„Zerstückelung“: Pismo akademika SANU Danila N. Baste bliskom nemačkom prijatelju

Nemačka — naš verni neprijatelj

Poštovani gospodine kolega V.,

…Jedno je nemački filozofski zavičaj, neodvojiv od moga duhovnog habitusa, a time i od samog mog života, a nešto sasvim drugo Nemačka, tačnije: nemačka država i njena politika prema Srbiji i srpskom narodu… dolazi mi u sećanje misao/tvrdnja koja potiče od jednog — odavno pokojnog — profesora etike na beogradskom Filozofskom fakultetu, inače nemačkog zarobljenika tokom Drugog svetskog rata; priča se da je jednom prilikom rekao da će Jugoslavija biti rasturena onoga trenutka kada se Nemačka ponovo ujedini. Čak i ako to nisu bile njegove reči, pokazale su se egzaktno tačnim!). Sasvim je verovatno da sam to svoje ukazivanje, koje Vam, razumljivo, nije moglo biti prijatno, zarad potpune verodostojnosti potkrepio navođenjem nekih istorijskih fakata, prvenstveno iz Drugog svetskog rata, a možda i iz Prvog…

… otvoreno ću Vam reći da je od mene veoma daleko i sama pomisao da su Srbi, kako u ranijoj tako u novijoj, pa i najnovijoj, istoriji, neki poseban narod kojem su svojstvene samo uzvišene vrline ili u kojem nema ni zlikovaca ni zločinaca. Baš kao ni drugi narodi, ni srpski narod nije nikakav narod sve samih anđela. Ali, nije on ni nekakav narod đavola, narod ubicâ, progoniteljâ i tlačiteljâ drugih naroda, kako je inače — složićete se sa mnom — prikazivan i potkazivan juče i danas (nešto manje). Još uvek nisu prestali (mada su se proredili) pokušaji onih koji bi da naš narod, nesumnjivu žrtvu (ustaškog) genocida, proglase upravo genocidnim i da ga, nesumnjivu žrtvu nacizma, „denacifikuju“. U najmanju ruku, činovnici „političke korektnosti“ zahtevaju od nas „savlađivanje prošlosti“!

***

Molim Vas da mi verujete kada kažem da sam, pre nego što sam uopšte mogao da Vam napišem sledeće redove, morao u sebi da savladam neki neobičan a snažan otpor. I dugotrajan. On se, naravno, ne odnosi na Vas lično. Mi se poznajemo decenijama. Taman toliko, kao očigledan znak i nesumnjiva potvrda naše kolegijalne bliskosti (ili bliske kolegijalnosti, svejedno), traje i naša prepiska. Razmenili smo tokom tog vremena, ritmom koji se može smatrati uobičajenim, na desetine, na stotine pisama. Sarađivali smo, u stvarima filozofskim, prilično intenzivno. Oblici te saradnje, te filozofske komunikacije, bili su za mene svagda značajni i, više od toga, plodonosni, svakako i podsticajni. Naši susreti, bilo u Nemačkoj ili u (nekadašnjoj) Jugoslaviji (danas se taj prostor, državnopravno i istorijski razmrvljen, uveliko i obogaljen, s kvazi-državama uglavnom nesposobnim za samoodržanje i upućenim na usluge protektora, naziva „Zapadni Balkan“!), bili su uvek srdačni. Ne bez razloga, katkad mi se činilo da se ta srdačnost, uz obostrano razumevanje, dodiruje s prijateljstvom, ako već i ne prelazi u njega.

Mogao bih u tom smeru da Vam pišem još dugo i opširno. To, međutim, nije neophodno. Sigurno nema potrebe da Vas sa svoje strane uveravam u nešto što i Vi delite kao naše zajedničko mišljenje. Ono što je rečeno trebalo bi da bude sasvim dovoljno da razumete kako pomenuti otpor, koji ne želim da sakrijem ili umanjim, koji je, kada se pojavio, donekle začudio i mene, nije neposredno povezan s Vama. U stvari, Vi ste samo njegova nehotična žrtva, zbog čega mi je, s obzirom na prirodu našeg dugogodišnjeg bliskog odnosa, veoma žao. Taj otpor u neku ruku pogađa i mene samog. Bio je dovoljno snažan da mu se mesecima nisam mogao odupreti, a kamoli ga savladati ili ukloniti. Jasno sam video da on narušava moj odnos s Vama, da me, tačnije rečeno, prosto nagoni na to narušavanje. Osećao sam to kao neku nepravičnost prema Vama — prema Vama koji nju, sigurno, niste zaslužili — ali u meni nije bilo snage da joj se suprotstavim. Tako je proteklo — i moglo proteći — mnogo vremena od Vašeg poslednjeg pisma, možda i više od godinu dana, a da na njega nisam odgovorio. To se ranije nikada nije događalo, nije se moglo dogoditi. Tolike pauze, tačnije: prekida (s moje strane), u našoj prepisci ranije nije bilo. A evo, i ona se dogodila.

