Povodom 100 godina od rođenja akademika Mihaila Markovića, INTERVJU — SEĆANJE
Nemoguće je biti veliki šahista i veliki naučnik u isto vreme
Akademik Mihailo Marković — o svojoj prvoj ljubavi filosofiji, drugoj ljubavi šahu, o politici u koju je ušao iz građanske odgovornosti, i nije najbolje prošao:
Piše: Vladan Dinić
Srpska akademija nauka i umetnosti, povodom stogodišnjice rođenja velikana srpske političke misli, sad počivšeg akademika SANU Mihaila Markovića (rođen u Beogradu 24. februara 1923, preminuo u Beogradu 7. febuara 2010.) održaće dvodnevni naučni skup (30. novembra i 1. decembra 2023.
Kao novinar Večernjih novosti, potom kao glavni urednik “Telegrafa usred srede” i glavni i odgovorni urednik svojevremeno najtiražnijeg i najčitanijeg srpskog nedeljnika “Svedok”, imao sam i čast i zadovoljstvo da sa Mihailom Markovićem često razgovaram i da se družim. Mnogo delova od tih, načešće večernjih razgovora do zore, prenosio sam do čitalaca “Novosti” i “Svedoka” i trudilo se da upijem bar ponešto od tog velikana srpske političke misli… Istina, imali smo i još jednu dodirnu tačku — šah! A, kada se spoje Filozofija, šah i politika, zna se: “zora rudi dan se budi”.
I danas, 13 godina od smrti akademika i šahovskog majstora i državnog reprezentatica Mihaila Markovića nisam načisto: da li bi ga, da se (ne)nadano nije povukao iz šahovske arene, pamtili više kao šahistu Mihaila Markovića ili filosofa — akademia Mihaila Markovića?!
Ipak, na moje novinarsko pitanje — Zašto ste se povukli iz šaha? Mihailo Marković mi je kao iz tpa odgovorio:
“Iz dva razloga. Prvi je konkretan: postao sam asistent na Filozofskom fakultetu, na katedri kod Dušana Nedeljkovića 1950. godine i trebalo je da igram na prvenstvu države u Mariboru. Došao sam da molim da mi se odobri odsustvo i moj profesor mi je rekao: “Druže Markoviću, ne može se sedeti na dve stolice. Ili ćete biti šahista, ili ćete biti filosof. Sad ću vam dati odsustvo, ali više nikad”.
I, stvarno posle upozorenja profesora Nedeljkovića da se ne može na dve stolice — pobedila je folozofija, a šah je matiran!
Ali, ipak: sećam se jdene večeri sam skoknuo do doma Mihaila Markovića da uzmem neku izjavu, ali… U njegovom kabinetu, za stolom prenatrpanom knjigama, uz stonu lampu zateknem Mihaila zadubljenog u neko duboko razmišljanje. Ne želeći da ga prekinem, ovlaš se nakašljem, kad mi Mihailo, ne gledaji me, upita: “A što je Karpov igrao topom a ne c4?”
Zbunjen na trenutak pogledah šta Mihailo duma, kad ono “Šahovski informator” i neka partia između Anatolija Karpova i Garija Kasparova! Sedoh za sto o osvanusmo analizitrajući tu partiju.
A nisam ga ni pitao za ono zbog čega sam došao…
Akademik Mihailo Marković bio je jedan od najznačajnijih srpskih filozofa XX veka, marksisitičko humanističke orijentacije. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), a mnoge od njegovih knjiga (Dijalektička teorija značenja (1961) i Filozofski osnovi nauke (1981), spadaju u svetsku filozofsku baštinu. Doktorirao je 1957. godine u Londonu. Predavao je na više univerziteta u Evropi, Kanadi i SAD.
