EKSKLUZIVNO: General-pukovnik Nebojša Pavković, iz zatvora u Finskoj, o TV seriji RTS — “Porodica”
Mogli smo da sprečimo odlazak Miloševića u Hag, ali predsednik Vojislav Koštunica koji je sve znao je zanemeo
Piše: Vladan Dinić (Napomena: prenošenje sadržaja ovog teksa, u delu ili celosti, dozvoljeno je isključivo uz saglasnost Vladana Dinića)
Pompezno i hvalisavo najavljena TV serija “Porodica”, emitovana na RTS, o hapšenju bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije i njegovom izručenju Hagu na Vidovdan 2001. godine duboko je razočarala dobar deo domaće javnosti i otvorila niz dilema i nedoumica oko stvarnih događanja u tom sramnom poglavlju novije srpske istorije. Usput, razotkrila je, ne namereom autora serije, sve nelogičnosti petooktobarskih događanja i sramno ponašanje tadašnjih čelnika režima DOS, uključujući i događaje u vezi sa tragičnim ubistvom predsednika Vlade Srbije, dr Zorana Đinđića.
U seriji je, prema mišljenju brojnih učesnika neveselih događanja u i oko vile “Mir” s kojima smo razgovarali, još jednom ocrnjena uloga vojske, posebno njenog tadašnjeg prvog čoveka, general pukovnika Nebojše Pavkovića (koga u seriji igra Mima Karadžić), i njihove uloge u isporučivanju bivšeg Slobodana Miloševića Tribunalu u Hagu, gde je i umro ne dočekavši presudu.
Namerno ili ne, serija je, dosta neuspešno, pokušača da rehabilituje ulogu Čede Jovanovića, Milorada Ulemeka Legije i Branislava Ivkovića, dajući im značaj koji tada nisu imali. Istovremeno, reklo bi se da su zlonamerno predstavljeni likovi Slobodana Miloševića, dr Mire Marković i Marije Milošević, koje su autori serijala “Porodica” prikazali kao isfrustrirane ljude. To se posebno vidi kada je reč o Miloševiću koji je, navodno, tokom tih događaj bio svakog momenta sklon samoubistvu, čoveku koji je “pretio” da če se ubiti.
Autori serije, koji se nisu tokom snimanja mnogo bavili širim aspektom događanja su, čini se nenamerno, predstavili i pojedince iz tadašnje vlasti — DOS-a — kao skup ljudi koji su se prevratom dočepali vlasti, a posle nisu znali šta da rade i posle koje je Srbijom protutnjao pravi cunami burazerskih privatizacija.
Paradokslano, ovako prezentiran serijal pokazao je da Slobodan Milošević nije baš bio “đavo” kakvim ga je DOS-ov režim predstavljao, a karikiranje njegove porodice, supruge dr Mire Marković, ćerke Marije Milošević dovelo je mnoge dobronamerne gledaoce — od kojih su mnogi pre dve decenije bili protiv vlasti Slobodana Miloševića i za DOS — da zastanu za časak preispitaju svoj stav o tadašnjim dešavanjima.
U ekskluzivnom razgovoru za “SvedokOnline“, o seriji i svojoj kao i ulozi vojske u tim događanjima, govori bivši prvi čovek jugoslovenskih oružanih snaga, general pukovik Nebojša Pavković, koji je i dalje u zatvoru u Finskoj po presudi Tribunala u Hagu.
Svedok: Serija “Porodica”, koja je nedavno emitovana na nacionalnoj televiziji, uzburkala je našu javnost. I posle 20 godina od hapšenja Miloševića, sa mnogim živim akterima sve je više raznih varijanti o tom događaju. Zabunu, čini se, najviše su uneli oni pojedinci koji nisu bili neposredni akteri. Vi ste jedan od neposrednih učesnika pa bi zarad objektivne procene neveselih događanja bilo dobro da nam iz “prve ruke” ispričate istinitu priču, ili Vašu verziju o ulozi vojske i Vas lično?
Nebojša Pavković: Nisam gledao seriju o kojoj govorite, ali sam dobio neke informacije o njoj. Mene je posebno zanimalo kako smo u seriji predstavljeni vojska i ja kao tadašnji načelnik generalštaba.
Svedok: I, kako ste predstavljeni, i šta se zaista događalo?