Vas, dragi kolega, ne treba da uveravam (jer Vi to znate jednako dobro kao i ja) koliko je dubok, prisan i snažan moj odnos prema nemačkoj filozofiji posebno, ali i prema nemačkoj kulturi uopšte. Nemačka filozofija, pogotovo ona koju oličavaju najznatniji predstavnici klasičnog nemačkog idealizma, bila je i ostala moj istinski filozofski zavičaj. U tom se zavičaju odigralo moje misaono formiranje, s njim je nerazlučno povezano moje duhovno uzrastanje i sazrevanje. Njemu sam, nikada ga ne napuštajući, privržen skoro pune četiri decenije. Predelima i prostranstvima nemačkog filozofskog zavičaja stao sam da se krećem još početkom sedamdesetih godina prošlog veka, usmerivši se najpre ka Kantu, a zatim i ka Fihteu. Docnije su i drugi nemački mislioci dospevali u središte moga zanimanja, recimo Niče (čija sam Nesavremena razmatranja preveo na srpski jezik, a neke njegove spise, uključiv i Zaratustru, čitao još kao mlad student), Bloh (čijim sam se shvatanjem prirodnog prava i njegovog baštinjenja pomno bavio) ili Hajdeger (s čijom se filozofskom prepiskom „nosim“ poslednje dve-tri godine, a o čijem sam Bivstvu i vremenu, recepciji i kritici tog njegovog životnog dela, povodom pola veka od njegovog prvog objavljivanja, godine 1977. zajedno s mojim prijateljem Draganom Stojanovićem priredio međunarodni zbornik radova Rani Hajdeger). Kada se ta knjiga pojavila, moj nemački mentor Karl-Hajnc Folkman-Šluk, u njoj zastupljen jednim lepim prilogom, uputio je priređivačima pohvalu (koja mi se, nesumnjivo iskrena, čini preteranom, nezasluženom) rečima: „U Beogradu se misli.“ Iz Vašeg sećanja, u to sam sasvim siguran, nije mogao iščileti ni onaj dvobroj beogradskog časopisa Delo iz 1984. godine — zamislite, od tada je proteklo četvrt veka! — koji je u celini posvećen Karlu Jaspersu, s radovima desetak domaćih (tada: „jugoslovenskih“) i stranih autora, među kojima i Vašim. On je nastao upravo na Vašu molbu i Vaš podsticaj, a celokupan prevodilački i priređivački posao, nimalo lak, obavio sam s velikim zadovoljstvom. Isto tako, ne verujem da ste smetnuli s uma da sam, zahvaljujući i nekim podacima iz fotokopiranih tekstova koje sam dobio od Vas, pisao o Arturu Libertu, koji je 1933. morao napustiti Nemačku, da bi utočište, makar i privremeno, našao u Beogradu. Ovde je pokrenuo poznati filozofski godišnjak Philosophia u kojem se, pored drugih značajnih imena, oglasio i Edmund Huserl prvim delom svoje Krize evropskih nauka. (Ne bez prizvuka zlobne ironije, pomešane s nekom vrstom prezrenja i zavisti, to Libertovo utočište, i s njim povezano Huserlovo filozofsko javljanje iz njega, jedan nemački filozofski autor, u međuvremenu pokojni, ne tako davno nazvao je „filozofskom onostranošću“!). A obavestio sam Vas — Vi ste uvek iskreno želeli da znate čime se trenutno bavim i na čemu radim — i o tome da sam s rukopisa preveo Libertovu Ideju moralnoga, što znači da se ona prvi put uopšte, i to na srpskom jeziku, pojavila u Beogradu, gradu koji je Libert svojevremeno toliko zavoleo, u kojem je našao spas i započeo svoj drugi život. (Znate li da se jedan moj ovdašnji prisan kolega, penzionisani profesor filozofije, s naklonošću zaista retkom i dubokom, bavi Libertovom zaostavštinom koja je, putevima čudnim, dospela u njegove ruke, najbolje u koje je uopšte mogla dospeti?). Najzad, nemojte mi zameriti što ću ovde pomenuti još i svoj prevod svih ključnih filozofskopolitičkih tekstova Karla Šmita, „srpskog zeta“, rado se prisećajući Vaših pažljivih gestova — da katkad u svoja pisma koja biste mi upućivali stavite prospekte najnovijih izdanja Šmitovih knjiga ili knjiga o njemu, a neretko i fotokopije novinskih tekstova u kojima se govori o tom koliko zloglasnom toliko i značajnom misliocu.

Sve što sam upravo pomenuo, zajedno s onim što je ostalo prećutano, nema za svrhu nikakvo samouznošenje ili samohvalisanje zbog zasluga stečenih posredovanjem i prenošenjem nemačke filozofije u ovdašnju kulturnu sredinu. Reč je o nečem drugom (što ćete Vi na pravi način i shvatiti), reč je o podsećanju da sam iz svog nemačkog filozofskog zavičaja ne samo obilato crpao nego mu i, koliko sam stizao i mogao, uzvraćao, oduživao mu se.