Bio je i predsednik Jugoslovenskog udruženja za filozofiju, dekan Filozofskog fakulteta u Beogradu, upravnik Instituta za filozofiju beogradskog Filozofskog fakulteta, jedan od organizatora Korčulanske letnje škole u 1960-tim, član Saveta čuvenog filozofskog časopisa „Praksis” i mnogih drugih stručnih časopisa…
Da bi, tokom 1960-tih postao jedan od glavnih kritičara Josipa Broza Tita i Saveza komunista Jugoslavije, kao i učesnik i strateg demonstracija 1968. na Beogradskom univerzitetu.. Iz političkih razloga januara 1975 suspendovan na Filozofskom fakultetu i potom postao jedan od poznatijih disidenata, ali ga to nije sprečavalo da pet godina docnije bude jedan od koautora čuvenog nedovršenog Memoranduma SANU o teškoj poziciji srpskog naroda u jugoslovenskoj federaciji. Takođe, početkom rata u Hrvatskoj javno je istupao tražeći izmenu međurepubličkih granica:
„… primarni je srpski nacionalni interes da Republika Srbija tako vodi strategiju odbrane srpskog naroda u Hrvatskoj da pred svetom ne bude s valjanim razlozima optužena da učestvuje u agresiji protiv Republike Hrvatske (…). U našem je interesu u sadašnjoj fazi raspleta jugoslovenske krize da insistiramo na Jugoslaviji (bez Slovenije i Hrvatske), a ne na ’velikoj Srbiji’ (…). Ta nova državna granica mora u Hrvatskoj ići linijom razgraničenja srpskog i hrvatskog naroda. JNA treba da posedne tu novu granicu.
Akademik Mihailo Marković bio je jedan od osnivača Socijalističke partije Srbije (SPS) i autor programskih načela SPS… Slovio je za ideologa partije dok novembra 1995. nije bio isključen iz SPS. Razlog za isključenje bilo je njegovo suprostavljanje osnivanju Jugoslovenske levice (JUL), a u novembru 2004. bio je svedok odbrane na suđenju Slobodanu Miloševiću u Haškom tribunalu.
Čovek od digniteta
Mihailo Marković?
Akademik?
Filosof?
Političar?
Šahista?
Idejni tvorac Programa Socijalističke partije Srbije.
Bio je član Glavnog odbora-dok u “paketu”, i bez rasprave, odlukom Slobodana Miloševića on, Borisav Jović i još nekolicina “prvoboraca”, nisu “zamenjeni” novim ljudima?!
Čovek oko čijeg imena su se otimale mnoge stranke. Išlo se i do tvrdnje kako je “gotova stvar” da Dobrica Ćosić, Borisav Jović, Milorad Vučelić i on, Mihailo Marković — osnivaju novu partiju.
Čovek od digniteta.
O Socijalističkoj partiji Srbije, u otvorenom pismu Glavnom odboru (i Slobodanu Miloševiću), rekao je šta misli i od toga, tada izrečenog, i danas ne odstupa.
Misli, govori, argumentuje…
Ne misli da je apsolutno u pravu, ali misli da je više od drugih. Kao akademik, kao filosof, naravno, dozvoljava da i drugi misle, da i drugi govore, da imaju svoje mišljenje.
O njegovim usponima i padovima u politici, u političkoj hijerahiji, manje više, zna se sve. O njegovim delima — takođe.
O Mihailu Markoviću, šahovskom majstoru, državnom reprezentativcu, dugogodišnjem selektoru i saveznom kapitenu šahovske reprezentacije Jugoslavije (od 1950. do 1960. godine) zna se mnogo manje.
Ili se — zaboravilo.
Istina, njegove partrije na 64 crno-belih polja ostale su zabeležene i upamćene.
Zauvek.
Intervju akademika Mihaila Markovića za Svedok, iz 1996.
(Svedok, br. 11; 8. oktobar 1996., str.1,3,4,5)
SVEDOK: Vi ste bili kapiten šahovske reprezentacije Jugoslavije. Tada su se osvajale medalje , a danas tuga. Kako procenjujete poslednje rezultate jugoslovenskog šaha na Olimpijadi u Jerevanu ?
