Reprint: Intervju generala Jovana Milanovića za „Svedok“ br 859, od 25. decembra 2012.
Kako je srpski špijun u Briselu 1998. otkrio plan NATO o agresiji na SRJ
Ispovest Jovana Milanovića, generala Vojske Jugoslavije, obaveštajca koji je otkrio planove NATO o agresiji na SRJ, koja je prvobitno planirana za novembar 1998.
Generala Jovana Milanovića sam upoznao novembra 2012. godine, kada smo pravili intervju za „Svedok“ koji je pred Vama.
Ako se ne varam, našli smo se na Banjici, u kafani kod stadiona FK Rad. I danas se sećam: kada sam ugledao čoveka sede kose, u crnoj jakni sa „najk“ znakom, šalom oko vrata i kišobranom u ruci — pomislio sam da mi ni na kraj pameti mi ne bi bilo da je reč o obaveštajcu čak, čoveku koji je poljuljao najmoćniju svetsku mašineruju ikad, NATO. To nije bio prvi naš susret. Sreli smo se potom još jednom u stanu mojih roditelja u Beogradu. Iz ta dva razgovora nastao je intervju koji je objavljen u Svedoku 25. decembra 2012. a koji je pred Vama.
U ovom intervjuu general Milanović je otvoreno govorio o svemu što sam ga pitao u vezi sa dešavanjima iz 1998. kada je osujetio operaciju „Balkanska zima“, kao i o Slobodanu Miloševiću, vojsci, špijuniranju, aferi “Nejbor”. Ovo je, naravno, njegovo viđenje i tumačenje događaja. Ja mislim da je govorio iskreno.
Osim novih međunaslova ubačenih u tekst — kako bi se, nadam se, lakše čitao — ništa nije promenjeno ili izostavljeno kako je objavljeno u originalu 2012. u Svedoku.
Milan Dinić, London, 23.marta 2021
— — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — -
Piše: Milan Dinić
Ime Jovana Milanovića srpskoj i svetskoj javnosti prvi put je postalo poznato novembra 1998. godine. Tada je NATO obelodanio da je uhvatio „srpskog špijuna“, francuskog majora Pjer Anri Binela, koji je davao tajne podatke „izvesnom jugoslovenskom diplomati“, Jovanu Milanoviću. Svetski mediji, zapadna politička i vojna javnost, bili su šokirani time kako neko može da bude uz „zle Srbe“ i time kako je moguće da je neko uspeo da otkrije informacije najjačeg vojnog saveza na svetu?! Podaci do kojih je Milanović došao u Briselu uspele su da utiču na odlaganje, ali samo privremeno, agresije na SRJ koja je prvobitno planirana za oktobar 1998.
Da je general Jovan Milanović uradio za, recimo, američku ili englesku državu i narod ono što je uradio za srpski narod, verovatno bi bio inspiracija novim holivudskim blokbasterima, za lik nekog novog Džejmsa Bonda — špijuna svetskog glasa, i verovatno bi putovao po svetu držeći predavanja i promovišući knjige o obaveštajnom radu.
Međutim, priča je drugačija…
Jovan Milanović, general u penziji, koji je (tada u činu pukovnika) službovao u Briselu od 1995. do 1998. pod fiktivnom funkcijom ministra savetnika u jugoslovenskoj misiji pri EU, a koji je za to vreme uspeo da se infiltrira u najdublje pore najmoćnije vojne organizacije na svetu — NATO, i otkrije njene planove o oružanoj agresiji na SRJ, danas živi penzionerski, anonimno, negde u beogradskom naselju Banjica. Njegova priča poslužila je kao inspiracija za lik pukovnika Vranića u seriji „Moj rođak sa sela“, mada je u seriji dosta stvari drugačije predstavljeno od onoga kakve zapravo jesu.
- Nikada nije ni trebalo, ni smelo da se zna o meni i o Binelu, da nije došlo do otkrivanja tih dokumenata. Ja bih danas bio prolaznik pored ljudi na ulici. Ako bih nekoga slučajno gurnuo u trolejbusu, verovatno bi mi rekli: „Čiča, skloni se“ i to bi bilo to… Ipak, pošto je Binel otkriven, danas znate i za mene i za sve ovo. Ali, tu je još na desetine ljudi čija imena nikada neće biti pomenuta a koji su veoma bitni, kaže na početku svoje ispovesti za „Svedok“ general Jovan Milanović.
Odlazak u Brisel
Svedok: Odakle ideja da Vas pošalju u Brisel?
Jovan Milanović: Već tokom 1995. NATO dva puta napada Republiku Srpsku. Istovremeno imamo egzodus Srba iz RS Krajine uz pomoć NATO i SAD. To je bio jasan znak da srpskom narodu preti uništenje i da to ide postupno od zapada prema istoku, što se na, kraju krajeva, i dogodilo.
Posle donošenja Dejtonskog sporazuma, situacija je u jednom trenutku bila relativno mirna, ali ni u NATO niti u velikim centrima nisu prestale pripreme da se SRJ svede na okvire u kojima ona dugo neće biti sposobna da postane bilo kakav faktor, niti da egzistencijalno podnese teret koji joj je nametnut Srebrenicom, odgnovornošću za raspad SFRJ, nasleđem komunizma… U svetskoj istoriji nije postojala takva uigrana zavera koja je do tančina razrađivala pripreme za razbijanje ovog prostora i nanošenje teškog udarca jednom narodu.
S: Otkuda baš da odluka padne na Vas?