Nebojša Pavković: Prema onome što mi je rečeno, mislim da su događaji predstavljeni dosta korektno, ali… Naravno, ne ocenjujem kako su predstavljene pojedine ličnosti, pa i moj lik. Ono što odbacujem, sa indignacijom, je da sam prisustvovao sastanku kod tadašnjeg predednika Koštunice, neposredno pre hapšenja Miloševića, na kome su bili i premijer Đinđić, ministar Mihajlović, i Čedomir Jovanović. Taj sastanok se nije desio, i to je, kada je o meni reč, izmišljen događaj.
Sada posle samo 20 proteklih godina o tome govore pojedinci koji nisu bili neposredni učesnici. Ja sam o tom događaju više puta govorio u raznim medijima. Takođe, o tom događaju u arhivi Vojske postoje dokumenta, izveštaji i zapisnici, koji su napisani u realnom vremenu i koji se nisu menjali. Žalosno je što se sada pojavljuju marginalne ličnosti koji naknadno pokušavaju da se prikažu kao mnogo važni igrači u tom događaju, a ustvari su totalni anonimusi i, samoreklameri.
Svedok: Na koga mislite?
Nebojša Pavković: Jedan od njih je i Saša Rudić, samoreklamirajuži bodigard Miloševića. On pokušava sebe da prikaže kao prvog čoveka u toj ekipi, koji je maltene bio i iznad šefa obezbeđenja generala Sente Milenkovića.
Svedok: Sam dramatični događaj hapšenja Slobodana Miloševića možda bi trebalo staviti u kontekst vremena kada se to dogodililo i aktivnostima koji su prethodili?
Nebojša Pavković: Dakle radi se o 31.martu. 2001.godine. To je šest meseci od kada je Milošević priznao poraz i povukao se sa vlasti.
Igre oko smene obezbeđenja — prebacivanje lopte na vojsku
Svedok: Znači da on više nije bio predsednik SR Jugoslavije, i da vojska, ni po Ustavu i po zakonima o Vojsci i odbrani, nije imala nikakve ingerencije prema njemu. U vezi s tim bili su prekinuti i svi zvanični kontakti generalštaba VJ sa njim?!
Nebojša Pavković: Jeste, ali takođe je poznato da je Milošvić dobio pismenu garanciju da neće biti uhapšen, da može da živi u vili Mir i da zadrži obezbeđenje iz MUP-a koje je do tada imao. Dakle, dosovska vlast mu je garantovala ličnu i imovinsku sigurnost i bezbrižan život.
Dan pred hapšenje, desetak minuta posle ponoći, dobio sam hitnu poštu iz Vojnog kabineta predsednika Koštunice. Zapravo, njegov Ukaz kojim se Gardijska brigada izuzima iz nadležnosti Predsdnika Koštunice i pretpočinjava načelniku Generalštaba, odnosno meni!
Svedok: Otkud tako?
Nebojša Pavković: Razmišljao sam cele noći šta je to bilo tako hitno da nije moglo sačeka moj dolazak na posao. I zbog čega predsednik odstupa od višegodišnje prakse da komanduje Gardijskom brigadom?! Shvatio sam tek kada je u popodnevnim časovima na televiziji dato saopštenje da je Vlada Srbije donela odluku, sa jednim glasom protiv, da se Milošević uhapsi zbog zloupotrebe službenog položaja.
Bilo mi je jasno da pretpočinjavanje Gardijske brigade ima veze sa hapšenjem Miloševića, i shvatio svu podlost nove vlasti. Odmah sam nazvao načelnika Vojnog kabineta predsednika, admirala Stajića, koji je jedini, siguran sam, u dogovoru sa Radetom Bulatovićem, savetnikom za Vojsku, mogao da smisli takvu podlost.
Svedok: Koliko se sećam, zar Stajić nije “Vaš kadar”?
Nebojša Pavković: Da sve bude još gore, tačno je! Ja sam predložio da Stajić bude postavljen za novog načelnika Vojnog kabineta i da bude unapređen u čin admirala.
Svedok: Šta se, zapravo, dogodilo?
Nebojša Pavković: Koštunica je znao da će uslediti hapšenje Miloševića, i da je njemu potčinjena Gardijska brigada koja obezbeđuje kompleks u kom se nalazi Vila “Mir”. Dakle, znao je da on mora da odlučuje i da komanduje tom jedinicom. Njegovi vrli savetnici našli su način da on ne bude sudionik i krivac, pa su “vruć krompir” dali Pavkoviću, da bude saučesnik i krivac za hapšenje Miloševića.
