LIČNI STAV:
NE DAJ SE GENERACIJO MOJA!
O sadašnjim liderima i nekadašnjim studentima buntovnicima
# Teško je pomiriti se s tim da smo pre 23 godine, u vreme studentskih protesta, verovali u nešto što se na kraju nije desilo… Mi smo generacija bunta, generacija u kojoj se nisu kupovale diplome i nije pristajalo na lobotomiju. Mi smo tada bil ti studenti i verovali u onu Srbiju u kojoj ćemo živeti mirno i slobodno
Piše: Olivera Milivojčević
Kada sam se jutros uputila ka Narodnoj skupštini sišla sam dve stanice ranije. Spuštajući se Bulevarom koji nosi ime ubijenog srpskog kralja Aleksandra Obrenovća, a koji se ranije zvao Bulevar revolucije (čudna koincidencija sa sadašnjim i nekim ranijim momentima kroz istoriju), u meni se najednom rodila dilema idem li ka parlamentu kao novinar koji će da pokuša da dogovori intervju o aktuelnim događajima sa Boškom Obradovićevim, liderom Dveri koji štrajkuje glađu, ili tamo idem samo kao
čovek koji će ljudski da pruži ruku podrške svom generacijskom drugu iz čačanske Gimnazije.
I kako to reče veliki srpski pesnik Laza Kostić u čuvenoj pesmi Santa Maria della Salute — “dve se u meni pobiše sile, srce i mozak …” Doduše, ne u onom Lazinom kontekstu. U meni su se bile sile onog ljudskog i profesionalnog.
I odmah da se razumemo, pre nego što me svi oni jednostrani optuže da sam na nečijoj strani (a ko me zna, zna i da nisam ni na čijoj, osim na onoj jedinoj koja je imeprativ mog životnog poziva — strani istine) — s Boškom se u mnogo toga politički nisam slagala i ne slažem.
Eto, koliko pre nekoliko dana smo se sreli u rodnom gradu i razmenili mišljenje. Ja sam kao i obično kritikovala, to mi je posao. Govorila o manjkavostima političkih poteza i vlasti i opozicije. A Boško, za koga, između ostalog, mislim da je zalutao u Savez za Srbiju kao prase u Teheran, branio je svoje stavove i odluke. I nije se ljutio i nije od mene tražio da se složimo, niti da podržim njegove ideje. Daleko bilo da me je proglasio za pristalicu onih na suprotnoj strani, za razliku od njih koji te čim misliš drugačije etiketiraju kao nečijeg.
Na kraju i Boško zna, oboje smo u istom gradu rođeni i u istu Gimnaziju išli, oboje ma kada i kako da smo daleko od Čačka nosimo ono što nam je Bog rođenjem tamo dao, a to je bunt i srčanost, koja često ume da bude na štetu nas samih.
Možda Bošku i ne verujem kao političaru, ali mu verujem kao Čačaninu i mom školskom drugu da nije imao nikakvu lošu i zadnju nameru kada se pridružio štrajku glađu bivšem partijskom kolegi profesoru Miladinu Ševarliću, takođe rođenom Čačninu. Slušala sam razne budalaštine u najmanju ruku, ovih teoretičara zavere koji ne barataju informacijama već samo maštom i svojim mišljenjem baziranom na preziru prema objektu razmatranja o tome kako je Boško poslat da upropasti časnu Ševralićevu nameru, a da se pritom zagovornici toga nisu uopšte informisali niti znali kako se i šta dešavalo i da profesor nije imao ništa protiv Boškovog priključivanja njemu.
A s Boškom, uglavnom, imaju problem bivši njegovi stranački saborci. Kažu da nije bio dosledan politici Dveri zbog koje su ga oni podržavali. Razočarani i politički ostrašćeni su uvek najgori mrzitelji. To bi valjda svi oni koji su u politici trebalo da znaju. A istina je kao i obično negde između njih i njega.
