IN MEMORIAM: Dr Miodrag Miško Vuković (14. januar 1955–15. septembar 2022.)
Odlazak dugogodišnjeg saradnika Svedoka
Zbogom, Mikeli…
Svaka smrt, pogotovo dugogodišnjeg dragog prijatelja, saradnika i čoveka na kojeg sam uvek mogao da se oslonim, kao što mi je bio Miodrag Miško — Mikeli Vuković (68), stiže nenadano, u nedoba i nenajavljeno…
Mog prijatelja, Miška, upoznao sam i otad bio nerazdvojan pre nekoliko decenija, tokom prošlog milenijuma! I otad, do 15. septembra 2022. imali smo, uveren sam, oslonca i u dobrom i lošem.
Upoznali smo se u Nušićevoj ulici u Beogradu, pred prostorijama Šahovskog saveza Jugoslavije (ah, da Mikeli je između ostalog bio i Predsednik Šahovskog saveza Jugoslavije!) i otad postali nerazdvojni dugari i prijatelji… A uskoro i saradnici, kolege…
Mogao bi više tomova da napišem o našem drugovanju, zgodama i nezgodama, o preko 1.000 napisanih tekstova Miška Vukovića u mom nedeljniku „Svedok“ (po Mišku „Svjedok“), ali zakasnio bih: Mikeli je već objavio u 20 tomova svoje viđenje tmurne svakodnevnice u, prvo Jugoslaviji, pa u SRJ, pa u SCG, pa u samostalnoj Crnoj Gori, a o čemu je redovno pisao u Svedoku. Ti veliki tomovi ostali su svedočanstvo jednog vremena prohujalog u vihoru politike, ratova, promašaja, zabluda i prororačanskih tekstova…
Suvoparnim jezikom medija — Miodrag Miško Vuković (68), dugogodišnji funkcioner i poslanik Demokratske partije socijalista (DPS) biće sahranjen 16. septembra na podgoričkom groblju Čepurci.
Biografija: Rođen je 14. januara 1955. godine u Kotoru, osnovnu i srednju školu završio je u Kolašinu, Pravni fakultetu je završio u Titogradu 1977. godine, potom magistrirao, pa doktorirao…
U nekoliko saziva bio je poslanik u Skupštini Republike Crne Gore i Skupštini SRJ. Potpredsednik Vlade Republike Crne Gore od 1996. od 1998. godine. Savetnik predsednika Crne Gore za ustavni sistem od 1998. do 2002. U ranijim sazivima crnogorskog parlamenta bio je predsednik Odbora za međunarodne odnose i evropske integracije. Kao poslanik bio je predsednik odbora za politički sistem, pravosuđe i upravu i član odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo u više saziva crnogorskog i parlamenta SRJ.
U momentu smrti bio je poslanik u Skupštini Crne Gore, predsednik je Odbora za međunarodne odnose i iseljenike. Bio je, do juče, predsednik delegacije Skupštine Crne Gore u parlamentarnoj dimenziji CEI i zamenik predsedavajućeg u opštem odboru za politička i unutrašnja pitanja CEI-PD. Bio je član parlamentarne delegacije Crne Gore u parlamentarnoj Skupštini NATO-a. Član je Parlamentarnog odbora za stabilizaciju i pridruživanje. Bio je predsedavajući Parlamentarne dimenzije Centralnoevropske inicijative i „COSAP“ konferencije u vreme predsedavanja Crne Gore ovim inicijativama.
Kafa u Budvi i put u Singapur
Na kraju, želeo bih samo da Vam ispričam dve od brojnih anegdota o Mikeliju, ali i o tome kakav je šeret bio…
Negde, sredinom poslednje decenije prošlog veka sedeli smo u jednom budvanskom kafiću pred otvaranje Kadetskog prvenstva Evrope u šahu Miško Vuković, Milo Đukanović i moja malenkost…
Milo Đukanović: Dinjo, kako piše tvoj saradnik Mikeli u Svjedoku?!
Ja: Stalno ga teram da nauči da piše i vesti, intervjue, a ne samo komentare, jer kad izgubite vlast moraće od nečega da živi?!
Milo Đukanović: A, jel planirate, neko novinarsko mesto i za mene?
Miško Vuković: Šefe, bićeš dopisnik, ne brini!
Milo Đukanović: Je l’ iz Rima?
Miško Vuković: Ma jok, šefe.
Milo Đukanović: Pa, odakle?
Miško Vuković: Bliže. Iz Spuža, na primer!
Ili, iz doba kad se Crna Gora osamostalila…
Ja: Pa dobro bre Mikeli, šta vam je falilo da budete s nama i Srbijom?
Miško: Pitaje me — odakle dolazim?!
Ja: Od dakle dolaziš?
Miško: Iz Singapura!