Mihailo Marković: — Ispod svakog očekivanja. To je, po meni, verovatno, rezultat s jedne strane slabe motivacije igrača, a s druge emocionalne nestabilnosti. U reprezentaciju uvek treba uzimati čvrste i emocionalno stabilne. Recimo, naš Gligorić je bio kao stena stabilan. Istina, mogao je da igra slabije, ali se brzo vraćao. Ipak, imali smo dobre šahiste, ali koji su često bili kao oni bokseri “staklene brade”. Izgube jednu partiju i onda su van forme nekoliko kola. Recimo, Fuderer je bio dobar primer. Na Međuzonskom turniru u Geteborgu trebalo je iz šest partija da osvoji poen i po i da se plasira na Turnir kandidata. I, nije uspeo da napravi ni tri remija. Ispao je, a vodio je ubedljivo na tabeli. Znači, tim bi morao da se sastavlja tako da se uzimaju igrači koji su spremni da podrede svoje lične interese interesu tima, i s druge strane ljudi koji su po svojoj psihičkoj konstituciji stabilni.
S: Bili ste savezni selektor. Kakva je razlika između vaših izabranika koji su tada igrali, i ovih sadašnjih selektora Tomislava Rakića?
M.M.: — Razlika je što su tada ljudi uglavnom igrali iz ljubavi prema šahu, tada nije bilo nikakvih honorara za učestvovanje u reprezentaciji. I imali su vrlo jaku motivaciju da se istaknu. Bili su spremni da se podrede zahtevima tima. Znači, bilo je više discipline, jača motivacija i više ljubavi prema šahu. Novac, po pravilu, razara stvari, a i u šahu je isti slučaj.
S: Kako objašnjavate da je u zemljama slabije šahovske tradicije motivacija mnogo veća nego kod naših šahista? Tim pre, što su naši šahisti posle više godina izolacije konačno izišli na glavnu šahovsku scenu, ali na kojoj igraju, evo, već nekoliko godina, epizodne uloge?
M.M.: — Trebalo bi znati da li i u tim zemljama cirkuliše toliki novac u šahovskom životu. Mi smo dugo bili drugi u svetu, kad je šah postajao popularan, nalazilo se dovoljno novca za šah. Ljudi počeli da jure za nagradama, honorarom, za svojim ličnim uspehom, a usavršavanje je ostavljeno za neko drugo vreme.
S: Da li i Vi mislite, a to misle i u svetu, da organizujemo ubedljivo najviše turnira, da se najviše piše o šahu?
M.M.: — Kod nas je ogromno interesovanje za šah. Šah uživa veliku popularnost i veoma je prihvaćen , ali nešto se čudno dešava. Istina, postoji opšti moralni problem u društvu i to se, naravno, ispoljava i na polju šaha.
S: Bosanci su na prošloj Olimpijadi osvojili medalju, a i sad su u vrhu, peti — sedmi?
M.M.: -On imaju dva jaka, dosta mlada igrača, bivša jugoslovenska reprezentativca — Preraga Nikolića i Ivana Sokolova, i oni izvlače taj tim. Gligorić, kad je imao 50 godina, bio je jedan od najjačih svetskih majstora, Ljubojević je naglo pao. Kod nas, u tim Ljubojevićevim godinama se to desilo i sa Andrijom Fudrerom, Aleksandrom Matanovićem, pa i sa Borom Ivkovim.
S: Gligorić je, dakle, izuzetak?
M.M.- Kod nas je, recimo, dr Petar Trifunović dugo uspevao da drži taj visok nivo. On je još jednom osvojio prvenstvo države, ali je Trifunović izgubio onu prodornost koju je imao. Za vreme rata detaljno je prostudirao završnice i postao izvanredan majstor.
S: Kao kapiten imali ste više uspeha od Rakića?