Svedok: Kako je izgledao kompleks i kakvo je bilo obezbeđenje u to vreme?
Nebojša Pavković: U krugu kompleksa nalazili su se objekti: rezidencija koja je bila porušena tokom agresije, vila “Mir” u kojoj je živeo Milošević, Kuća cveća, Lovačka kuća, objekti za smeštaj obezbeđenja udalen oko 150 do 200 metara od vile “Mir”, Centar veze kod kapije 11, staraža, prijavnice… Kompleks se obezbeđivan sa četiri stražarska mesta i ljudstvo na prijavnicama.
Svedok: Vilu “Mir” obezbeđivali su pripadnici Policije i Uprave za obezbeđenje, kojima je komandovao general Policije Senta Milenkvić?
Nebojša Pavković: Na osnovu njihove procene i Uputstva za rad, u vilu “Mir” nije mogao da dođe niko, dok Senta, odnosno Milošević ne odobre.
Svedok: Ali nekoliko dana pred hapšenje general Senta Milenković je već otišao od Miloševića?
Nebojša Pavković: Da. Poslove oko obezbeđenja koordinirao je njegov zamenik Branko Manasijević, a grupom za obezbeđenje, koja je ostala u kompleksu komandovao je Duško Rakočević, sa kim su bili i meni poznati Goran Pajić, Zoran Pavlović, Dragan Novaković, Goran Vasiljević, Goran Obradović, Miloš Dutina, Miloš Bujaković i drugi. Oni su bili smešteni o poseban objekat, a u vili „Mir“ su boravili samo kada su bili dežurni, i ako bi bili pozvani po potrebi.
Svedok: Vojska, odnosno Gardijska brigada, bila je odgovorna za prijavnice, i ulazne kapije?
Nebojša Pavković: Rad na prijavnicama je bio regulisan Uputsvom, koje je predviđalo da se svi koji dolaze u posetu kod Miloševića, moraju najaviti. Najavu posete vršio je dežurni prijavnice, a obezbeđenje u vili “Mir” je davalo odobrenje da li poseta može da dođe kod Miloševića. Ako oni, ne odobre ulazak posetioca, dežurmi na prijavnici ne dozvoljava ulaz. I to je tako funkcionisalo.
Svedok: Zar DOS nije pokušavao, nekako, da zameni to obezbeđenje?
Nebojša Pavković: Meni je bilo poznato da su nove vlasti intenzivno radile na povlačenju dugogodišnje obezbeđenja Miloševića, i da je postignut su dogovor da se smena starog i novog obezbeđenja, vrši sukcesivno da bi Milošević mogao da upozna ljude koji će ga obezbeđivati.
Mihajlović protiv Pavkovića — sukob policije i vojske
Svedok: A šta je bilo sa policijskim obezbeđenjem? Pošto je objavljena odluka Vlade Srbije da će Milošević biti uhapšen, ministar policije Dušan Mihajlović odlučio je da tog dana izvrši smenu i da kod Miloševića dovede novu jedinicu, čije ljudstvo Milošević nije poznavao.
Nebojša Pavković: Upravo tako. Kada je nova jedinica za obezbeđenje, koju je predvodio Pokrajac, službenik Šeste uprave DB, došla na prijavnicu, da smeni staru i preduzme obezbeđenje vile, naši gardisti najavili su posetu, ali su iz vile “Mir”, odbili posetu sa obrazloženjem da smena nije prema postignutom dogovoru.
Svedeok: Da li je tačno da je potom, posle više pokušaja da uđu u komleks, došlo je i do susreta i sukoba između tih dveju policijskih jedinica — stare koja nije prihvatala smenu, i nove koja je na smeni insistirala?
Nebojša Pavković: Na ulaznoj kapiji sreli su se predstavnici jedinica, i tom prilikom je, prema izveštajima sa prijavnice, došlo je do žučne rasprave, pa i do potezanja oružja. Međutim svako je ostao pri svome. Tada sve počinje da se prelama preko mojih leđa. Da napomenem da u izveštaju Gardiske brigade navedeni inicijali SR policajca koji je pregovarao u ime stare jedinice.
Svedok: Zašto?!
Nebojša Pavković: Odmah posle tog incidenta nazvao me je Dušan Mihajlović, ministar policije, i nadmenim i drskim tonom rekao da ja opstruišem rad policije, da vojska sprečava sprovođenje odluke Vlade, da policija mora da uhapsi Miloševića, i da ja moram da sklonim vojsku. Odgovorio sam mu istim tonom da meni može da naredi samo predsednik države Koštunica, a ne on.
