Treću godinu zaredom Evropa ima najveći rast uvoza oružja u svetu

Koja zemlja u našem regionu ima najopremljeniju vojsku?

Piše: Vlastimir Vujić (Budimpešta)

Dok je u svetu trgovina oružjem opala za 4,6 odsto, nabavke u ovoj oblasti na Starom kontinentu povećane za 19 odsto. U ovim podacima krije se odgovor NATO „na rusku aneksiju Krima 2014. i agresiju u Donbasu“ i odluka Alijanse da „preokrene trend opadajućih izdataka za evropsku odbranu“

Od država u regionu, Mađarska se ističe po vojnoj opremljenosti. Ona je dve dve godine zaredom (2019. i 2020.) apsolutni evropski rekorder po broju zaključenih ugovora o uvozu oružja (najviše nemačkog). Iako je ta zemlja članica NATO (i nema velikih problema sa uvozno-izvoznim dozvolama), svakako da čudi obim kupovine od deset milijardi evra (sic?) koje će vlada u Budimpešti potrošiti na nabavku oružja.

Novi-stari premijer Mađarske (četvrti put zaredom!) Viktor Orban prošle godine je izdvajanja za odbranu sa 1.15 odsto BDP povećao na 2,15 odsto i to obrazložio rečima: „Odbrana Mađarske nije zadatak NATO, niti EU, već same Mađarske, a snažne Mađarske nema bez snažne nacionalne vojske“!… I Mađari su se ekspresno upustili u kupovinu.

Mađarska trenutno ima najsavremenije i najmlađe borbene avione u okruženju. I to 14 švedskih višenamenskih borbenih aviona SAAB JAS-39 C i D (12 jednoseda JAS-39 C i dva dvoseda JAS 39 D). Ima i osam (sveže remontovanih) desantno-jurišnih helikoptera Mi-24, od toga šest Mi-24 P i dva Mi-24 V. Takođe, oni mogu naoružati i pet ruskih srednjih transportnih helikoptera Mi-17.

Mađarsko Ministarstvo odbrane kupilo je i 218 nemačkih borbenih vozila Links KF41 (koji će biti opremljeni topovima kalibra 30mm na modularnoj kupoli Lens i imati integrisane lansere protivoklopnih raketa Spajk i dronova. U prvoj fazi (do kraja 2023.) kompanija Rajnmetal Mađarskoj će isporučiti 46 ovih borbenih vozila pešadije, dok će u drugoj fazi dodatnih 172 vozila Links biti proizvedeno do 2025. u Mađarskoj (Orbanova vlada i Rajnmetal formiraće zajedničku kompaniju koja će otvoriti pogon u toj zemlji).

Mađarski premijer potpisao je (nedavno) sporazum sa još jednim nemačkim koncernom. Reč je o Kraus-Mafaj-Vegmanu (KMW) koji će Budimpešti isporučiti 44 tenka Leopard 2 A7, 24 samohodne haubice tipa PzH-2000 i pontonske mostove marke Leguan.

Za potrebe svojih oružanih snaga (koje će vojska dobiti počevši od 2023. godine) Mađarska od norveške kompanije Kongberg i američke Rajteon nabavlja i savremene zemaljske raketne sistem PVO NASAMS (koji će imati ključnu ulogu u zaštiti mađarskog vazdušnog prostora). Ovim sistemima PVO kratkog i srednjeg dometa oružane snage Mađarske podići će svoje odbrambene sposobnosti na nivo 21. veka. U poređenju sa sovjetskim sistemima Kub (koji su u službi d 1976. godine) i koje treba zameniti — višestruko će biti uvećane mogućnosti vođenja protivvazdušne borbe.

Na kraju, tu je i velika investicija kompanije Erbas (čiji je najveći klijent u regionu — mađarska vojska!). U drugoj polovini ove, 2022. godine, u mađarskom mestu Đula počeće sa radom Fabrika metalnih delova i helikopterskih elemenata čiji su kamen temeljac 23. decembra 2020. položili Erbasovi čelnici i čelnici Vlade iz Budimpešte zaduženi za vojnu industriju. Mađarska je, neposredno pre toga, kupila 20 lakih višenamenskih helikoptera H-145 M i 16 teških višenamenskih helikoptera H-225 M. Za potrebe transporta vojnika u NATO (i druge međunarodne operacije) 2017. kupljena su i dva putnička Erbasa A-319… U međuvremenu „penzionisala“ je i poslednji primerak transportnog aviona An-26 sovjetske proizvodnje, a spekuliše se da bi mogli da ih zamene — upravo teški vojni transportni avioni Erbas A-400 M!

