Prećutana beseda predsednika SANU Vladimira Kostića na Skupštini Srpske akademije nauka i umetnosti, krajem maja ove godine:

GODINA KOJU SU POJELI VIRUSI

U fluidnom vremenu izdvajaju se ekstremne društvene grupe koje relativno jasno znaju šta neće, a znatno su nesigurnije po pitanju onoga šta hoće

Po mnogo čemu senzacionalan govor prof. dr Vladimira Kostića, predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti na Godišnjoj skupštini krajem maja, bez prisustva javnosti i novinara(?!). O ljudskoj nemogućnosti u sudaru sa silama prirode, koju smo ugrozili sopstvenom bahatošću, i primorali biologe da ukažu da je u toku šesti talas izumiranja, i da kičmenjaci, tvrde, izumiru brže nego ikad još od nestanka dinosaurusa, ali i da je KOVID 19 samo jedna od epizoda koje nas u zasedi čekaju na putu pred nama.

Nadahnuto je govorio prvi čovek SANU i o stanju u “svojoj kući”, o bestijalnom ponašanju medija, o svom mestu, o svojoj ulozi, mogućoj ostavci, o animozitetu pojedinih društvenih grupa i pojedinaca, ali i o nekritičkoj podršci drugih delova javnosti budućim a skorašnjim izborima u SANU.

Priredio: Vladan Dinić

Godina iza nas, godina između dve skupštine, ipak ima i jednu dobru stranu: prošla je! Van toga, bilo je u njoj neke uzaludnosti, straha, banalnosti, podmuklosti, nečega što bih nazvao ”dugim egzistencijalnim prekidom”, čiji se ishod i dalje ne usuđujem da prognoziram. Ipak, situacije u kojima se ovako ubedljivo ispoljava naša bespomoćnost u sudaru sa silama prirode kojima smo kao vrsta naneli toliko štete i zla, da smo u sopstvenoj bahatosti konačno ugrozili i sami sebe, prevazilaze svojom dramatikom i naše sposobnosti predviđanja. Biolozi ukazuju da je u toku šesti talas izumiranja.

Naime, kičmenjaci, tvrde, izumiru brže nego ikad još od nestanka dinosaurusa. Ova kataklizma je neželjeni ishod naše nepromišljenosti, bahatosti i oportunizma. Bojim se da je KOVID samo jedna od epizoda koje nas u zasedi čekaju na putu pred nama…

U suočavanju sa svojom biološkim ograničenjima, posebno ako je suočavanje naglo i neočekivano, na površinu izbijaju do tada brižljivo skrivane hipoteke, uobrazilje, strahovi i laži, i zašto da ne, mržnja.

U tom smislu, i SANU je u proteklom periodu mogla štošta da nauči: o svom mestu, o svojoj ulozi, o animozitetu pojedinih društvenih grupa i pojedinaca, ali i o nekritičkoj podršci drugih delova javnosti, uz, oprostićete mi, izvesnu našu nemarnost u tim odnosima.

Ukratko, iza nas je godina koju su pojeli virusi. Nažalost, fatalne posledice ove pandemije nisu mimoišle ni SANU. Pored smrtnih ishoda i ozbiljnih zdravstvenih problema, pandemija je na videlo dana izvukla i čitav niz društvenih fenomena i konfuzija. Ja ću se ukratko zadržati samo na par, koji imaju izvestan značaj i za našu kuću.

Vreme u kome živimo vreme je globalne ”demokratske recesije”, koju je pandemija ne samo razgolitila, već i produbila. Pew Research je sproveo s kraja 2017. godine anketu u 38 država i utvrdio da demokratski ideal više nije neupitna svetinja. Mada je 78% ispitanika smatralo da je ”predstavnička” demokratija ”dobra”, polovina je smatrala da je prihvatljiva i vladavina eksperata, 26% bi podržala vladavinu snažnog vođe, a čak 24% ”vojnu vlast”.