J.M: Već sam imao diplomatsko iskustvo vojnog atašea. U jednom trenutku sam figurirao kao vojni diplomata sa značajnim iskustvom i dobrim karakteristikama. Odluka pada na mene. Predao sam dužnost šefa Kabineta načelnika Generalštaba i tokom februara 1995. otišao sam tamo bez dana pripreme.
Pazite, NATO je trebalo poznavati. Ja sam poznavao NATO zahvaljujući funkcijama koje sam obavljao u Generalštabu. Nije svejedno da vam neko da pasoš i kaže — idite u NATO i tamo ćete špijunirati. Vi sednete u kola i krenete, pri tom vam kažu da vreme vašeg boravka nije oročeno i da ne možete obavljati funkciju vojnog atašea, već da morate da se skrivate iza fiktivne funkcije diplomatskog predstavnika MSP, a obavljate čiste špijunske poslove. To nije jednostavno.
S: Kako je izgledao dolazak u Brisel?
J.M: Radio sam u našoj misiji pri EU i obavljao sam funkciju ministra savetnika za politička pitanja, što je bila druga diplomatska funkcija po rangu, posle ambasadora. Došao sam u praznu i prašnjavu kancelariju sa oronulim nameštajem. Nisam imao ni ključ od fioke, nijedan papir, nijedan telefonski broj. I onda počinje snalaženje. Dakle, to je bio čist amaterizam. Od toga sam ja krenuo da se bavim ovim o čemu pričamo.
S: Kako ste bili dočekani u Briselu?
J.M: Naši su me kolegijalno primili, pri čemu niko nije bio kompetentan da zadire u moja ovlašćenja. Na kraju krajeva, to je i konspirativna funkcija. Brzo se saznalo o čemu se radi, ali u unutrašnjem krugu Ambasade, i svi su zamoljeni da sa mnom komuniciraju i da me povezuju sa onima koji su zainteresovani za komunikaciju sa mnom.
Što se tiče spoljnog sveta u Briselu, tamo niko nikoga ne interesuje lično. Za vas se lično interesuju samo tajne službe. Svi ostali se pola vremena bave svojim poslom, a pola vremena nečim drugim, unosnijim. Ti ljudi koji rade tamo nisu izabrani ni u EU, ni u NATO, i ne snose nikakvu odgovornost ni pred domaćom javnošću, ni pred državom. To su izuzetno dobro plaćeni činovnici, ljudi koji su dobili mogućnost da nekoliko godina lepo žive u Briselu i traže vreme za zadovoljstva i stvaranje uslova za neko kasnije zanimanje.
Pravljenje mreže — uloga Grčke
S: Kako ste uspeli da razvijete svoju mrežu?
J.M: Bilo mi je potrebno oko dva meseca. Prvih 15 dana sam samo sedeo i razmišljao. Znao sam tačno zbog čega sam došao i pretpostavio sam u kakvoj poziciji ću se naći. Verovali ili ne, dok sam danima tako razmišljao, brojao sam vrane na drveću koje se videlo sa mog prozora. To mi je bio mentalni trening da ne poludim. U jednom trenutku, oko mesec dana kasnije, u meni se upalila lampica i rekao sam — gotovo je, sada moram da krenem.
S: Gde ste krenuli?!
J.M: Krenuo sam u traganje za ljudima. I desila se jedna neverovatna slučajnost. Poštujem tradiciju i ulogu crkve, ali nisam neko ko redovno ide na jutrenje ili pričešće. Međutim, jednom prilikom je Grčka pravoslavna crkva u Briselu pozvala sve diplomatske predstavnike pravoslavnih zemalja na skup. Tu se našlo i moje ime. Bila je nedelja. Ušao sam u grčku crkvu i poneo se verski kako dolikuje. U jednom trenutku je jednostavno nešto puklo pred mojim očima, kada sam ispred sebe video nekoliko grčkih generala i oficira. Onda sam rekao sebi: „To je moj početak“. I danas sam zahvalan i grčkoj crkvi i njima. I danas tvrdim da, ako bih nekada bio u poziciji da biram rezervnu državu, to bi bila Grčka. Tvrdim da sam jedan od retkih Srba koji zna šta je Grčka uradila za nas u periodu pripreme za agresiju. Time bih završio priču o tome i ne bih ništa rekao.
S: Šta ste potom uradili?
J.M: Upoznao sam se sa njima, kao i sa ostalim diplomatama. Grčke vojne predstavnike sam na kurtuozan način obavestio da sam nov u našoj diplomatskoj misiji, i, budući da SRJ nema vojnog atašea u Briselu jer nam nisu dozvolili da ga postavimo, da je na meni dužnost da pratim rad NATO. Ubrzo sam došao u kontakt sa nekoliko njih i svim ljudima na vrhunskim položajima u NATO, uključujući i predstavnike civilne diplomatije u toj strukturi. Odatle počinje moja diplomatska invazija na NATO.
S: Kako je tekla ta „invazija“?
J.M: Isprva je bilo nekoliko poseta NATO, a potom je to bilo neprimereno intenzivno. Do leta 1995. imao sam poveću grupu ljudi iz političke i vojne strukture NATO sa kojima sam bio u kontaktu. Tu su bili i ljudi koji su radili na planovima NATO, tu su bili i vojni atašei… Politički deo NATO se nalazi u Briselu, a vojni i operativni se nalazi u Monsu, na belgijsko-francuskoj granici. Oni u Briselu koji smišljaju te planove rade vrlo neinventivno. Ceo dan sede za kompjuterom i to izgleda kao da igraju neke video-igre. U toku dana imaju jednu fazu trčanja kao trening za jačanje fizičke spremnosti i koncentracije. Ja vam nista ne karikiram. Na desetine takvih sam sreo. Pozivao sam ih na ručak, a posle pola čašice rakije su naglo menjali raspoloženje, kao da su uzeli najveću drogu.
