama. Što se tiče podsećanja na katastrofalne demografske podatke u Srbiji, pogotovo poslednje dve godine, njih to naprosto ne zanima, što nimalo ne čudi ako se ima u vidu njihova potpuna ravnodušnost prema onome što nadilazi privatnu sferu.

Ljubičić je u više navrata pokušavao da koriguje prijavu u skladu sa iznetim primedbama, da na primer proširi obrazlaganje feminističke pozicije, da navede deklaracije na koje se one pozivaju, ali sve je bilo uzalud. Budući da njima nije bio cilj da se Kandidatu pomogne u što kvalitetnijem koncipiranju prijave, već da po svaku cenu onemoguće njegovo bavljenje temom abortusa, ne čudi što osoba koja je bila

predvodnik organizovane opstrukcije nije želela da pismeno iznese svoje primedbe, jer bi se tada na njih moglo argumentovano odgovoriti, niti je prihvatila ponudu prodekana da u njegovom prisustvu ona i mentor detaljno razmotre sve pojedinačne primedbe.

Da u pitanju nije pogrešna percepcija mentora da se radi o organizovanoj

opstrukciji, pokazuje i to što niko od profesora Fakulteta političkih nauka nije bio spreman da bude mentor za bilo kakvu temu o abortusu. Ne samo što se Ljubičić bezuspešno obraćao pojedinim profesorima, nudeći im teme kao što su „Sučeljavanje argumenata prolajf i pročojs pokreta“, „Konzervativno stanovište o abortusu“, „Politikologija demografije“, nego sam i ja pokušao da mu pomognem u pronaleženju novog mentora, kako njegovo višegodišnje bavljenje temom abortusa ne bi bilo uzaludno, bar što se tiče doktorata.

o Profesori se plaše feministkinja

Dok su se mnogi, iako se bave političkim pokretima, iako na Fakultetu političkih nauka već dugo postoji Centar za studije Sjedinjenih Američkih Država (određivanje prema abortusu veoma je važno u sučeljavanju republikanaca i demokrata), pozivali na to da im je tema abortusa strana, jedan redovni profesor mi je otvoreno rekao da ne želi feministkinje na vratu, a slično je ponovio i jedan drugi redovni profesor kada sam mu se obratio sa predlogom da bude član komisije za procenu prijave doktorske teze.

Dakle, ne radi se o tome da je prijava manjkava, u šta se može uveriti svako ko je pročita. Iako ona sigurno nije ispod nivoa prosečne prijave doktorske teze na ovom fakultetu, iako je Ljubičić čak upisao master studije demografije na Geografskom fakultetu, kako bi što bolje obradio demografski aspekt teze, za većinu članova Odeljenja to nije ono što bi bilo presudno u njihovom opredeljivanju.

Radikalnim feministkinjama i zastupnicima globalističke ideologije smeta

stanovište koje nije politički korektno, a oni koji su uzdržani ustručavaju se da podrže prijavu, da ne bi bili okarakterisani kao politički nekorektni. Iako mi je više njih nasamo reklo da u tekstu prijave ne vide ništa sporno, jedini koji su javno podržali temu bili su prof. Časlav Koprivica i Dobrivoje Stanojević.

Da su radikalne feministkinje krajnje netolerantne prema drugačijem

mišljenju pokazuje i odbijanje uredništva Godišnjaka FPN-a da objavi tekst „Reafirmacija prava nerođenih na život“, koji sam ponudio ovom časopisu.

Zanimljivo je da negativna recenzija tog teksta sadrži samo tri rečenice. Odbijanje se svelo na reči „Mrzi žene“, bez ikakve argumentacije takve ocene, što nije smetalo uredništvu časopisa da prihvati takvu recenziju. Da li je recenzent u pravu svako se može sam uveriti, budući da je ponuđeni tekst objavljen u časopisu Politička revija, br. 3/2020.

Za osobe na Fakultetu političkih nauka koje zastupaju poziciju radikalnog

feminizma nije nikakav problem da, ne trepnuvši, izreknu neistinu. Tako je, na primer, osoba koja je pre nekoliko godina trebalo da bude član komisije za odbranu master rada „Ekofeminizam“, videvši da on nije sasvim u skladu sa njenim ideološkim stanovištem, odbila učešće u komisiji. Na moje pitanje u čemu je problem, odgovorila je da u radu nije pomenuta Vandana Šiva, a moralo bi biti. Kada sam joj, u prisustvu sekretarice, rekao da o njenom stanovištu piše na tri strane,

odgovorila je, pomalo zbunjeno, da u literaturi nisu navedene knjige ove indijske ekofeministkinje, što je takođe neistina.