U Italiji, Velikoj Britaniji, Francuskoj, Španiji, Poljskoj i Mađarskoj, demokratiju kao jedinu mogućnost podržava u proseku manje od 37% građana. Pred tim slomom poverenja u političke obrasce koje su u uobrazilji superiornosti neki površni ljudi koristili da se ilustruje ”kraj istorije”, sve se glasnije predlažu ”ekonomske alternative, drugi predviđaju duži period dekadencije, dok treći stidljivo ukazuju da bi imalo smisla ustanoviti vlast elite i autoritarnu politiku”. Ovo komešanje koje ne poznaje državne granice nije ni nas mimoišlo — ”kraj istorije” nije ni blizu (ako će ikada i doći), ali istovremeno ne razumemo u čemu se tačno nalazimo i kuda zapravo, čak i kratkoročno, idemo. U fluidnom vremenu izdvajaju se ekstremne društvene grupe koje relativno jasno znaju šta neće, a znatno su nesigurnije po pitanju onoga šta hoće. U nesumnjivo ograničenim socijalnim okolnostima, možda je moguće u tom svetlu sagledati i iskustva koje je SANU imala u proteklih godinu dana, sa loše prikrivenim namerama da se ova institucija modifikuje i ”resetuje”, jednostavno prilagodi (pitanje je čemu?, što zahteva dužu diskusiju) i stavi pod kontrolu. Među aktuelnim analitičkim sveštenstvom najpre tiho, ali potom sve glasnije pojavljuju se ”sanuolozi” koji o SANU, njenim članovima i međusobnim odnosima znaju malo ili ni malo, ili na kašičicu po nešto saznaju iz same SANU, ne retko potpuno netačno, ali, prave istorijske paralele, iznose sudove i optužbe, intrige i uopšteno, nipodaštavanje. Često, putem prepoznatljivih medija. Ponekad, ne i bez bezazlenih i bezopasnih tvrdnji. Posebno je informativna njihova fiksacija za izbore, sa tvrdnjama o ”teškim malverzacijama” (uverljivost valjda donosi stalno ponavljanje te neargumentovane tvrdnje) iz ciklusa u ciklus, koje potom, gle iznenađenja, nisu praćene ni jednom jedinom žalbom ili predstavkom. O slobodi govora i propisivanju obrazaca mogućeg izjašnjavanja, o kukavičjem jajetu pseudoekspertske ekskluzivnosti u izjašnjavanju o pitanjima života, već je bilo dovoljno reči. Jedna od podvala tzv. ”stručne javnosti” ili ”eksperata” za svakodnevni život je tvrdnja da ukoliko nešto što akademici izreknu ne odgovara uspostavljenim kanonima mogućeg izjašnjavanja (naravno, oni ih uspostavljaju) slede napadi za nepoznavanje problematike, površnost, neobrazovanost i sl. Kao što znate ima i gorih optužbi, pa i pravih doušničkih podmetanja.

Radi se o malignom pokušaju da se uspostavi monopol i da se hirotonišu ideološki prepoznatljivi stručnjaci za život, koji će nas informisati o tome šta želimo, šta možemo, šta treba da mislimo, u šta da verujemo, a napose, i kako nam je.

Konzervativna i oprezna u reakcijama, SANU ponekad ostavlja utisak da se ”brani” nespretno, čak i kad su napadi apsurdni, a kao tradicionalna institucija ispoljava dodatnu nespretnost u ”medijskoj pismenosti”, tj. korišćenju modernih elektronskih mogućnosti komunikacije i prenošenja poruka (ova konstatacija je, ako ništa drugo, tačna kada sam ja u pitanju).

Članovi SANU te medijske tokove treba da razumeju, prilagode im se u meri koja neće ugroziti dignitet kuće, inače ćemo zakonito biti osuđeni na iščuđavanje i odstupanje i pred istinama i pred neistinama o nama u vremenu kada identifikovanje lažnih vesti, ali i razumevanje njihovog konteksta, postaje gotovo civilizacijski imperativ. Mi ne možemo da zažmurimo pred jednim vremenom koje u velikoj meri ne doživljavamo kao svoje: danas, prosečna odrasla osoba 30 puta dnevno proverava svoj telefon, dok prosečni ”milenijalci” to čine čak 157 puta. Pripadnici starosne grupe od 30. do 49. godine (dakle, ne oni koje bi abuzivno nazvali mladima) su 36% svoga aktivnog vremena ”onlajn”, dok je prvi naraštaj digitalnih urođenika, tzv. ”3 generacija” u tom statusu ”skoro stalno”. Istraživači su u Nemačkoj još pre 7–8 godina ustanovili da ”izuzetno obilje društvenih informacija” na Fejsbuku zapravo izaziva nezapamćeni talas poređenja i zavisti. SANU i njeni članovi gotovo su model takvog scenarija. SANU te okolnosti može da zanemari i odbaci (mada ne znam koliko je to pametno), može da pokuša da ih menja (mada bez izgleda na uspeh) ili da traži svoje autentične obrasce prilagođavanja i učešća (mada, što se mene tiče, ne znam baš precizno kako).