S: Da li su oni posumnjali u prirodu Vašeg posla?
J.M: Bilo je nekih aluzija, ali — tamo nikoga ne interesuje ko ste vi. Ako su naklonjeni vama ili se, recimo, ne slažu sa politikom koja se vodi, spremni su da vam kažu mnogo toga. Nemam primera da me je neko odbio. Možda nisam zadovoljio kompletnu znatiželju, ali znajte da u diplomatiji nema granice znatiželje. Ali to možete da radite fino i nenametljivo ako vam zemlja nije ugrožena. Međutim, ja sam se nalazio u sedištu sistema koji priprema agresiju na moju zemlju. Celu 1996. i 1997. sam odlazio u NATO ili se sastajao sa ljudima u restoranima.
S: Dostavljali ste, kako javne, tako i tajne podatke?!
J.M: Sve tajne podatke. Ono o čemu se danas razgovaralo na Političkom komitetu NATO, ili na Vojnom komitetu, to je uveče ili sledeće jutro bilo u Beogradu. To je bilo moguće zahvaljujući obaveštajnoj mreži koju sam napravio u NATO. Reč je o ljudima iz NATO koji su bili nesrećni što su radili u takvoj instituciji, ali nacionalna država ih je uputila tu kao deo delegacije. Bilo je i onih koji su bili zatrpani propagandom o navodnim zločinima Srba na Kosovu. Takvi ljudi, kada uveče odgledaju te vesti uveče, sutradan vrlo revnosno rade na pripremi agresije.
S: Kada je počela priprema NATO za agresiju na SRJ?
J.M: U 1998. su počeli da anketiraju zemlje čijim snagama će učestvovati u napadu. Dana 25. maja sam poslao prvi telegram pod naslovom „Priprema NATO za agresiju na SRJ“. Tada već počinje i stezanje kaiša oko mene, ali ne i ometanje. Na primer, zaustavljala me je žandarmerija, legitimisala, pitala sa kime sam bio, što sve nije dozvoljeno konvencijama o diplomatskim misijama. Počinju na fin način da mi stavljaju do znanja da se sklonim.
U jednom trenutku belgijska žandarmerija je posle ručkova sa nekim ljudima počela da mi dostavlja pitanja gde sam ja bio u to vreme i sa kime. To se posebno intenziviralo od maja 1998. godine. Tada su mi jasno stavljali do znanja da sam ja svuda praćen.
S: Šta ste Vi uradili?
J.M: Nisam smeo da lažem, niti bi to bilo primereno, jer su oni naravno snimali moje kretanje i imali su dokaze. Ali, ja imam pravo da se vidim sa kime hoću i da sedim sa kime hoću.
S: Da li ste Vi sami osnovali čitavu obaveštajnu mrežu, ili?!
J.M: Na osnovu iskustva koje sam stekao ranije, ali i tamo, i na osnovu analiza funkcionisanja institucija NATO, napravio sam neke krugove poput olimpijskih, gde bih se kroz različite strukture povezivao sa ljudima koji su značajni za sferu informisanja. Jedan taj prsten je bio u NATO, drugi krug je EU, treći je vojno krilo EU — takozvana Zapadnoevropska unija, zatim Partnesrstvo za mir, program koji je mnogo širi od NATO i u kojem učestvuju i zemlje nekadašnjeg istočnog lagera. Na kraju, tu su ambasade akreditovane pri Belgiji. Dakle, ima četiri ili pet zaokruženih celina u kojima se nalaze ljudi koji su institucionalno vezani u planiranju agresije na SRJ, ili učestvuju u tome, ili su informisani o tome. U svim tim strukturama postoji veliki broj profesionalaca koji iz različitih razloga tamo prikuplja informacije. Na osnovu toga imate mogućnost da ukrstite informacije od svih.
Pravilo broj jedan u obaveštajnoj službi jeste da informacija mora biti proverena iz najmanje tri izvora. Dakle, sve dok nisam imao ljude na izvoru, nisam ulazio u rizik da mi informacija bude neproverena.
S: Gde su bili glavni centri iz kojih su dolazile instrukcije za pripremu agresije?
J.M: Nekada je to dolazilo iz Holandije, koja je bila veoma revnosna u tome; zatim iz Bona, Brisela i Londona. Naravno, sve je bilo pod direktnim rukovođenjem SAD.
Francuz koji je izdao NATO: Pjer Anri Binel
S: Kada na scenu stupa francuski oficir, major Pjer Anri Binel?
J.M: On na scenu stupa dosta kasno, negde u leto 1998. Od njega sam dobio plan o agresiji. Pojavio se sasvim slučajno i on je, prosto rečeno, nesrećan slučaj. Nije bio ni cilj moje opservacije, ni meta mog interesa. Ja sam želeo da dođem do njegovog šefa, generala koji je bio na čelu francuske vojne misije, a koja je smatrala da nije nužno da dođe do agresije NATO.
S: Pa kako je došlo do toga da taj francuski oficir ipak postane glavni junak cele priče?
J.M: Sticajem okolnosti, ručak koji sam ja zakazao za francuskog generala bio je otkazan. Otkazao ga je major Pjer Anri Binel, šef kabineta francuskog generala koji je morao da ode u Pariz. U konverzaciji oko otkazivanja ručka, ja sam Binelu ponudio poznanstvo i ručak u isto vreme i na istom mestu. Do toga je došlo i nas dvojica smo se sudbinski vezali kasnije. On je odradio veliki posao kada se radi o našoj zemlji, i stradao je.