Verujem da je Boško ovog puta bio iskren kada je rekao da ga je sramota što profesor sam drži čas iz patriotizma svima ostalima. Možda ne verujem njegovoj politici i raznim predizbornim obećanjima koja je davao, ali ovom ljudskom što sam tada prepoznala u njemu, verujem.
Dok sam išla Bulevarom u meni su rat vodili ljudskost i profesionalizam. Na pameti su mi bili mnogi moji generacijski prijatelji ili oni koji su mi generacijski bliski. Setih se mog prijatelja Miloša, doktora elektrotehničkih nauka i njegove supruge Jovane akademskog slikara, časnih, hrabrih i poštenih ljudi, koji u ovoj i ovakvoj Srbiji ne mogu da dođu do izražaja od polupismenih Martinovića, Orlića, kupljenih diplomaca i izmišljenih doktoranata. Ali se ne predaju. I nisu podlegli prtiscima i ucenama da bi Jovana dobila posao. I Miloš je to naše, 1976. godište, a Jovana godinu mlađa. Mi smo sada ta srednja generacija, na pola puta. Možda nam se zato lako ne predaje i ne odustaje. Možda zato Boško ima srčanost koju svi drugi među kojima je nemaju.
Profesionalno bih ga svašta pitala i za svašta se prema njemu kritički odnosila. Ljudski ga razumem. Setih se dok idem nekadašnjim Bulevarom revolucije da smo mesecima 1996. na 1997. i Miloš i Boško i ja šetali kao studenti, duvali u one iste pištaljke u kakvu je Boško duvao u srpskoj skupštini pre neki dan verujući tada, da ćemo se zauvek izboriti za demokratsku i slobodnu Srbiju.
Teško je pomiriti se s tim da smo pre 23 godine, u vreme studentskih protesta, verovali u nešto što se na kraju nije desilo ili i ako u naznakama jeste, danas ga više nema. Potpuno je nestalo. Mi smo generacija bunta, generacija u kojoj se nisu kupovale diplome i nije pristajalo na lobotomiju. Ne kažem da je to samo ta moja 76’. To su one od 1970. do 1977. Cepale su cipele i gubile godine na fakultetima zbog tromesečkih protesta, pravili diksoteku u Kolarčevoj ispred kordona policije. Tada su studenti bili crème de la crème pobune, nepristajanja, težnje za promenom. A mi smo tada bil ti studenti i verovali u onu Srbiju u kojoj ćemo živeti mirno i slobodno. Valjda je to prirodno, mladost nosi bunt i veru u promene.
Ovih dana nema studenata da se pobune. Oni ne misle da nam ima pomoći. Jedino o čemu oni sanjaju je da se dokopaju diplome i da beže odavde u neki tuđi svet, u kome će se taj trud isplatiti. Ne samo materijalno, nego i ljudski. Tamo će neko za tu diplomu stečenu mukotrpnim radom i odricanjem imati poštovanje. Ovde toga nema…
Setih se još jednog mog generacijskog poznanika, po politici Boškovog kolege Miloša Jovanovića, predsednika DSS, sada „metlaša” (pokret „Metla”). Mnogo toga mu se može zameriti i osporiti, ali na Sorboni radom stečena diploma nikako. Ovih dana mnogo mi ide na živce. Kao da se izgubio, kao da se i u njemu bore razum i srce na koju će stranu. Hoće li da se bori za tri odsto cenzusa i kako, hoće li uz vlast ili u opoziciju.
Po trenutnom stanju stvari izgleda da je prevagnulo prvo. Mnogo me je razočarao, ali ne što izlazi na izbore. Izbori i jesu da se na njima bori, da se na njih izađe, nego što je izdao generaciju, mlakom borbom i manjkom integriteta. I političkog i ljudskog. Ali u svakom žitu ima kukolja, pa tako i u ovom našem. Nešto se zamislih…
Samim tim što su dva čoveka, a i treći nama generacijski blizak (Vuk Jeremić, rođen polovinom 1975, a i on ima čačanke gene koji su izgleda uspavani) lideri tri stranke, pade mi na pamet da je teret odgovornosti danas opet nekako na našoj generaciji.