Ali, jedno je nemački filozofski zavičaj, neodvojiv od moga duhovnog habitusa, a time i od samog mog života, a nešto sasvim drugo Nemačka, tačnije: nemačka država i njena politika prema Srbiji i srpskom narodu. Vi ćete se, dragi kolega, zacelo setiti jednog mog pisma Vama s početka devedesetih godina prošlog veka, iz vremena kada je otpočelo unutrašnje i spoljašnje razaranje Jugoslavije u kojem je uloga Nemačke, tek ponovo ujedinjene, bila neskrivena, znatna, potpuno antisrpska i, slobodno se može reći, fatalna. Kopija tog pisma se nekako zagubila u mojim ostalim hartijama, inače bih ga ovde ponovo naveo od reči do reči. Nisam, srećom, ni zaboravio niti potisnuo ono što je u njemu bilo središnje i zato suštinsko. A ovo se, da Vas podsetim, sastojalo u mom gorkom ukazivanju na nespornu činjenicu da Nemačka još jednom aktivno i pristrasno sudeluje u komadanju moje domovine (upotrebio sam adekvatnu nemačku reč „Zerstückelung“), tadašnje Jugoslavije. (Ovoga časa, baš dok ovo pišem, dolazi mi u sećanje misao/tvrdnja koja potiče od jednog — odavno pokojnog — profesora etike na beogradskom Filozofskom fakultetu, inače nemačkog zarobljenika tokom Drugog svetskog rata; priča se da je jednom prilikom rekao da će Jugoslavija biti rasturena onoga trenutka kada se Nemačka ponovo ujedini. Čak i ako to nisu bile njegove reči, pokazale su se egzaktno tačnim!). Sasvim je verovatno da sam to svoje ukazivanje, koje Vam, razumljivo, nije moglo biti prijatno, zarad potpune verodostojnosti potkrepio navođenjem nekih istorijskih fakata, prvenstveno iz Drugog svetskog rata, a možda i iz Prvog. Tih se pojedinosti ne mogu ovoga časa tačno setiti — ipak je od tada proteklo bezmalo dvadeset godina. Ne znam da li sam Vam tada pomenuo nečuvena i nepojamna zlodela, recimo da su nemački okupatorski vojnici u Kragujevcu izveli na streljanje nekoliko stotina đaka (gimnazijalaca) i njihove nastavnike, da je za jednog ubijenog nemačkog vojnika (po naredbi nemačkih okupacionih vlasti) bilo streljano nasumice uhvaćenih stotinu Srba-civila a za ranjenog pedeset, ili da su nemački avioni, kada su 6. aprila 1941. krenuli da bombarduju Beo­grad, prethodno proglašen za slobodan i otvoren grad, odmah sravnili sa zemljom i našu Narodnu biblioteku, uništivši, između ostalog, jedinstvene rukopise i dragocene dokumente koji su čuvali i potvrđivali istinu o nama kao narodu, o našem biću, istorijskom trajanju i identitetu. (Nije mi poznato — a ako zbog svoje neobaveštenosti grešim, onda Vas molim za izvinjenje — da li je posleratna Nemačka ikada, kao nesumnjiv znak pomirenja i iskupljenja, ponudila finansijsku pomoć namenjenu obnovi te Biblioteke ili, umesto nje a na istom mestu, izgradnji neke srodne ustanove, na primer nekog centra ili muzeja knjige).

Da je nemačka država uporan i nepokolebljiv neprijatelj Srbije, da u neprijateljskoj politici Nemačke prema srpskom narodu postoji jasan i nedvosmislen istorijski kontinuitet, koji je jedan srpski seljak krajnje duhovito sažeo u (naoko paradoksalan) iskaz da je „Nemačka naš verni neprijatelj“, pokazuje i najnovija istorija, potvrđuju ne samo godine 1941. i 1991. nego i 1999. i 2008. O prvim dvema pomenutim godinama bilo je — možda ne dovoljno — reči i u ovom pismu, a i u onom na koje sam Vas maločas podsetio. Vi ćete se, možebiti, začuditi i odmah zapitati zbog čega, u lancu nemačkog kontinuiranog neprijateljskog delovanja prema narodu kojem i sâm pripadam, pominjem ovde godine 1999. i 2008. Naročito Vam može izgledati zagonetnim i nerazumljivim što navodim godinu 2008. Zar je i ona neki dokaz ili svedočanstvo koji potvrđuju neprijateljsku politiku Nemačke prema Srbiji?

Nadam se, štaviše: potpuno sam siguran, da to mogu pokazati upućivanjem na razloge čija opipljiva faktičnost ne podleže ni najmanjoj sumnji, ali, dabogme, ne smem polagati pravo na to da ću Vas potpuno pridobiti ni za te razloge niti za zaključak koji iz njih sledi. Moja moć uveravanja nije tolika, a verovatno da je i perspektiva iz koje Vi gledate na stvari znatno drukčija. Svejedno, isplati se pokušati. Tako mi se bar čini.

Godine 1999, od 24. marta do 10. juna (čim ispisah ovaj datum i započeh ovaj pasus, prođe mi strelovito kroz glavu da je danas 9. jun 2009. i da baš sutra pada puna desetogodišnjica od okončanja tog — dozvolite mi da ga tako nazovem — smrtonosnog tehnološkog varvarstva!), NATO je, bez ikakvog pravnog osnova (jer o tome nije postojala odluka Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, jedinog tela koje je takvu odluku moglo legalno i legitimno doneti), dakle protivpravno, bombardovao Srbiju. Ubijao je nedužne civile, što se bestidno nazivalo „kolateralnom štetom“! — možda ne znate, a trebalo bi da o tome budete obavešteni, ovo je zar informatičko doba, da je ubijeno preko osamdesetoro nevine dece, među kojima i albanske (o čemu natovski usrećitelji kosovskih Albanaca ćute!). Nije te godine NATO mario ni za Uskrs, kako „naš“ pravoslavni tako ni „vaš“ katolički i protestantski, nego je i tog Božjeg dana ostavio u pogonu svoju mašineriju smrti, nastavljajući da besomučno ubija i ranjava, da truje nas i našu zemlju osiromašenim uranijumom. Činio je to pod izgovorom „humanitarne intervencije“ i pod imenom „milosrdnog anđela“. (I agresivnim vojnim intervencijama se, kao što vidite, daju zgodna milozvučna imena, valjda da bi se lakše i duže pamtile). Svakako da i Vama, čoveku utančanog duha, ovaj natovski cinizam mora delovati kao vrhunska groteska, iako je, s obzirom na njegovu prostosrdačnu iskrenost, izraz beskonačne nedotupavnosti natovskih činovnika zaposlenih na ideološko-dekorativnim zadacima. Sada dolazim do onoga što mi je u ovom trenu važno da Vam kažem. Strašna je činjenica da je u tom, kvazi-moralistički obrazlaganom i nikada opravdanom, udruženom zločinačkom poduhvatu razaranja Srbije, gazeći pri tom ne samo međunarodno pravo nego i sopstveni ustav, tj. svoj Osnovni zakon, učestvovala i Savezna Republika Nemačka sa svojom vojnom silom. Učinila je to prvi put posle Drugog svetskog rata izvan nemačkog tla, i to baš protiv srpskog naroda i njegove zemlje, istog onog naroda koji je nemačka nacistička čizma godine 1941. naumila i pokušala da, kao deo slovenske (niže) rase, zgazi, uništi i izbriše iz istorije. Učinila je to — da se ne zaboravi — i zahvaljujući svom ministru odbrane Rudolfu Šarpingu, koji se potrudio da proturi i razglasi izmišljeni (u kuhinjama tajnih službi isfabrikovani) plan srpskih vlasti koji je navodno predviđao etničko čišćenje, tj. proterivanje, Albanaca s Kosova. Jedan od dokaza da je Šarping s umišljajem lagao sastojao se u tome što je taj plan, kako je tvrdio, nosio naziv „potkova“ (nemački: Hufeisen), što je hrvatska reč koju Srbi ne koriste, jer neizostavno upotrebljavaju srodnu reč potkovica.