M.M.: — Osvojili smo drugo mesto na svetu u Minhenu. Imali smo problem kako da sastavimo tim protiv SSSR, kako da suprotstavimo Trifunovića Mihailu Talju i da izborimo nerešeno. Jer, Pera Trifunović je mogao da remizira protiv bilo kog igrača na svetu. Na sreću, Milunka Lazarević je saznala od Smislova da će staviti Talja na prvu ili drugu tablu… Ubedljivo smo osvojili drugo mesto, čak smo se do kraja borili za prvo.
S: Kako objašnjavate ovo sadašnje stanje u svetu šaha. Kao da više nema nacionalnih ekipa? Za Amerikance igraju Rusi, Slovence je predvodio Beljavski, Špance Širov…?
M.M.: — Ko ima para može da napravi ekipu koja će osvajati olimpijske medalje, svetska prvenstva.Samo, to je besmisleno. Moraće FIDE nešto da preduzme. Jer, ovakvi sastavi nisu sastavi određenih zemalja, već skup skupih profesionalaca. Tako, recimo, ne može u fudbalu, košarci…
S: Kod nas više kao da nema ni talenata, a evo , u francuskoj ekipi se pojavio Bakro koji ima 13 godina, koji je na olimpijadi napravio 5 poena iz sedam partija, potukao i velemajstora Rubljevskog?
M.M.: — Taj momak verovatno ima najveću budućnost od svih mladih šahista…
S: Ivan Sokolov misli da će Bakro biti novi prvak sveta, i to, možda, već za dve-tri godine?
M.M.- Tako izgleda, zasad. Ne treba zaboraviti da je i Gata Kamski vrlo mlad igrao vrlo jako. Nešto malo kasnije su zablistali i neki drugi. Fišer je u 15. godini igrao u Portorožu, na Međuzonskom turniru, posmatrao sam taj turnir, kad se Bobi plasirao na Turnir kandidata.
S: Zašto ste se povukli iz šaha?
M.M.: — Iz dva razloga. Prvi je konkretan: postao sam asistent na Filozofskom fakultetu, na katedri kod Dušana Nedeljkovića 1950. godine i trebalo je da igram na prvenstvu države u Mariboru. Došao sam da molim da mi se odobri odsustvo i moj profesor mi je rekao:
“Druže Markoviću, ne može se sedeti na dve stolice. Ili ćete biti šahista, ili ćete biti filosof. Sad ću vam dati odsustvo, ali više nikad”.
Drugi razlog je što sam se u radu na filosofiji sreo sa nečim što je meni bilo interesantnije od šaha, a to je bio stvaralački rad. Kod šaha je lepo što ostane zapisana partija, ali to je efemerno, to se brzo zaboravlja. U oblasti nauke, naročito u oblasti filosofije, istraživačkim radom, se akumulira znanje i stvara delo koje ostaje, koje se može čitati decenijama.
Osim toga, vremensko ograničenje kod šaha je dovelo do toga da sam mnoge dobijene partije gubio u cajtnotima. Nisam nikad bio dovoljno dobar brzopotezni igrač i zbog toga sam vrlo brzo igrao u otvaranjima.
S: U časopisu “Šah” piše da je veliko iznenađenje bila vaša slaba igra u Mariboru?
M.M.: — Pa da, ja sam već znao da je to bio kraj. Ali, bio je još jedan razlog koji je manje poznat. Za vreme šampionata države, na šest kola pred kraj, bio sam na drugom mestu, odmah iza Trifunovića. Međutim, dobio sam žuticu i lekari su zahtevali da odmah prekinem turnir i da se lečim. Nisam ih poslušao, nego sam produžio da igram. Osvojio sam titulu majstora, ali sam dobio težu formu hepatitisa.
S: Do kada ste igrali na šampionatima?
M.M.: — Prekinuo sam da igram na šampionatima 50. godine, ali sam ostao aktivan član Šahovskog saveza Jugoslavije i bio kapiten savezne reprezentacije.
S: Nije li Vam, ipak, žao što se ostavili šah, a posvetili se filosofiji, pa i politici?
