SEĆANJE — Svetozar Gligorić (Beograd, 2. februar 1923 — Beograd, 14. avgust 2012)

Kaisa bez gorostasa

Jugoslaviju su u drugoj polovini prošlog veka u celom svetu znali “samo” po Josipu Brozu Titu i šahisti Svetozaru Gligoriću!

Piše: Vladan Dinić

Ono, što za ponos nacije znači danas Novak Đoković, to je tada u drugoj polovini 20.veka bio Svetozar Gligorić — “Gliga”! Novak je danas najbolji teniser sveta, a Gliga je tada, od senzacionalne pobede na turniru i Vasilijem Smislovim u Varšavi daleke 1947. godine, do pojave Bobija Fišera bio NAJBOLJI šahista sveta — van Sovjetskog saveza!

Na današnji dan , 2. februara 1923. u Beogradu rodio se Svetozar Gligorić (od majke Ljubice i oca Dragoja), dakle pre 99 godina, a preminuo je 14. avgusta 2012. godine ne ispunivši obećanje koje mi je dao u u jednom od brojnih intervjua: “živeću 102 godine”. Smrt ga je demantovala u u 89. godini..

Vest — umro Gliga, nekako, i nikako, nisam mogao da očekujem. I da je prihvatim, kao vest koja nema demanti?! Delovala mi je, i još deluje, neverovatno. Ali i nemoguća vest, očito, postaje moguća…

