IN MEMORIAM — Novinar Dejan Lukić, 87 (1933–25. jun 2020)
Na kraju ostaju samo sećanja…
Dejan Lukić je preminuo u Londonu 25. juna 2020. godine.
Večiti lutalica, novinarčina, urednik, izveštač i stalni dopisnik iz inostranstva i moj dugogodišnji drugar i prijatelj iz doba kad su Večernje Novosti bile sve ono što danas nisu — velike, ugledne, časne i poštene, napustio je ovaj svet i otišao na neko bolje mesto.
Dejan Lukić je sav svoj raskalašni talenat, analitičnost, poznavanje jezika i jezičkih finesa (govorio je i arapski, turski, afričke dijalekte i engleski) pokazao u svojim tekstovima, komentarima, reportažama i neponovljivim intervjuima sa najpoznatijim svetskim državnicima i ljudima koji su i tada i danas bili NEKO; zidao je i učvršćivao temelje tada najtiražnijeg dnevnog lista u Jugoslaviji — Večernjih novosti.
Ulazio je kod Arafata, Gadafija i drugih neprikosnovenih vođa toga doba, kao u svoju kuću. Toliko je bio ekskluzivan da su mu se divili i novinarske veličine iz Njujork Tajmsa, Vašington Posta, Pravde, londonskog Tajmsa…
Kad sam čuo 25. juna, kasno u noć, da je Dejan Lukić umro u Londonu, prvo nisam poverovao da je to baš — naš Dejan! Bio je pun života, oran da i dalje radi i da bude vodilja mladim i budućim novinarima, ako takvih u ovom našem i svetskom medijskom sazvežđu i dalje uopšte ima.
Ovaj tekst sećanja na Dejana ne želim da opterećujem brojnim njegovim briljantnim tekstovima, komentarima, citatima iz brojnih knjiga već, pre svega, hoću u ime svih nas iz tih tada velikih Novosti — njegovih učenika i drugara Anđeljke Cice Jekić, Mire Radetić, Ivice Lovrića, Ješe, nekolicine nas koji smo, zasad, “pretekli”, kao i poodavno počivših, njemu bliskih Borislava Međedovića — Međeta, Vladimira Laleta Perovića, Svetozara Svete Lukića, čestih pajtosa sa obaveznih vikend pokerica, kod Svete u stanu na Dorćolu, Dušana Tešića . Mečke — da se oprostimo kao ljudi, drugari i saradnici…
Zaslužio je!
Sećam se jednog iz serije brojnih partijskih sastanaka u OOSK „Novosti”, kada su „naši drugovi — komunisti” najčešće kritikovali onog do sebe ili preko puta… Sastanci OOSK nisu bili nimalo naivni. Bilo je “drugova” koji su svoje partijske i redakcijske diskusije danima pripremali, mnogo više nego tekstove za novine, ali takvo je vreme bilo… Tako je jednom na redakcijskom ili partijskom sastanku na tapetu bio i Dejan (ne sećam se i po kom osnovu, a razlog se uvek nađe ako se traži).
Govori — tirade su se ređali, danas ih se, naravno, niko i ne seća, ali ostalo mi je u pamćenju da je svojom diskusijom, iz glave, erudita Dejan Lukić, jednostavno razbucao kritičare, kritike, stavove, predloge odluke i kad se sve to, nekako završilo, rekao: dosta je bilo, ’ajmo u “Prešern”!
Kafanica “Prešern” u to doba bila je sabirni centar za “fine pijance” — novinare “Borbine kuće”, dok je “Šumatovac” imao istu funkciju, za novinare kuće “Politika”. Tu su, istina bili i “Lipa” i “Bosna”. Danas to nije to, ali ni novinari više nisu novinari, nego, s časnim izuzecima, portparoli političkih stranaka i moćnih pojedinaca.
Znajući Dejana i koliko je bio vispren i snalažljiv, siguran sam da je i kod Boga obezbedio za sebe neko časno mesto!
Dejane, prijatelju, nisi zaboravljen! Ima nas koji još pamtimo, pogotovo ljude koji su kao ti.
I na kraju, da ti kažem, od svega na svetu — ostaje samo — sećane!
Tvoj drugar, Dinja
Na Vidovdan, 28. juna 2020.