Verujem da sada, poštovani kolega V., imate dovoljno potrebnih podataka i razloga da se saglasite s mojom tvrdnjom da je Nemačka, godine 1999, baš kao i 1991, ili, ranije, 1941, još jednom s punom doslednošću postupila izrazito neprijateljski prema Srbiji i srpskom narodu, a time — dozvolite da to takođe kažem — i prema meni kao pojedincu.

A zašto, iz kojih razloga, i godinu 2008. treba ubrojati u novu, za sada poslednju kariku u hronologiji kontinuirane nemačke antisrpske politike?

Na to pitanje odgovor je, dragi kolega, koliko jednostavan toliko i uverljiv, nepobitan. Kada su 17. februara prošle godine kosovski Albanci, u očiglednom dogovoru i potpunoj koordinaciji sa Sjedinjenim Američkim Državama i (ovima podanički vernim) drugim zapadnim zemljama, proglasili svoju nezavisnost, bilo je potrebno da proteknu samo tri dana i da Nemačka, kao legalno, prizna otcepljenje od Srbije jedne njene pokrajine, tj. da prizna novu držav(ic)u Kosovo. Dogodilo se to, dakle, 20. februara 2008. godine. Taj datum se mora upisati u crni kalendar nemačkog neprekidnog i neumornog delovanja protiv Srbije i srpskog naroda. Kao što je Vaša zemlja početkom devedesetih godina prošlog veka učestvovala u komadanju moje ondašnje domovine Jugoslavije, o čemu sam Vam tada pisao, tako je 20. februara 2008, gvozdeno dosledna u nastojanjima da, kad god može, „Srbe baci na kolena“ (kako se jednom, nimalo diplomatski, u stvari osorno rasistički, izrazio negdašnji ministar spoljnih poslova Vaše zemlje Klaus Kinkel, prilično neoriginalno ponavljajući ono što je uoči Prvog svetskog rata već bio rekao kajzer Vilhelm II), sudelovala u komadanju moje otadžbine Srbije, priznajući i podržavajući secesiju Kosova, dakle, novu, uz pomoć NATO-a nastalu, tvorevinu na državnoj teritoriji Srbije. Odjednom je — istina, ne samo za Nemačku — stavljena ad acta odluka Badenterove komisije (koju je obrazovala Evropska unija!) da će se granice među republikama bivše Jugoslavije u smislu međunarodnog prava smatrati granicama između novostvorenih država, a umesto nje je primenjen, nikada zvanično usvojen i verifikovan, plan finskog diplomate Martija Ahtisarija, čija se suština sastoji u „nadgledanoj nezavisnosti Kosova“. Sada možete jasno da vidite: od svih republika bivše Jugoslavije, samo za Srbiju ne važe nikakve odluke, nikakvi standardi (osim dvostrukih!), nikakvi obziri, nikakvi dogovori, najzad, ni osnovni principi međunarodnog prava.

Kako Vi to, cenjeni kolega, možete objasniti? Ima li, u Vašim očima, ikakve logike u svemu tome? Ili je sve to obična samovolja i gola sila? Nihilizam, ne samo pravni, na delu? Bilo bi mi zanimljivo i važno da čujem Vaše mišljenje o tome.

Ne manje bi za mene bilo značajno da saznam kako vi doživljavate i prosuđujete sledeću moju tvrdnju: Ma kako da je državno organizovana i politički ustrojena — da li kao carevina ili kao republika, da li nacistički ili demokratski, autoritarno ili liberalno, da li kao zemlja jednog Herrenvolk-a ili kao zemlja u kojoj je „ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno“ — Nemačka je uvek neprijateljski nastrojena prema Srbiji, nemačka politika je postojano uperena protiv životnih interesa srpskog naroda! (Jedan moj prijatelj me s vremena na vreme, kada o tome razgovaramo, uverava da se zbog toga ne treba žestiti ili gubiti živce, jer je takav odnos Nemačke prema Srbiji, kako on misli, „strukturalno“ uslovljen i određen, nešto poput prirodnog događaja, recimo zemljotresa. Iako mi se čini da takvo njegovo objašnjenje počiva na preterano determinističkim i fatalističkim pretpostavkama, u poslednje vreme počinjem nekako i sâm da mu se malo-pomalo priklanjam).