Ja: Šta si radio tamo?
Miško: Bio sam vođa puta karate reprezentacije Crne Gore.
Ja: Dobro, pa šta, kakve to veze ima?!
Miško: E moj prijatelju, da nismo samostalni ja ne bih nikada bio vođa puta i video Singapur!
U znak sećanja i pijeteta prema Mikeliju objavljujem reprint teksta Miodraga Vukovića u Svedoku povodom 1.000 broja ovog nedeljnika (22. 9. 2015. godinne)
Tvoj prijatelj, Dinja
Slava Ti!
********
MIODRAG VUKOVIĆ , poslanik u Skupštini Crne Gore, tekst za Svedok za 22.9.2015. godine.
SVEDOK baš dobar SVIJEDOK
Nijesam jedini koji u ovom vanredno važnom trenutku za časopis, za one koji su se odlučili prije skoro 20 godina za ovaj vid „distancirane korespodencije“ sa javnošću, za ljude koji su stali iza ovog već dokazanog medijskog brenda, i ne samo medijskog, na čelu sa gospodinom Dinićem, ili jednostavnije i preciznije, sa Dinjom, osjeća potrebu pa ako hoćemo i obavezu „da nešto kaže“.
Sticajem „istorijskih okolnosti“, i sada mogu reći neočekivano za mene, postao sam dio tima koji je ispisivao prve stranice „Svedoka“. Na svoj način. Mislio sam „da neće to dugo trajati“ ali evo već 20 godina, hiljadu brojeva, u kontinuitetu sa kratkim, radujem se ipak rijetkim pauzama. Osjetio sam mogućnost i nijesam pogriješio da mi se pruža mogućnost da mi „Svedok“ bude dobar svjedok za ono što radim. I ne samo da sam pisao i pišem nego je to ponovo zahvaljujući Dinji „ukoričeno“, sabrano u za sada 14 knjiga, zbirki, mojih stavova i pogleda saopštenih preko „Svedoka“ u proteklom vremenu.
Prije sedam godina sam osjetio potrebu da „objasnim“ zašto sve to. Osjetio sam potrebu da na polovini do sada pređenog puta „kažem i sam koju riječ o onome što radim, a „Svedok“ ćuti i trpi. U tom trenutku bio sam suočen sa posledicama mog „publicističkog aktivizma“. Prethodno, a i poslije toga do dana današnjega mnogi su, među njima i moji dragi prijatelji ali i anonimni, do tada meni nepoznati, rekli šta misle i o meni i o onome što pišem i kako pišem. Ovoga puta ponoviću tada rečeno da bih poslije sedam godina mogao „lakše nastaviti“. Iz razloga, što je i u do sada saopštenim stavovima, uvijek nalazim i dodatni razlog da nastavim to da radim.
Sada „1000 brojeva poslije“ ponavljam i radujem se tome sve do sada napisano je bio iskren pokušaj da se čitaocima približi prije svega politička stvarnost moje države, Crne Gore, procesi u prethodnih 20 godina, ne samo po mom mišljenju među najintrigantnijim u njenoj ukupnoj istoriji zbog čega ih mnogi ne bez razloga i istorijskim smatraju (sa veliko I). Ti procesi nijesu bili niti su danas, niti mogu ostati vlasništvo Crne Gore, ona ih ne može sačuvati samo za sebe, kako su ti procesi uzročno posledično povezani sa procesima u susjednim državama, državama regiona prije svega, kako su dio globalnih decenijskih kretanja, progovorio sam „slobodno i bez pritiska“ o njima, pokušao govoriti istinu saopštavajući je na svoj način.
Čineći javnim svoje stavove o tim procesima suočio sam se, a i danas je to situacija sa najmanje dvije činjenice koje se ne mogu zaobići. Prvo Crna Gora je stara država koja je bila i ostala interesantna ne samo svojima nego i drugima. To interesovanje kroz istoriju, a posebno u poslednje dvije decenije imalo je neizbrisive implikacije i po njenu sadašnjost, a imaće i na budućnost. Nastajala je i nestajala zbog prevelike „zainteresovanosti“ nekih i njenih i onih sa strane.
Pokušao sam i sebi i drugima koje to interesuje objasniti zašto se Crnoj Gori dešavalo to što se dešavalo ranije, u većini pokušavajući opravdati događaje i procese. Drugo, shvatio sam da je vrlo malo ostalo „drugačijeg“ gledanja na crnogorska dešavanja u prošlosti, u ovom trenutku. Ili ih niko nije, bar ne do sada, javno „stavio na papir“ ili su ta gledanja čak i u pokušaju da budu obnarodovana pojeli skakavci.
