IZBEGAVATI BALKAN
Šta je Žan Ditur (Jean Dutourd), francuski akademik i pisac, inostrani član SANU, jula 1995. pisao o budućnosti Evropske unije?
Žan Ditur (Jean Dutourd), francuski akademik i pisac, inostrani član SANU (i, to se mora reći, degolista po ubeđenju) poodavno nije imao (kao ni De Gol, na primer) dobro mišljenje o ujedinjenoj Evropi, ali i o njenoj perspektivi!
Sad, u doba vlasti kovida 19, a posle BREXIT-a, i sve jasnijih kritika iz Italije, negodovanja iz Španije oko pomoći Everopske unije u borbi protiv kovida — 19, i otezanja oko medicinske i finasijske pomoći, kao i pominjanje mogućeg preispitivanja politike prema EU, mnogo je jasnije da se danas nad sudbinom EU svijaju sve veći i tmurniji oblaci. Uostalom, Predsednica Evropske komisije, Ursula fon der Lajen, bila je primorana da javnoo prizna greške EU u ophođenju prema Italiji tokom borbe s koronavirusom i uputi izvinjenje. Francuski predsednik Emanuel Makron ukazao je da je ova kriza ujedno „trenutak istine“ Evropske unije, gde će se videti da li ona može da opstane ili ne.
Francuski akademik Žan Ditur je, dosta ranije, 29. jula 1995. godine, dakle pre četvrt veka, u tekstu o evropskom projektu nagovesto šta nadolazi.
Redakcija Svedok
* * *
Više ne znam koliko država obrazuje ono što se zove Evropa, da li dvanaest ili više. U svakom slučaju, dvanaest je već suviše. Ništa se ne može preduzeti kada smo tako mnogobrojni a, naročito, ništa dobro izvesti. Kako je moguće imati zajedničku volju, kako sprečiti tog ili tog partnera da ima zadnje misli, da vuče noge, da gleda na drugu stranu? Najzad, ko će upravljati tim neobičnim skupom? Ne jedna od država, koja bi na taj način bila starešina drugima, već anonimni funkcioneri, potpuno bez odgovomosti i, na taj način, predodređeni na neuspeh.
Evropu Šestorice, koju su organizovali De Gol i Adenauer, sačinjavao je blok od sto pedeset miliona ljudi, što je bilo dovoljno da joj da političku težinu gotovo jednaku težini SSSR-a i Amerike. Zajedničko tržište je onda bilo blagoslov, a ne faktor nezadovoljstva kao danas. Ta Evropa Šestorice, naizgled dvoglava, imala je u stvari samo jednu glavu: Francuska i Nemačka su delovale sporazumno pretendujući na najveći deo „kolača“.
Jedna jedina stvar može čvrsto povezati narode (i opet privremeno): zajednički izvojevana pobeda; to od njih čini braću po oružju. Neuspeh, naprotiv, razjedinjuje, razljućuje, ispunjava saveznike neslogom i mržnjom jednih prema drugima
Sve je loše krenulo kada je u kombinaciju ušla Velika Britanija, koja je prave veze imala samo s Amerikom, i posle nje, s raznim nacijama čije je srce naginjalo mnogo ‘više Sjedinjenim Američkim Državama nego našem kontinentu.
Jedna jedina stvar može čvrsto povezati narode (i opet privremeno): zajednički izvojevana pobeda; to od njih čini braću po oružju. Neuspeh, naprotiv, razjedinjuje, razljućuje, ispunjava saveznike neslogom i mržnjom jednih prema drugima. Žalosno je da se Evropa, u svojoj manje-više vojnoj intervenciji u Jugoslaviji, pokazala tako nemoćnom, tako jadnom, tako ništavnom. To je loš predznak za njenu budućnost, ili pre za nadu za povezivanjem koju je mogla imati. Kada se ovo bude završilo, tj. posle mnogo vremena jer smo se zaglibili u nešto apsurdno i dugotrajno, gde ništa ne razumemo, ostaće nam samo gorke uspomene.
