SUđENJE PRIPADNICIMA OVK I MUK NAŠE JAVNOSTI:

Kad se Srbima sudilo bile su specijalne emsije a kada se Albancima sudi u Hagu — mediji ćute

Bivši lideri Organizacije veterana terorističke OVK Hisni Gucati i Nasim Haradinaj

Piše: Marinko M. Vučinić

Osim u Večernjim novostima, u drugim pisanim medijima uključujući i mnogobrojne elektronske nema ni spomena o procesu pripadnicima OVK u Hagu, počiniocima najmonstruoznijih zločina nad srpskim narodom, Romima i Albancima lojalnim srpskoj državi. Zašto?

Bivši lideri Organizacije veterana terorističke OVK Hisni Gucati i Nasim Haradinaj izjasnili su se nedavno na suđenju pred Specijalnim većima Kosova u Hagu da nisu krivi za optužbe koje im se stavljaju na teret.

Gucati i Haradinaj optuženi su za ometanje rada tužilaštva i zastrašivanje svedoka jer su neovlašćeno otkrili zaštičene informacije uključujući i podatke o potencijalnim svedocima, koje je Udruženju dostvila nepoznata osoba. Gucati je pred sudom kazao da nema veze sa tačkama optužnice, dok je Haradinaj specijalnom tužiocu rekao da optužnicu ne razume.

Ovo je jedna od veoma retkih novinskih vesti koja se može naći u našoj javnosti o suđenju pripadnicima OVK u Hagu a objavljena je na dnu stranice u Večernjim novostima. U drugim pisanim medijima uključujući i mnogobrojne elektronske nema ni spomena o ovom za nas izuzetno važnom procesu pripadnicima OVK, počiniocima najmonstruoznijih zločina nad srpskim narodom, Romima i Albancima lojalnim srpskoj državi.

Zato se opravdano mora postaviti pitanje, da li se ovo suđenje u Hagu odvija tajno i mimo javnosti. Ali i da je tako, a nije, ne postoji racionalno i prihvatljivo opravdanje zašto ovo suđenje ostaje i dalje apsolutno van vidokruga naše javnosti.

Ono očigledno nije važna tema za naše medije i to verovatno nije ni slučajno. Jer praćenje ovog suđenja bi držalo u fokusu pitanje položaja i stradanja srpskog naroda na Kosovu i Metohiji a to očigledno nije u interesu predstavnika naprednjačke vlasti. Oni se pitanjem Kosova i Metohije bave samo onda kada su prinuđeni aktuelnim provokacijama albanske strane, ali za njih je odlučujuća procena da li to može njima biti od političke koristi ili se uklapa u vođenje neprestane izborne kampanje.

Možemo samo uporediti na koji način je medijski praćeno suđenje u Haškom tribunalu kada je trebalo osuditi učesnike srpskog “udruženog zločinačkog poduhvata“.

Specijalne emisije, direktni prenosi, naslovne strane novina širom sveta. I sve je to bilo deo medijske slike koja je stvarana o suđenju u Haškom tribunalu na kome su prevashodno osuđeni Srbi jer je to i bila glavna svrha formiranja ovog nelegitimnog suda čiji je zadatak bio da Srbe optuži kao glavne krivce za razbijanje Jugoslavije.

Kada je posle velikog natezanja i pregovaranja počelo da funkcioniše Specijalno Veće na kojem se sudi pripadnicima OVK za zločine počinjene na Kosovu i Metohiji u našoj javnosti je nastao gotovo potpuni i teško objašnjivi muk. To očigledno nije noseća i značajna tema za naše medije, oni su zabavljeni pre svega odbranom lika i dela A. Vučića i njegovom „herojskom i istorijskom“ ulogom ne samo u rešavanju položaja srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Slave se njegovi izuzetni uspesi u rešavanju kriznih situacija na Kosovu i Metohiji, bez obzira što niko zaista ne zna o čemu se pregovara, a suđenje pripadnicima OVK je u potpunosti marginalizovano i bez ikakvog stvarnog odjeka u društvu.

A, upravo je ovo suđenje jedinstvena prilika da se našoj ali pre svega i svetskoj javnosti ukaže na stradanje srpskog naroda i zločinačku prirodu tzv. oslobodilačke vojske Kosova. Ovo je svakako jedna od izuzetno važnih tema koja bi morala biti u samom centru naše medijske i društvene pažnje. Njenom teško objašnjivom marginalizacijom i nipodaštavanjem gubimo izuzetnu priliku da se konačno čuje i vidi naša strana istine o teškom stradanju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Ali i prilika da se aktuelizuje i pokaže izuzetno težak položaj Srba koji su i dalje izloženi brutalnom nasilju i nedostatku elementarnih uslova za odvijanje normalnog života i ostvarivanje jednog od osnovnih ljudskih prava, prava na ljudsku slobodu i slobodu kretanja.

Ništa manje nije problematičan i neprihvatljiv odnos naše javnosti i vlasti prema sudbini Gorana Stanišića kojeg je osnovni sud u Prištini pre nekoliko dana osudio na 20 godina robije zbog navodnog ratnog zločina protiv civilnog stanovništva. Njegova supruga je povodom ovog hapšenja i presude izjavila :

“Moj suprug ni mrava nije zgazio. On mi je posle hapšenja kazao, kako sam ratni zločinac kada metka nisam opalio. Oni su rešili da osude nekog Srbina, a moj suprug im je dobro došao jer je rođen i živeo u selu gde je za vreme rata bilo sukoba sa Albancima. A to što moj suprug sa tim nema veze, to njima kao da nije bitno. Neosnovanim hapšenjem i presudama kosovske vlasti jasno stavljaju svim Srbima do znanja da ne smeju da se vrate, a time i zastrašuju i sve ostale raseljenje šaljući im poruku da mogu isto tako proći.