Sedeo sam u utorak, 14. avgusta leta gospodnjeg 2012. godine u kultnom beogradskom kafiću “U krugu dvojke”, ispred nekadašnje zgrade “Politika” u Makedonskoj (sada se tu širi Komercijalna banka, a Politikini novinari su skromni podstanarčići) sa svojim starim prijateljem iz dečačkih šahovskih dana, našim legendarnim šahistom Ljubomirom Ljubojevićem — Ljubom (Ljuba nacionale), evocirajući dane kad smo bili mladi, ali i na slavne dane šaha u Jugoslaviji, dakle prisećajući se Fuderera koji je prošle godine preminuo,, naših živih legendi: Bore, Matana, naravno Glige, Matuljka, “strašnog Draška”, kad u, ispostavilo se, zlo doba, zazvoni mi mobilni…
Zove me Mićko (Milivojević) iz Šahovskog saveza Srbije:
Dinjo, rekli su mi da si tu, s Ljubom. Javi mu — umro je Gliga!
Ta neočekivana vest, za mene, ali i za sve ljubitelje šaha u svetu, ne znam kako je delovala na mene i kako sam u tom času izgledao, jer sam posmatrao Ljubojevića — kako je on, odjednom, potamneo u licu, i kako su mu zaiskrile suze u očima…
“Umro, Gliga?! Pa, jel to moguće“, ponavljao je Ljuba u neverici…
Okrenuh mobilni broj Bore Ivkova, mog starog drugara i prijatelja, s kojima poslednjih meseci, ovako, pod stare dane, kujem planove za budućnost i pisanje šahovskih knjiga, da mu javim…
“Znam, evo razgovaram s Milunkom o tome, oporim glasom, gotovo šapatom, prozbori Bora Ivkov, član čuvene “velike trojke YU šaha (Gligorić, Ivkov, Matanović), koja je poput tajfuna, uz asistenciju dr Petra Trifunovića i Vasje Pirca s početka pedesetih godina prošlog milenijuma izazvala tektonski poremećaj na šahovskoj planeti Zemlja, i u jednom naletu Jugoslaviji obezbedila status “večito druge” šahovske sile sveta, iza SSSR-a, čega se sećaju stariji čitaoci “Svedoka” i ljubitelji drevne igre.
Upravo onako kao što su to uradili ovih godina naši teniseri, Nole, Tipsa, Ana, Jelena, Ziki, Viktor, Bojana…
Dakle, nemoguća vest — UMRO GLIGA, brzinom munje obišla je planetu…
Sad, danas, nekoliko dana posle, kad je Gliga sahranjen u Aleji velikana, gde mu je svakako mesto, kad je održana u Starom dvoru komemoracija, ostaju samo sećanja na Gligu, na Gligina epska šahovska ostvarenja i žal za prohujalim vremenom…
Ne bih, sad, u ovim setnim trenucima, da govorim šta je ko rekao o Gligi, jer Gliga je sve rekao što je imao u 89 godina časno provedenog bitisanja na Zemlji, osim da primetim, da na komemoraciji nije bilo onih koji su uvek na Balkonu, kad se slave zlatne, srebrne i druge medalje… Zašto ih nije bilo? Nije pitanje ni za mene, ni za Vas, to je pitanje za njih.
Jer, kad smo tu, kod medalja, Gliga ih je osvojio, za svoju zemlju, naravno, bezbroj: jednu zlatnu, šest srebrnih, toliko i bronzanih, olimpijskih…
Da ne brojimo medalje sa prvenstva Evrope, prvenstava Balkana, Mediterana, kao i pojedinačnih…
Razmišljajući šta sad da napišem, a da nije već napisano, setih se dva mala detalja iz svojih poslednjih susreta s Gligom…
Kad sam boravio u njegovom toplom domu, u Sundačićevoj 10, posle upada provalnika u njegov stan i kada je opljačkan, pričajući mi šta je bilo i kako je bilo, Gliga, onako šarmantno, sa diskrentim osmehom, kakav ga je držao do utorka 12. avgusta ove godine reče:
