Tragom vesti: “Saobraćajka”, “udes”, nemarnost ili — atentat na Aleksandra Vučića
Od saobraćajke do atentata: Misteriozne nesreće srpskih političara
Saobraćajne nesreće su u Srbiji često mnogo više od običnih udesa. Kada su u njima stradali ili jedva preživeli visoki državni funkcioneri, gotovo uvek su se postavljala pitanja — da li je reč o nemaru, lošim putevima i tehničkim kvarovima ili o pažljivo isplaniranim atentatima?
Piše: Vladan Dinić
Udes, ili „saobraćajka“ (ili, kako se već tvrdi — možda atentat?) 8. februara 2025. (na) predsednika Srbije Aleksandra Vućića na putu od Melenaca ka Mokrinu, izazvala je buru različitih komentara i brojnih teorija, i u ovako raspamećenoj Srbiji.
Istina, poslednjih decenija u Jugoslaviji (i Srbiji) u “saobraćajkama” koje su se nizale kao naručene poginulo je, ili teže povređeno, više visokih funkcionera-
Uvek su se o tome, i nakon zvaničnih saopštenja, ispredale priče, plela nagađanja, ostajale nedoumice, enigme i zagonetke…
Do današnjih dana.
I gotovo uvek, bilo je sumnji u službenu verziju. Naprotiv, mnogo duže je, pa i do danas, ostajala ona — čaršijska priča i “nezvanična istina”.
Ali i još jednom, po ko zna koji put pokazalo se da mi, Srbi, slabo pamtimo, ali zato brzo zaboravljamo. Jer, da bi (sa)znali šta nas očekuje u budućnosti, trebalo bi zaviriti u — prošlost. Jer, sve što će tek doći, već se dogodilo ranije!
U narednim redovima podsećam samo na neke tragične epizode koje su do danas ostale u živom sećanju. A svaka sličnost sa sadašnjošću je — suvišna, nepotrebna, a mogla bi da se podvodi i pod zlonamernu insinuaciju.
Saobraćajani udes Slobodana Miloševića kod Šimanovaca 1988: DVE PRASTARE GUME PREVRNULE AUTO?!
Na autoputu Beograd — Zagreb u neposrednoj blizini naplatne rampe kod Šimanovaca 3. januara 1988. u 13,15 sati dogodila se navodna saobraćajne nezgode u kojoj je lakše povređen (tadašnji) predsednik Predsedništva CK SK Srbije Slobodan Milošević.
Odmah je izdato zvanično saopštenje. U njemu je jedino naznačeno da je vozač bio Vukman Đurović (vozač u CK SK Srbije), da je vozilo sletelo s druma usled pucanja zadnjih guma, i da se zbog toga prevrnulo.
Slobodan Milošević je već sutradan obavljao redovne dužnosti u CK Srbije.
Trebalo je da protekne mesec dana pa da stigne zvanično objašnjenje. U njemu je bilo zapisano da je do udesa došlo zbog starosti i pogrešne montaže zadnjih guma, usled čega je, prilikom povećane brzine, došlo do odvajanja gazećeg sloja, što je prouzrokovalo isklizavanje s kolovoza i prevrtanje vozila. Utvrđeno je da su gume proizvedene 1982. godine i da su kupljene iste godine u prodavnici “Sava komerc” u Beogradu. Ustanovljeno je, takođe, da je gumama odavno istekao garantni rok, a tokom godina njima se i nestručno rukovalo. Prilikom montaže, takođe, nije poštovan zahtev proizvođača “Sava” Kranj za ovu vrstu zimskih guma. Sve ukazuje na nebrigu i neodgovornost pojedinih faktora, što je dovelo do udesa — kaže se na kraju saopštenja.
Saobraćajni udes Slobodana Miloševića kod Topčiderske česme 1992: DUGAČKA SVETLA NEPOZNATOG VOZAČA KRIVA ZA UDES
Tadašnji Predsednik Republike Srbije je 7. marta 1992. oko 23,45 imao malu “saobraćajku”. Kola “tojota karina II” u kojima je bio, u beogradskoj Ulici vojvode Putnika, u oštroj krivini, kod sijaličnog stuba broj 82, izleteli su u desnu stranu, van kolovoza i udarili u betonski stub. Vozilom je upravljao Senta Milenković, viši inspektor MUP Srbije.
Do udesa je došlo kada je u susret naišlo vozilo sa upaljenim dugačkim svetlima. Izbegavajući sudar, Milenković je pokušao da pređe na trotoar, ali je sleteo s kolovoza. Zbog udara u stub Milošević je glavom snažno lupio u vetrobransko staklo.
Vozač zbog čije je nesavesne vožnje došlo do udesa, pobegao je…
Slobodanu Miloševiću je ukazana pomoć na beogradskoj VMA. Imao je lakše kontuzije, bez preloma, s lakšim potresom mozga, zbog čega je određeno kraće mirovanje uz odgovarajuće lekove, kod kuće.