M.M.: — Nije mi žao. Uspeo sam u ovoj drugoj oblasti, u filosofiji. Stvorio sam delo, a znam da bi to delo bilo bar dvostruko manje da sam se istovremeno bavio i šahom.
S: Lično ste poznavali dr Milana Vidmara. Da li se Vidmar stvarno bavio naukom, a istovremeno bio i vrhunski velemajstor, ili je to ipak bila priča za široke narodne mase i za novine?
M.M.: — Bavio se umereno naukom. Nije bio neki veliki stvaralac, ali je bio solidan stručnjak.Nemoguće je biti veliki šahista i veliki naučnik u isto vreme.
S: Da li ste razmišljali koje Vam je najbolje ostvarenje u šahu?
M.M.: — Nisam. Na žalost, nisam čak ni skupio sve svoje partije.
S: Najbolje delo iz filosofije?
M.M.: — Dijalektička teorija značenja, Filosofski osnovi nauke, Kritička društvena nauka… Jača je bila ljubav prema nauci. Imao sam ja još jednu strast u mladosti — igranje fudbala.
S: Ipak, šah, filosofija, pa uđoste u politiku?
M.M.: — To je sasvim nešto drugo. Kao građanin, kao član zajednice imam neke odgovornosti. I građanin treba da brine o zajednici. Oduvek je moje uverenje bilo da pojedinac postaje potpuno razvijeno ljudsko biće tek onda kad ima i razvijenu brigu o zajednici. U tom smislu se kod mene nekoliko puta u životu, u tim kritičnim momentima, pojavljuje uverenje da ću pasti u sopstvenim očima kao čovek ako se ne angažujem.
S: Kad ste to prvi put osetili?
M.M: Prvi put je to bilo za vreme okupacije i rata. U julu 1944. sam imao čin kapetana i više nisam mogao ni da napredujem, jer postojala su stroga ograničenja za napredovanje oficira iz Srbije. Bilo je mnogo Srba u vojsci i prioritet je davan napredovanju Slovenaca, Albanaca, Makedonaca… da svi narodi i narodnosti imaju svoje visoke oficire. Drugi razlog je što sam u Armiji već, zbog slobodnijeg mišljenja i izražavanja, počeo da dolazim u sukobe sa pretpostavljenima. U Armiji sam bio do 1949. godine.
S: Sledeći put?
M.M: — Drugi put je to bilo šezdesetih godina kad sam shvatio da se naše društvo našlo na raskrsnici i da može tragično da zaluta, i onda je tu bilo ono angažovanje koje je dovelo do junskih doga|aja… I treće, ovo sada, kad mi se činilo da se može iz jedne krajnosti otići u drugu. Naime, suprotstavljao sam se tom realsocijalimu, elementima staljinizma kod nas, mada je naše društvo uvek bilo demokratskije, liberalnije nego ostala istočnoevropska društva. U celoj istočnoj Evropi išlo se u jednu krajnost, išlo se u liberalizam 19. veka, ja sam to tako doživeo i to sam hteo da sprečim.
S: Onda ste se angažovali u SPS ?
M.M.: — Imao sam vrlo određene ciljeve. Jedan je da napravim taj program, drugi da se ta socijalistička organizacija oslobodi nekih rigidnih, dogmatskih duhova, i treće, da se obezbedi neki srednji put u neko mešovito demokratsko društvo.
S: Vi ste, praktično, jedan od idejnih tvoraca SPS?
M.M.: — Bio sam pozvan da pomognem u stvaranju programa. Još uvek je taj program ograničavajući činilac, ne može se predaleko otići. Iako je kod nas je u praksi dosta primera nepoštovanja programa, prisutna je i korupcija, nema dovoljno demokratizacije…Tu je i autoritarnost. Ipak, ušlo je u svest ljudi da se iza nekih granica ne može ići. Kod nas u Srbiji se, na primer, ne može desiti takva pljačka društvene imovine kao što se to dešava u Rusiji, Bugarskoj, Mađarskoj…
S: U otvorenom pismu Glavnom odboru SPS Vi ste se ogradili, a sad, kao da ste se potpuno povukli…?