Svedok: Šta se onda desilo?
Nebojša Pavković: Posle nekog vremena ponovo me je zvao, i počeo da preti, da će upotrebiti mehanizovanu brigadu, da upadne u vilu “Mir”. I ja sam bio drzak i odgovorio da bih voleo da je angažuje, jer ću ja, ako to uradi, angažovati artiljeriju, i vatrom poklopiti tu jedinicu u trenutku kada bude pokrenuta, pa neka se i dalje igra sa vojskom. Naravno, naljutio se i više me nije zvao.
Svedok: Kako je reagovala Gardijska brigada?
Nebojša Pavković: Zbog nastale situacije nazvao sam generala Milivoja Bojovića, komandanta Gardijske brigade. On je bio van Beograda, ali mi je rekao da ga zamenjuje pukovnik Ćosić, i da će on stići za tridesetak minuta. Pukovnik Ćosić mi je referisao da se iz policije ne mogu dogovoriti među sobom, oko primo-predaje obezbeđenja.
Svedok: Dok se to sve dešava, u međuvremenu, oko kompleksa u Užičkoj i okolnim ulicama, počelo je okupljanje velikog broja ljudi. I Milošević pojavio na kapiji.
Nebojša Pavković: Tačno. Ja sam sa svojim saradnicima i starešina iz kabineta još uvek bio u Generalštabu, i pratio dešavanja. Očekivao sam da će me nazvati predsednik Koštunica.
Ubrzo su, međutim, počeli neredi, kada je grupa s fantomkama na glavama pokušala da na silu uđe u kompleks. Vojsku, odnosno stražu, niko nije dirao, ali pretila je opasnost da ubrzo i stražari budu na meti maskiranih napadača, zbog čega bi sigurno, postupili po pravilima stražarske službe i odgovorili vatrom na napade.
Svedok: Kako ste vi reagovali?
Nebojša Pavković: Konačno se javio Koštunica i tražio da ga informišem o trenutnoj situaciji i interesovao se za vojnike na straži. Referisao sam da straža Gardijske brigade obezbeđuje kompleks još od Drugog svetskog rata, jer je to predviđeno planom obezbeđenja objekata od posebnog značaja, i da samo on može da naredi da se straža povuče, a objekat ostane bez obezbeđenja.
Koštunica daje naređenje — gardisti se sklonili u protivavionka vozila
Svedok: I šta Vam je rekao predsednik dr Vojislav Koštunica?
Nebojša Pavković: Posle mog objašnjenja naredio mi je da povučem stražu i da preduzmem mere da niko od njih ne strada ako dođe do nereda i sukoba.
Objasnio sam mu da se u kompleksu nalaze dva borbeno oklopna vozila namenjena za protivvazdušnu odbranu kompleksa i da će ona poslužiti da se u njih sklone vojnici. Naredio sam generalu Bojoviću, koji je u međuvremenu došao na lice mesta, da po naređenju predsednika Koštunice povuče stražu i preduzme mere da vojnici ne bi stradli u neredima koji mogu da uslede.
Svedok: Prema izveštajima sa lica mesta, neposredno pre toga, iz kompleksa su se povukli svi policajci?
Nebojša Pavković: Uveče, negde oko 11 sati, jedinici za obezbeđenje u kompleksu, obratio se Branko Manasijević, zamenik generala Sente Milenkovića i rekao im da obezbeđenje nema više sta da traži, i da napuste kompleks.
Svedok: Posle toga policajci su se spakovali, uzeli svoju opremu i napustili kompleks?!
Nebojša Pavković: Jesu. U knjizi dva svojih memoara, Mira Marković je napisala; “Kompletno obezbeđenje napustilo je svog šefa. Ostao je samo Dušan Rakočević šef Slobinog obezbeđenja iz Požarevca. On je ostao sam cele noći. Pored njegove glave su prošli svi meci”.
Svedok: Posle povlačenja straže, “maskirani policajci” na silu su ušli u krug kompleksa, i opkolili vilu “Mir”?
Nebojša Pavković: Ubrzo posle toga kod Miloševića došao Čeda Jovanović i vodio pregovore oko toga da on bude prebačen u Centralni zatvor.