Pred nama, vremešnim pojedincima, za koje je čitanje dnevnih novina bila ”neka vrsta realistične jutarnje molitve”, odigrava se krupna i dramatična promena medijske sfere i onih izvora za koje smo verovali da iz njih crpemo istinu i informacije. Promena koja percepciju čini bitnijom od faktografije. U jednom sjajnom eseju o ovom problemu Serža Alimija i Pjera Rambera, u časopisu Mond Diplomatik, autori navode da se pred našim očima realizuje crni scenario informativnog režima na dva koloseka: ”bogate vesti za bogate, siromašne za siromašne”, kao odraz ”zemljopisa obrazovnih i kulturnih nejednakosti”. U iznenađujuće brzom razvoju radikalnog nepoverenja koje vlada između društvenih slojeva, konstatuje se da ”prvi put manje od polovine Amerikanaca veruje tradicionalnim medijima”. Uz refleksiju na promene koje je izazvala Trampova pojava u politici, pominje se ”model hiperstranačkih medija, kako masovnih, tako i onih namenjenih (društvenim) nišama…” U tom smislu, konstatuje se ”da su se nekada medijske kuće trudile da privuku što širu publiku; sada pokušavaju da domame i zadrže po nekoliko segmenata čitalačke publike.” Ti segmenti gotovo svaku devijaciju od glavnog toka njihovog mišljenja o bitnim temama dočekuju ”olujom ogorčenih tvitova”. Ukazujući da se ove promene zgodno uklapaju u funkcionisanje društvenih mreža, koje mi se čini da u SANU neoprezno zanemarujemo, pominje se ”model eho-komore i u tradicionalnim medijima…koji korisnicima neumorno ispostavlja ono što žele da čitaju i čuju”.

Događaji koje ne retko klik-aktivisti pokreću na društvenim mrežama i njihov intenzitet prelivaju se i na pokrivenost u štampi: autori tvrde da ”povećanje broja tvitova za 1% odgovara povećanju broja članaka za 8,9%.” Tako se događa da čak i relativno mali broj gorljivih (a možda ne samo gorljivih) klik-aktivista, sa one strane istine i laži, makar na kratko, uspeva da ”predstavi svoj sopstveni odraz (ili odraz čija mu je promocija data u zadatak) kao ogledalo sveta.”

Voleo bih da u svetlu ovih razmišljanja sagledamo i sve ono što se pojedincima, ali i celoj SANU, događalo u bliskoj prošlosti — da li su se oni koji napadaju SANU pokazali spretnijim?

Prekinuću ovde sa daljim razmišljanjima jednog laika (konačno i sami znate da sam samo lekar), u očekivanju razjašnjenja od strane eksperata, ali ću biti dovoljno nekritičan da pomenem 3 pravca na kojima, po mom ličnom mišljenju, SANU treba da insistira.

Kao prvo, radi se o održavanju, pa i obogaćivanju aktivnosti SANU, odnosno njenih članova. Na kraju pretprošle godine konstatovali smo da je kroz prostore SANU prošlo 150.000 ljudi, zainteresovanih za aktivnosti koje su se održavale bukvalno svakodnevno. Te godine publikovano je preko 60 naslova. Ali i ove nesrećne godine za nama, publikovano je preko 40 naslova, izdavana su sabrana dela, knjige, publikovani radovi, priređivani naučni skupovi i izložbe, a koncert kompozitora-članova SANU proputovao je Srbiju (na žalost, najmanje primećen u samoj SANU), dok su se ispred naše Galerije, tokom prethodne izložbe protezali dugi redovi zainteresovanih. Nažalost, mnogo toga smo otkazivali i sada je na nama da sustignemo zakašnjenja.

