Javne ličnosti i istaknuti intelektualci pred izazovom realne politike
Ima li mesta za intelektualce u stranačkoj politici?
Piše: Marinko M. Vučinić
U našem političkom životu već duže vremena odigrava se specifičan paradoks vezan za delovanje poznatih javnih ličnosti i istaknutih nezavisnih intelektualaca ne samo u izbornim kampanjama i programskom profilisanju društvenih pokreta i stranaka.
Niko ne može da osporava veliki značaj koji ima u izbornim kampanjama podrška i učešće poznatih javnih ličnosti: pisaca, glumaca, advokata, univerzitetskih profesora i akademika. To je opšte poznata pojava ne samo u našim političkim okolnostima već je ona sastavni deo izbornih kampanja i u najrazvijenijim demokratskim društvima. U čemu je onda naša izuzetnost i paradoks u delovanju istaknutih javnih ličnosti i istaknutih intelektualaca koji kao po pravili nisu deo etabliranog stranačkog političkog organizovanja i funkcionisanja.
Obično se dešava da one u razvijenim demokratijama ističu svoju podršku određenim strankama, pokretima ili predsedničkim kandidatima i na tome se u velikoj meri njihovo „političko“ angažovanje završava, iako ima i izuzetaka koji ulaze u direktnu političku i izbornu utakmicu. U našim uslovima, i to kao rezultat potpunog odsustva poverenja građana u delovanje stranaka i potpunog narušavanja ugleda u stranačko organizovanje u našem društvu, može se jasno videti da istaknute javne ličnosti postaju aktivan politički faktor, nastojeći da diktiraju uslove i dinamiku političkog života.
Veliki ispražnjen politički prostor — nastao kao posledica očiglednog akcionog, programskog i kadrovskog kraha naših etabliranih političkih stranaka — popunjavaju pokreti i inicijative građana ali i samoorganizovanje istaknutih javnih ličnosti i intelektualaca koji pokušavaju da budu ravnopravni subjekti na političkoj sceni. Postojeće opozicione stranke zaglibljene u anahronom načinu delovanja i organizovanja odavno nemaju neophodni integritet i akcionu sposobnost da pokrenu radikalne promene u našem društvu, ali ni neophodni intelektualni i programski kapacitet da oblikuju toliko potrebnu alternativu autoritarnom i kleptokratskom naprednjačkom režimu.
Da bi menjale društvo, stranke moraju da modernizuju i menjaju svoj način delovanja ali one to u svojoj okoštalosti i preovlađujućem liderskom principu u njihovom funkcionisanju nisu spremne a ni sposobne da urade. Zato one teže da koriste svojevrsnu mimikriju i da oko sebe okupe što veći broj nezavisnih i istaknutih intelektualaca i poznatih javnih ličnosti kako bi na taj način pokušali da nadomeste zjapeći deficit i vapijući nedostatak intelektualnih potencijala u etabliranim strankama. U njima kao i u vladajućoj stranci sada dominira pragmatičan pristup politici i sve je manje intelektualaca koji su spremni i voljni da se otvoreno stranački angažuju. Zato prisustvujemo sve većem i drastičnijem udaljavanju intelektualaca od učešća u dnevnoj politici, što ozbiljno narušava mogućnost programskog i idejnog oblikovanja i profilisanja stranaka ali i ukupnog političkog i društvenog života.
Okupljanje poznatih javnih ličnosti koristi i naprednjački režim jer tek njemu nedostaje istinska podrška ljudi od integriteta i moralnog digniteta. Najupečatljivije određenje odnosa stranaka, demokratije i intelektualaca dao je Đuro Šušnjić u svojoj izuzetnoj knjizi Drama razumevanja. Taj odnos on je predstavio kao situaciju apsolutne razdvojenosti. „Današnja demokratija ne može bez stranaka, ali stranka može bez demokratije. Dok je pokret otvoren i smeo, u njemu će se naći i umnih glava. Ali čim se zatvara i uzmiče u njemu ostaju prosečni i željni moći. Zato istinski intelektualac nerado pripada bilo kojoj stranci, jer zna da je svakoj stranci istina strana, pošto ona misli da je istina na njenoj strani. Sve stranke su daleko od istine. On je na strani istine“. Ovo ostaje ubedljivo objašnjenje zašto se istinski intelektualci klone aktivnog učešća u dnevnoj i realnoj politici jer prisustvujemo otvorenoj izdaji „intelektualaca“ o čemu je pisao Žilijen Benda još početkom dvadesetog veka.