Tek se kasnije saznalo za — nemar. Vozilo “tojota karina II” nije podesno vozilo za sigurnu vožnju šefa države. Za volanom predsednikovog vozila nije bio profesionalni vozač. Ispred i iza vozila nije bilo pratnje. Milošević je sedeo pored vozača, i nije koristio sigurnosni pojas!
Udes se dogodio nekoliko dana pre njegovog puta na sastanak u Brisel …
Zašto su kod nas prećutani romani koji bi u Americi bili hit i bestseler: TRI ATENTATA NA SLOBODANA MILOŠEVIĆA?!
Svi smo se, ili bar većina, u mladosti oduševljavali krimićima Frederika Eštona o Donaldu Sikertu, alias Lunu kralju ponoći, njegovom vernom drugaru, mornaru Semjuel Makfersonu i Lunovom devojkom, prelepom i prepametnom naučnicom, bilogom Džejn Vintington. Samo dobro obavešteni znali, da je tvorac sjajnih priča iz Sohoa i Čikaga, i drugih belosvetskih centara kriminala bio — naš čovek -Mitar Milošević! Nekada novinar novosadskog “Dnevnika”! Inače, večni Frederik Ešton, ili sad počivši Mitar Milošević je najtiražniji YU pisac svih vremena, koji se po prodatim primercima možda mogao odmeriti i sa samim Spilejnom! Ili, Den Braunom?!
Od prvih redaka prvih poglavlja mitologija trilera zgrušava se neverovatnom brzinom. Šta god ugledni književni teoretičari govorili protiv krimića, trilera i špijunskih romana, teško da im mogu poreći zavidnu spisateljsku veštinu.
Čak i onima, kojima tzv. “pulp literatura” (petparački romani) nije jača strana, poznato je da su Mik Spilejn, uz Rejmonda Čendlera i Denijela Hemeta, najbolji pisci u žanru detektivske proze.
Međutim, ono što nije poznato pasioniranim ljubiteljima pomenutog žanra, kao ni poštovaocima ozbiljne literature je podatak da je Mik Spilejn najkomercijalniji pisac u istoriji SAD, “tiražniji” i od Den Brauna?!
Romani iz ciklusa o detektivu Majk Hameru prodali su se u fascinantnom tiražu od preko 160 miliona primeraka! Naša literatura, čini se, nenormalno je lišena krimića, trilera i špijunskih romana.
Sem, možda nekoliko soc-realističkih pokušaja Živorada Mihajlovića-Šilje, koji je špijunski žanr koristio da bi veličao specijalna dostignuća naših, do juče bratskih naroda i narodnosti, do pre nekoliko godina svi ostali su pisali pod pseudonimom, ili nezaobilaznog Dejana Lučića čiji je svaki roman obojen svetskim zaverama, koje “samo On, Dejan Lučić zna i upoznaje svoje čitaoce -da ne umru u neznanju?!
Iza pseudonima T.H.Grejč (avanture privatnog detektiva Majkla Hejzvuda-Hejzija krio se novosadski novinar Gradimir Pašćanović. Ljudi, tada bliski novinskoj kući “Dnevnik” u Novom Sadu, rekli su mi u poverenju da je nekoliko romana o Hejziju napisao Mirko Čanadanović, čovek koji je prilikom obračuna sa srpskim liberalima u Vojvodini grubo oteran iz politike.
Krunu stvaralaštva Roberta Ladlama, Forsajta i Morela čine romani o tajnim obaveštajnim službama, kao i o atentatima na one harizmatične vođe koji nam svojim političkim moćima kroje sudbinu.
Kod nas pomenutim temama pozabavili su se u svojim romanima “Kontrolisana javnost”, “Vladari iz senke” i “Čovek koga je trebalo ubiti”– Veroslav Rančić, Dejan Lučić i Nenad Petrović.
Roman “Kontrolisana javnost” Veroslava Rančića, objavljen je 1991. godine. Ovo uzbudljivo štivo koje pored analize korumpiranih novinskih redakcija, beskrupuloznim partijskim kombinatorikama, zastrašujućim ucenama među političarima na najvišim funkcijama, prisluškivačkim tehnikama moćne SDB, bavi se u obrisima o jednom atentatu na Slobodana Miloševića, a povod je bila saobraćajna nesreća kod Dobanovaca…
Šta se tamo dogodilo, iz šturih saopštenja emitovanih preko medija nije moglo ništa da se zaključi, osim da je reč bila o “običnoj saobraćajki”?!