Ono što je opisano kao Overtonov prozor, manipulativni proces kojim nešto od apsolutno neprihvatljivog, postepeno, preko onog što se ne prihvata ali o čemu se govori, postaje ne samo ono što se toleriše i prihvata, nego se na kraju kao za sve obavezujuće nameće zakonom, potvrđuje se na primeru uvođenja ženskih studija na Fakultet političkih nauka i postepenog jačanja radikalnofeminističke pozicije.

o FPN i ženske studije

Bilo je svojevremeno potrebno prof. Vukašinu Pavloviću da uloži prilično truda kako bi nekako ubedio članove Nastavno-naučnog veća da se ženske studije uvedu kao izborni predmet na ovom fakultetu. Profesore koji su bili skeptični u pogledu naučnosti ovih studija, pozivao je ne samo na toleranciju, pravo na razliku, nego im je takođe predočavao materijalnu korist od tih studija, što je na kraju presudilo.

Međutim, danas kada je feministička pozicija znatno ojačala, kada predmet Studije roda više nije izboran, već obavezan na studijama žurnalizma, kada na Fakultetu radi Centar za studije roda i politike, gotovo da se niko više ne usuđuje da opomene zastupnice radikalnog feminizma na potrebu da i one budu tolerantne prema drugačijim stanovištima.

Umesto da se ponašaju u skladu sa akademskim normama,

one svoj politički aktivizam nadređuju akademskom pozivu. Tako se u silabusu za predmet Studije roda navodi da je cilj nastave obuka studenata za implemantaciju politike rodne ravnopravnosti. Na moju primedbu da cilj predmeta treba da bude upoznavanje studenata sa različitim teorijskim stanovištima, da ih ne treba tretirati kao puke objekte političke indoktrinacije, već im pomoći da se razviju u autonomne ličnosti koje misle svojom glavom, odgovora nije bilo, baš kao ni na sugestiju da u literaturu bude uvršten makar jedan tekst koji osporava poziciju radikalnog feminizma, recimo jedno poglavlje knjige Slobodana Antonića „Iskušenja radikalnog feminizma“. Osoba koja je sastavila dotični silabus nije

odgovorila ni na pitanje da li vidi bilo šta problematično u stanovištima nekih od zastupnica radikalnog feminizma, recimo u promovisanju tzv. nove ženske religioznosti — kult Majke Zemlje i veštičarenje, ili u zalaganju za ukidanje tabu-incesta (Šulamit Fajerston, Džudit Batler). Zanimljivo je da upravo osoba čiji predmet Studije roda odlikuje pseudonaučnost, budući da se radi o pukoj ideologiji prerušenoj u nauku, kritikuje Ljubičića zbog navodnog pseudonaučnog pristupa.

o U najavi „isijavanje radikalnih feministkinja”

Budući da Srbija zaostaje jedno dve decenije za onim što se dešava na Zapadu, možemo u narednom periodu očekivati ne samo dalje istrajavanje radikalnih feministkinja i njihovih globalističkih saradnika na onemogućavanju bavljenja politički nekorektnim temama, onim što nije u duhu novokomponovanih evroatlantističkih vrednosti, nego i na proterivanje sa državnih fakulteta onih koji se oglušuju o tu zabranu, onih koji daju prednost istini u odnosu na političku korektnost. Za sada je samo jedan privatni fakultet (Fakultet za medije i komunikacije), uplašivši se najavljene akcije radikalnih feministkinja i zastupnika globalizma u njegovom diskreditovanju, koje bi mu nanelo značajnu finansijsku štetu, pribegao tome da otpusti svog uglednog nastavnika (Zorana Ćirijakovića), ali na tome se verovatno neće stati. Uostalom, ono kroz šta je Ćirijaković prošao, iako je od studenata ocenjen kao najbolji nastavnik dotičnog fakulteta, sámo po sebi je dovoljna opomena svima.

Duh prozapadnih nevladinih organizacija toliko je prožeo Fakultet političkih nauka da se malo ko usuđuje da mu se suprotstavi. Svesni da se Srbija nalazi u polukolonijalnom položaju, čak i redovni profesori, a pogotovo mlađi saradnici, pribegavaju konformističkom stavu. Naprosto ne žele da budu okarakterisani kao politički nekorektni, jer bi im takva (dis)kvalifikacija, koja će nesumnjivo doći do određenih evroatlantskih struktura, onemogućila uspešnu karijeru — studijske boravke u inostranstvu, projekte, pojavljivanje u medijima (ne samo prozapadnim nego i na RTS-u) i sl.

o Zašto je odbijeno da srpski jezik bude obavezan predmet za studente novinarstva?

Umesto da budu odani svom pozivu, da budu zainteresovani za opšte dobro, da ako treba podnesu i određene posledice zbog odbrane istine, većina nastavnika uglavnom vodi računa samo o tome kako da međusobno usklade svoje privatne interese i ostvare materijalnu korist.

Kako inače objasniti činjenicu da su članovi Odeljenja za novinarstvo i komunikologiju, izbegavši da se upuste u argumentovanu raspravu,

odbili predlog da srpski jezik bude obavezan predmet za studente novinarstva?

Za taj predlog je, osim mene, glasao samo prof. Časlav Koporivica.

U situaciji kada je opao obrazovni nivo budućih studenata novinarstva, kada na prijemnom ispitu više nema praga znanja, već se primaju učenici sa dovoljnim uspehom u srednjoj školi, članovi Odeljenja odbacuju taj predlog, iako i sami smatraju da su mnogi studenti, pa čak i doktorandi polupismeni.