S: Koji su bili motivi Binela da Vam daje informacije, pa na kraju i planove NATO o agresiji?
J.M: Binel je vrlo ozbiljan i obrazovan čovek. Završio je vojnu akademiju Sen-Sir, koju su završili kralj Petar Prvi Karađorđević, kao i De Gol. Imao je nagoveštaj blistave karijere. Po profesiji je specijalac u obaveštajnom poslu. Dakle, nije amater, mada je ovde postupio amaterski iz, valjda, nekog otpora koji se u njemu stvorio prema svemu što se dešavalo.
Ja sam naglašavao da me Francuska ne interesuje i da ne želim da od njega pravim izdajnika francuskog naroda i države, ali on je insistirao na tome da je Širak labilan čovek, da je lažni degolista i da će popustiti pod pritiscima SAD, te da će Francuska na kraju učestvovati u agresiji.
S: Kako je tekla komunikacija sa Binelom?
J.M: Hteo sam da ga zaštitim jer mi nije bilo neophodno da bilo šta da znam o francuskoj avijaciji. To sam imao iz drugih izvora. Meni je bio potreban dokument koji bi u Beogradu potvrdio da ono što sam do sada napisao i obavestio jeste tačno i da je agresija izvesna i da će teći na način kako sam već izveštavao. Beogradu je, inače, sve bilo poznato — i kada će agresija biti, i koji su ciljevi, i kakve su snage… Međutim, Binel je, tražeći te planove u računaru, uzeo i dokument o letovima francuske avijacije, i to je ono zbog čega on nije mogao pred sudom da se odbrani jer je to izdaja francuskih nacionalnih interesa. Da to nije uradio, manje bi bio pod teretom zbog toga što je doneo opšti plan agresije.
S: Šta je on rekao kada su ga uhapsili? On je u toku procesa tvrdio da je radio po instrukcijama francuske obaveštajne službe.
J.M: On je u istrazi rekao da je planove dao meni. Na pitanje zašto, rekao je da je to učinio zato što je voleo Srbe. Posle toga, u Francuskoj javnosti se digla kuka i motika — zar je moguće da postoji neko ko voli „zle Srbe“?! On je potom pod pritiskom advokata rekao da je to učinio zato što je navodno hteo da spreči humanitarnu katastrofu i da preko mene utiče na Miloševića da povuče snage sa Kosova. Tu je on sebi pokušao da dodeli ulogu nekoga ko vuče važne konce i da sam ja bio njegovo sredstvo da utiče na Miloševića. Međutim, on je kasnije taj iskaz opet promenio.
S: Kako?
J.M: Kada je osuđen, napisao je knjigu. Kada je bio na promociji knjige u Beogradu 2003. rekao je da bi to ponovo uradio i da se ne kaje. Dakle, na kraju, on je postupio kao humanista i čovek koji se nije mirio sa onim što je rađeno. Nije se intimno slagao sa bilo čim što ima agresivnu tendenciju prema Srbiji. I na kraju svega, bio je ogorčeni antiamerikanac. To je u njemu sve bilo nagomilano i to je njega nagnalo da se usudi na ono što je učinio.
Predaja planova o agesiji: “Nek vam je bog u pomoći, vrlo opasnu stvar sam učinio”
S: Kako je Binel reagovao kada ste mu rekli da su Vam potrebni planovi?
J.M: Rekao je da je to teško i opasno. U jednom trenutku je zastao i razmislio. Neka žica je sinula u njemu i rekao je: „Aha, setio sam se… imaćeš to“. Posle je doneo to kod mene u stan.
S: Kako je izgledala predaja dokumenata?
J.M: Sam čin predaje nije izgledao kao klasična predaja špijunskog materijala. Takav materijal se predaje kroz neke poruke i šifre koje se negde ostavljaju, pa postoji neka veza koja to preuzima. Ko zna koliko puta sam takve materijale ja preuzimao. Čak sam se i u šahte zavlačio…
Ovo se odigralo kao jedna prijateljska poseta. Jednostavno mi je javio: „Doći ću“, dan pošto sam mu to tražio. Bilo mi je jasno zbog čega dolazi. Pretpostavio sam da će doneti neke podatke, ali nisam znao koje forme. Od trenutka kada mi je rekao da dolazi, za mene je jedino pitanje bilo kada će da nastupi hapšenje, i moje i njegovo. Kada mi se javio, ja sam bio u Ambasadi, to je bilo u 8-pola 9 uveče. Pripremio sam neko vino i nešto „za bockanje“. Supruga mi je bila u Beogradu u tom trenutku, tako da sam ja bio sam…
S: Došao je kod Vas u stan, i?!
J.M: Ušao je u zgradu. Otvorio sam mu vrata i ušao je u stan. Već ranije je bio kod mene. Seli smo. Bacio je papire na sto i rekao: „Evo ti“ i gestikulirao u smislu: „Nosi ih što dalje od mene“. Mi smo se zadržali dva sata, možda i duže. Popili smo dve flaše vina i razgovarali smo o detaljima tog dokumenta. Kada smo apsolvirali sva pitanja, on je ustao da ide i ja sam ustao da ga ispratim. Bili smo u holu u stanu. Stajali smo jedno pola sata. Gotovo da ništa nismo rekli. Više smo se gledali u oči nego što smo pričali. Delovalo je kao večnost. Bio sam vrlo nervozan. Razmišljao sam šta ću dalje sa papirima, a on je verovatno razmišljao šta će se desiti kada izađe iz stana i da li će biti uhapšen čim krene.
Međutim, ništa od toga. Rastali smo se. Njegove poslednje reči su bile: „Eto, i ja znam šta sam uradio. Nek vam je bog u pomoći, vrlo opasnu stvar sam učinio“.