A moram i ovo da Vam kažem: tokom razbijanja Jugoslavije, a sada i Srbije, naklonost i podršku Nemačke su, skoro bez izuzetka, imali upravo oni koji su u vreme Drugog svetskog rata bili veći ili manji saveznici nacističke Nemačke ili su tada stajali na njenoj strani! Priznajem, to u neku ruku zaslužuje poštovanje, jer Nemačka, očigledno, ne zaboravlja svoja stara savezništva.

Učestvujući u amputaciji Kosova i Metohije, Nemačka — to treba da znate — nije samo dala svoj nemali doprinos otkidanju jednog dela teritorije države Srbije, inače punopravne članice Ujedinjenih nacija. Razmere njenog nedela, koje se ne mogu umanjiti time što u njemu nije bila usamljena, kudikamo su veće. Tim činom Nemačka je nasrnula ni manje ni više nego na istorijsko biće i duhovni identitet srpskog naroda.

Morate mi verovati, cenjeni kolega, da ni našeg bića ni našeg identiteta nema bez Kosova i Metohije. Zbog toga se to najnovije ogrešenje nemačke politike o srpski narod na simboličkom planu može mirne duše izjednačiti s već pomenutim uništenjem naše Narodne biblioteke 1941. godine.

Vi kao autentičan i iskren hrišćanin-katolik svakako ne možete i nećete biti ravnodušni prema onome što ću Vam sada reći. Nemačko (kao i bilo čije drugo) priznanje kvazi-države Kosovo — nemojte smetnuti s uma da je i ime te „države“ srpsko, jer drugo i ne postoji! — duboko je antihrišćanski čin.

Da li Vam je poznato da na relativno malom prostoru Kosova i Metohije ima oko 1300 pravoslavnih hrišćanskih manastira, crkava i crkvišta? Retko se gde drugde u hrišćanskom svetu može naići na toliku gustinu hrišćanskih svetinja na tako malenoj teritoriji. Možda se i u tome krije jedan od razloga što Vatikan do danas nije priznao nezavisnost Kosova (iako je svojevremeno požurio da prizna nezavisnost Hrvatske i Slovenije). Da li Vam se ta okolnost čini vrednom pažnje?

Nije, razume se, mogućno da nemačka antisrpska politika, koja se sprovodi dosledno, nema svoje ideološke korene, svoje ideološko uporište. Jer, te dve stvari uvek idu zajedno. Biće dovoljno, dragi kolega, da ovom prilikom posebno svratim Vašu pažnju, na koju uveliko računam pišući ovo pismo, na dvojicu autora, zanimljivih za ono o čemu govorim. Jedan je stariji, drugi je savremen. (Vi ćete s razlogom primetiti da takav izbor nije slučajan; on je zaista u skladu s mojim nastojanjem da što snažnije i uverljivije pokažem kontinuitet nemačke antisrpske politike i ideologije). Stariji, to je Fridrih Nauman, bivši pastor, političar, član Rajhstaga, koji slovi kao nemački liberal, iako, što se nas tiče (kako ćete odmah videti), kod njega nema ama baš ničega liberalnog. Usred Prvog svetskog rata, godine 1916, objavljena je u Berlinu njegova knjiga Bugarska i Srednja Evropa. U njoj se, na jednom mestu, o Srbima kaže sledeće: „Srednjoevropska vojna konvencija mora svojim glavnim odredbama dosezati do Egejskog mora, možda sve i do Turske. Već to je razlog što se srpsko područje, kao neprijateljsko utvrđenje unutar saveza srednjoevropskih zaštitnih streljačkih rovova, ne može trpeti. Namerno ne govorim ništa dalje o toj tački, sve dok još imamo da se borimo sa srpskom armijom. Kao narod, Srbi imaju isto pravo da postoje kao i svaki drugi, ali pravo na profesionalno remećenje mira susedi ne smeju da im dopuste, ukoliko budućnost celog tog dela zemlje ne treba iznova da bude dovedena u pitanje.“ (Friedrich Naumann, Bulgarien und Mitteleuropa, Berlin, 1916, str. 55). Dakle, liberal Nauman vidi Srbe kao jedini narod koji se na Balkanu profesionalno bavi remećenjem mira. To je jedan od onih stereotipa koji se uporno održavaju i koji se, kad god ustreba, prekonoć vešto podgreju i zlonamerno upotrebe u propagandnoj aktivnosti. Nije bez razloga pokojni Zoran Konstantinović, ugledni srpski germanista i profesor Univerziteta u Insbruku, priznat i cenjen ne samo u Srbiji nego, takođe, u Austriji i Nemačkoj, napomenuvši da je Nauman jedan od ideologa Slobodne demokratske partije Nemačke (F. D. P.) i da je po njemu nazvana fondacija te partije, podsetio na to da je „nemačka spoljna politika u trenutku jugoslovenske krize bila upravo u rukama te partije i da se rezultat njene politike potpuno slaže s planom Fridriha Naumana“ (Zoran Kon­stantinović: Deutsch-serbische Begegnungen. Überlegungen zur Geschichte der gegenseitigen Beziehungen zweier Völker, Berlin, Edition Neue Wege, 1997, str. 107).