Za pojedine profesore Fakulteta političkih nauka karakterističan je takođe

i netrpeljiv stav prema religioznim studentima. Kada sam, pre nekoliko godina, predavao filozofiju studentima novinarstva, često sam bio u situaciji da slušam kako se žale da se ne usuđuju da u esejima iskreno iznesu svoj stav, zato što bivaju optuženi za konzervativizam, religijsku zatucanost i sl. Navešću primer prijemnog ispita 2019/2020. na doktorskim studijama, smer Teorija kulture i mediji, da bih pokazao kakav tretman imaju osobe koje su diplomirale na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu. Pravilo je da dva najbolje rangirana kandidata budu

oslobođeni plaćanja školarine. Komisija je odlučila da maksimalno 60 bodova bude za uspeh, 30 za utisak na razgovoru o temi za doktorat, 10 za objavljene radove.

Od tri kandidata Stevica Matko, koji je diplomirao na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu, imao je najbolju stavku u pogledu prosečne ocene i godina studiranja. Što se tiče utiska na razgovoru, što je prilično subjektivno, Matko je dobio samo 10 bodova, dok su druga dva kandidata dobila 26, odnosno 20 bodova. Nisam prisustvovao prijemnom ispitu, pa ne mogu sa stoprocentnom sigurnošću reći da se radi o nepravdi, mada imajući u vidu stanje na Fakultetu političkih nauka opravdano sumnjam u nepristrasnost onih koji su bodovali razgovor sa kandidatom. No ono što je krajnje čudno svakako je bodovanje objavljenih radova.

Za razliku od dva kandidata koja nisu imala nijedan objavljen rad, Matko je imao objavljene dve monografije i osam naučnih radova. I šta mislite koliko je bodova dobio? Sedam. Zašto samo sedam? Pa zato da bi imao dva boda manje od prvoplasirane osobe, a jedan od drugoplasirane.

Mada često toliko radova nemaju ni oni koji konkurišu za docentsko

mesto, Komisiji to nije bilo dovoljno da mu dodeli veći broj bodova. Ako to

uporedimo sa vrednovanjem njegovih radova pri upisu na interdisciplinarne master studije religiologije u okviru Univerziteta, kada je zahvaljujući njima bio ubedljivo prvi na listi od 13 prijavljenih, onda možemo konstatovati da su opet najverovatnije u pitanju bili ideološki razlozi.

Iako bi želeli da se stekne utisak kako se rukovode isključivo naučnim

kriterijumima, za veliki broj profesora ideološko polazište igra mnogo značajniju ulogu. To se vidi ne samo u njihovom opredeljivanju da koriste tzv. rodno osetljiv jezik, nego i u tome što se čak ni ne ustručavaju da opominju one koji ga ne koriste.

o Ideologija političke korektnosti je na prvom mestu

To što struka (Odbor za standardizaciju srpskog jezika SANU, Matica srpska, profesori Filološkog fakulteta) negativno gleda na taj neustavni zakon, njima ne smeta. Ideologija političke korektnosti je na prvom mestu, jer ona donosi različite koristi za one koji joj se priklone.

Iako bi moglo još dosta toga da se navede o dominantnoj atmosferi političke korektnosti na Fakultetu političkih nauka, zaustavićemo se ovde i zamisliti se nad Ljubičićevim slučajem. On je utrošio dosta vremena i novca, da bi svoje doktorske studije krunisao radom na temi koja ga interesuje. U tome je na grub način onemogućen. Ako se ne zaštite njegova prava, ako budemo ravnodušni prema njegovom slučaju, to će značiti da smo se svi mi koji radimo na ovom fakultetu, pa i šire, u manjoj ili većoj meri priklonili vladavini diktata političke korektnosti.

Recimo na kraju da se opšte stanje u društvu, pre svega kriza moralnih i

duhovnih vrednosti, neizbežno odražava i na obrazovne institucije. Preovlađujući tranzicioni mentalitet u društvu poprimio je u sferi visokog obrazovanja i kulture autokolonijalnu formu. Na svakom od nas je da izabere da li će se pomiriti sa takvim stanjem u okviru svoje profesije, ili će se, odustavši od udobne pozicije nezameranja, založiti za istinu i pravdu.

Prof. dr Zoran Kinđić

--

--

„Svedok“ se bavi političkim, ekonomskim i društvenim dešavanjima u Srbiji i u svetu. Od maja 1996. do marta 2020. Svedok je izlazio u štampanom izdanju.

Love podcasts or audiobooks? Learn on the go with our new app.

Get the Medium app

A button that says 'Download on the App Store', and if clicked it will lead you to the iOS App store
A button that says 'Get it on, Google Play', and if clicked it will lead you to the Google Play store
Svedok Online

Svedok Online

49 Followers

„Svedok“ se bavi političkim, ekonomskim i društvenim dešavanjima u Srbiji i u svetu. Od maja 1996. do marta 2020. Svedok je izlazio u štampanom izdanju.