U poslednje dvije decenije desilo se mnogo toga što je trebalo pratiti, a što je danas Crnu Goru učinilo drugačijom. Ne onom od juče. Prošla je i tegobne godine i danas je tu đe jeste, pred vratima demokratskih zajednica naroda i država, pred EU i NATO-om prije svega. Te dvije poslednje decenije njenog trajanja na svoj način sam prenio i na papir. Danas je teško istinu i činjenice retuširati, posebno ih skloniti, dozvoliti da „potrebnim interpretacijama“ pobjednici ma ko da su oni ekskluzivno pišu istoriju. Ne samo u ovoj državi nego inače desila se sloboda i mišljenja i stava. Sve je manje cenzurisanih i autocenzurisanih gledanja na ono što se realno dešavalo i dešava. I to je dobro. Dobro je posebno za one koji dolaze koji će moći čitati i jednu i drugu stranu crnogorske i ne samo njene uovom slučaju dvodecenijske zbilje.
Ni malo nije slučajno što se o Crnoj Gori i o procesima u njoj i u Crnoj Gori i van nje u vremenu o kome govorim nerijetko isključivo i kroz iskrivljenu dioptriju sa mnogih adresa i od mnogih govorilo, pisalo, registrovalo. Različiti razlozi.
Procijenio sam, ako bi na terazijama istine o mojoj državi dozvolili da prevagne bilo koji od najmanje i juče i danas možda na žalost samo dva konfrontirana gledanja, slika bi bila nadrealna. Pokušao sam, svjestan da je to skromno i takvim mora ostati, i pokušavam da i kroz tekstove koje pišem u „Svedoku“ doprinesem da onaj, drugima nedovoljno poznat stav o Crnoj Gori, dobije pravo da postoji ravnopravno sa njemu suprotstavljenim. Nijesam nikada osjetio grižu savjesti zbog toga što u tim „drugim tekstovima“ čiji autori su pored ostalog sa ili bez razloga „prepoznali“ moju ličnu i političku isključivost, je to najčešće bilo sročeno u sintagmi ranije „crnogorskih separatista“, a i tada i danas ne rijetko „čovjek bez nužnih patriotskih atributa, srbomrzac, antisrbin, crkvofob…“. namjerno sam priznajem i ovoga puta, ne rijetko izoštravao i to ću raditi i dalje vlastite stavove u odnosu na one pojave koje su po mom mišljenju bile i ostale upravo „i anticrnogorske, i antisrpske, jednostavno antidemokratske i anticivilizacijske“ stavove protiv crnogorske i budućnosti svih ostalih.
Pisao sam i ostao je trag da je to bio dijalog sa Crnom Gorom u njenom naporu da pronađe svoj konačni ili državni status koji može računati na duže trajanje. Pisao sam i kada je Crna Gora bila Republika u SRJ, i članica Državne zajednice Srbija i Crna Gora i kada je obnovila svoju državnu samostalnost, i tada i danas.
Bio sam u prilici da povodom tekstova u „Svedoku“ prethodnih godina polemišem sa mnogim „velikim i malim ljudima“ i to mi je pomoglo i sve me je to dodatno hrabrilo da ne treba stati.
Shvatio sam odmah da to što „Svedok“ svjedoči nije za podcijeniti. Nalazio sam primjerke ovog časopisa i u avionu, na lokalnoj liniji između Madrida i Barselone, i na prodajnim mjestima u velikim i malim gradovima. Da nije pisanje za „Svedok“ uzaludan posao potvrda su i citiranje mojih stavova od mojih oponenata na poslovima koje sam radio i radim, „na javnoj sceni“ u parlamentima. Jednom je i predsjednik jedne velike regionalne države susjeda Crne Gore na skupu u Briselu u suretu samnom na moje pitanje zašto je poražen na izborima odgovorio „i ti si tome doprinio svojim pisanjem u „Svedoku“ o meni“. Stao sam i odlučio da malo „ozbiljnije razmislim o svemu“.
Zahvalan Dinji pisao sam tako i ne želim odustati jer vjerujem da neću biti proglašen „tehnološkim viškom“ pri čemu ne želim mijenjati ličnu i političku dioptriju. Zbog čega bih. Problemi mogu samo biti kao oni juče da se jedan od saradnika Dinjinih u svojoj kancelariji pripremajući tekstove svađa „na glas“ u zatvorenoj prostoriji bez iđe ikoga sve sa stavovima iz mogu teksta.
Dinja može i dalje imati „problema“ zbog nastavka zahtjeva da zaustavi mene i moje pisanje uz pitanje da li ja čitam ono što pišem.
Zato ovom prilikom onima koji su najodgovorniji, Dinji i njegovim saradnicima šaljem iskrene čestitke za maraton koji trči i ne posustaje (i ne treba), kao i zahvalnost svima onima koji ga ili koji nas u tome podržavaju pa i izlivima vlastitig nezadovoljstva. Vidimo se u sljedećem broju.