Sišao je liftom. Pogledom sam ga propratio kroz prozor i video da je zamakao u neku sporednu ulicu.
S: Šta ste Vi onda uradili?
J.M: Ostao sam sam i razmišljao šta dalje.
S: Da li ste bili uplašeni?
J.M: Nisam imao vremena za to. Čim je on izogovorio poslednje reči, shvatio sam da više nema izbora. Desilo se šta se desilo, nema nazad. Za mene je sada bilo pitanje da li da ti dokumenti prenoće sa mnom u stanu, da li da pozovem nekoga od mojih kolega diplomata koji bi mi bili od pomoći, ili da sam krenem prema Ambasadi da ga nosim.
S: Koliko stranica je bilo u dokumentu?
J.M: To je bio tekst od 16 stranica koji je bio prenet na umanjeni broj strana.
S: Da li ste razmišljali o prikrivanju dokumenata?
J.M: Svako skrivanje bi bio apsurd jer postoji način da se do toga dođe i da to bude čist dokaz protiv mene. Da je policija došla, pojeo bih sigurno sve to. Razmišljao sam da dokument pročitam još jednom ili dva puta i napravim neku legendu kako bih mogao da ga reporodukujem u suštini, i da ga spalim odmah. Međutim, i to je predstavljalo rizik. Da zovem bilo koga, bila bi glupost jer su bili „oslonjeni“ na telefone. Rekao sam: „Šta je, tu je“. Prvo sam pokušao da umirim svoju savest rekavši sebi da to nisam ukrao i da se ne osećam ugroženim što imam to. Odlučio sam da krenem prema Ambasadi.
Deset minuta: Dokumenti u Beogradu — haos u Briselu
S: Krenuli ste, i?
J.M: Ambasada je bila na 10-ak minuta hoda od mog stana. Spakovao sam taj dokument u kesu sa nekim novinama. U drugoj kesi sam nosio đubre. Izašao sam iz zgrade, ali ne na izlaz iz garaže ili na glavni ulaz u zgradu, već preko izlaza gde se nalaze kontejneri. To je na neki način bila psihološka varka za mene i neko olakšanje, jer sam bio svestan da ako neko želi da me blokira, on je već to učinio svuda. Krenuo sam prema Ambasadi i to umesto nekih sporednih ulica kojima sam se inače kretao, odlučio sam da idem velikom avenijom računajući da tu može biti svedoka ako neko pokuša nešto. Međutim, nije bilo nikakvih posledica. Brzo sam ušao u Ambasadu. U toku noći sam to preradio i narednog jutra, drugog. oktobra 1998, planovi su osvanuli u Beogradu.
Oni su u planovima imali ubeležene sve naše vojne položaje koji su bili već memorisani u glavama njihovih oruđa. Zato je odmah doneta odluka da se predislociraju svi kapaciteti na druge položaje. Oni su 7. ili 8. oktobra izvršili izviđanje i videli da nijedan cilj nije na ucrtanom položaju.
S: Imate li informacije šta se potom dešavalo u NATO, kada su izviđanjem utvrdili da ciljeva nema?
J.M: Shvatili su da mi znamo. Počeli su da traže planove. Zato su 12. oktobra u Beograd poslali delegaciju i došli na pregovore kako bi iznašli rešenje, jer nisu imali elemente za agresiju. Tako se došlo do sporazuma oko Vokera i verifikacione misije koja nas je dokrajčila.
Plan za likvidaciju Milanovića
S: Kada su otkrili majora Binela?
J.M: Njega su otkrili 19. oktobra 1998. 10 dana je bio u istražnom zatvoru u Parizu i priznao je da je planove dao meni. 1. novembra 1998. je osvanula informacija da je uhvaćen srpski špijun u NATO i da je francuski oficir dao planove „izvesnom srpskom diplomati Jovanu Milanoviću“.
S: Vi ste tada već bili u Beogradu?!
J.M: Ne! Ja sam još 50 dana posle toga bio u Briselu. Tek 19. decembra su me vratili. Odmah su se pojavila reportažna kola i televizijske kamere ispred Ambasade SRJ i ispred mog stana. Meni su tog jutra, 1. novembra, četiri žandarma belgijske policije blokirala izlaz iz stana.
S: Da li ste imali neku zaštitu od naše države?
J.M: Nisam bio štićen u bezbednosnom smislu. Doznao sam da je poslednja i najopasnija operacija trebalo da bude izvedena nada mnom kada istekne moja diplomatska akreditacija 15. januara 1999, ukoliko naša država odluči da mi produži boravak tamo.
Plan im je bio, ukoliko Misija SRJ dostavi zahtev za produženje mog boravka, da zadrže diplomatska dokumenta i da narednog dana, 16. januara, ostanem bez imuniteta i budem likvidiran. Naravno, i tu informaciju sam saznao i oko 10. decembra sam obavestio nadležne šta se priprema i onda su mi naredili da se evakuišem, mada je to dosta teško išlo i nije bilo volje u Beogradu da me vrate, navodno zbog toga što sam se ponašao suprotno naredbi Milutinovića da ne idem na prijeme stranih diplomata, što je bilo inače apsurdno, a pogotovo za moju misiju.
„Agresija je izbegnuta. Opasnost nije prošla“
S: Koja je bila poslednja informacija koju ste poslali iz Brisela?