Svedok: Tom prilikom mu je dao pismenu garanciju koju su potpisali Koštunica, Đinđić, i na zahtev Miloševića i tadašnji predsednik Srbije Milutnović. Garantovano je, da ako Milošević ode u zatvor, neće biti isporučen nigde van zemlje niti će mu se suditi van zemlje. Pored toga odobreno mu je da živi nesmetano u rezidenciji , i garantovana mu je imovinska i lična bezbednost.
Nebojša Pavković: Ubrzo se pokazalo kako su dosovci ispoštovali svoje garancije.
Svedok: Neki, evo sada, posle 20. godina, iznose novu verziju hapšenja Miloševića, a ima i onih koji Vas optužuju da su izdali Slobodana Miloševića?
Nebojša Pavković: To su “stari znanci” koji svake godine pričaju neku svoju novu varijantu i promovišu sami sebe. Jedan od njih je i pomenuti Saša Rudić. Mislim da je to patološki lažov, koji lažima promoviše sebe, i pokušava da postane javna ličnost. Od pre nekoliko godina pratim njegove napade na mene i pošto sam shvatio da je čovek izgubio kompas, odustao sam od polemike sa njim. On sada posle 20 godina priča da su maskirani napadači na vilu “Mir” bili pripadnici Kobri i da sam ja sa Đinđićem komandovao tim napadom. Može li ozbiljan čovek da izgovori takvu glupost, i da ga neko sluša i još dovodi na televiziju?! On zaboravlja da o tom događaju postoje brojna dokumenta, izveštaji i zapisi koji su nastali u vreme neposredno posle događaja. O tome šta je tamo zapisano, pripadnici iz vojske, već 20 godina govore iste činjenice, za razliku od njega koji svake godine iznosinove variante. Pored toga zaboravlja da osim njega postoje brojni svedoci koji mogu potvrditi moju verziju. Neka on pronađe nekoga ko će potvrditi njegovu.
Svedok: On kazuje da ste počinili izdaju jer niste upotrebili Vojsku i sprečili napšenje Slobodana Miloševića?
Nebojša Pavković: On mene optužuje da sam izdao Mloševića, jer nisam upotrebio Vojsku da sprečim njegovo hapšenje. Pa da li je to normalan čovek?!
Svedok: Dobro, a zašto niste?
Nebojša Pavković: Angažovati Vojsku radi sprečavanja hapšenja bivšeg predsednika, koji već šest meseci nije na funkciji, bi predstavljalo klasičnu zloupotrebu vojske, koja se goni po krivičnom zakonu. Taj vagabund, na vojsku gleda kao “mali Perica”. Ali da ostavimo tu tezu po strani. Pitam ja sada Rudića zbog čega on nije ostao da brani Miloševića do kraja, kao njegov kolega Rakočević? Ne, on je među prvima napustio svog šefa Miloševića, a bio je po službenoj dužnosti određen da ga obezbeđuje. Sada, posle 20 godina, predstavlja se “junačinom”, a ustvari je obična pobegulja sa lica mesta.
Svedok: Kakvu je funkciju tada imao gospodin Rudić?
Nebojša Pavković: Prema raspoloživim informacijama bio je samo mali “šrafčić” u mehanizmu obezbeđenja Miloševića. Ustvari, bio je stražar na trećem prstenu obezbeđenja i dežurni telefonista.
Svedok: Često ste išli kod Miloševića, da li ste ikad videli g. Rudića?
Nebojša Pavković: Više desetina puta sam bio kod Miloševića i nikada nisam video tu osobu. Pročitao sam na stotine dokumenata i više knjiga o događajima iz tog vremena i nigde ne nađoh ime tog nazovi “bodigarda Miloševića”, kako se predstavlja na svom fejsbuku.
Mislim da ću, kada sledeći put izrekne takve gluposti i klevete na moj račun, podnti krivičnu prijaju, pa da se na sudu zabavlja dokazujući svoje tvrdnje.
Svedok: Nije on, čini se, jedini koji vas optužuje?
Nebojša Pavković: Pored njega ima i drugih, koji me tako lako optužuju da sam izdajnik. Jedan od njih je i Toma Fila, stručnjak za sve i svašta. Više puta sam ga slušao u nekim emisijama kako priča gluposti. Poslednju i laž i glupost, koju je izrekao je da sam izdao Miloševića i da sam ja u vili Mir ostavio BOV-ove, naoružane koji su trebali da posluže da se optuži SPS da je nameravao da ubije Mloševića. To mu nije bilo dovoljno, pa je slagao da je samnom razgovarao i da sam mu rekao da su BOV-ovi naoružani manevarskom municijom. I on na vojsku gleda kao “mali Perica”. Niti sam sa njim bilo kada o tome razgovarao, niti mu takvu glupost nisam rekao.