— Zamisli, provalnik me je vezao za stolicu i počeo da pretura po stanu. Odjednom, sede preko puta i upita me: “Da niste Vi Gligorić? Šahista?!”
— Jesam!
“Izvinite, da sam znao da je ovo Vaš stan i da ste Vi u pitanju, ne bih Vas opljačkao. Izvinite još jednom!“
Posle toga, pljačkaš je sa ukradenim stvarima, tiho, zatvarajući pažljivo vrata, napustio kuću Gligorića…
Drugom prilikom, kad me je Gliga pozvao da mi da disk sa svojom snimljenom muzikom i melodijama koje je sam komponovao, pričajući ponajviše o muzici, ali i ostalom, dogovorali smo se da napišemo zajednički knjigu “Gliga protiv ruske šahovske škole” (Gliga je odabrao partije i dao mi rukopis, ali ja nisam završio svoj deo…!), upitah Gligu, onako, iz potaje…
Pa, dobro Gligo, kako sve to što radite postižete i dokle to može tako?
— Znaš, Dinja, muzika je danas moja preokupacija, šah više to nije. Ali, planirao sam da živim 102. godine, a za kasnije, videćemo…
To sam, kasnije pričao svojim šahovskim prijateljima, i verujte mi na reč, bio sam ubeđen da, ako je Gligorić, tako rekao, da je sve dobro izračunao i da će posle 102 godine života, posle šaha, novinarstva, muzike, da usavršava, možda, kompjuteristiku, ili ko zna šta već drugo…
Na ovaj detalj iz susreta s Gligom, malo me je podsetio i treći član “velike trojke” uz Gligu i Boru, Aleksandar Beka Matanović na komemoraciji, kada je rekao da je podsetio Gligu, da “izvrsno stoji na tabeli najstarijih živih velemajstora na svetu, da je drugi iza Jurija Averbaha.”
“I to može da se nadmaši”, odgovorio je Gliga Beki na opasku da je Gliga drugi, najstariji živi velemajstor na svetu…
Da ne bih sad pisao o Gliginoj opsednutošću muzikom pomenuću svoj svog tekst od pre 33 godine(!!) “DISKOFIL HOĆE U KOMPOZITORE”, kada smo ja i moj kolega, fotoreporter Ivan Doroški, ovekovečili Gligin ulazak u svet muzike, radije bih se vratio šahu…iako je, kažu “sve već napisano”…
Na terasi Gligine kuće u Sundačićevoj, dok Gligina Dana kiflicama, kolačićima i raznim đakonijama, uz hladno, crno vino, ulepšavala razgovor, pričali smo o 1945. godini kada je Gligorić, to je malo poznato, u Sofiji postao prvak Bugarske sa 15,5 poena iz 21 parije i 1947. godini, kada je Gliga, prvi put, kao mlad i, relativno, nepoznati šahista iz Jugoslavije, u Varšavi pretukao slavne Ruse, pretekavši Smislova i, mislim Boleslavskog, za dva poena.
U 9 partija osvojio je osam poena, sedam pobeda uz dva remija, dok su Smislov i Boleslavski zaostali na deobi 2.-5. mesta u društvu Pahmana i Šajtara sa po 6 poena!
— Gligo, imao sam prilike da pročitam knjigu o Vama, “Put do velemajstora” autora Dušana Savkovića (brat Gligine supruge Dane, primedba autora), fantastično je napisana, posebno Vaš trijumf u Varšavi i pobeda nad Smislovim, kao i ono kako su vas besplatno šišali berberi u Poljskoj, jer ste “pokazali Rusima”?
— Jeste, Dule je to sjajno napisao, samo mali problem je što mnogo toga nije bilo baš tako, ali sad je — tako, sa osmehom odgovori Gliga…
Ne mogu da se setim kad sam prvio put razgovarao “za novine” s Gligom: da li je to bilo 1971, 1973, ili možda u Novom Sadu 1975 , na najjačem YU šampionatu svih vremena, kada je Draško Velimirović ubedljivo pobedio i pomirio nadolazeći sukob generacija — odlazeće Gligine i dolazeće Ljubine?