M.M.: — Ne, baš. Sad jedino neću da učestvujem u partijskoj politici, ali stalno izlaze moji tekstovi po listovima, časopisima.
S: Da se, ipak, niste povukli zato što ste čovek koji razmišlja?
M.M.: — Ne želim da snosim odgovornost za mnoge površne stvari. Govorio sam, tako mislim i sad, da SPS uvek dobija više glasova ako je sam nego u koaliciji.
S: Opozicija trlja ruke, kaže:” Izgubiće SPS na izborima zbog JUL-a, a sad je u čitavu izbornu frku umešan i Avram? (Dragoslav Avramović, primedba V.Dinić)
M.M.: — Poslednji put sam imao kontakt s Avramovićem kad smo imali javnu debatu u SANU, a ta knjiga će biti objavljena. Suprotstavio sam se njegovom programu privatizacije. Pre toga, nas nekoliko — Nikola Čorbić, Ivan Maksimović, Miloš Macura i ja — hteli smo da čujemo od njega u čemu je suština njegovog spora s vladom. To je bilo pre loma koji je imao… On nam je rekao da MMF zahteva da donesemo uredbu kojom molimo ponovni prijem. I mi smo mu, sva četvorica, rekli da se to ne može usvojiti. Naravno da ne treba ni mi da tražimo da nam oni priznaju kontinuitet, nego se radi o tome da samo nastavimo tamo gde smo stali.
S: Avramović sad, kao lider koalicije “Zajedno” menja ploču?
M.M.: — Mislim da on sada, kad predstavlja kako je Savezna vlada sad prihvatila sve one uslove koje je on hteo da prihvati, ne govori istinu. Velika je razlika između toga da li molimo da nas ponovo prime u Međunarodni monetarni fond, ili — ono što sam čitao da je stav Vlade — da samo konstatujemo da smo članovi MMF. Tada je Avramović već izneo, što me je zgranulo, da treba sve da se privatizuje sem fabrika oružja, sve… Od tog momenta mi više nije jasno šta je njegov identitet. On je, recimo, sam došao i upisao se u Socijalističku partiju . Naravno, dr Avramović ima velike zasluge kad je u pitanju monetarno ozdravljenje zemlje. Ali, nešto se tu desilo. Tek treba da objasni zbog čega je došlo do velike promene njegovog identiteta. U kratkom vremenu on ima sasvim suprotne ideje.
S: Na koje transformacije dr Avramovića mislite?
M.M.: — Pre svega, on je usred toga živeo. Sećate se, dok su ga drugi kritikovali, on je često obja{njavao kako je njemu lepo bilo dok je uživao te privilegije.
S: Izjavio je, ako “Zajedno” pobedi,da će on biti predsednik Savezne vlade ?
M.M.: — Na tom mestu bi, verovatno, bio bolji nego neki Vuk Drašković, ili neko drugi ko se grabi za to mesto.
S: Pa i Milan Panić je bio na tom mestu…?
M.M. — Avramović ima vi{e znanja. Teško je uopšte reći kuda bi on vodio kada bi bio predsednik vlade. Bio je jedno, pa drugo, pa treće…
S: Sankcije su ukinute, nije li ipak prevelika euforija oko toga?
M.M.: — Ne treba omalovažavati to da nije samo suspendovano, nego potpuno skinuto, i to nam zaista daje neki novi status u svetu. Ali, činjenica je da taj spoljni zid ostaje.
S: Kanadska vlada je, nedavno, upozorila svoje firme da ne rade s Jugoslavijom?
M.M.: — Amerika se isprečila, a sve te zemlje koje sarađuju sa Amerikom ne žele da rizikuju te odnose, svoje statuse. Paradoksalno je, ali gotovo sve zemlje imaju pozitivan platni bilans sa Amerikom, čak i Kina, milijarde i milijarde zarađuju na Americi i niko neće toga da se liši. Amerikanci postavljaju vrlo teške uslove: Kosovo, Haški sud, i treći uslov koji nam se postavlja je da se postigne znatan napredak u deobi imovine. Ako ispunimo te uslove oni će kod MMF, Svetske banke, itd, da podignu embargo koji su uveli.