Ali, kakva je to ludost takođe, što smo našu hipertrofičnu i mlitavu Evropu izložili riziku na Balkanu gde se, tradicionalno, mogu dobiti samo hici, a koji je ono što su diplomate nekada zvale „barutana“. To je značilo ići u susret neprilikama. Bilo bi vreme da se nađu neka otvorena ili odškrinuta vrata da bismo mogli da se oslobodimo obaveza. Intervenisati u balkanskim svađama znači uplesti se u prevođenje nečega s jezika od koga ne znamo ni jednu jedinu reč.
29. jul 1995.
Žan Ditur (Jean Dutourd), francuski akademik i pisac, inostrani član SANU. Rođen (1920) i umro (2011) u Parizu. Član Pokreta otpora, degolist.
NE TRAŽITE PROGRAM
Zašto se od političara uvek traži da imaju „program“? Ja bih pre imao poverenja u glavu nekog čoveka nego u njegove reči.
Glava ne laže. Ona je inteligentna ili tupava, lojalna ili podmukla, energična ili neodlučna. Dok se pričati može bilo šta. Uostalom programi su ono što najmanje nedostaje. Poslednji od opštinskih odbornika ima svoj, u koji veruje — ili se pravi da veruje — od sveg srca. Utoliko pre, programi velike gospode imaju kako se kaže, „nacionalnu sudbinu“. U politici, program je „obavezna figura“, kao što je dvostruki aksel u umetničkom klizanju.
Kako bi bilo osvežavajuće čuti nekoga kako sa vrha tribine izjavljuje: „Deco moja, nadam se da ne verujete da ću odati obećanja koja sam vam dao, da čak neću ni pokušati. To ne bi bilo moguće, i usuđujem se da kažem da bi bilo nemoralno
Čudnovato, birači su prosto bili inficirani ovim sujeverjem, toliko da svako ko se za izbore kandiduje bez programa ostavljao bi im utisak osobe koja fantazira, šaljivčine, da ne kažemo amatera.
A u stvari, da li su, od kada glasaju, odnosno od 1871, videli da programi umiru!
Stotine, možda hiljade programa, u kojima se pričalo o divnoj budućnosti i obećavalo da će se sve promeniti. U stvari, reč „promena“ je neophodna u ovoj vrsti zadatka. Ništa što postoji ili je postojalo još od Klovisa (Clovis) ne vredi da bude sačuvano. Treba naći „nešto drugo“.
Promena je magična reč.
Bar političari to misle. U tome liče na domaćice koje za ručak služe teleće bubrege, „malo za promenu“.
Najodvratnije u programima je to što svi oni imaju kao cilj poboljšanje života ljudi, povećanje plata i slobodnog vremena, ukratko sreće.
Želim time da kažem da je svaki program optimistički. I baš u tome je uvek neadekvatan.
Život nije optimistički. Pun je zamki i izdajstava koje treba izbegavati svakodnevno, manje ili više predvidljivih katastrofa, odluka koje treba donositi na prečac.
Kako bi bilo osvežavajuće čuti nekoga kako sa vrha tribine izjavljuje: „Deco moja, nadam se da ne verujete da ću odati obećanja koja sam vam dao, da čak neću ni pokušati. To ne bi bilo moguće, i usuđujem se da kažem da bi bilo nemoralno. Ono što postoji nije nešto naročito, ali ja tu ništa neću promeniti. Zadovoljiću se time da tu i tamo unesem neka poboljšanja, vrlo mala, a posle dugog razmišljanja. Moje iskustvo s ljudima je da se od njih može sve očekivati ako im se traže nemoguće stvari, ali ako se ugađa njihovoj lenjosti i njihovim manama, postaju nepodnošljivi.
Gospodin Bido (Bidault) je govorio da je general De Gol bio jedini koji je znao da hvata muve na sirće. Evo moje ambicije. Kada me budete izabrali, pićete samo sirće, i na kraju ćete ga zavoleti i smatrati da je bolje od svega.
Naravno, ova hronika je samo jedno dugo sanjarenje. Još uvek se govori o programu i promeni. Uostalom, na kraju krajeva, Francuska se prilično izmenila od Luja XIV, Napoleona čak i Poenkarea (Poincare). Ali ne kako se to govori u programima.
Žan Ditur
11. februar 1995.