Ali, vrsni hroničar Rančić je taj deo raščlanio, naravno sa izmenjem imenima i likovima, uklapajući više priča i pričica u jednu celinu, i čini se da je bar “zagolicao javnost”, koja je, kako smo rekli, i od zvanične kritike “pošteđene” analize knjige “Kontrolisana javnost”:
“…Sedeći na zadnjem sedištu “mercedesa”, umesto na prednjem, kako je to činio Trkulja, što mu je spaslo život, Pjanić se detaljno sećao dijaloga sa tim mladim čovekom…U tom trenutku odjeknule su dve eksplozije, jedna za drugom. “Mercedes” se zaneo. Okrenuo se za 180 stepeni, vozač je pokušao da reaguje volanom. Prednji točkovi su zaklizali po mokrom asfaltu autoputa. Brzinom od 110 kilometara na sat luksuzni automobil je udario u ogradu nadvožnjaka, probio je i poleteo u ambis od dvanaest metara. Pjanić je instiktivno reagovao, odupro se rukom o sedište pred sobom i spustio glavu među ruke. Čuo je vozačev krik. Osetio je kako automobil udara o izbočine na padini niz koju se survavao…
…Druže načelniće-rekao je dežurni spuštajući popunjeni formular na sto — dogodila se saobraćajna nesreća. Vozilo Izvršnog veća republike. Sajdl je pogledom preleteo preko ispunjenih kolona u tipskom obrascu.
- Kakve su ovo gluposti? — upitao je.
- Takav smo izveštaj primili od saobraćajne patrole i dežurnog lekara kola hitne pomoći, koji su izašli na uviđaj.
- Ovaj “mercedes” je dodeljen Izvršnom veću republike?
- I vozač je njihov!
- A u kolima se nalazio Zdravko Pjanić?
- Tako je. Tako su javili. Sajdl je lagano podigao glavu prema dežurnom.
- Jesi li siguran?
- Tako nam je javljeno?
- Hoću potpun izveštaj o ovom događaju. Neprekidno!- mahnuo je rukom. Dežurni je izašao i zatvorio vrata.
–…Saobraćajna nesreća je bila nesrećni slučaj — dobacio je Uzelac.
- Ne serite, Uzelac! Dve gume mogu da eksplodiraju samo kada se odluči da se to dogodi.
- Onda je u pitanju kriminal — primetio je Manović.
- To j e s t e kriminal. To je smišljeni pokušaj ubistva — grmnuo je Kunčević…
-…SUP je preuzeo stvari u svoje ruke — ponovo se umešao Uzelac. — A naša policija je jedna od najboljih u Evropi.
Kunčević je mahnuo rukom, praveći luk od Uzelca prema Manoviću.
- Jesi li ga čuo? Mladi potencijalni genije! Ni SUP, ni Služba državne bezbednosti neće otkriti ko stoji iza svega, ukoliko se n e d o z v o l i da počinioci budu otkriveni. Ja to neću da čekam, jer ni oni neće čekati. Oni će ići preko svih granica samo da bi osigurali svoje pozicije…
Pjanić i Velja vraćali su se kasno. Po mraku i kišnoj noći. Kakvi su to strelci kada u tim uslovima i pri brzini automobila od sto deset kilometara na sat uspevaju da pogode zadnje gume na kolima koje prolete pored njih? Banović se jedva primetno osmehnuo.
- Kada bih vas odveo na poligone na kojima vežbaju naši specijalci, shvatili biste da su hici o kojima govorite dečja igra.
- Ja tu “dečiju igru” ne razumem? — Nema sumnje da su obojica strelaca vrhunski profesionalci. Koristili su puške, najverovatnije, sa ultravioletnim optičkim spravama. Pomoću njih cilj se vidi kao usred dana. Razume se, imali su prigušivače.
- Ako bih prihvatio takvo objašnjenje, što je za moj stepen shvatljivosti, apsolutno nemoguće, ovo je tipična situacija iz atentata na Zapadu. Reč je o pokušaju ubistva!
- Rekao bih preciznije, o pokušaju ubistva iz političkih razloga.
- To je glupost. Zna se kako se kod nas biraju političari. Izbori se sprovode odozdo prema gore, voljom naroda. Banović ga je gledao netremice.
- I sami znate da to nije tako, ili to nije uvek tako. Inače, ne bi bilo tajnih kadrovskih lista za koje je obojici poznato da postoje. Trkulja je bio zbunjen. Banović je govorio istinu, iako je odbijao da bilo s kim i bilo kada o tome govori.
- Pjanića poznajem veoma dugo — rekao je muklo. — On je pošten čovek, dobar komunista. Ne vidim ko bi njega želeo da ubije?
- Ili Vas! Trkulja je zurio u Banovića.
- Ili, mene…?!
- Ja sam bio iznenađen kada sam iz izveštaja video da se umesto Vas u kolima nalazio Pjanić. Koliko sam bio obavešten predavanje o izmeni političkog sistema trebalo je Vi da održite…Trkulja je bio ponovo zapanjen.
– Ja nemam neprijatelje — čvrsto je izgovorio Trkulja.