Svedok: Otkud BOV-ovi u kompleksu?
Nebojša Pavković: Pomenuti BOV-ovi, a bilo ih je dva, bili su u komleksu i pre nego što sam postao Načelnik GŠ VJ. Pošto se sada predstavlja kao veliki zaštitnik lika i dela Miloševića, i druge optužuje za izdaju, podsećam ga da je Mira Marković u svojim memoarima o njemu napisala: “U Tomu Filu ni Slobodan, ni Marija ni ja nismo imali poverenje. Njegova privrženost haškoj kancelariji je bila vidljiva”.
Svedok: Kako vi gledate na izručenje Miloševića Hagu?
Nebojša Pavković: Izručenje Miloševića Hagu 2001. godine, na Vidovdan, je veliko poniženje ne samo Miloševića, već Srbije i srpskog naroda. To je bila dobro smišljena, i u strogoj tajnost izvedena akcija, koju domaći izvršitelji nisu mogli sami da izvedu?!
Podsetiću šta je u knjizi “Povlenske magle” napisao, tadašnji ministar Policije Dušan Mihajlović. Parafraziram: sve smo uradili samo da Pavković ne sazna gde je Milošević i kad će ga izručiti. Ovo samo potvrđuje kakav je njihov odnos bio prema meni i koliko su se plašili moje reakcije. Sve su krili, od smeštaja Miloševića u Centralni zatvor, u kome su smenjali stražare i drugo, iako za to nije bilo nikakvog razloga.
Svedok: Da li je bilo razloga da se vlast plaši vojske?
Nebojša Pavković: Da podsetim da se taj događaj zbio devet meseci posle smene vlasti. Dakle devet meseci je bilo prošlo od kada Milošević nije bio predsednik Srbije. Zbog toga je bilo iluzorno i dalje se plašiti reakcije vojske i mene lično.
Svedok: Da li je Vama bilo vidljivo da je postojalo podozrenje?
Nebojša Pavković: Vojska je složena i organizovana institucija, čije nadležnosti i postupanje je precizirano, Ustavom kao najvišim držanim aktom, kao i zakonima o Vojsci i odbrani. Prema tome, sve ingerencije vojske prema bivšem predsedniku su prestale odmah posle predaje vlasti. Samo oni potpuno neiformisani mogli su pomisliti da bih ja, ili bilo ko drugi, mogli da zloupotrebimo vojsku da bi zaštitili bivšeg predsednika, tim pre što je odluku o njegovom izručenju Tribunalu u Hagu, donela Vlada Republike Srbije. To bi u pravom smislu bilo samoubistvo u svakom pogledu, svakog ko bi to uradio.
Šta je DOS garantovao Miloševiću
Svedok: Dakle odmah posle smene vlasti prekinute su sve veze i kontakti sa bivšim predsednikom?
Nebojša Pavković: Na drugima je da komentarišu Oluku Vlade R.Srbije sa pravnog aspekta, naročito ako se ima u vidu pismena garancija koja je data Miloševiću i ustavna povelja koju je donela Savezna skupština, tadašnje SR Jugoslavije.
Svedok: Da još jednom podsetimo na njih?
Nebojša Pavković: Prilikom hapšenja Miloševića 31.marta/ 1.aprila 2001.godine Čedomir Jovanović je Miloševiću dao pismene garancije koju su potpisali predsednik Koštunica, predsednik Vlade Srbije Zoran Đinđić i predsednik Srbije Milutinović. Tada je Miloševiću garantovano da ako ode u Centralni zatvor: neće biti isporučen nigde van zemlje, niti će mu se suditi van zemlje porodica će moći da ga posećuje svakog dana; moći će da živi nesmetano u rezidenciji; i garantovana mu je imovinska i lična bezbednost.
Prvog aprila predsednik Koštunica je lično obavestio porodicu Miloševića da je usvojena Ustavna povelja, po kojoj niko pa ni Milošević ne može da bude, za bilo kakav prestup, ekstradikovan iz zemlje na bilo koji sud van nje. Kako je dosovska vlast ispoštovala garancije i Ustavnu povelju pokazalo se na Vidovdan 28,juna 2001.godine.
Svedok: Da li je neko u vojsci znao da će Milošević biti izručen?