Uz opsežne planove, nameće se i logičko pitanje: imamo li dovoljno potencijala da realizujemo takve planove, danas kada nas ima manje nego u prethodnim decenijama, kada u SANU nisu zastupljene mnoge oblasti nauke i umetnosti. Uz skoro dvovekovnu tradiciju i prepoznatljivost SANU kao mesta okupljanja umnog i kreativnog u Srbiji, otvorenost i spremnost da podelimo prostor komunikacije sa uglednim institucijama i pojedincima iz Srbije i sveta, predstavlja jedinstveno obeležje i snagu naše kuće, koje ne retko ni sami nismo u punoj meri svesni i koju moramo još više da koristimo. I za kojom u ovoj sredini i te kako ima potrebe!

Utoliko pre, što je pred nama, pred našom državom i narodom, pred društvom težak i možda u mnogo čemu kritičan period, period u kome će neke odluke, ne samo po pitanju najteže o KiM, možda i predstavljati prekretnice koje će dugoročno određivati naše živote.

O poremećenim odnosima u SANU, koje ponekad nismo ni pokušavali da rešavamo unutar kuće, neću danas da govorim…

Istina, početna namera mi je bila da se u ovom obraćanju, koje mi je obaveza, a ne zadovoljstvo, upustim u polemiku po nekim pitanjima sa neistomišljenicima, ali sam odustao zbog izvesnog stida koji je izazvao taj megdandžijski impuls, sasvim suprotan mojim ponavljanim tvrdnjama da ni sam zapravo ne garantujem i ne mislim da sam u svojim stavovima neopozivo u pravu. Verovatno ga je podstakao strah od toga kuda SANU ide, dileme ne spoplićemo li sami sebe (ovde ni sebe ne oslobađam odgovornosti), ne sužavamo li sopstvene prostore delovanja, i odakle toliki nesporazumi koje nismo u stanju (a čak i ne pokušavamo) da rešimo razgovorom i suočavanjem…

Kao što pretpostavljam da je to bio slučaj i sa onima koji su bili drugačijih mišljenja. Prihvatajući i svoju krivicu, zamoliću sve članove SANU da pokušamo da zajednički i odgovorno sagledamo budućnost institucije koja je u svakom pogledu starija od svih nas i da definišemo ispod krova ove kuće korake koje treba preduzeti, bez obzira da li se volimo ili ne.

Međutim, ako je neko pomislio da su ove moje reči strah od odlaska, smene, ostavke i sl., ljuto se vara. A pogotovo ako je pomislio da se bojim sukoba! One koji mene doživljavaju kao problem, što kao mogućnost nikome ne sporim, uveravam da će za najduže godinu i po, a verovatno i kraće, neko dostojniji i, ne sumnjam, sposobniji od mene biti na mestu predsednika SANU. I to danas izjavljujem zvanično!

Ali, kada je u pitanju raniji odlazak, koji je takođe sasvim verovatan, tu odluku možete doneti samo vi, članovi SANU — vi koji ste me izabrali. Za takvu odluku, kao što znate, čak nije potrebna ni većina, kako sam vas obavestio u pismu koje sam vam uputio pre nekoliko meseci. Šta bi međutim, značilo prepuštanje takve odluke grupama koje deluju van ili uglavnom van krova ove kuće, šta bi značilo da se takva odluka ispusti iz naših ruku i preda u tuđe ruke, moraće svako od vas pojedinačno da donese zaključak.

Alternativa nam je nasrtanje jednih na druge, ili ”onih spolja” koji ne prezaju ni pred porodicom, mrtvim roditeljima i decom, vođeni ideološkim, stvarnim i izmišljenim opredeljenjima, na uveseljavanje pučanstva kome se nude slavodobitni zaključci: „Pa oni su isti kao i bilo koja grupa ljudi na ulici!”

A vi dobro znate da to naposletku ipak nije istina.

Treće, to su izbori pred nama! Za akademije, posebno nacionalne, smatra se da transformacija u digitalno društvo znači da ove institucije moraju postati još transparentnije, više ”uočljive”, i više javne nego do sada, ma koliko nam se taj scenario sviđa ili ne.