- Ja nemam prijatelje — sa nijansom razdraganosti rekao je Banović. — Radim posao u kome ne sme nikome da se veruje, ponajmanje prijateljima. Pred nama je duga i neizvesna istraga. Možda nikad nećemo otkriti počionice napada, pogotovu ukoliko nisu iz naše zemlje.
- Molim?!
Petar Banović, načelnik posebnog resora SDB, raspolagao je preciznim podacima…
- Jeste li sigurni da je pucano u obe gume? — Trkulja je s naporom izgovorio pitanje.
- Obe felne na zadnjim toćkovima oštećene su na približno istim mestima. U laboratoriji je utvrđeno da oštećenja potiču od metaka pušaka M-84. Strelci su se nalazili sa obe strane autoputa, ušančeni iza bankina. Pronađeni su tragovi na mestima na kojima su čekali…Trkulja se nasmejao.
- Ni jedan od nas dvojice nije predsednik Predsedništva države, niti ima ambicija da to bude. Nas dvojica nikog ne ugrožavamo.
- Jeste li sigurni?
- Hajdete Banoviću, nemojte se ponašati kao sitničavi islednik?
- Kako, onda, objašnjavate dvojicu strelaca?
- Ja ih ne objašnjavam. Ja sam zapanjen. Ne razumem zašto su pucali, kao što ne shvatam zašto dvojica?
- Objašnjenje je jednostavno i pokazuje da su u pitanju specijalisti za ovakvu vrstu posla. Obratite pažnju na činjenice. Mesto je idealno izabrano. Kada se izračuna prosečna brzina vozila, impulsivna reakcija vozača, u najvećem broju slučajeva pritisnuli bi kočnicu, klizavost zaustavnog puta, dolazi se do zaključka da se moralo dogoditi da auto probije bankinu nadvožnjaka i sleti niz nasip. Zašto dvojica? Na tom mestu autoput ima dve vozne trake s obe strane. Moguća je pretpostavka da u trenutku dolaska vaših kola bržom trakom, drugo vozilo naiđe sporijom i tako zakloni Vaš automobil. U pitanju su delići sekunde. Zbog toga je postojao strelac s druge strane koji bi obavio posao. Kako je “mercedes” bio jedino vozilo u tom trenutku, pucali su obojica. Ništa nije prepušteno slučaju.
- Ako su imali oružje kakvo tvrdite da su imali, i ako su tako izuzetni strelci, mogli su da pucaju u vozača i Pjani}a, ne reskirajući ništa.
- Oni nisu želeli da se otkrije njihovo prisustvo. Želeli su da se stekne utisak saobraćajne nesreće. U najvećem broju slučajeva kola se u takvim situacijama zapale i eksplodiraju.
- Za sve imate odgovor — rekao je Trkulja.
- Ne. Recimo, ne znamo ko je odavde, iz Izvršnog veća, ili iz grupe ljudi bliskih Izvršnom veću, mogao da obavesti atentatore kada ćete biti na indikativnom mestu. Ne znam, ukoliko je u pitanju Pjanić, ko je to istio mogao da učini u odnosu na njega…
Poput “Kontrolisane javnosti” i roman “Vladari iz senke” Dejana Lučića pisan je u najboljem maniru Roberta Ladlama i Dejvida Morela. Lučićev roman počinje planiranjem atentata na predsednika Srbije, da bi nam potom pisac otkrio kako su, zahvaljujući tajnoj akciji SDB, u Nemačkoj, Turskoj i SAD, sa političke scene nestali Hans Ditrih Genšer i Turgut Ozal. Asasin, kome je poveren zadatak zove se Sadik Hafiz. Međutim on je, i ne znajući za to još od samog ulaska u Jugoslaviju, primećen od SDB, što Lučić ilustruje dijalogom koji vode vrhunski obaveštajci Rej Ban i Ledeni:
- Atentat se sprema na pola kilometra od nas. Znaš gde je kuća advokata Veljka Guberine?
- Znam!
- E, pa u njegovom komšiluku jedan Šiptar je iznajmio stan i tri meseca nešto kopao i iznosio zemlju. Cinkarila ga je komšinica. Izvršili smo proveru kad nikog nije bilo kod kuće i ustanovili da kopa tunel do kanalizacije koja se proteže do ulice. Nismo ga uhapsili, samo smo razapeli mrežu. Sada su se kockice složile. Atentator koji dolazi je “terminator” iz Turske, stručnjak je za likvidacije plastičnim eksplozivom, snajperom, nožem i svilenim gajtanom…
- Kad ga hapsiš?
- Polako, nije predsednik u opasnosti, znaš i sam da ga i ja isto tako cenim kao i ti, i da on tuda neće proći skoro. Pustimo Turčina, koji sada ima flaster, tako da nam obeleži sve svoje saradnike u Beogradu.