E, posle toga se, naravno, sećam svega, a posebno nekih Gliginih posveta meni, kao one u njegovoj knjizi “Igram protiv figura”, na koju sam jako ponosan:

“Vladanu Diniću, mom mlađem kolegi…”
Šahistima sam se “duvao” kako eto priznaje i Gliga da smo kolege u šahu, a novinarima, da smo Gliga i ja kolege u novinarstvu!
Šalim se, naravno, ali u seriji tekstova, intervjua i feljtona s Gligom i o Gligi, sećam se Portoroža 1975. godine i velikog turnira na kojem je prvi put igrao Karpov kao prvak sveta i kapitalnog intevjua s Gligom: “Uvek među topovima”, na koji sam i danas — ponosan…
Igrajući, svojevremeno, šesdesetih i sedamdesetih godina aktivno šah, a mnogo više izveštavajući, kao novinar “Novosti” sa brojnih olimpijada, prvenstava Evrope, mečeva za prvenstvo sveta, ušao sam u svet crno-bele magije i svet Igre bogova (osmislio Branislav Rakić) da mi je, sad, pri kraju novinarske karijere, pomalo žao što sam napustio izveštavanje u šahu, priče o šahistima, i prešao u tzv. političko novinarstvo…Jer, iza šaha ostaju partije, a iza politike samo muke i traume. Čir, šećer, hipertenzija se ne računaju…
A, kako li je tek bilo gorostasu Gligi: bio je i šahista i novinar i muzičar… Ah da, sećam se da je dugo aktivno igrao fudbal i pod stare dane, sa svojim brojnim prijateljima, a o tim susretima na travi i betonu, pokatkad mi je o Gliginim dostignućima pričao moj svojevremeno učitelj novinarstva, i jedan iz legendarnih urednika tada velikih “Novosti” Mihailo Mika Rašić…
Hvala ti Gligo!
I za ono što si radio.
I za ono što si uradio!
I za ono što je kao tvoje stvaralaštvo ostalo nama.
Običnim smrtnicima, koji smo imali tu čast i zadovoljstvo da te poznajemo, da se družimo i da, evo sada, iz tvog prebogatog stvaralaštva, iz tvojih predivnih kombinacija, partija, završnica, i, dobro, muzičkih kompozicija pokušamo, perom da pridobijemo mlade — i da im objasnimo da život bilo koga nije predodređen i da najviše zavisi od samog čoveka.
Gliga je to — pokazao!