S: Nije valjda da Jugoslavija neće dobijati kredite ni od koga?
M.M.: — Mi možemo jedino da dobijemo neke kredite, ne od država i njihovih banaka, nego tamo gde su zainteresovani za naše proizvode. Nešto što je za razvijene interesantno, ono što razvijeni ne žele da proizvode, crna metalurgija, na primer. Tako prljavu tehnologiju u oblasti hemije, kao Bopal, više niko u Evropi neće da ima. Strani stručnjaci su se čudom čudili da je tako blizu Beograda napravljena slična takva fabrika. Dakle, to su te grane koje mogu da računaju na kredite. Inače, mislim da nije pametno praviti toliku euforiju, stvarati utisak da je sve sad gotovo i da je sve sad skinuto, niko ne pominje taj spoljni zid sankcija. Dobro, spominje ga “Naša Borba”, ali “Politika” i državna televizija ga ne spominju. Posle će biti teško objašnjivo ljudima zašto onda tako sporo napredujemo. Mi ćemo se oporavljati, ali vrlo sporo, i mnogi ljudi će to teško moći da izdrže, pogotovo kad ne shvataju zašto je to tako.
S: Vi, kao da zamerate propagandnoj mašineriji?
M.M.: — Vidi se da je propaganda u rukama ljudi koji nisu dovoljno umni. Žive ljudi od danas do sutra, samo hoće da zadrže položaj na kome su do daljeg… Propaganda je u rukama onih koji nisu sposobni da misle dugoročno, i kojima nedostaje mudrost.
S: Ipak, ima nekih promena, smenjen je Slobodan Jovanović, doveden Jevđević ?
M.M.: — Ne znam ko je bolji ko je gori, ali u svakom slučaju nije baš previše jasno zašto je Slobodan Jovanović promenjen.
S: Priča se, zbog sukoba s Draganom Tomićem.
M.M.: — Mislim da nije zbog toga . On je u nekim razgovorima počeo da govori o svom integritetu koji bi morao da sačuva, da neke stvari ne može da prihvati, jer mora da sačuva svoj moralni integritet. To znači, da nije čovek, kao što se ranije o njemu mislilo, koji će ići u vatru i u vodu, samo ako mu se kaže. Pokazalo se da je Sloba Jovanović bolji od toga.
S: Kakva je Vaša procena predstoje}ih izbora?
M.M.: — Prilično su neizvesni. Izgledalo je donedavno da će sasvim sigurno opozicija izgubiti. Međutim, to što je došao Avramović, to ih malo jača, a s druge strane, to što je SPS otišao u koaliciju sa JUL, to ga slabi.
S: Očekuje se da će dr Avramović privući deo penzionera?
M.M.: — Povući }e deo ljudi koji ne znaju za ove njegove velike transformacije, a i niko im ih nije objasnio… Tu meni staje mozak. Kako to da niko nije objasnio da nije tačno to što on, Avram, sada stalno ponavlja, da je Savezna vlada sad prihvatila sve ono što je on hteo da uradi… Sa takvom vrstom propagande izbori su neizvesni . Pitanje je ko kontroliše Televiziju, ko Milanoviću daje direktive…
S: SPS, JUL ?
M.M.:- Čujem da je puno ljudi i na jednoj i na drugoj listi. Na sednici gde sam ja imao sukob doneta je odluka da niko ne može biti na dva mesta.
Meč Mađarska — FNRJ 1948.