“Samo hapšenje turskog profesionalnog ubice, u vikendici podno Avale, dostojno je opisa vrhunskih majstora političko-špijunskih trilera:
- “Nema nikoga ovde”… — reče Hilmija i krenu u podrum. Išao je lagano, znao je da specijalcima treba dvadesetak minuta da stignu. Prošlo je već petnaest minuta…Silazio je niz stepenice u podrum, kada začu zvuk helikoptera. U tom času, u kuću kroz prozor ulete svetlosna bomba koja za trenutak zaslepe Hafiza Sadika, a odmah zatim i gasna bomba koja ga potpuno onesposobi. Pet specijalaca u punoj ratnoj opremi sa pancirima na grudima uleteli su u sobu. Njihovi hekleri bili su upereni u Hafiza dok su mu stavljali lisice na ruke. Turčin nije stigao da shvati šta se dogodilo. Helikopter je i dalje lebdeo nad vikendicom dok su Hafiza konopcem uvlačili u njegovu utrobu. Operacija hvatanja Hafiza Sadika trajala je 30 sekundi. Turčin je bio u helihopteru sa velikom krpom u ustima kako ne bi izvršio samoubistvo zagrizajući ampulu sa otrovom koju je možda držao skrivenu u ustima. Četiri policajca ostali su u vikendici da izvrše uviđaj. Hilmija se oglasi iz podruma i izađe sa rakijom.
- Nije kome je namenjena, već kome je suđena! — reče kašljući od zagušljivog gasa, a zatim nazdravi samom sebi potegnuvši iz flaše…
“Radi kao nastavnik u osnovnoj školi na Karaburmi, a pored krimi romana i političkih trilera, ogledao se i u pisanju putopisa i eseja. Dve godine pre izlaska knjige iz štampe, autor je rukopis umnožio fotokopiranjem, u 50 primeraka, podelivši ga novinarima i prijateljima…
Ovaj politički krimić sa epilogom i podnaslovom “moglo se dogoditi”, dešava se 1992. godine, gde se preko ovdašnjih prostora beskompromisno sučeljavaju američki i interesi ujedinjene Evrope.
Ovog puta atentator je Latinoamerikanac Toni Martinez, koji je uz pomoć svojih saradnika iz zemlje, smislio da je Miloševića najbolje ubiti iz stana koji se nalazi preko puta njegove rezidencije.
Za razliku od Rančića i Lučića, koji dosta pažnje posvećuju samoj priči, Petrović ima dobro odnegovan psihološki odnos prema svetu i logici vrhunskih političara, obaveštajaca, i atentatora, što kod nas nije pošlo za rukom ni mnogo iskusnijim stručnjacima za ovu oblast.
Međutim, kada se pažljivo iščitaju sva tri romana, pitanje koje se nameće je, da li je tema o neuspelim atentatima na Miloševića, koju doduše Rančić i Lučić samo dodiruju, ili je kao u Petrovićevom slučaju nosilac cele pripovesti, samo puka fikcija njihovih tvoraca, ili je zasnovana na opisu sasvim realnog događaja?
Pomenuta nedoumica pokazuje da sve tri knjige objavljene u različitim vremenskim periodima obiluju autentičnošću za koju je nevažno da li imaju ili nemaju izvorno pokriće.
Opisom hvatanja Martineza, Petrović ne zaostaje iza u svetu priznatijih autora:”Odozgo, iz zgrade, prolomila se brza rafalna paljba. Čovek koji je stajao pored motora, podiže pogled. Martinez mu se već približavao na tri koraka i mogao je videti svaku crtu njegovog lica. Skočio je na policajca i tresnuo ga nogom, strašnim “maja-geri” udarcem u prepone. Ćovek se prelomio u struku i u strašnim bolovima spustio na kolena. Lice mu je poprimilo plavkastu boju.Ubica skoči na motor, gurnu ključ u bravu i pritiskom pedale aktivira mašinu. Kroz poluotvorena vrata izleteo je na ulicu. Iza leđa, sa vrha stepeništa, čuo je besne povike. Uleteo je u Ulicu Narodnog fronta punom brzinom i vespa se umalo nije prevrnula. Stalno je dodavao gas dok se približavao pijaci. Iza njega, udaljeno, arlaukala je policijska sirena i neki prolaznici su zastajali na pokislim trotoarima. Sitna kiša počela je ponovo da sipi. Nebo se stamnilo i spustilo prema zemlji. Na raskrsnici pred šarenim krovovima Zelenog venca zaustavio se pred semaforom. Bio je prvi u koloni vozila. Hteo je da rizikuje i prođe u punoj brzini, ali ga je od namere odvratilo prisustvo saobrajca na raskrsnici. Sirena je bivala sve jača i sve bliža. Sekunde iščekivanja pred ulazom u Terazijski tunel, podigao je toki-voki ka desnom uhu. Sekund kasnije pogledi im se sretoše. Izraz milicionarevog lica naglo se promenio. Sa njega je nestalo ravnodušnosti, koju je zamenio grč. Već je govorio nešto u svoj radio. Žuto svetlo smenjivalo je crveno, a sirena iza njegovih leđa bila je sasvim blizu — već je u ogledalu retrovizora mogao videti plava patrolna kola…