Ko je dr Niko Miljanić, lekar koji je usvojio Svetozara Gligorića
Gliga, četvrti sin humanog doktora
Sin jedinac iz skromne porodice Gligorić iz Brankovine (Gliga se rodio u braku Dragoja i Ljubinke u Orovici pored Ljubovije), mladi Svetozar Gligorić — Gliga je sa nepunih 18 godina ostao sam na svetu.
Otac Dragoje mu je umro kada je imao devet godina, a u jesen 1940. u praskozorje Drugog svetskog rata, umrla mu je i majka Ljubinka.
Ta porodična tragedija Glige, kao i rat koji je nadolazio poput tajfuna, mnogo šta su promenili u njegovom životu. Presečena mu je, na sreću, ispostavilo se, privremeno, i tek započeta šahovska karijera, ali njegov dalji životni put, u mnogo čemu odredila je sudbina, ali i poznati lekar-hirurg i humanista dr Niko Miljanić.
Dr Miljanić, zaljubljenik u drevnu igru na 64 crno-bela polja, pasionirani šahista, još izuzetniji lekar i veliki humanista, gledao je više puta mladog Gligu kako igra šah i kada je Gligorić ostao i bez majke — ponudio mu je da se preseli u njegovu porodicu i prihvatio ga, to je i sam Gliga više puta kazivao prijateljima, baš kao svog četvrtog sina.
— Miljanići su bili neobična porodica sa najvišim građanskim moralom. Velikodušnost i briga za druge stajali iznad bilo kakvog ličnog interesa, priseća se Svetozar Gligorić porodice svog poočima Gligorić u knjizi „Istaknuti srpski lekari i profesori“, akademika Radoja Čolovića.
Sam život i nasleđe dr Nika Miljanića zasluđuju divljenje; naravno, ne što je ponudio i dao dom i očinsku ljubav Gligi, budućem velikom šampionu, do utorka 14. avgusta 2012. i živoj legendi svetskog šaha i planetarnom gorostasu misaone igre, mladiću koji je već 1947. kasnije mu je to prešlo u naviku i koji je dugo godina bio najjači šahista sveta, izuzimajući SSSR!
O Gligi se mnogo toga zna, o Niku, manje.
Dakle, Gligin poočim, dr Niko Miljanić je rođen 1892. na Cetinju, maturirao je u Ženevi, a potom upisao Medicinski fakultet u Parizu.
Tokom rata, kao student medicine, radio je u cetinjskoj bolnici „Danilo I“, u Grudi kod Skadra, vojnim bolnicama u Beogradu i Nišu, a studije završava 1917. godine.
Tri godine docnije doktorira, a 1921. ženi se Radmilom — Cicom Nikolić, kćerkom akademika Andre Nikolića, s kojom je imao tri sina — Dušana, Miloša i Petra.
Na Medicinskom fakultetu u Beogradu, pogađate, Prvo predavanje održao je upravo dr Niko Miljanić 9. decembra 1920. (taj dan se slavi kao dan fakulteta).
Sa samo 28 godina latio se ogromnog posla i izazova: formiranja Instituta za anatomiju, čija je zgrada i danas jedna od najfunkcionalnijih na Medicinskom fakultetu,
Svojim i novcem supruge Radmile — Cice, 1923. u Pašićevoj ulici (danas Nušićeva) otvara sanatorijum sa dve operacione sale.
I pored ogromnog ličnog autoriteta, dr Niko Miljanić kod antikomunistički nastrojene vlasti nije stajao dobro.
Istina, svojim delovanjem je davao povoda da ga vlasti skunjičavo gledaju i smatraju levičarem. Iako svestan šta sve može da mu se desi i u kakav rizik ulazi dr Niko je poziv dvora da se politički angažuje na strani režima iz mesta odbio!
Ostalo je zabeleženo da je lečio i skrivao skojevce i komuniste, a pred rat bio je jedan od inicijatora i potpisnika apela za raspuštanje logora za komuniste.
Po pričanju isećanju samo posinka Svetozara, dr Niko Miljanić je, ”iako pitome i izrazito humane prirode sa neviđenom lakoćom se orijentisao u drami i vihoru rata. Naslućujući da će za Hitlera objava rata biti suvišna formalnost, predvideo je događaje i preduzeo unapred sve što je potrebno i moguće da zaštiti svoju porodicu.
Baš 27. marta 1941., na dan velikih demonstracija u Beogradu prebacio je svoju porodicu u Vrnjačku Banju, gde ga je sačekao ratni raspored šefa Vojne bolnice, da bi na dan kapitulacije Kraljevine Jugoslavije Miljanići stigli do Nikšića.
U radu po bolnicama širom balkanskog ratišta svojski su mu pomagali sinovi. Miloš je bio lekarski pomoćnik, mladi Petar je pravio nameštaj, a uspeo je, pošto se u “svašta razumeo” da popravi nekakav stari radio aparat pomoću kojeg su tajno slušali Radio London.
I Gliga, posinak nije prošao bez — zaduđenja:
— Radio sam fizičke poslove, bio samouki knjigovođa u bolnici, a po želji Nika — i njegov daktilograf, prekucavao sam mu tekstove iz debelih enciklopedijskih izdanja na francuskom jeziku koje je uvek vukao sa sobom“, pisao je Gligorić u knjizi akademika Čolovića.
Uoči oslobođenja, iako levičar i naklonjen partizanskom pokretu dr Niko, shvatajući opasnost od onoga što može da se desi, borio se protiv „revolucionarne pravde“ i zalagao za ukidanje prekih sudova.
Vođe partizanskog pokreta ga nisu slušale, a on se sve više razočaravao njihovim ekcesnim ponašanjem i — udaljavao.
Bio je dr Niko, rekosmo, u sukobu i sa starim vlastima, ali sukobi i sa novim vlastima nastavljeni su i nakon rata.
Odlukom Ministarstva narodnog zdravlja, dr Niko Miljanić je 1947. dobio otkaz „bez prava na otpremninu“, a studenti su javno pozivani da napuste njegova predavanja. Preživljavao je operišući kod svojih bivših daka u Vršcu, Vrbasu, Užicu, Peći…
Uprkos nepravdi, sećao se Svetozar Gligorić, ništa nikome nije prigovarao i živeo je bez pompe sve do prerane penzije. A i kad je 1954. konačno penzionisan, odbio je penziju nastavljajući da se izdržava radeći u bolnicama po unutrašnjosti.