Boško je izabrao svoj put. Nekom može da se sviđa ili ne sviđa, ali se da razumeti u ovom vremenu u kome su ruke vezane, a medijski istupi silom Svemoćnog onemogućeni, jer osim ovako kako se on izborio da se za njega čuje pa bar i negativno na kontrolisanim medijima, drugačije, čini se sada, i ne može. Boško nije bio na vlasti za razliku od većine ostatka njegove družine iz Saveza. Zato mu bez obzira što se s njim u mnogo toga ne slažem dajem šansu, onako novinarski kritično i širom otvorenih očiju. Ono što me ljudski boli kao građanina je nepravda. To mi i profesionalno smeta.
No, to je pitanje za jednog jedinog čoveka koji zna odgovore na sva pitanja.
Kako to da Tužilaštvo, koje bi po Ustavu trebalo da bude nezavisno, treba da reaguje na štrajk glađu poslanika vladajuće koalicije i na njihove zahteve?! Da su oni koji su to uradili, podneli krivičnu prijavu protiv Boška, pre štrajka poslanika vladajuće koalicije, u redu, radili su svoj posao i bilo bi ih potpuno za razumeti i pohvaliti. A onda to nisu mogli i ne bi uradili samo u Boškovom slučaju.
Ako je ta krivična prijava posledica pritiska vlasti na policiju i sudstvo, onda je tu nešto mnogo trulo u državi Danskoj. I mnogo smrdi! Da se razumemo, ni kao čovek, a ni kao novinar ne podržavam ni jednu vrstu nasilja, pa ni cepanje sakoa Marijana Rističevća.
Ali mnogo gore od pocepanog sakoa Marijana Rističevića — a na šta nisam nešto videla reakcije i osude iz vlasti — jeste što je gorela kuća predsednika Vojnog sindikata “Sloga” u Ministartsvu odbrane i Vojsci Srbije Dejana Pavlovića, kao i raniji sličan slučaj Milana Jovanovića iz Grocke. Pavlović tvrdi da je inicijalna napisala, kako je kazao da posumnja da mu je neko ipak zapalio kuću, bila intervju u “Svedoku” gde je izneo, kako on reče činjenice, o odlivu kadrova iz vojske i o stanju u Vojsci Srbije, a posle čega je protiv njega pokrenut disciplinski postupak.
Zanimljivo je da je posle svega Ministarstvo odbrane najavilo pokretanje prijave zbog uznemiravanja javnosti, da je to bila jedina reakcija od vlasti.
Ako nisamo za cepanje sakoa Marijanu Rističeviću, onda principijalno moramo biti i protiv onoga što se desilo Pavloviću i Jovanoviću, kao i protiv svakog nasilja prema onome ko misli drugačije.
Izgleda da je sako Marijana Rističevića vredniji i od života Stanike Gligorjević i razbijene glave i krvave košulje Borka Stefanovića.
Ako ste Bošku nalepili etiketu fašiste zbog njegovog temperamenta i ne baš retkog iskakanja ponašanjem iz one mnogima omiljene floskule “političke korektnosti “, a Đilasu etiketu lopova, a da mu taj lopovluk ničim niste dokazali, onda tim istim etiketama zalepite i mangupe iz vaših redova. Samo tako doslednošću i istim aršinima ostavićete utisak ozbiljnosti.
Nekako sve to deluje šalabajzerski i što bi klinci rekli “vrlo providno”, tako da je onom ko ima mozga bar kao kokoška (još jedna od prihvaćenih etiketa bez pokrića) jasno o čemu se tu radi.