Drugi nemački autor zanimljiv u ovom kontekstu jeste berlinski profesor Holm Zundhausen koji Vam je, pretpostavljam, poznat bar po imenu. On važi za serioznog istoričara i nespornog stručnjaka za istoriju pojedinih balkanskih naroda, Srba takođe. Pre kratkog vremena, pojavila se u Beogradu njegova knjiga o istoriji Srbije od devetnaestog do dvadeset prvog veka. Primljena je s velikim zanimanjem, o njoj se pisalo i u dnevnim novinama, ali je u stručnoj javnosti, osobito među srpskim istoričarima mlađeg i srednjeg naraštaja, izložena ozbiljnim kritičkim primedbama i polemičkim osvrtima. (Bio je to lep gest Zundhausenov kada je nedavno, tim povodom, došao u Beograd i u Geteovom institutu razgovarao sa svojim beogradskim kolegama, nastojeći da dodatno objasni svoja gledišta, ali i da se odbrani od upućenih prigovora).

Protekle zime, zahvaljujući jednom prijatelju, dobio sam fotokopiju Zundhausenovog članka „Oslobođenje Kosova: kraj jedne ‘beskonačne’ priče?“ Članak je prvi put objavljen 2008. u zborniku radova posvećenom nemačkoj slavistkinji Gabrijeli Šubert. Smesta sam ga, uopšte ne znajući da će se uskoro u Beogradu pojaviti njegova pomenuta knjiga, preveo i docnije dao za objavljivanje Letopisu Matice srpske, najstarijem srpskom časopisu (izlazi od 1826). Veoma je zanimljivo da se u njemu autor, od ozbiljnog istoričara, prometnuo u pristalicu nezavisnosti Kosova, pa čak, što je još gore, u propagandistu te nezavisnosti, otkrivši tako svoje karte do kraja, tj. svoju pripadnost ideološkoj antisrpskoj struji među nemačkim intelektualcima. Pomenuo je i naglasio sve ono što bi moglo ići u prilog nezavisnosti Kosova, a prećutao ili pak, kad bi i pomenuo, spretno pretumačio, tačnije: izopačio (smisaono preusmerio), sve ono što je argument u prilog očuvanja državne celovitosti i suverenosti Srbije. Takva metodološka jednostranost nije samo lišena suptilnosti nego i svake naučne korektnosti. Zundhausen se, da bi s raznih strana „podzidao“ svoje „naučno“ zalaganje za nezavisnost Kosova, upustio i u složena pitanja međunarodnog prava i ustavnog prava, za koja sigurno nije ni nadležan ni kompetentan. I ne samo to. Dozvolio je sebi da kritički sudi — baš u kontekstu rasprave o „oslobođenju Kosova“ (molim Vas da to uzmete u obzir) — i o Ujedinjenim nacijama zbog toga što stalne članice Saveta bezbednosti imaju pravo veta! Sve to, i još ponešto, Zundhausen je u tom članku činio samo zarad svog opravdavanja nezavisnosti Kosova ili, što je isto, zarad osporavanja teritorijalnog i državnog integriteta Republike Srbije.

Da li Vi, cenjeni kolega V., smatrate da se u tome sastoje zadatak i uloga jednog istoričara koji polaže pravo na to da bude naučno temeljit i odgovoran? Meni izgleda da je svoj poziv istoričara Holm Zundhausen u ovom članku očito zloupotrebio i svesno stavio u službu stvaranja druge albanske države na Balkanu, a samim tim i državnog razbijanja Srbije. Takav postupak je beskrajno udaljen od, recimo, istoriografskih načela kojih se svojevremeno, pišući knjigu Srpska revolucija, pridržavao jedan Leopold Ranke. (Zadovoljstvo mi je što mogu da Vam kažem da jedna lepa beogradska ulica, u neposrednoj blizini naše današnje Narodne biblioteke, nosi njegovo časno ime).

Da me ne biste pogrešno razumeli, otvoreno ću Vam reći da je od mene veoma daleko i sama pomisao da su Srbi, kako u ranijoj tako u novijoj, pa i najnovijoj, istoriji, neki poseban narod kojem su svojstvene samo uzvišene vrline ili u kojem nema ni zlikovaca ni zločinaca. Baš kao ni drugi narodi, ni srpski narod nije nikakav narod sve samih anđela. Ali, nije on ni nekakav narod đavola, narod ubicâ, progoniteljâ i tlačiteljâ drugih naroda, kako je inače — složićete se sa mnom — prikazivan i potkazivan juče i danas (nešto manje). Još uvek nisu prestali (mada su se proredili) pokušaji onih koji bi da naš narod, nesumnjivu žrtvu (ustaškog) genocida, proglase upravo genocidnim i da ga, nesumnjivu žrtvu nacizma, „denacifikuju“. U najmanju ruku, činovnici „političke korektnosti“ zahtevaju od nas „savlađivanje prošlosti“!

Ne mogu a da na ovom mestu ne pomenem, siguran da će Vas to zanimati, da mi je jedna nemačka profesorka, čija naučna odgovornost i intelektualna čestitost stoje vrlo visoko, početkom ove godine u jednom pismu rekla da će se u sklopu teksta na kojem upravo radi pozabaviti i „dugom istorijom nemačkih zločina nad Srbima“. Kada sam te reči pročitao, osetio sam, priznaću Vam iskreno, duboku potresenost; kroz mene je u magnovenju prostrujalo saznanje da u mom filozofskom zavičaju, sada kao i pre, ima nepotkupljivih i pravdoljubivih duhova, otpornih na propagandne laži i privrženih istini. Takve ličnosti me učvršćuju u uverenju da sam svojevremeno, nalazeći se na početku ozbiljnog bavljenja filozofijom, izabrao pravi duhovni zavičaj, isti onaj koji me i s Vama duboko povezuje.