Saobraćajac na raskrsnici otkopčavao je belu futrolu pištolja. Svakog časa, crna cev biće uperena u njega. Očigledno je naredba bila — ubiti! Martinez skoči sa motora, i u času kada je zeleno svetlo smenjivalo žuto, prebaci se preko niske kamene ograde u podzemni prolaz — carstvo preprodavaca i deviznih dilera. Motor tresnu o vlažni asfalt, a trube nervoznih vozača koji su čekali u redu iza njega, prolomiše se tmurnim nebom. Dahtao je kao ranjena zver dok se spuštao u pasaž. Gurao se i probijao laktovima kroz gužvu ulične berze. Prevrnuo je jednu improvizovanu tezgu od kartonskih kutija sa naslaganim boksovima cigareta. Bože, prolete mu kroz mozak, zar ću ovde skončati? U gužvi se spotakao o nečije noge i pao licem prema zemlji. Pištolj mu ispade i otkotrlja se u kameni žljeb za odvod vode. Poslednje čega se seća bila su dva civila koji su se bacili na njega i počeli ga udarati nogama u glavu. Vrisak neke histerične žene prolomi se, a njegova svest nestade u blaženoj sumaglici. Na oči se spustio potpuni mrak.
U pet minuta do deset, predsednik u belom kišnom mantilu, odlično raspoložen, u pratnji vernog telohranitelja, uspravna stasa, gotovo paradnim korakom, kao da demonstrira, prešao je Ulicu Maršala Tita mimo pešačkog prelaza. Ni saobraćaj nije zaustavljen. Kolona automobila stajala je niže na crvenom svetlu semafora. Prolaznici su začuđeno posmatrali poznato lice. Predsednik je umarširao u Skupštinu.Pola sata kasnije, visoko dignute brade, završio je ekspoze o spoljnoj politici rečima:
“Nemam nameru bilo šta da menjam!”
Na te znamenite reči, sala se prolomila dugotrajnim aplauzom.
I pored toga što je Petrovićev roman objavila, kada su književni krugovi u pitanju, jedna ugledna izdavačka kuća, njegov romansijerski prvenac prošao je potpuno nezapaženo
U krivini lazarevačkog puta poginuo je Slobodan Penezić — Krcun 1964: LEGENDA NARASLA POSLE SMRTI
Mnogo godina posle udesa, nakon mnogih feljtona i ispovesti, može se zaključiti da se oni svi mogu svrstati u tri grupe. Prva: Krcun je poginuo u nesreći slučajno. Druga: to i nije bilo slučajno. Treća: reč je o sabotaži — Slobodan Penezić je ubijen. Ovi poslednji su čak spominjali i Josipa Broza kao vinovnika Krcunove pogibije!
U automobilu “oldsmobil” krenuli su Slobodan Penezić, Svetolik Lazarević, vozač Milorad Lomić, i Ljubo Mijatović, 6. novembra 1964. iz Beograda za Titovo Užice. Krenuli su u 11,55 sati i za 50 minuta prešli 50 kilometara po klizavom putu, po kome je kiša stalno sipila.
Neposredno pred udes, automobil je nenadano izleteo na smolasto, veoma klisko blato koje su na asfaltni put nanele seljačke zaprege, prelazeći sa raskvašenih njiva preko puta. To naneto blato, kao i na asfaltu raskvašena zemlja sa prašinom koju izbacuje termoelektrana “Crljeni”, bili su uzrok klizanja kola i skretanja na desnu travnatu bankinu puta.
- Vozilo je polomilo tri kamena kolobrana. Vozač je dodao gas (verovatno suviše) da bi izvukao auto na put i upravio prema smeru kretanja. Ali, zbog blata na putu, a možda i prejakog gasa, nije uspeo da izvuče auto na drum, već su kola preko asfaltne trake klizala, kao po ledu, produžila levo i sletela niz nasip u livadu. I vozilo je zatim udarilo u drvo — opisivao je udes preživeli Mijatović.
Ostali putnici i vozač su poginuli.
Formirana je komisija, koja je ustanovila da je put bio klizav, da su se kola kretala brzinom od 100 kilometara na sat, da je vozilo bilo ispravno u trenutku nesreće, a da je vozač bio psiho-fizički sposoban da upravlja vozilom. Jedino je zamereno što se nije vodilo računa da se Lomić neki dan pre nesreće razveo od žene i da je to moglo uticati na njegovu sposobnost upravljanja motornim vozilom!
Formirana je još jedna republička komisija, koja je došla do istih ocena. Kasnije se ispostavilo da je formirana i vojna komisija, čiji je izveštaj došao u javnost tek posle 25 godina?!
