O mađarskom modelu podsticanja investicija u sport i gradnju sportske infrastrukture
Mađarska preko sporta revidira Trijanon
Tekst i foto: Vlastimir Vujić (Budimpešta)
Senzacionalna pobeda srpskih fudbalera nad Portugalijom za plasman na svetsko prvenstvo u Kataru ponovo je pokrenula teme o srpskom sportu i značaju koji on ima za našu zemlju. Međutim, osim čestitki i slavlja po ulicama kada se ostvari neki veliki uspeh, u Srbiji nema sistematskog ulaganja u sportsku infrastrukturu kao i u sportiste uopšte. Severni sused Srbije — Mađarska — ima posve drugačiji pristup i vredan je pomena
U Mađarskoj (koja je na nivou države donela strategiju za sport), odlučili su da usmeravaju dodatna novčana sredstva u sportski sektor putem sistema poreskih olakšica da bi doprineli razvoju sporta. Ta sredstva (koja se usmeravaju u fudbal, rukomet, vaterpolo, hokej i tenis) smeju se koristiti samo u tri svrhe — treniranje mladih, troškove osoblja i investiranje u (iz)gradnju i(li) modernizaciju sportske infrastrukture.
Omogućeno je da sponzori koji doniraju novac za tri navedena cilja imaju parvo na poreske olakšice u visini do 70 odsto godišnje poreske obaveze. Takođe, ukinut je i porez na promet nekretnina koje imaju sportsko-rekreativnu namenu.
U marketinškoj platormi i privatni i državni sektor
Dakle, ne postoje nikakvi državni nameti kompanijama, preduzetnicima i ostalim građanima. Oni sami odlučuju da li će donirati određeni iznos, a država im samo omogućuje poreske olakšice kako bi ih motivisala. Praktično, finansiranje se jedino prebacuje s države direktno na privatni sektor (čime se dodatno rasterećuje državni aparat).
Uz to, Mađarska smatra da bi (u ovakvoj šemi) odnos donatora i sportskih klubova bio prva stepenica u razvoju njihove dalje saradnje koja bi, na kraju, mogla da preraste u izdašno sponzorisanje ili neki drugi oblik poslovne interakcije. Zanimljivo je istaći da te firme, preduzetnici i drugi građani imaju pravo samo na poreske olakšice i — ništa drugo. Zabranjeno im je dobijanje bilo kakve druge protivusluge za njihovu donaciju, ili ugovora za reklamu — jer bi, u protivnom, izgubili pravo na poreske olakšice.
Mađarska država je, osim ovih poreskih olakšica namenjenih podsticanju investicija u izgradnju sportske infrastructure, direktno i sama investirala velike svote novca u pomenutu svrhu — posebno u izgradnju modernih fudbalskih stadiona i Nacionalnog fudbalskog centra.
I ne samo tu. To je uradila čak i u drugim državama gde (na kompaktnom teritorijalnom prostoru) živi veći broj njihovih sunarodnika. Mađarski kapital su dobili — u Srbiji Bačka Topola (TSC, 9,5 miliona evra), u Hrvatskoj — Osijek (NK Osijek, 15. miliona evra), Sloveniji — Lendava (Nafta, 6. miliona evra), u Rumuniji — klubovi Sepsi i Miercurea Ciuc, po pet miliona evra, za sada, u Ukrajini — Užgorod (Ungvar) 4,5 miliona evra, a radi se projekat i za mađarski klub u Mukačevu. Odlično su prošli i Mađari u Slovačkoj. Većinskom vlasniku DAC-a iz Dunajske Strede, direktoru naftne kompanije “Slovnaft” (i najbogatijem Mađaru u Slovačkoj.), Oskaru Vilagiju — vlada Viktora Orbana za izgradnju MOL Arene dala je 16,5 miliona evra (taj stadion koji ima četiri UEFA-ine zvezdice koštao je 22 miliona evra.). Slovački drugoligaš iz Komarna (koji su Mađari pod mađarskim imenom Komaromi Labdarugo Tarsasag, KLT, osnovali 1900. godine.) za rekonstrukciju stadiona nedavno je od mađarske Vlade dobio 5,9 miliona evra… U planu je projekat i u slovačkoj Rimanskoj Soboti. Dakle, Mađarska preko sporta ulaže svoj novac i pravi prodor u druge države i tržišta gde ima kako ekonomske, tako i političke interese i istorijske veze.
I dok analitičari pominju da je Viktoru Orbanu jedina mogućnost revizije Trijanonskog ugovora (kojim je ukinuta Velika Mađarska.) koja mu je preostala — UPRAVO OVAKVA OPCIJA KROZ SPORT — on kratko odgovara: „Novac ulažemo samo u područja gde živi puno Mađara, jer je država vrlo zainteresovana za uspehe Mađara širom regiona, i ne samo tu“.
Stadionima i akademijama bliži evropskoj eliti
U Mađarskoj je vlada desno-konzervativnog Orbana do 2020. godine u nove fudbalske stadione uložila preko milijardu evra (osvanuo je i podatak da je do sada Privatni sektor u istu svrhu uložio blizu milijardu i pet stotina miliona evra.), što u poslednjoj deceniji u sportsku infrastrukturu nije uložila nijedna evropska država.