Iako bih to rado učinio, ipak sam se uzdržao da Vam pomenem ime te nemačke profesorke stoga što sam se pozvao na njeno privatno pismo upućeno meni. No, ako već govorim o imenima s te druge, svetlije strane, onda Vi, pretpostavljam, imate neku predstavu o odvažnom držanju književnika Petera Handkea, koji i dalje neumorno zahteva pravdu za Srbiju (kako je i naslovio jedan svoj kratak spis), koji nije pristao na medijsko proizvođenje laži ili, što je gore, poluistina o Srbima i Srbiji, nego im se kuražno suprotstavljao i time (svakako i velikom novčanom pomoći koju je, na primer, dao ugroženim Srbima na Kosovu i Metohiji, u tamošnjem selu Velika Hoča) iritirao glajhšaltovano javno mnenje, koji je zbog toga u današnjoj demokratskoj Nemačkoj doživeo ono što se ranije moglo dogoditi jedino u nekoj komunističkoj satrapiji — da mu neka lokalna vlast oduzme literarnu nagradu (Hajneovu!) koja mu je prethodno dodeljena. (A kada je već reč o nagradama, s kojima se katkad dešavaju čudne stvari, poznat mi je bar jedan slučaj, ovde kod nas, očigledne grube političke zloupotrebe i time olakog obezvređivanja čak i tako značajne nemačke nagrade kao što je Herderova). — Nisam, međutim, siguran da znate (pa ću zato biti slobodan da Vas na njih podsetim) za novinare i publiciste Jirgena Elzesera i Hanesa Hofbauera, nezavisna i hrabra nemačka pera koja razotkrivaju pravu pozadinu svega onoga što je Srbima namenjeno i što se s njima događa, od natovskog bombardovanja do otimanja Kosova.

– Isto tako, malo mi je verovatno da znate za nemačkog brigadnog generala dr Hajnca Lokvaja, visokog oficira s visokim poimanjem vojničke časti, koji je u dvema svojim knjigama, između ostalog, razobličio navodni masakr u Račku, insceniran da bi poslužio kao neposredan povod za odluku o bombardovanju Srbije, i podmuklu ulogu koju je u tom slučaju, i ne samo u njemu, odigrao američki diplomata Vilijam Voker. Cena koju je general Lokvaj platio za svoju istinoljubivost bila je: prerano penzionisanje 31. marta 1999, sedmog dana po započinjanju bombardovanja naše zemlje „u ime ljudskih prava“, radi sprečavanja „humanitarne katastrofe“ koju je, u stvari, svojim bombaškim poduhvatom izazvao upravo NATO. (Trebalo bi da se i Vi i ja zamislimo nad onim što je tim povodom, u eseju „Ni ribe, ni ptice“, objavljenom u praškom listu Právo 27. maja 1999. dok je bombardovanje još trajalo, rekao naš češki filozofski sabrat, nedavno preminuli Karel Kosik.

Primetio je, naime, da se „mnogo govori o ‘humanitarnoj katastrofi’ na Balkanu“, ali se zapitao zašto se iza nje „skriva okolnost još važnija i strašnija, katastrofa humanizma?“). — Smeo bih, kako se to kaže, staviti ruku u vatru da Vam uopšte nije poznato ime Kurta Keprunera, kao ni njegova knjiga Putovanja u zemlju ratova iz 2001, u kojoj je, pišući protiv struje i baš zato u službi istine, na osnovu ličnog iskustva opisao i osvetlio mnoge mračne događaje poput, recimo, zadarske kristalne noći, tj. sistematskog miniranja srpskih kuća u dalmatinskom gradu Zadru 1991. godine. O tome Kepruner, neposredni svedok, kaže, pominjući s tim povezanu sramnu ulogu jednog dela nemačke štampe: „Dizanje u vazduh srpskih kuća je dakle nešto normalno. U Zadru je tada živelo oko osamnaest hiljada Srba. Na mom krevetu ležao je ‘Špigl’ s naslovom Srpski teror“ (str. 71. srpskog izdanja). Žrtve pretvorene u vinovnike, stradalnici u teroriste — tako je to početkom devedesetih godina radio Špigl, ali i novine koje Vi redovno čitate: Frankfurter algemajne cajtung. Kepruner, koji nije ni plaćeni srpski lobista niti prosrpski nastrojen čovek, već svedok-očevidac (jer su ga njegovi privredni poslovi u ono vreme često dovodili u Jugoslaviju), pomenuo je u svojoj knjizi i kako se Genšer, tadašnji nemački ministar spoljnih poslova, odjednom okrenuo protiv Srba. U nekom svom intervjuu, podseća Kepruner, on je „oštrim, gotovo mržnjom ispunjenim formulacijama… zauzeo stranu protiv Srba, označio ih kao jedine agresore i zahtevao, odnosno najavio najoštrije konsekvence“ (str. 68. srpskog izdanja). — Ne mogu ni da zamislim da znate (a ne bi bilo rđavo da znate) za Vašeg zemljaka Haralda Kampfmajera, ekonomistu, koji je u Nemačkoj osnovao udruženje s ciljem prikupljanja potrebnog novca radi podizanja tužbe protiv nemačke države zbog učešća u bombardovanju mosta u malom srpskom gradu Varvarinu 30. maja 1999. (bio je Dan silaska Svetog Duha na apostole!), kada je ubijeno deset nedužnih civila a tridesetak ranjeno. Bombe su tada usmrtile i Sanju Milenković, talentovanu učenicu prvog razreda beogradske Matematičke gimnazije, koja je spas od bombardovanja u Beogradu potražila kod rodbine u Varvarinu da bi je baš tu — kakvog li apsurda! — sustigla bomba „humanitarnih intervencionista“ među kojima je bila i Nemačka.