J.M: Moja poslednja rečenica vezana za planove o agresiji izgovorena je 27. oktobra 1998, kada je bio poslednji dan drugog ultimatuma Miloševiću, odnosno ispunjavanja uslova koji su u Beogradu 12. oktobra dogovoreni sa Holbrukom i Solanom. Poslednji put sam se tada oglasio, obrativši se po komandnoj liniji načelniku Generalštaba i načelniku Obaveštajne službe. Napisao sam: „Agresija je izbegnuta. Opasnost nije prošla“. Posle se odvijala korespondencija koja se odnosi na moje izvlačenje iz Brisela.
S: Kako ste primljeni kada ste došli?
J.M: Vratio sam se avionom za Skoplje, a zatim sam se prebacio do Niša i potom do Beograda. Kada sam došao, ubrzo sam postavljen za zamenika šefa Vojne obaveštajne službe. U vreme agresije operativno sam rukovodio Obaveštajnom službom, a general Branko Krga, koji je bio na čelu te službe, učestovao je u strategijskom odlučivanju.
Mesec dana od početka agresije, zahvaljujući mojim vezama u Briselu koje su još uvek funkcionisale, imali smo sve informacije o tome šta je uveče odlučeno u Briselu i šta će se sutra dešavati. Onda su zbog toga centar odlučivanja krajem aprila ili početkom maja 1999. preselili u London i isključili ceo NATO iz odlučivanja. Tada je ta moja aktivnost prestala. To je potvrdio i komandant NATO Vesli Klark, koji je u emisiji Bi-Bi-Ci-ja iz 2002. rekao da mesec dana nisu mogli da se otresu srpskih krtica u Briselu i da je sprska vojna obaveštajna služba među 10 najboljih u svetu.
Zahvalnost države: smena i penzija
S: Kako se država odužila Vama?
J.M: Posle završene agresije, Milošević je sa dužnosti smenio nas petoricu generala iz Oaveštajne službe i Vojne službe bezbednosti. Mene je smenio pod izgovorom da nisam dovoljno iskorišćen u Vojnoj obaveštajnoj službi i da ću biti postavljen na više mesto u hijerarhiji. Nudio mi mesto šefa Vojne komisije za odnose sa KFOR-om. Pazite, on mene tera da idem njima na noge, da me hvataju njihovi specijalci u mom zavičaju, i praktično me ponižava. To sam rekao generalu Pavkoviću i poručio da bi trebalo da razmisle šta rade. Umesto toga, napisan je ukaz o mom penzionisanju.
S: Zašto?
J.M: Milošević je mene morao da ukloni jer je za agresiju znao još tokom leta 1998, potcenjivao je informacije i nije pripremao zemlju za takav čin. Ja sam za njega bio loša uspomena.
Miloševića poznajem iz perioda pre odlaska u Brisel. Najmanje što je trebalo da uradi jeste da me jednom pozove i da mi kaže: „Reci o čemu pričaš“. To je najmanje što je mogao da uradi sa jednim obaveštajcem koji je trošio 3.000–4.000 maraka u Briselu u vreme kada je plata ovde bila 10 maraka.
S: Međutim, Vi niste penzionisani iako je napian ukaz?!
J.M: Juna 2000. godine napisao sam pismo Miloševiću na 13–14 strana, u kome sam ga upozorio o svemu šta je znao i o čemu je bio obavešten. To pismo sam predao načelniku Generalštaba i to je moralo doći do Miloševića. Rekao sam da sam to pismo poslao na još tri adrese i da ću ga objaviti.
Dolazi 16. juni 2000. Deset generala je penzionisano. Za devet se čita ukaz, a za mene ne. Dakle, od trenutka penzionisanja pa sve do 7. oktobra bio sam u potpunoj izolaciji. 7. oktobra je Koštunica postao predsednik i poništio je ukaz o mom penzionisanju. Tada sam postavljen na mesto pomoćnika ministra odbrane za međunarodnu vojnu saradnju i politiku odbrane. Dvaput su me skinuli sa aviona, kao pomoćnika ministra, verovatno zbog mog obaveštajnog angažmana jer mi je posle čitave priče zabranjen ulazak u zemlje EU i NATO. Ne znam da li to još uvek važi. U martu 2002. podneo sam ostavku zbog izjava tadašnjeg ministra spoljnih poslova Svilanovića.
Nakon svega, ukazom Koštunice vanredno sam dobio čin generala- potpukovnika u znak zasluga za odbranu zemlje. To je šta je država učinila za mene.
S: A kako se Srbija zahvalila francuskom majoru?
J.M: Nikako! Njega niko nikada nije pomenuo. Niko nikada nije ništa za njega učinio. Sada je Klub generala odlučio da predsedniku Republike uputi dopis o njegovom statusu i zaslugama.
S: Da li ste u kontaktu sa Binelom?
J.M: Povremeno. Poslednji put smo se sreli kada je bio ovde na promociji knjige, 2003. godine. Tada je rekao — da mene nije upoznao, nikada ne bi postao književnik. Danas on živi u Tuluzu i radi, verovali ili ne — kao geometar! Razbijen je totalno i porodicu su mu gnjavili.
S: Generale, bojite li se Haga?
J.M: Ne. Hag je pokušao da mi na glavu nametne status svedoka optužbe protiv Miloševića. Pretpostavljam da su iz neke dokumentacije saznali kakav je bio naš međusobni odnos, te da bi mi to bila zgodna šansa da se osvetim. Bio sam veoma vulgaran prema gospođi koja je bila šef kancelarije Haškog tribunala u Beogradu. Ono što sam joj mimo te vulgarnosti rekao jeste da ne postoji Srbin protiv koga bih ja svedočio u Hagu i da za sva vremena zaborave moje ime i prezime.