(Budimpešta)
BELI: M. MARKOVIĆ — CRNI: Egri 1:0
Katalonsko otvaranje)
1. d4 Sf6 2. c4 e6 3. g3 d5 4. Lg2 dc4 5. Da4 Ld7 6. Dc4 Lc6 7. Sf3 Sd7
(Druga mogućnost je 7… Ld5 8. Dd3 (nešto bolje nego 8. Dc2. Varijanta kou crni igra daje nešto stešneniju igru, jer ne dolazi do c5, međutim i ona je dovoljna za izjednačenje pri tačnoj igri)
8. Sc3…
(Preciznije nego 8. 0–0 jer bi onda crni opet mogao da igra 8 …Ld5 uz e5)
8 …Sb6 9. Dd3 Lb4 10. 0–0 0–0 11. Tfd1 Lf3
(Gruba poziciona greška, u ovoj varijanti čitava borba se vodi oko osvajanja polja e4. Privremeno crni kontroliše to polje i ne dozvoljava belom pun centar. Ukoliko beli uspe da osviji to polje i da sprovede e2 — e4 stoji nadmoćno . Crni iz nerazumljivih razloga daje svog važnog lovca tako da će beli imati pun centar i prednost lovačkog para. Egri očigledno nije poznavao tu varijantu iako je dovde igrao najjače poteze. Za otvaranje je utrošio više od sat vremena.)
12. Lf 3 e6 13. a3 Le7 14. e4 Tfe8
(Crni je zbog svog slabog 11. poteza već strateški nadigran…14 …c5 nije išlo zbog. 5. dc Lc5 i 16. e5 uz dobitak pešaka b7)
15. De2 Sd7 16. Le3
(Pametnij je bilo 16. Lg2 da bi se oduzela mogučnost crnome da putem 16 …Lg5 izmeni jednog lovca i uprosti položaj.)
16 …Lg5 17. Lg2 Le3 18. De3 De7 19. f4!
(Na ovo potezu utršio sam mnogo vremena, trbalo je naći plan za dalju igru. Crni je izmenom crnog lovca nešt olakšao svoj položaj…No, u njegovoj poziciji su baš zbog te izmene ostala slaba crna polja, naročito gde bi trebalo da se vuče skakač šutem e5 i Se4 zbog neugodnog položaja dame. Sa druge strane crni je većpretio da se odlobodi pritiska putem e5. Ostalo je dakle da se igra 19. f4 uz 20. Df2 i dalje e5, Se4 i Sd6)
19 …Ted8
(19…c5 ne ide zbog 20. Sb5 Tec8 21. e5 i crni je izgubljen)
20. Df2 Sf6 21. Tac1
(Kako crni nema nikakvu protivigru beli može da vrši sve pripreme za sprovođenje plana)
21 …Td7 22. e5! Sd5 23. Se4 Tad8 24. Lh3! g6 25. g4 f5 26. ef6 Sf6 27. Sc5 Td6 28. g5 Se8 29. Tde1 Sg7 30. Te4
(Imao sam nameru da ovde prvo igram 30. e4 i posle 30 …Td4 31. Sf6, naovo bi posle Kf7 bilo prilično problematično . Crni bi mogao čak da vuče i Kh8 i na 32. Dh4 Se8 (naravno na 32 …Sf5 33. Lf5 gf5 34. Te6! Dc7 35, Sh7!) 33. Te6 Td1 imao bi ozbilne remi šanse)
30 …Tde8 31. Te1 Df7
(Takođe gubi 31 …Kf7 32. Se6 Se6 33. Le6 Te6 34. Te6 De6 35. Te6 Te6 36. f5
32. De2 Sd5 33. Se6 Te6 34. Le6 Se6 35. Te6 Te6 36. Se5 De6 37. Te6 Sf4 38. Te7 Sh3 39. Kg2 Sg5 40. Tb7 Se6 41. Td7
Crni predaje
Komentar: Kapetan Marković
KNJIGE AKADEMIKA MIHAILA MARKOVIĆA
- Filozofski osnovi nauke
- Dijalektička teorija značenja
- Formalizam u savremenoj logici
- Determinizam i sloboda
- Kritička društvena nauka
- Humanistički smisao društvene teorije
- Etika i politika
Niz njegovih dela preveden je u inostranstvu.