Ponavlja se ista matrica kao i sa suđenjem za zločine OVK u Hagu, naša javnost ostaje bez pravih informacija a samim tim izostaje šire i osmišljeno reagovanje na očigledan primer kršenja osnovnih ljudskih prava. Presuda Goranu Stanišiću na DVADESETOGODIŠNJU ROBIJU spada u očigledno negiranje osnovnih pravnih normi i mora biti jasan povod da se ustane u odbranu osnovnih ljudskih prava ovog pripadnika srpskog naroda koji je samo imao nameru da se vrati u svoje selo Slovinje kog Gnjilana. On je istinska žrtva kosovskog tzv. pravnog sistema koji je nedavno dobio velike pohvale od predstavnika Evropske Unije.

Ovaj u nizu slučajeva suđenja Srbima bez ikakvih osnova i validnih dokaza morao je biti prava prilika da se oglase pored naših državnih organa i i sve organizacije i udruženja koja se bave položajem Srba na Kosovu i Metohiji. Rezolutna i široka društvena i medijska akcija morala je biti odgovor na ovakve nedopustive i nameštene tzv. sudske procese kojima su izloženi Srbi na Kosovu i Metohiji. Jer odbrana svakog Srbina koji je neopravdano i protivpravno osuđen je od izuzetnog značaja za opstanak Srba na Kosovu i Metohiji. Jedino tako, ako Srbi osećaju da je javnost u Srbiji spremna da reaguje na pravi način na svako nasilje i kršenje njihovih ljudskih prva oni će biti u stanju da opstanu na Kosovu i Metohiji i tako ga sačuvaju kao sastavni deo srpske državne teritorije. Oni zato ne mogu biti samo rutinska i prigodna vest u našim medijima kada se desi slučaj kao sa presudom Goranu Stanišiću i da posle nekoliko dana ona bude prepuštena zaboravu.

To mora biti stalna i što šira aktivnost na buđenju naše javnosti i širenju svesti da je odbrana svakog Srbina na Kosovu i Metohiji osnovni uslov da ono ne bude samo deo politikantskih izbornih igara i uzgrednih anketa o evropskom opredeljenju naših građana. Kao i uvek do sada ,kada su u pitanju prava srpskog naroda, mnogobrojne ljudsko-pravaške nevladine organizacije/posebno specijalizovane za dokazivanje srpske krivice i uterivanje istine o srpskoj nespremnosti u suočavanju sa prošlošću/ nisu našle za shodno da se oglase povodom ove sramne osude Gorana Stanišića i brutalnog kršenja njegovih ljudskih prava.

To se nije moglo ni očekivati, ali osnovno pitanje je, zašto mi ćutimo i šta mi činimo da konačno dobijemo prave informacije o suđenju pripadnicima OVK za zločine koje su počinili na Kosovi i Metohiji i daljoj sudbini Gorana Stošića jer je on svakako postao jedan u nizu simbola nepravde i kršenja ljudskih prava Srba na Kosovu i Metohiji.

Zato ne treba da nas čudi što se nakon ranjavanja Srećka Sofronijevića, koga su u Zvečanu s leđa upucali pripadnici specijalnih jedinica policije ROSU okupilo nekoliko desetina građana oko 22 sata na uglu Takovske ulice i Bulevara kralja Aleksandra u znak podrške našem narodu na Kosovu i Metohiji. Grupa je nosila razvijenu srpsku trobojku i transparente na kojima je pisalo Nema predaje.

Tako je Beograd odgovorio na prolivanje krvi na Kosovu i Metohiji, i to nije slučajno već je posledica našeg ukupnog odnosa prema događajima u ovoj našoj pokrajini.

Na sastanku sa predsednikom Srbije u Raškoj mogao se čuti zahtev Srba sa Kosmeta.

“Odbranite nas ili ćemo sami protiv terora. Ukoliko se sledeći put desi nešto ovako imaćemo opšti otpor. Ma šta to značilo i kako god to shvatili, ali branićemo se svim raspoloživim sredstvima. Da li našu decu i nas treba da iznesu u sanducima sa KIM da biste nas vi zaštitili. Ne razumemo da neko puca na goloruki narod.

Usledio je i odgovor Aleksandra Vučića, predsednika Srbije:

„Moja poruka njima je da ćemo čuvati mir, poštovaćemo sporazume. Molimo NATO da obavlja svoj posao, molim ih. Molim Albance da ne pokušavaju nasiljem da uvode Srbe u red, a ako budu pokušali, misleći da su da su uz podršku stranih sila dovoljno snažni da to urade, i uprkos tome što će ceo svet tražiti moju glavu, moj odgovor je jasan, u toj borbi za zaštitu života naše dece na KIM, njihov opstanak, ne samo da ćemo da ih zaštitimo, već danas sa sigurnošću mogu da kažem da ćemo pobediti u toj borbi. Branite se od nasilja, bićemo uz vas“.

Očigledno je da Predsednik Republike nije shvatio glas naroda koji mu je jasno rekao da njegovom strpljenju dolazi kraj i da se ne radi o njegovoj glavi i njegovoj politici , i pažljivo biranoj već je u pitanju sudbina i opstanak srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.

„Svedok“ se bavi političkim, ekonomskim i društvenim dešavanjima u Srbiji i u svetu. Od maja 1996. do marta 2020. Svedok je izlazio u štampanom izdanju.

„Svedok“ se bavi političkim, ekonomskim i društvenim dešavanjima u Srbiji i u svetu. Od maja 1996. do marta 2020. Svedok je izlazio u štampanom izdanju.