Po njemu, navodno, vozilo nije bilo ispravno, jer su poluosovine bile stare, pa čak i prestrugane?
Do javnosti je doprlo kako je vojna komisija ustanovila da su na novom “oldsmobilu” bile pogrešno zamenjene poluosovine, desna na levu, a leva na desnu stranu. Stručnjaci su, međutim, odmah reagovali, tvrdeći da s tako postavljenim poluosovinama vozilo ne bi izišlo ni iz garaže.
Mnogo godina posle udesa, nakon mnogih feljtona i ispovesti, može se zaključiti da se oni svi mogu svrstati u tri grupe.
Prva: Krcun je poginuo u nesreći slučajno.
Druga: to i nije bilo slučajno.
Treća: reč je o sabotaži — Slobodan Penezić je ubijen.
Ovi poslednji su čak spominjali i Josipa Broza kao vinovnika Krcunove pogibije!
Krcun, ipak ne ne bi bio legenda da mu i smrt nije bila takva.
Pomenućemo još dve svežije “saobraćajke” koje su i danas predmet čaršijskih naklapanja, da li se stvarno radilo o saobraćajki, ili atentatima…
Vozeći se s dva sina, Boris Krajger, automobilom udario u drvo u blizini Sremske Mitrovice 1967
Krajgerova smrt je bila povod da se poseče mnogo topola pored puteva. Jedno drvo je ostalo: ono u koje je Krajger udario automobilom. Stajalo je pored puta sve dok nije počela gradnja druge trake autoputa. Tada je izvađeno i — premešteno, zajedno sa ogradom.
Tri dana posle nove 1967. Boris Krajger, tadašnji potpredsednik Savezne vlade, ušao je u 18,30 u svoj “pežo” parkiran ispred kuće u Ljubljani i seo na mesto do vozača. Za volanom je bio 21-godišnji sin Janez, a na zadnje sedište se smestio mlađi sin Marko.
Vozilo je po snežnim ulicama Ljubljane krenulo ka Zagrebu. Putnici su zastali da večeraju pre Zagreba. Po izlasku iz motela za volan je seo otac, a Janez pored njega. Mraz je sve više stezao kad su prošli Sremsku Mitrovicu. Brzina je morala biti velika kad su kola najednom skrenula s puta i udarila u jednu topolu drvoreda pod snegom pokrivenih njiva.
Oko četiri sata ujutro zaustavio se kamion. Vozač je našao živog samo mlađeg sina Marka.
Komisija je konstatovala da je do nesreće došlo zbog neprilago|ene vožnje. Kasnije je započela rasprava zašto je potpredsednik vlade sam vozio kola?! Ispostavilo se da je na vozača imao prava samo kad je službeno putovao.!?!
A Krajger nije hteo “popust” — kada je privatno putovao, vozio je sam.
Krajgerova smrt je bila povod da se poseče mnogo topola pored puteva.
Jedno drvo je ostalo: ono u koje je Krajger udario automobilom. Stajalo je pored puta sve dok nije počela gradnja druge trake autoputa. Tada je izvađeno i — premešteno, zajedno sa ogradom.
PAS ŠETAO AUTOPUTEM, NASTRADAO MINISTAR POLICIJE DRAGAN JOČIĆ!
Dragan Jočić (64) iskusni političar, narodni poslanik od 1992–1997, dugo godina član Demokratske stranke Srbije u doba dr Vojislava Koštunice (kasnije je, 17. oktobra 2014. napustio stranku), ministar unutrašnjih poslova u Vladi Srbije (od marta 2004 do 2008.) i čovek za koga se i dans veruje, da nije doživeo tešku nesreću i povredu kičmene pršljenove, da bi politička sudbina Demokratskke stranke Srbije i Vojislava Koštunice bila drugačija…
Prema zvaničnoj verziji udesa — 25. januara 2008., oko 23,30 sati na auto putu Beograd — Niš kod Velike Plane (blizu mesta gde je u leto 2009. poginula u saobraćajki najčuvenija srpska bankarka Borka Vučić) službeno vozilo MUP-a Srbije M 500L, registarskih tablica M 10–20, u kojem je pored Jočića bio i Mirko Damjanović — naletelo je, pri velikoj brzini na — psa, vozilo je poskočilo, udarilo u zaštitnu ogradu i Jočić i Damjanović su teško povređeni. Jočiću je odmah na “Banjici” urađena operacija povređenih pršljenova, ali oštećenje je bilo veliko tako da je ostao — nepokretan…
Dragana Jočića su tokom noći posetii Vojislav Koštunica, tadašnji ministar vojni Dragan Šutanovac, predsednik Boris Tadić, a generalni sekretar Srpske radikalne stranke Aleksandar Vučić, u ime Izbornog štaba Tomislava Nikolića uputio Draganu Jočiću najiskrenije želje za brz oporavak…
O ovoj “saobraćajki” Dragana Jočića i danas se ispredaju razne priče, od laičkih pitanja kakav je i koliki bio TAJ PAS da je izbacio MUP-ov džip sa autoputa, ili otkud uopšte pas šeta u pola dvanaest noću” po autoputu do onih iz domena najvećih zavera — da je saobraćajka režirana i da je pre uklanjanja Vojislava Koštunice bilo potrebno ukloniti Dragana Jočića?!