U delovanju istaknutih intelektualaca i poznatih javnih ličnosti sve je više prisutno da oni nastoje da sa pozicija anti-politike i ne-stranačke platforme deluju kao jedini autentični ali i samoproglašeni zastupnici građana i pri tome postavljaju uslove političkim strankama kao glavnim akterima u političkom životu. Pri tome oni zahtevaju potpuno ravnopravni i gotovo odlučujući položaj u vođenju i profilisanju izborne kampanje ali i ravnopravno učešće u podeli potencijalnog političkog plena nakon ulaska u Narodnu Skupštinu. U takvoj poziciji se javlja i izrazita protivrečnost da poznate javne ličnosti i samoizvikani najugledniji intelektualci na propuštaju priliku da učestvuju u pregovorima za učešće na izbornim listama onih stranaka koje neprestano i to sa puno prava optužuju da su glavni uzrok za razaranje demokratije u Srbiji i dolazak naprednjaka na vlast.
Najbolji primer je delovanje Skupštine Slobodne Srbije, ona se oglašava kao skup istaknutih i nepotkupljivih intelektualaca čija je misija da građane vrate u centar politike i političkog odlučivanja. Oni sebe pozicioniraju kao neku vrstu građanske savesti naše aktuelne politike, samopostavljenog građanističkog Senata, kao izraz antipolitičkog i nadstranačkog shvatanja politike, ali nisu spremni da dosledno slede svoje ideje o alternativnom društvenom angažmanu i samostalno uđu u izbornu utakmicu. Samim tim što su pregovarali duže od godinu dana da budu na izbornoj stranačkoj listi ne mogu više da se pozivaju na svoju komotnu anti-političku i nadstranačku poziciju jer postaju na taj način sastavni deo našeg političkog života. To je sindrom nekadašnjeg Građanskog saveza koji je bez obzira na svoj veoma mali uticaj u biračkom telu nakon 5. oktobra 2000. godine imao često odlučujuću ulogu u vođenju ne samo spoljne politike.
Bez obzira što su nagovestili da će članovi Skupštine Slobodne Srbije nakon ulaska u Narodnu Skupštinu formirati svoj poslanički klub kako bi sačuvali svoju nezavisnu poziciju on su pokazali da nisu imuni na sve izazove koje donosi bavljenje realnom politikom. Vrhunac hipokrizije je sadržan u težnji Skupštine Slobodne Srbije da sebe predstavi kao jedinog i ekskluzivnog zastupnika poštovanja demokratske procedure, što se moglo videti u njihovom smušenom saopštenju nakon odlučivanja o predsedničkoj kandidaturi Z. Ponoša, pri tome su oni principijelno, a kako drugačije, odustali od njihove predsedničke kandidature advokata B. Prelevića. Predstavnici Skupštine Slobodne Srbije se neprestano pozivaju na visoke moralne principe i neophodnost doslednosti u političkom životu, a shodno njihovoj izraženoj poziciji bilo bi najdoslednije i najprincipijelnije da su ono odlučili da samostalno izađu na izbore i tako nam pokažu kako zaista na delu izgleda alternativno nadstranačko vođenje politike koja će se temeljno razlikovati od prokaženog etabliranog stranačkog delovanja, čiji su oni otvoreni kritičari i negatori. Oni neprestano insistiraju na ravnopravnom statusu prilikom razgovora o ulasku u izbornu koaliciju, o tome govore i u svom Saopštenju nakon što su posle više od godinu dana pregovaranja konačno otkrili da ne žele da budu poniženi u okviru koalicije čiji je predsednički kandidat Z. Ponoš. Veoma je zanimljivo da su autoritarne tendencije u pregovaračkom nastupu D. Đilasa otkrili nakon desetina susreta i višemesečnog pregovaranja a sve se razotkriva u trenutku kada se donosi odluka o predsedničkom kandidatu i izbornoj listi u mogućoj koaliciji čiji su oni do juče bili aktivni deo.
Kada su spoznali da ne žele da budu poniženi u okviru stranačke koaliciji sa kojom su pregovarali više od godinu dana, predstavnici Skupštine Slobodne Srbije okreću se ravnopravnim pregovorima sa levo-zelenom koalicijom „Moramo“ verovatno sve dok i u njoj ne otkriju nedemokratske tendencije ili dobiju čvrsta uveravanja da će zakonom predviđena sredstva posle ulaska u Narodnu Skupštinu i formiranja samostalnog poslaničkog kluba biti redovno dostavljana na njihov poseban račun kako bi oni mogli da i dalje rade na vraćanju građana u politiku i okupljanje građanskih političkih aktera i artikulisanje građanskog nezadovoljstva. Oni su po svemu sudeći spremni da svoju ekskluzivnu nadstranačku i građansku poziciju ravnopravnog političkog aktera daruju onima koji budu kooperativni po njihovoj meri i izraženoj lukrativnoj ekonomskoj računici. Ovakvim svojim nedoslednim i licemernim nastupom oni ne samo da nisu doprineli ujedinjavanju opozicije i njenom kadrovskom i programskom jačanju što je po njihovoj tvrdnji bio glavni cilj okupljanja, već su samo svojom ideološkom isključivošću dali dodatne povode naprednjačkoj vlasti da na stranicama tabloida dalje raspiruju priču o endemskom nejedinstvu i nesolidnosti opozicije.