Kobni put u Meksiko
Dozvolu da prvi put posle rata otputuje u inostranstvo dr Niko Miljanić dobio je 1957, kada se u Meksiko Sitiju održavao internacionalni hiruški kongres. Nažalost, taj put je za njega bio fatalan.
Po povratku u hotel dobio je srčani udar i umro. Kremiran je u Meksiku, a urna s pepelom preneta je u Beograd i položena u porodičnu grobnicu na Novom groblju.

Nikola Kavaja
Zašto nisam ubio Svetozara Gligorića?
Da se Nikola Kavaja tada za sve pitao, te sad već davne 1957. naš legendarni šahista, “Gliga nacionale”, velemajstor Svetozar Gligorić danas, možda, ne bi bio živ, a verovatno bi već bio i zaboravljen.
Istražujući životni put Nikole Kavaje “nanjušio sam da je, upravo i Svetozar Gligorić bio na meti SOPO, i na spisku za likvidaciju!?
Proveravajući taj, dosad neobjavljeni podatak, pitao sam direktno Nikolu Kavaju:
Svedok: Da li znaš da igraš šah?
Nikola Kavaja: Nisam mogao da budem pitomac vojne akademije, a da ne igram šah. Šah sam igrao od osnovne škole. Vidiš, kad me ovako pitaš, ne znam kada sam poslednji put igrao šah. Ali, ni u čemu nisam bio tako dobar kao na pištolju i snajperu!
Svedok: Zašto Vam je na meti bio šahista Svetozar Gligorić, zvani Gliga?
Kavaja: SOPO je bio protiv svih koji su dolazili u ime Tita između 1953–1957. Svi ljudi koji su dolazili na teritoriju zapadne Evrope ili preko Atlantika u Ameriku, Kanadu, ili u Australiju i Južnu Afriku, bili su nesigurni jer im je pretila opasnost od nas, jer su predstavljali komunizam kao nešto dobro, a mi smo se protiv tog istog komunizma borili smatrajući da je komunizam najveće zlo koje je zahvatilo svet. Nismo hteli da damo prilike nikome da zlu sliku komunizma predstavlja kao neko dobro u svetu…Tukli smo ih ili smo ih likvidirali. Po našem shvatanju, njima nije bilo mesto izvan komunističke Jugoslavije. Godine 1972, 1973, 1974, kada su počeli da se pojavljuju pevačice iz Jugoslavije, one su mogle da dođu samo u jugoslovenske klubove, zaštićene od strane jugoslovenskih misija (konzulata, ambasada) i na našu nesreću naša (četnički podignuta) omladina je išla na te koncerte. Vrlo brzo mnogi mladi ljudi u SAD su dolazili u sukobe sa svojim četničkim roditeljima. Očevi su bili u sukobu sa ćerkama i sinovima kao vidan uticaj koji je bio ostvaren tim radom i koncertima ambasada i konzulata pretvarajući našu decu u solidarne građane sa komunističkom Jugoslavijom, zaboravljajući činjenicu da su mnogi od njih u Ameriku stigli na preporuku svojih roditelja koji su spas od zatvora ili likvidacije našli upravo na Zapadu. Sada, pod uticajem pomenutih priredbi i koncerata, ta ista deca su iskazivala nepoštovanje i nezahvalnost prognanim roditeljima i rođacima solidarišući se sa komunistčkim vlastima iz Titove Jugoslavije.
Svedok: Čekaj, a zašto i Gliga?
Kavaja: Pitaš me za Gligorića? Svetozar mu beše ime?
Svedok: Naravno, pamtiš!?
Kavaja: Svetozar Gligorić je dolazio u posetu da se takmiči, mislim u Čikagu i u državi Alabami. SOPO tih godina je imao nameru da ga likvidira jer on nije predstavljao Srbiju, niti kraljevsku Jugoslaviju, nego je predstavljao komunističku Jugoslaviju.
Svedok: Pa, kako je “preteko”?
Kavaja: Protiv likvidacije tog Gligorića jedino je bio Mile Radovanović — Srbin i nije dao da ga ubijemo. Gligorić je bio šahovski velemajstor. Svi sportisti su tada imali zvezdu petokraku kao ukras i predstavljali su Titovu Jugoslaviju, pa tako i on. Nama je to smetalo.
Svedok: Jeste li poznavali našeg danas legendarnog šahistu?
Kavaja: Nikada ga u životu nisam sreo, niti video. Da sam se ja pitao, on ne bi dobro prošao. Srbin ga je spasio. Samo Mile nije baš sve spašavao…
Svedok: Nisu bili baš te sreće?
Kavaja: Dolazila je i folklorna grupa “Krsmanović” koja se nije izvukla u Njujorku. Taj isti Mića Radenković — Srbin je napravio tuču, tako žestoku da koncert nije mogao da se izvede.
S: I Đilas nije bolje prošao?
Kavaja: Slično je prošao skup u čast Milovana Đilasa. Njega su doveli izdavači braća Jovanović (1968) koji su imali na Trećoj aveniji u Njujorku izdavačku kuću i knjižaru, gde je bila pokrenuta donacija za njegovu knjigu “Nova klasa”. Mi smo znali da Đilasova knjiga ne zaslužuje tu pažnju, pa smo izazvali takav incident da ta akcija braće Jovanović nije uspela.