Zajedno s angažovanim nemačkim advokatima, Kampfmajer ne odustaje od krajnje svrhe uprkos tome što su već tri nemačka suda odbacila podnetu tužbu. „Predmet“ se sada nalazi u najvišoj sudskoj instanci u Nemačkoj, na čiju presudu Kampfmajer strpljivo čeka. Presudu će dočekati. Da li i pravdu?

Niska takvih čestitih nemačkih imena (i ne samo nemačkih) mogla bi se, naravno, nastaviti i dostigla bi nemali broj. To, međutim, nije neophodno, svakako ne u ovom pismu. Kraj sve svoje srpske neorganizovanosti, često i nehajne površnosti, mi ćemo se potruditi da ih zlatnim slovima zapišemo u anale nemačko-srpskih odnosa, s nadom da će u tim odnosima, pre svega s nemačke strane, ubuduće biti više razumevanja i uvažavanja, dakle, baš onoga čemu smo nas dvojica, dragi kolega, decenijama, u susretima i u prepisci, težili i što smo uvek iznova potvrđivali.

Mogao bih na ovom mestu da završim svoje pismo, najduže od svih koja sam Vam ikada napisao. Oprostite mi što ću ga još malo produžiti, računajući na Vaše blagonaklono strpljenje da ga, s pažnjom koja Vam je svojstvena, do kraja pročitate.

Vi ćete lako primetiti da je ovo jedno pismo gorčine, pismo ozleđenosti, pismo ozlojeđenosti, ali u isti mah pismo ličnog polaganja računa, otrežnjenja, čak bunta. Pišući ga, bila mi je želja da Vam predočim razloge onog mog otpora pomenutog već u njegovoj prvoj rečenici. Ti su se razlozi pokazali dubljim i obuhvatnijim nego što sam u početku mogao i pomisliti. Oni su se naposletku uobličili kao momenti najličnijeg saznanja (ujedno i samoosvešćenja) o postojanom, više puta u novijoj istoriji ispoljenom, brutalnom antisrpskom delovanju nemačke države i politike prema Srbiji i srpskom narodu. Na njih sam ovde ukazao bez ikakve rezerve ili bilo kakvog ustezanja, rečima katkad teškim (što ne tajim), no ne i težim od činjenica koje su njima opisane i izražene. Vama će, uvaženi kolega, najveći deo onoga što sam u ovom pismu rekao najverovatnije pasti teško, ali Vas molim da mi verujete da, kazujući to, ni meni nije bilo lako, iako se sada, pošto sam pred Vama progovorio s punom iskrenošću, osećam u neku ruku rasterećen. I pročišćen.

Ovim pismom, Vi ćete to znati valjano da razumete, ne opraštam se od Vas, iako bi se takav utisak mogao steći. Baš naprotiv, nastojim da obnovim našu blisku kolegijalnost, da joj dam nov okvir i smisao, da je produžim i učvrstim. Njime Vam krećem u susret bez zaobilaženja onoga što nipošto nisam smeo zaobilaziti, potiskivati ili prećutkivati, praveći se kao da je sve u najboljem redu. Još ćete bolje razumeti da se ne opraštam ni od svoga filozofskog zavičaja, od velike nemačke filozofije kojom je, odavno i zauvek, prožeto moje duhovno biće, sama moja egzistencija. Ali — ne očekujem da to razumete i prihvatite — opraštam se od Nemačke, jer je njena politika prema našem narodu i mojoj otadžbini nepodnošljivo neprijateljska. (Moja se čaša, možda ste to naslutili, konačno prelila 20. februara 2008, kada je Nemačka priznala nezavisnost Kosova). Možda u Nemačku, u koju sam nekada rado putovao, više nikada neću doći; za takvo putovanje nemam više nikakve želje. Ako bih i došao, bila bi to poseta jednog čoveka koga je Nemačka duboko povredila i razočarala, koga je, mogu i tako reći, zauvek izneverila. Takve posete treba izbegavati, jer su izlišne, prazne i nepotrebne. Preostaje mi još boravak u nemačkom filozofskom zavičaju, uvek okrepljujući, uvek plodonosan. U njemu sam, i nezvan, dobrodošao gost, u njemu i Vas, poštovani kolega V., mogu ponekad sresti, jer je on i Vaš zavičaj.

A da li će se ikada na pravi način (izvan trgovine, privrednih i inih „projekata“, lukrativne sfere uopšte) susresti Srbija i Nemačka, susresti u višim arealima duha, kulture, susresti herderovski, geteovski, vukovski, dositejevski? (Ako vam ova poslednja dva atributa budu zagonetna, skrenite mi pažnju na to, molim Vas, kako bih Vam o njima dao naknadno objašnjenje). Nemam izrečnog i nedvosmislenog odgovora na to pitanje. U razmišljanjima o njemu skloniji sam skepsi, ne vidim nikakvih ohrabrujućih nagoveštaja ili znakova, kod mene preovlađuje podozrenje. Ne znam da li iza njega prebiva nada. U svakom slučaju, kada postoji, ona je, Vi to znate kao i ja, značajna i kad nije velika, važna je i kad nije blohovski učena.

Priredio: Vladan Dinić