Izgrađena su 22 nova fudbalska hrama (od kojih šest u Budimpešti, a jedan je kompletno renoviran), a ulaže se i dalje. Gotovo svaki treći budimpeštanski kvart (od 24) ima novi fudbalski stadion. Nacionalni stadion “Puškaš Arena” (kapaciteta 68.000 gledalaca) koštao je preko 350 miliona evra, a Ferencvaroševa “Groupama Arena” (kapaciteta 22.000 navijača) 48 miliona evra, stadioni MTK-a i Honveda koštali su po 17 miliona evra, Vašašev “Rudolf Ilovski” 12 miliona evra, renovirani UTE-Ujpešta 6,8 miliona evra…
U unutrašnjosti Mađarske napravljeno je 15 novih fudbalskih arena. I to u Debrecenu, Miškolcu, Sekešfehervaru, Felčutu, Sombathelju, Kišvardi, Mezokovešdu, Kečkemetu, Đeru, Zalaegersegu, Pakšu, Kapošvaru, Vacu, Pečuju, a pri kraju je izgradnja i u Njiređhazi.
Zanimljivo je da se u svakom od gradova gde su napravljeni stadioni paralelno formiraju i — Fudbalske akademije (gde do sada nisu postojale.). Ferencvaroš, MTK, Honved i PAFC imaju vrlo dobre Omladinske škole iz kojih talenti polako (ali sigurno.) izlaze. Mađari imaju dugoročne planove i — dva strateška cilja. Velikim ulaganjima u sportsku infrastrukturu i akademije oni žele da se po kvalitetu što više približe evropskim velesilama. Ali, da se nacionalno vrate i na “put” nezaboravnog uspeha mađarske “Lake konjice” (Puškaš, Grošič, Lorant, Hidegkuti, Božik, Kočiš…) koja je vladala evropskim fudbalom 50-tih godina prošlog veka.
Uloženo se (već) dvostruko vraća
Mađarima se, što smo svedoci, već uveliko vraća novac koji su uložili (i koji i dalje ulažu.) po oba ova osnova u sport. Bili su domaćini evropskog klupskog finala i superfinala u fudbalu, kao i jedan od domaćina prošlogodišnjeg Evropskog prvenstva reprezentacija.), a gotovo sve državne selekcije čine igrači koji su rođeni i selektirani u Mađarskoj.
I sada pitanje svih pitanja da li je mađarski model primenljiv u Srbiji? Nažalost nije, barem “ne” u sadašnjim okolnostima. Odgovor na ovo ponovo je u pitanju: Šta smo mi u Srbiji napravili po pitanju ulaganja u sport (najvećeg promotera i srpskog brenda u svetu.) i njegovu infrastrukturu? Činjenica je da osim priče kako je sport naš glavni brend, sistematskog i planskog ulaganja nema. Umesto plana imamo konkstantu kampanjsku retoriku — prelepe “makete” budućeg Nacionalnog stadiona i silna obećanja rekonstrukcija postojećih stadiona u Srbiji (do sada ih je samo četiri delimično renovirano).
Konkretno, uzmimo primer najuspešnijeg fudbalskog kluba u Srbiji (i regiona) — beogradske Crvene Zvezde. Nekadašnji evropski i svetski klupski prvak u fudbalu čak ni ne traži (jer ne očekuje) novac za izgradnju svog novog (i dugo najavljivanog stadiona) od poreskih obaveznika Grada Beograda ili države? Očekuje tek birokratsku odluku gradske skupštine o dodeli prava građenja na Topčiderskom brdu. Nakon što se u Beogradu donese takva odluka, sva odgovornost i teret zatvaranja finansijske konstrukcije za izgradnju novog stadiona „Rajko Mitić“ biće isključivo na FK „Crvena Zvezda“.
A gde je tek onda ulaganje države Srbije u izgradnju novih stadiona svojim sunarodnicima u naseljima država regiona, gde Srba u ukupnom udelu stanovništva ima od 30 do 80 odsto?
Najočigledniji primer je Bijelo Brdo u Hrvatskoj u kojem živi oko 80 odsto Srba, kada je njihov BSK ove godine bio nadomak senzacionalnog plasmana u Prvu ligu hrvatskog fudbala (što bi bio najveći uspeh jednog srpskog sportskog kolektiva u toj državi od njene secesijei1991. godine). Bio je vicešampion u Drugoj ligi (iza Hrvatskog Dragovoljca), ali i da je trijumfovao (pošto samo prvak ulazi u 1. HNL) — ne bi uspeo da prođe proces licenciranja, jer mu stadion nije odgovarao prvoligaškim kriterijumima. Pomoć matične države Srbije u celosti je izostala.
Suvišno je pominjati i ostale u regionu. Recimo, Lovru, jedino naselje sa većinskim srpskim stanovništvom u Mađarskoj koje nema svoj stadion, zatim Sokolovac u Rumuniji (u kojem je rođen srpski fudbaler Miodrag Belodedić, koji je sa bukureštanskom Steauom i beogradskom Crvenom Zvezdom bio kontinentalni i planetarni prvak), potom Ugljevik u BiH, Pljevlja u Crnoj Gori…