Ako na šerpe i lonce odgovarate bakljadama, ako na štrajk opozicije glađu odgovarate u svetu neviđenom metodom štrajkom glađu vlasti (to čak ni Jakobu i Vilhemu zajedno, kada su pisali bajke, ne bi moglo da padne na pamet kao zaplet radnje neke od istih), zapitajte se šta je pozadina toga?!
Ako ne možete da dokučite sami (osim jednog čoveka u Srbiji, ipak mi svi drugi nismo sveznajući) pitajte neko stručno lice, onako usput, psihologa, ozbiljnog psihijatra — šta se krije iza takvih postupaka.
Ta moć koju manifestuje vladajuća struktura, da je realna koliko se priča da jeste, štrajk glađu Miladina Ševarlića i Boška Obradovića kao predstavnika opozicije bi im bio kao da je “pala muva na bivola”. Međutim sudeći po odgovoru opoziciji više liči na ono “pao bivo na muvu” pa se još i uplašio da ga time što ga je pecnula ne usmrti.
No, da se vratim na tu moju generaciju. Nekako smo u većini uvek bili buntovnici, naročito mi Čačani. Nekada i bez razloga. Ali onako mnogo više ljudski, a manje novinarski verujem i znam da je ovaj Boškov bunt i te kako s razlogom. Ima mnogo argumenata na njegovoj strani.
A na kraju što je toliko teško i Njemu, najvećem među najvećima, Bogočoveku kojim su blagosloveni svi oni koji mu se klanjaju, da ispuni Bošku zahtev i sedne s opozicijom za pregovarački sto?!
To je, uverena sam, mnogo lakše, a i mnogo jeftinije nego dovesti hiljade ljudi pred Skupštinu Srbije koji će da skandiraju “Đilase lopve “ i “Boško fašisto” demonstrirajući tako (ne)moć Svemoćnog. A poznajući Boška još od školskih dana, ma ko šta da misli o njemu ili o politic Dveri, ima on dovoljno čačanskog prkosa i srpskog iskonskog inata da neće lako odustati od onoga što traži.
I tako sa svim ovim mislima koje se u meni bore i ređaju priđoh stepeništu kod Doma narodne skupštine. Stadoh pored one ograde gde su pre neko veče stajale hiljade onih koji su do pre nepunih sedam dana dva meseca proveli u kućnom pritvoru čuvajući se od korone koja je volšebno nestala i isparila čim je trebalo podržati Martinovića i Sandru Božić, koja je tek otkrivena zvezda naprednjačkog neba.
Video me Boško pa onako uz širok osmeh , siđe niz stepenice i stade ispred mene. Prvi put, posle mnogo godina, u njemu nisam videla političara, već čoveka, onog srčanog borca za sve potlačene i ugnjetene, za sve koji misle drugačije i usude se da to kažu. To me je prelomilo i pobedi onaj čovek koji ga razume, dok novinar ostade po strani.
Pozdravismo se. Opet se ne obuzdah, pored svega, da mu ne uputim koju packu i kritiku. Razume on to, vidim mu iz pogleda. To je to nepristajanje moje kao novinara da budem “nečija”, a njegovo na gaženje ono malo ljudskog dostojnstva što je u ovom narodu ostalo. Popričasmo…
Prvi put sam pustila da mi ono za šta sam pošla ne bude prioritet. Nije opravdanje, ali ipak pripadam narodu koji se kroz istoriju mnogo više vodio emocijama, nego razumom. Već je bilo vreme da krenem . I umesto ”kada ćemo da napravimo razgovor?” ili onog pitanja “A šta ti ovo znači i koji su ti naredni koraci?”, iz mene se otrgla samo jedna jedina rečenica koju je pratila nesvesno uvis podignuta pesnica moje leve ruke i parafrazirah Arsena Dedića : ”Ne daj se generacijo moja! Ako ti odustaneš, neću imati s kim da budem hrabra!”