Nebojša Pavković: Još jednom ponavljam da niko iz vojske nije znao da će Milošević biti isporučen sudu u Hagu. Međutim pod predpostavkom i da smo znali, naglašavam da ja nikada ne bih zloupotrebio vojsku i da je bez naređenja i suprotno Ustavu i zakonima upotrebim radi sprečavanja vlasti da sprovede svoju odluku.
Dan izručenja: Koštunica pitao Pavkovića kako može da spreči da helikopter sa Miloševićem napusti Srbiju
- Tog dana, na Vidovdan, oko 17.00 časova bio sam u rezidenciji u ulici Andre Nikolića, kada me je pozvao Kosta Čavoški i pitao šta radim. Kada sam mu odgovorio da gledam televiziju, rekao mi je: “Dok ti sediš i gledaš televiziju, ovi ti hapse i izručuju vrhovnog komandanta Haškom tribunulu”. Pitao sam: ko hapsi i gde se to dešava. Objasnio mi je da Miloševića trenutno vode iz zatvora.
Svedok: Šta ste tada uradili?
Nebojša Pavković: Odmah sam nazvao generala Đakovića, načelnika Uprave bezbednosti. Niko ništa nije znao o tome. U tom momentu pozvao je me doktor Zdravko Mijailović, načelnik Kardiološke klinike na VMA, i rekao da sa vrha zgrade VMA gleda kako su u krug Instituta bezbednosti, gde je sada BIA, sleteli helikopteri i da vidi kako vozila dovoze Slobu, izvode iz “marice” i uvode u helikopter. Sa Zdravkom u društvu bio je i moj kum iz Ćuprije Dušan Mandić, koji je to potvrdio.
Svedok: Da li Vas je pozvao neki iz vlasti?!
Nebojša Pavković: U isto vreme pozvao me je i predsednik Koštunica. Kada sam mu rekao šta se događa, rekao je da o tome ne zna ništa i pitao da li možemo to da sprečimo i kako. Odgovorio sam da možemo da podignemo dežurne lovce i prisilimo helikopter da sleti…
Svedok: A, ako pilot helikoptera odbije da sleti?
Nebojša Pavković: Jedina mogućnost je rušenje helikoptera!
Svedok: Šta Vam je rekao predsednik?
Nebojša Pavković: Odgovorio mi je da budemo spremni i da će mi javiti šta da radim. Odmah sam nazvao sam načelnika Sektora za RV i PVO, generala Branislava Petrovića i naredio da dežurni par lovaca stavi u najviši stepen pripravnosti; da se pripreme 2–3 transportna naoružana helikoptera, u slučaju potrebe, i da hitno preko kontrole letenja spreči let svih helikoptera i aviona sa aerodroma ‘’Surčin’’, koji nemaju dozvolu za letenje.
Svedok: Znači, ipak je avijacija bila “na gotovs”?
Nebojša Pavković: Naredio sam da o tome izvesti komandanta RV i PVO, generala Smiljanića, i Operativni centar RV i PVO, da prenese da ću im se lično javiti, čim dobijem stavove za postupanje od predednika Koštunice. Upozorili su me da je kontrola letenja, SUKL, nije više pod neposrednom kontrolom Vojske Jugoslavije.
Svedok: I, da li Vam se javio Vojislav Koštunica?
Nebojša Pavković: Pošto me predsednik Koštunica nije zvao kako je obećao, pozvao sam ga da bih ga izvestio o poletanju helikoptera i da dobijem naređenja o daljem postupanju. Međutim niko se nije javljao na telefon.
Svedok: I tako je bivši predsednik isporučen Hagu?!
Nebojša Pavković: Pošto nisam dobio vezu sa predsednikom, koji je jedini nadležan da izda naređenje za upotrebu avijacije, ja a ni bilo ko iz Vojske Jugoslavije nismo mogli da odlučimo da angažujemo avijaciju za sprečavanje helikoptera koji je prevozio Miloševića. Tako je helikopter sa Miloševićem odleteo je ka Zvorniku, a zatim prema Tuzli. Cela akcija prevoženja Miloševića do Tuzle bila je dobro organizovana i operativno maskirana, a u to su sigurno bile uključene strane službe bezbednosti.
Pavković: Nisam učestvovao u izručenju Miloševića Hagu
Svedok: Odmah, čini se, posle tog događaja ponovo ste bili na meti?