Velemajstor Svetozar Gligorić:
Dobro je što me nije ubio, tada sam bio u životnoj formi
Tragom saznanja da je Gliga bio meta SOPO i Kavaje pitali smo i Gligu:
Svedok: Da li znate da ste bili na meti i spisku za likvidaciju SOPO i Nikole Kavaje. I da vas je spasao jedan drugi Srbin — Mile Radovanović Srbin?!
Gligorić: Kad, prvi put čujem.
Svedok: Kad ste imali turneju po SAD, kad ste blistali i kad se o vama, tada, u SAD naširoko i nadugačko pisalo?
Gligorić: Dobro je što me nije likvidirao, tada sam stvarno dobro igrao, bio sam u životnoj formi. A, ko me je spasao atentata.
Svedok: Mile Radovanović Srbin!
Gligorić: Nisam čuo za njega!
Svedok: Čuli ste za Kavaju?
Gligorić: Naravno, a svašta sam u životu čuo. Kad su me terali da pišem autobiografiju, odbio sam. Ali, imao sam naslov…
Svedok: Koji?
Gligorić: Kako sam preživeo 20. vek.
Svedok: Jeste li upoznali Kavaju?
Gligorić: Nisam! Smem li?
Svedok: Pitaćemo ga!
Nedugo posle Nikola Kavaja je umro.
On i Gligorić, za života se nisu sreli.

Legendarni velemajstor Svetozar Gligorić na meti maskiranih razbojnika
Legende su bar bile svetinje
Dotad su u našoj zemlji bar legende bile svetinja.
Dvojica, ili više napadača, razbojnika i pljačkaša, u gluvo doba noći upali su, preko krova, u stan našeg najboljeg šahiste svih vremena, ”Glige nacionale”, velemajstora Svetozara Gligorića, svezali ga, maltretirali, udarali, povredili i opljačkali…
Mnoge je borbe legendarni Gliga vojevao: u NOB-u, u šahu, u publicistici, i svuda je bio — nepobediv. I sad, kad su ga razbojnici ”posetili” nije se prepao, osim života nisu mogli ništa da mu uzmu…
Šta su razbojnici očekivali, kakvom su se plenu nadali, to će zasad, dok ne budu uhvaćeni, ako budu, ostati nerešiva enigma za zaprepašćenu jugoslovensku i svetsku javnost…
— Nije mi do publiciteta, uvek sam pričao o šahu, ali eto, desilo se… Bušilicom su preko krova otvorili prorez, upali s krova, bilo je gluvo doba noći, vezali me, udarili desetak puta, i tek sam u bolnici shvatio da sam zadobio teške telesne povrede. Posebno mi je povređeno oko, ali verujem da ću se od fizičke torture oporaviti, kaže Gliga.
I, dok je jedan od dvojice, ili ko zna, možda i više napadača i razbojnika, pretio Gligi, drugi je tumarao po stanu, premetao stvari, zavirivao svud, tražeči novac, zlato i dragocenosti…
Da li su razbojnici znali u čiji stan su ušli ili ne, nejasno je, ali kada ih je Gliga upiao:
”Znate li ko sam”, odgovorili su da ne znaju!?
Kada su čuli da se radi o Svetozaru Gligoriću, proslavljenom šahisti, višestrukom prvaku Jugoslavije u šahu, trostrukom kandidatu za prvaka sveta, jedan je prozborio: “izvinite, nismo znali da ste Vi Gligorić!”
Odvezali su ga i otišli u mrak!
-Ne, nisam se uplašio, mada sam jednog časa pomislio da će me ubiti, kaže nam Gligorić.
— Smireno sam im odgovarao na pitanja, rekao im gde držim novac, uzeli su oko hiljadu i po evra i, ono što me posebno boli, zlatnu ogrlicu, uspomenu od moje sad već pokojne supruge Dane. Ta ogrlica nema novčanu vrednost, uostalom kao i svaka uspomena, ali to lopove nije mnogo pogađalo…
Kakvom su se plenu razbojnici nadali, može da se nagađa, pomerali su sve slike po stanu tražili sef kojeg naravno Gliga nema, očekivali su ”bogatstvo” previđajući da je Gligino najveće bogatstvo njegovo velemajstorsko znanje, njegove partije i njegove knjige…
To, jednostavno, razbojnike nije interesovalo…
U ovoj zemlji, istina, imamo mnogo razbojnika, pljačkaša i vagabunda, ali i samo jednog Gligu…
Gliga je pedesetih godina prošlog veka harao crno-belim svetom, bio je najveći rival nepobedivim sovjetskim šahistima, da bi se, danas i ovde, tek tako dozvoljavalo da se nasrće na naše blago, naše bogatstvo i naše legende…