Ali u intervjuu za 200 broj “Nedeljnika”, Dragan Jočić je o nesreći samo rekao: “Kada vam se ovako nešto desi, vidite svu osetljivost i krhkost čovekovog življenja. Ukoliko smognete snage da prevaziđete teškoće u kojim ste, vi vidite da biti trkač ili biti nepokretan, biti bogat ili biti siromašan, biti zdrav ili teško bolestan, jeste samo stanje. A ono može da se promeni u deliću sekunde. Ovakva teška stanja su vreme pripremanja. Treba živeti najispravnije što se može. Hrišćanski”, kazao je bivši ministar policije“.
“Od momenta kada sam izabran za ministra, i da sam hteo, više nisam imao izbora kako da živim. Moju bezbednost, bezbednost stanovanja, kretanja, rada i sve drugo, po zakonu i propisima preuzeli su drugi. Država. Morao sam da se ponašam kako propisi nalažu. Imao sam poverenje. Nisu me sačuvali. Nisam ni prvi, ali bih želeo da sam poslednji. Ono što je mizerno jeste da u ponašanju države i njenih institucija nema krivca i da niko ne snosi štetu. Dužina i mučan način na koji pokušavam da ostvarim ono što mi pripada, da bih mogao da živim, vređa dostojanstvo… Iz ovoga izuzimam sadašnjeg ministra unutrašnjih poslova i njegovu ljudskost”…
PUKLE GUME, POGINULA BORKA VUČIĆ
U teškoj saobraćajnoj nesreći koja se dogodila 1. avgusta 2009. kod Lapova na autoputu Beograd–Niš poginule su Borka Vučić (84) i Mirjana Blagojević (64) iz Beograda. Nesreća se dogodila nešto pre 15 časova kada se vozilo marke „škoda fabija”, registarskih oznaka BG 699–919 koje se kretalo u pravcu Niša nekoliko puta prevrnulo, najverovatnije usled pucanja gume, probilo zaštitnu ogradu i prešlo na suprotnu stranu autoputa.
Nastradale Vučić i Blagojević su prilikom prevrtanja ispale iz vozila. Prema navodima kragujevačke policije, vozač „škode” Dejan Blagojević (27) iz Beograda je izjavio da je, pošto je prošao pored OMV pumpe kod Lapova, „nešto puklo i vozilo se potom više puta prevrnulo, usled čega su svi putnici, i poginuli i povređeni, ispali iz automobila”.
Prema saopštenju kragujevačke policije, automobil se posle prevrtanja upalio i potpuno izgoreo. Nečelnik kragujevačke policije Ivan Đorović potvrdio je da je na automobilu najverovatnije pukla guma, posle čega je vozač izgubio kontrolu nad vozilom.
Prema Đorovićevim rečima, vozač Blagojević je izgubio svest, ali se posle nekoliko minuta osvestio i uspeo da izađe iz vozila u plamenu.
Povređeni vozač, kao i četvrta osoba iz „škode”, Verica Jezdić-Milatović (44) iz Beograda, bili su zbrinuti u kragujevačkom Kliničkom centru, s povredama koje nisu opasane po život.
Saobraćaj na autoputu Beograd–Niš bio je u prekidu 30 minuta, a kasnije se odvijao otežano zaustavnom trakom do 18 časova.
O svom poznanstvu s Borkom Vučić, kojim se ponosim, mogao bih roman da napišem… Ali, za TV Informer, sam rekao — da je za poslovično sumnjičavu srpsku javnost ovo bili klasično ubistvo da Borka, možda, ne bi otkrila gde su “milijarde koje je sklonila iz Srbije na Kipar”.
Naravno, da kao novinar, glavni urednik Svedoka i Borkin dugogodišnji prijatelj, iskoristio sam poznanstvo da je svojevremeno pitam za “te milijarde” koje je navodno iznela na Kipar?
- Dinjo, prijatelju, pusti te priče koje lansiraju Batić, Velja Ilić i drugi…Pa, jel oni znaju koliko je to para da bi mogle avionom, u tašni ili koferčiću da se iznesu. To su, naravno gluposti, ali kad ne znaju kako dalje da plivaju odmah upere prst u mene ili Slobu i nas optužuju za sva zala ovog sveta…Čiste gluposti, tračevi na koje čovek ne bi trebalo, ako drži do sebe, ni da se osvrće, niti da odgovara…