Nebojša Pavković: Razni analitičari i dežurni kritičari iz oba tabora pisali su sve i svašta, da sam za vreme tog događaja bio u kabinetu načelnika Generalštaba i u društvu Zorana Đinđića, i rukovodio akcijom prevoženja Miloševića u Hag, da sam lično odobrio upotrebu vojnog helikoptera, za njegovo prevoženje, da nisam odmah obavestio pretpostavljenog, predsednika Koštunicu, da sam bio u vezi sa izvesnim britanskim agentom Monktonom i druge gluposti.
Svedok: Da li ima istine u tome?
Nebojša Pavković: Umesto dalje polemike na temu glupih optužbi, svima koji ih upučuju meni, postavljam im hipotetičko pitanje, da su bili načelnik Generalštava Vosjke Jugoslavije u tom trenutku, i na mom mestu šta bi uradili i kako? Takođe želim da ih informišem da načelnik Generalštaba, ali ni bilo koje drugo lice iz vojske nemaju nadležnost da odobravaju ili zabranjuju letenje, i korišćenje vazdušnog prostora, pa ni helikopterima MUP-a. Pored navedenog preporučujem da pročitaju knjigu “Povlenske magle”, Dušana Mihajlovića, koji je napisao otprilike: ‘’Da im je najveću pretnju u realizaciji ove akcije predstavljao general Pavković, koji ni po koju cenu nije smeo da sazna za nju, i da su zbog toga morali da preduzimaju mere da tajnu sačuvaju od Pavkovića’’. I na kraju o tome kako je izvedena tajna akcija izručenja Miloševića Tribnalu u Hagu, pisao je u listu Politika, vojni analitičar, a sada ambasadoru u Ruskoj federciji, gospodin Lazanski koji je koristio dokumentaciju iz arhiva VJ.
Kamuflažni letovi: zavaravanje traga o prebacivanju Miloševića u Bosnu
- Posle desetak minuta pozvao je me general Petrović i izvestio da je izvršio naređenje i da u Operativnom centru RV i PVO čekaju da se javim. Upozorio sam da još nemam stav predsednika i da moramo da sačekamo. On me je zatim izvestio da helikopter MUP-a, koji je poleteo sa Banjice, nije imao prijavljen let i da Operativni centar i komanda RV i PVO nemaju nikakve informacije o letelicama MUP-a. Preko svojih veza u SUKL i AKL dobio je informacije o svim prijavama letilica MUP-a, i to:
(1) Da je oko 13.30 časova najavljen helikopter MUP-a, sa dva redna broja letanja na maršruti: Surčin-Banjica, sa sletanjem na Surčin. Za taj isti helikopter, nešto pre 19.00 časova, promenjena su oba broja leta, kao i najava, na maršruti Banjica-Obrenavac-Bogatić sa sletanjem na Surčin. Prijave o poletanju i sletanju ovog helikoptera MUP-a nije dobio Operativni centar Korpusa PVO, već samo AKL.
(2) Da je oko 16.30 časova MUP najavio let novog helikoptera na liniji Surčin-Banjica, ali da nije prijavio poletanje iz Surčina, iako je bio obavezan da to uradi pola sata ranije. Ovaj isti helikopter, je zatim, najavljen pod tri nova broja leta za 19.00 časova, na maršruti: Banjica-Obrenovac, sa sletanjem u Loznici i Surčinu.
(3) Da je treći helikopter MUP-a,tipa MI-17, najavljen za let, nešto pre 19.00 časova, pod dva redna broja, na maršruti Surčin-Banja Koviljača, sa sletanjem u Beograd.
(4) Da je nešto pre 13.00 časova, najavljen je let helikoptera, u vremenu od oko 17.00 do 22.00 časova, na relaciji Beograd-Bogatić-Beograd, za zaprešivanje komaraca.
(5) Da su najave za letove nekih helikoptera date kasno, i to po nekoliko minuta, posle poletanja, a da je za jednog od njih let prijavljen tek pošto je realizovan;
(6) Da helikopter, za koji se predpostavlja da je prevozio Miloševića, nije otkriven od strane vojnih radarskih sistema, jedinica VOJIN ,ni pre poletanja, u toku leta, jer verovatno leti na visinama manjim od 100 metara.
General Petrović je saopštio svoju procenu, da se radi o zloupotrebi kontrole letenja, manipulacijama i kamuflažnim letovima radi zbunjivanja.
(Napomena: prenošenje sadržaja ovog teksa, u delu ili celosti, dozvoljeno je isključivo uz saglasnost Vladana Dinića)