I u potpisnicima Apela 60 za odgovornost opozicije na predstojećim izborima može se jasno prepoznati ista ideološka i sektaška svest o njihovoj posebnoj misiji da disciplinuju opoziciju tako što će se stranke koje prihvataju njihove uslove obavezati da će sprovoditi njihovih osam zahteva. Deo potpisnika ovog Apela 60 kao poziv opoziciji da se dozove pameti u isto vreme su i aktivni članovi Skupštine Slobodne Srbije. I u ovom Apelu se insistira na objedinjavanju i ujedinjavanju opozicije a pri tome se njihova podrška uslovljava bezuslovnim prihvatanjem sedme tačke koja glasi: „Da se stranke i koalicije u ime demokratskih i građanskih vrednosti za koje se zalažu jasno i javno i bez alternative izjasne o svom zalaganju za članstvo Srbije u EU kao najvažnijem političkom, ekonomskom i kulturnom partneru savremene Srbije“. Naravno da ovakav ideološki i politički isključiv pristup ne može nikako da doprinese ujedinjavanju opozicije, naprotiv, on samo i dalje deli i podstiče njeno nejedinstvo i podele, što samo ojačava pozicije naprednjačkog režima. Predstavnici tzv. građanističkih političkih grupacija neprestano demonstriraju svoj ideološki ekskluzivizam ne prihvatajući notornu činjenicu da se u Srbiji ne može voditi respektabilna i uticajna politika bez jasno određene i osmišljene nacionalne politike koja će odgovarati na najvažnija državna pitanja i izazove pred kojima se danas nalazi srpski narod.
Kao ilustracija o učešću poznatih javnih ličnosti u političkom životu valja napomenuti da je A. Šapić postavljen za Predsednika GO DS u Beogradu odmah nakon ulaska u stranku/obavljao je dužnost i zamenika gradonačelnika Beograda/ kao zaslužni sportista , bez ikakvog političkog i stranačkog iskustva i to na predlog Dragana Đilasa koji je tada bio Predsednik DS.I on je obavljao tu funkciju bez ozbiljnog političkog iskustva kao kadar Borisa Tadića. Danas je A. Šapić potpredsednik SNS-a i mogući kandidat vladajuće stranke za gradonačelnika Beograda kao „iskusan „ predsednik Opštine Novi Beograd a na tu funkciju je došao sa izborne liste Demokratske Stranke. I sadašnja tzv. premijerka Srbije je bila nestranačka ličnost prilikom ulaska u vladu zadužena za lokalnu samoupravu a sada je najostrašćenija borkinja za odbranu lika i dela naprednjačkog vođe A, Vučića a takođe je i potpredsednica SNS-a. Nedavno je NIN proglasio glumicu Svetlanu Bojković za ličnost godine posebno naglašavajući njen ekološki aktivizam i spremnost da se javno angažuje u ovoj oblasti. Ali zar nije primerenije da ličnost godine bude Ljiljana Bralović majka dvoje dece, seljanka iz Pranjana koja je sa svojim narodom ustala na odlučnu borbu protiv kompanije Rio Tinto. Ona je poljoprivrednica, pesnikinja i članica udruženja književnika. Izrasla je u simbol otpora rasprodaji našeg prirodnog bogatstva , ona sa svojom porodicom čuva onaj najlepši deo naše istorije i tradicije. Po svemu sudeći Ljiljana Bralović se ne uklapa u građanističku i urbanu uređivačku koncepciju NIN-a kao i u njihovo shvatanje javne ličnosti , previše govori o potrebi očuvanja naših istorijskih tradicija i nacionalnog identiteta, a to je dovoljno da ne bude u njihovom građanskom vidokrugu.
Ovom prilikom valja podsetiti na stavove koje je izneo Nebojša Katić u tekstu Nezavisni intelektualci i slične zablude. „Nezavisne intelektualce ništa ne kvalifikuje za visoke političke funkcije. Nema nikakve garancije da bi neko takvog profila umeo da pliva u mutnim političkim vodama ili u kalu neviđenog političkog primitivizma koji vlast svakodnevno proizvodi. Politički život se u demokratiji odvija kroz partije i ne visi u “nezavisnom“ bezvazdušnom prostoru. Nezavisni kandidat nema politički autoritet, nema sopstvenu bazu koja bi ga podržavala u međustranačkoj borbi ili unutarpartijskim sukobljavanjima. Takav kandidat obično služi samo za jednokratnu upotrebu a tako ga doživljavaju i njegovi privremeni sponzori.Konačno, ako nezavisni intelektualac već želi da uđe u politiku zašto pre toga ne uđe u partiju u njoj pokaže svoj politički dar i odatle se kandiduje“.