U tom kontekstu smo dužni da razmotrimo i zamerke javnosti koje su nam upućivane tokom prethodnih izbornih ciklusa, ali i van njih, sa kojima možemo da se složimo ili ne, ali samo do onog praga od koga ti zahtevi postaju Trojanski konj za uvođenje voluntarističke participacije nepozvanih, a pretencioznih, pa i paternalizma određenih krugova nad radom same SANU, dezavuisanje zakonom definisane autonomije i uspostavljanjem kontrole.

Čini mi se da smo ukidanjem institucije članova van radnog sastava neoprezno relativizirali učešće naših uglednih naučnika i umetnika iz dijaspore, koje sada rutinski prelivamo u korpus inostranih članova — o ovom problemu ćemo nakon izbora morati ozbiljno da razmislimo.

Samostalnost i pravo članova SANU da buduće članove biraju sami, bez ikakvog upliva sa strane, temelj je same ideje i ustrojstva nacionalnih akademija (svedoci smo pokušaja u nekim zemljama da se ovo pravo barem delimično uskrati). Mi to pravo moramo da čuvamo, istina potpuno svesni svoje ogromne odgovornosti u tom poslu.

A jesmo li toga u potpunosti svesni, ponovo će svako za sebe pojedinačno morati da odluči. Nisam siguran da je odgovor na ovo pitanje jednoznačno ”da”.

U ovim izborima, koje dočekujemo sa ukupno 124 članova, nismo nažalost ograničeni brojem postojećih članova (nažalost, jer su nas mnogi zauvek napustili između dva izborna ciklusa) i stoga imamo, ponavljam nažalost, komotniji prostor odlučivanja, u kome se naravno, ne smemo upustiti u kompromise sa stanovišta kvaliteta.

Sugerišem da kod izjašnjavanja na predstojećim izborima svoje poverenje kritički usmerimo i u načelu podržimo stavove odeljenja, koja su, na kraju-krajeva, naša osnovna uporišta kompetentnosti. Sve ostalo, kao uostalom i sve što sam izrekao, uključujući stav da su i ovi izbori veoma, veoma važni, znate i sami!

Meri Bird u knjizi SPQR pominje sliku na zidu krčme u Ostiji iz 2. veka. Glavna tema slike je uobičajeni prikaz poređanih grčkih filozofa i mudraca pod tradicionalnim nazivom Sedam mudraca. Među njima je Tales iz Mileta, njegovi savremenici Solon iz Atine, Hilon iz Sparte i drugi. Svaki mudrac povezan je sa natpisom, ali ne onim koji se tiče njihove oblasti politike, nauke, prava ili etike, već prostačkim sentencijama o pražnjenju creva, prema dobro poznatoj skatološkoj temi.

Naravno da nikoga od nas, a pogotovo ne sebe, čak ni izdaleka ne pokušavam da uporedim ili makar asociram sa ovim imenima, ali se nameće unekoliko globalnije pitanje odakle ta potreba da se veličine jednostavno svedu na otužni inter feces od njihovih skromnijih sugrađana.

Jedno od objašnjenja glasi da je ovo agresivna narodna šala, pre poruga protiv elitne kulture — iskreno, nisu im nikada oprostili što su makar nečim prevazišli okolnosti u kojima se živeli i delovali.

Obični polupijani gosti krčme, ohrabreni maliganskom nekritičnošću, svoju prizemnu ljubomoru mogli su da umire bezobraznim šalama na račun intelektualne elite, stavljajući njihovu mudrost u klozetske okvire.

To je jedna strana: spuštanje visokih misli na nivo izmeta. I to donekle mogu i da razumem! Ali, da bi se tako ostrvili na pretencioznost intelektualnog života, neko je morao da zna bolje da čita od prosečnog posetioca krčme u Ostiji, a bogami i da ponešto zna o tako poređanim mudracima i njihovim delima — ona su ih posebno iritirala.

Očito, problem koji ne razumemo star je bar 1800 godina…

(Uskoro: Pismo Akademika Časlava Ocića, predsedniku SANU, uoči Skupštine)

„Svedok“ se bavi političkim, ekonomskim i društvenim dešavanjima u Srbiji i u svetu. Od maja 1996. do marta 2020. Svedok je izlazio u štampanom izdanju.

„Svedok“ se bavi političkim, ekonomskim i društvenim dešavanjima u Srbiji i u svetu. Od maja 1996. do marta 2020. Svedok je izlazio u štampanom izdanju.