Moj stav o Hagu jeste da im se nikada u ruke ne bih predao i ne bih dozvolio ni hapšenje, ni hvatanje, ni bilo šta. Moj grob bi se znao ovde, a ne da me po londonskim i ko zna kakvim zatvorima grebu ekstremisti i seku staklom.
S: Kako danas živi jedan od naših najzaslužnijih obaveštajaca?
J.M: Živim onako kako bih živeo da se sve ovo nije desilo. Bavim se onim što je normalno za čoveka. Imam roditeljsko imanje u Toplici, koje sam obnovio. Imam zasade voćnjaka koje održavam redovno, kao svaki seljak. Imam obnovljenu roditeljsku kuću da me nije stid da majci i ocu zapalim sveću. Imam sina i ćerku i dve unuke koje su meni smisao svega. Ne treba mi ništa više!
— — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — —
Antrfile I: Milošević nije verovao da će biti agresije i nije verovao vojsci
- Milošević nije verovao u čin agresije. Milošević je mislio da će sa Holbrukom naći rešenje, te da do agresije neće doći. Kada su dobili planove iz Brisela, Milošević se saglasio sa Milutinovićevim mišljenjem da će to biti kao u Republici Srpskoj — nekoliko udara i vratićemo se na pregovore.
Milutinović je u to vreme (1998. godina — napomena redakcije) tražio od tadašnjeg načelnika Generalštaba, Perišića, da me vrati iz Brisela. Objašnjenje je bilo to da su naše diplomate imale instrukciju da bojkotuju(!) zemlju domaćina i da se ne odazivaju na bilo kakve prijeme i skupove, a ja se toga nisam pridržavao.
S: Zašto?
J.M: Pazite, ja sam upućen od vojske radi praćenja aktivnosti NATO u pogledu pripreme za agresiju. Ja te informacije nisam mogao da čekam u svom stanu, tako što bi mi neko to ubacio u sanduče. Naprotiv, moj zadatak je bio da ja faktički ne izlazim iz NATO, što sam i činio.
Naravno, Perišić je odbio takvu naredbu Milutinovića. Tokom celog leta 1998. svakog dana(!) dostavljao sam sve moguće zaključke i stavove koji su se dnevno dešavali u NATO.
S: Kakav je bio odnos vojske i državnog vrha u to vreme?
J.M: Milošević je imao nepoverenje prema vojsci. On je mislio da vojska nema šta da traži i da će sve rešiti policija. Zato nije ni ulazio u opremanje vojske.
Zahtev vojnog vrha da se dođe do važnih sistema za PVO je kod Miloševića nailazio na odbijanje. Odbio je da se za klirinški dug Rusije prema nama, zauzvrat daju sistemi S-300 i još neka oruđa, on je to sa indignacijom odbijao. Vojska je trulila u to vreme. Sa kapa smo skidali petokrake i stavljali novi znak države. Do te mere je stanje bilo loše.
S: Da li je vojska bila spremna 1999?
J.M: Vojno smo bili dobro spremni, ali politički nismo. Agresija je mogla da se izbegne tokom 1996–1997, kada su posle Dejtona počeli da idu drugačiji tonovi ka nama.
Antrfile II: „Kriza jug“
- Našim vlastima dostavio sam dokumente o operaciji „Kriza jug“. Reč je o vojnoj vežbi na kojoj je NATO još u maju mesecu 1998. razigrao vojnu agresiju na SRJ. Dokument ima 560 strana. To sam ja iz Brisela dovukao ovde u Beograd.
Antrfile III: Unapređenje u čin generala pamtim kao ružan događaj
- Vest o unapređenju mi je bila saopštena telefonom 16. juna 1998, po podne. Samo mi je rečeno, žargonom: „Zakitio si se“. Taj čin general-majora dobio sam u izuzetno nepovoljnoj situaciji, i mojoj životnoj i za zemlju. Taj čin je kruna nade jednog oficira. Ako u karijeri uvek budeš negde prvi, prirodno je da ćeš doseći neki zenit.
Međutim, kada mi je to saopšteno, seo sam na svoje kanabe u stanu, skrstio ruke i noge i ostao potpuno nem i nenasmejan. Mislim da nisam bio ledeniji u životu od tog trenutka. Nisam pokazivao nikakve znake radosti, ništa. Nisam čak ni mogao nikome da se pohvalim niti da častim, jer niko nije znao ko sam ja zapravo bio. Interesantno je da to pamtim kao jedan ružan događaj. Nisam osetio ni radost, ni zadovoljstvo. Čak ni moja porodica nije znala za to.
Antrfile IV: Biografija
- Moje osnovno vojno obrazovanje iz Vojne akademije je atomsko-biološka i hemijska odbrana. To je moja profesija. Nekih 15-ak godina radio sam u trupi i kao profesor u vojnim školama. Od 1982. godine sam prešao u Generalštab, u najvažniju upravu u to vreme — Upravu za ratno planiranje ili u Prvu upravu. Ona je imala najbolji i najiskusniji kadar i namenjena je procenama i pripremama odbrane od eventualne agresije. Tu sam proveo tri godine, da bi potom bio predložen kao kandidat za vojnog atašea u Alžiru. Proveo sam godinu dana na profesionalnoj pripremi za tu dužnost, i tada sam izučavao i Kuran i arapsku ekonomiju, demografiju, istoriju, međunarodne odnose i pozicije Alžira… Tako sam 1986. otišao u Alžir. U međuvremenu sam završio Školu nacionalne odbrane, tako da sam na mesto vojnog atašea otišao sa najvišim vojnim obrazovanjem.