Mađarska je od Erbasa takođe kupila integrisani sistem rukovođenja, komandovanja, obaveštajne i informatičke podrške za PVO na nacionalnom nivou koji omogućava visoku koordinaciju svih raketnih jedinica PVO i koristi ga više članica NATO.

Po vojnoj strukturi i konceptu modernizacije, Mađarskoj je najbliža upravo Srbija.

Lobi industrije oružja traži od Brisela Zeleni „pečat“ EU

Rusko-ukrajinski sukob pored promene geopolitičke geografije Stagog kontinenta, promenio je i diskusiju o upotrebi standardnog vojnog naoružanja! Lobi kontroverzne industrije oružja (koji tvrdi da upravo „ova industrija brani vrednosti liberalnih demokratija i stvara faktore odvraćanja koji čuvaju mir i globalnu stabilnost“!) poslednjih godina imala je sve većih problema da nađe finansijere. I privatni i institucionalni investitori imaju sve veći apetit za ulaganja koja uz profit u obzir uzimaju kriterijume ekološkog, socijalnog i korporativnog upravljanja (ESG).

Evropska komisija (EK) želi da podrži ovaj trud u okviru Evropskog zelenog „dila“. Ova uredba, koja je trenutno u izradi (i to će, verovatno potrajati još godinama!) definisaće koje ekonomske aktivnosti se smatraju „zelenim“ (održivim) i mogu da se kvalifikuju za posebnu finansijsku podršku EU… Mnogi, i ako ne svi, ESG okviri koje koriste fondovi za održive investicije, isključuju deonice kompanija u vazduhoplovnoj i odbrambenoj industriji zbog njihove uloge u — proizvodnji oružja.

Sve prisutniji trend prodaje polovnog oružja

Nekadašnje jugoslovenske republike i bivše članice Varšavskog pakta profitirale su i od prodaje oružja ostalog od JNA, odnosno sovjetske Crvene armije. Kod prvih najviše Srbija i Hrvatska, a kod drugih Mađarska i Poljska! Zemlje nekadašnje SFRJ, zajedno sa državama bivšeg Istočnog bloka, za sirijsko tržište preko Saudijske Arabije i njenih saveznika prodale su oružje vredno više od 1,6 milijardi evra. Nedovoljno su transparentni podaci koliki su im sumarni iznosi bili u ostalim ratnim „zonama“ (Somalija, Avganistan, Mjanmar…). Najviše su prodavana „polovna“ oklopna vozila, tenkovi, artiljerija, lako naoružanje, municija.

U bivšoj Jugoslaviji, po procenama analitičara, najviše je profitirala — Srbija. Od nekadašnje JNA zadržala je najveći deo arsenala u odnosu na ostale jugoslovenske republike (odnosno 10 puta više nego što su potrebe njene vojske), a zadržala je i dobro razgranatu mrežu distributera preuzetu iz bivše Jugoslavije. S druge strane, Hrvatska je svoje oružane snage morala da prilagođava potrebama NATO, a sve što nisu mogli da prodaju i iskoriste uglavnom su uništili, da bi se rešili nepotrebnih troškova (održavanja, konzervisanja, remontovanja, skladištenja…). Istu matricu imali su i Mađari i Poljaci. Dobro su znali da to što je neko oružje „polovno“, to ne znači i da je neupotrebljivo. Uglavnom se radilo o oružju i oruđu koje je jedno vreme korišćeno, a zatim konzervirano i uskladišteno. Pre prodaje svako od njih moralo je proći određene ateste, tako da se uvek znalo šta parneri od njih kupuju.

Gotovo identična situacija kod pomenutih država je i u zaradi od prodaje vlastite proizvodnje oružja! Dodatni plus lokalnim regionalnim proizvođačima oružja je taj što se ne preklapaju, pa jedni drugima ne uzimaju delove tržišta! Primera radi, jedni proizvode teško oružje, drugi sisteme, treći lako naoružanje, četvrti municiju!