Potom sam se 1990. vratio u Beograd. Naredne godine je počeo rat u Jugoslaviji i ja sam ponovo vraćen u Upravu za ratno planiranje i tu sam se našao na isturenom mestu, kao nosilac aktivnosti i šef grupe za geostrategijske procene i analize. Tu sam proveo tri godine, da bi tokom cele 1994. bio šef Kabineta načelnika Generalštaba, generala Momčila Perišića.
Naredne 1995. godine odlazim u Brisel. Kada sam vraćen, postavljen sam za zamenika šefa Vojne obaveštajne službe. Potom sam u vreme Koštunice bio postavljen na mesto pomoćnika ministra odbrane za međunarodnu vojnu saradnju i politiku odbrane. Odatle sam otišao u penziju 2002. godine.
Antrfile V: Još 1994. vojska znala da je sledeće Kosovo
- Krajem 1994. i početkom 1995, na osnovu događaja u Bosni, posebno nad srpskim narodom i penetriranja NATO na prostor gde žive većinom Srbi, kao i povremeni napadi iz vazduha koje je činio NATO, naše procene su bile da će u dogledno vreme najverovatnije Kosovo biti sledeća ali ne i poslednja etapa u raspadu Jugoslavije, te da će SAD ispoljiti agresivnost u naturanju modela rešenja na prostoru bivše Jugoslavije.
Antrfile VI: Šta piše u osujećenom planu NATO o agresiji na SRJ: „Balkanska zima“ u jesen 1998.
- Operacija je bila nazvana „Balkanska zima“ i trebalo je da otpočne 13. oktobra 1998, rano ujutru.
Plan je sadržao čriti faze. Prva faza trebalo je da se završi u roku od 24 sata i ona je predviđala uništenje ključnih vojnih položaja. Druga faza je bila faza ultimatuma i traženje od Miloševića da kapitulira. Ako to ne učini, išlo bi se na proširenje ciljeva i uništenje ključnih vojnih i energetskih potencijala zemlje. Treća i četvrta faza bile su takozvane faze apokalipse kojima bi se redom uništavali energetika, privreda, vodosistemi, brane, putevi…
Sedmog ili osmog oktobra Amerikanci su izvršili izviđanje i utvrdili da nema ciljeva i da je sve premešteno. Tako je odložena agresija, ali je ostala pretnja koja se desila marta 1999.
S: Da li je postojao plan da se i kopneno interveniše?
J.M: Pominjalo se tih nekih 140.000 vojnika, ali nikada nije postojala ozbiljna namera da se uđe kopneno. Tu su naročito Nemci odigrali u našu korist. Oni su na svaki način nastojali da ne dođe do kopnene intervencije, jer su znali kako su ovde prošli dva puta.
Antrfile VII: Milanović špijunirao za državu — država špijunirala Milanovića
- Kada sam se vratio u Beograd i zauzeo mesto zamenika šefa Vojne obaveštajne službe, u nekoj nearhiviranoj dokumentaciji pronašao sam tekst u kojem je bila obrada — jesam li ja zavrbovan ili ne od francuskog oficira! To je radila služba Vojne bezbednosti na čijem je čelu bio Aleksandar Dimitrijević.
Prosto mi je bilo smešno! Jedan čovek (francuski major Binel — napomena redakcije) žrtvovao je svoju karijeru za tuđu zemlju, otišao je u zatvor, meni je glava u torbi u Briselu, a oni analiziraju da li je Binel mene zavrbovao. Pa kako je moguće da njega uhapse, ako je on mene zavrbovao?!
Antrfile VIII: Odužio sam državi ono za šta nas je 50 godina spremala
- Država je od 1945. do 1990. ulagala u jednu službu onoliko koliko je mogla, da bi u jednom trenutku imala sigurne podatke o bezbednosti zemlje. Obaveštajna služba jedne zemlje ima zadatak da ne dozvoli strategijsko iznenađenje. Meni je zapala uloga da se u kritično vreme nađem na pravom mestu i da strategijsko iznenađenje sprečim. Zemlja nije bila iznenađena! Zemlja je preživela agresiju kakvoj niko u svetskoj istoriji nije bio izložen. Više smo izgubili od OVK nego od agresije NATO, što znači da sama vojna agresija nije uspela. Politika je izgubila rat, vojska nije. U tom smislu ja sam odužio sve što sam bio dužan.
Antrfile IX: O aferi „Neibor“: Zameram Momčilu Perišiću
S: Vi ste bili šef Kabineta načelnika Generalštaba kada je na tom mestu bio Momčilo Perišić. Kako ste doživeli hapšenje generala Perišića 2002. godine, kada je američkom obaveštajcu Nejboru predavao poverljive podatke u restoranu „Šarić“ blizu Beograda?
J.M: Perišić i ja smo zajendo završili Komandno-štabnu akademiju. On je veoma načitan i obrazovan čovek i veoma skroman. Bio je veoma siromašan načelnik Generalštaba. Sve mu je ostalo u Sarajevu, uključujući 2.000 knjiga za kojima je žalio. Perišić je bio u koncepcijskom sukobu sa Miloševićem oko upotrebe vojske. Milošević je pravio otklon prema njemu i sve ga više udaljavao.
Kada ga je Milošević smenio, to je na Perišića ostavilo strašan trag. Čak nije dobio ni penziju. Ostavili su mu porodicu bez hleba. A Perišić u to vreme nije imao ništa.
Ja mu zameram za sve što se desilo oko Nejbora. Ne verujem da je uzeo pare od Neibora, ali da je možda dao neke papire, to je moguće. Ipak, mislim da je dosta toga nečasnog učinjeno prema Perišiću. Na kraju, ono za šta je osuđen u Hagu, posledica je politike Zapada. Žrtvovan je za dela koja nije učinio.
