Odbrana KiM i merenje političkog radikalizma

Jedna konstanta u istraživanjima stavova srpskih građana jeste da se Kosovo i Metohija ne mogu žrtvovati radi bržeg ulaska u Evropsku uniju

Piše: Marinko M. Vučinić

Naša javnost neprestano je zasipana različitim istraživanjima javnog mnjenja i sva ona su upućena na to da nam ukažu na različito prihvatanje i ocenjivanje naših društvenih problema i političkih kretanja.

Posebno su zastupljena skoro svakodnevna istraživanja rejtinga političkih stranaka. Ona bi trebalo da nam pokažu kakav je odnos između vladajuće stranke i opozicije. Pretežno iskazuju ubedljivu dominaciju naprednjačkog režima što opozicija osporava, navodeći da su rezultati istraživanja prilagođeni onome ko ih naručuje. Bez obzira na često nelogične rezultate istraživanja, ona u velikoj meri oblikuju i određuju glavne tokove javnog mnjenja.

Ali, interesantno je izneti jednu konstantu koja se javlja u istraživanjima o odnosu naših građana prema pitanju rešavanja Kosova i Metohije. U većini istraživanja ove vrste rezultati jasno pokazuju da je preovlađujući odnos i mišljenje ispitanika da se Kosovo i Metohija ne mogu žrtvovati radi bržeg ulaska u Evropsku uniju. Naročito što ono spada u sam vrh prioriteta kada je u pitanju rešavanje najznačajnijih problema u našem društvu, bez obzira što se to u mnogim istraživanjima nastoji zatomiti i relativizovati.

Međutim, postoji i ona vrsta tzv. objektivnih istraživanja koja služe da se značaj Kosova i Metohije obesmisli i svede na marginalno političko pitanje koje nije od izuzetne važnosti za srpski narod.

Poseban cilj koji valja postići ovakvim „objektivnim istraživanjima“ je sadržan u težnji da se dezavuiše zalaganje za održavanje zamrznutog konflikta i pokaže nezainteresovanost i nespremnost ljudi da se aktivnije uključe u odbranu Kosova i Metohije i državnog integriteta Srbije, a da se pri tome nije do sada u predlaganju načina prevazilaženja kosovske krize prizivala vojna intervencija ili vođenje rata za odbranu Kosova i Metohije. Bez obzira na ovu nespornu činjenicu, ovakvu nameru smo jasno mogli videti u nedavno objavljenim rezultatima istraživanja „O odnosu prema desničarskim organizacijama u Srbiji“ koje su krajem 2020. godine sproveli politikolozi dr Marija Đorić i Bojan Klačar, a objavljeni su u Blicu (što mnogo toga objašnjava).

Glavni nalaz ovog istraživanja sadržan je u oceni da „ dve — trećine anketiranih građana navode da su desničarske organizacije neprihvatljive i u pogledu ideja koje baštine i u pogledu načina delovanja. Međutim, 28% građana podržava delovanje nekih desničarskih organizacija, ali ne i sve, što nije zanemarljiv podatak u kontekstu istraživanja, posebno što neke od organizacija baštine ili su baštinili nasilno delovanje“.

Ovo su svakako ohrabrujući nalazi i oni su direktna negacija stalnih tvrdnji tzv. liberalno–demokratskih i građanističkih političkih grupacija koje Srbiju neprestano stigmatizuju kao tamni vilajet ekstremizma, endemskog nacionalizma i ksenofobije. I u ovom istraživanju se posebno naglašava da se da se problem rešavanja statusa Kosova i Metohije više puta postavljao kao primaran za nastavak daljih integracija Srbije u EU.

Ovi istraživači idu i dalje tako što su postavili sledeće pitanje građanima Srbije — da li smatraju da je opravdano ući u oružani sukob, kako bi status Kosova konačno bio definisan?

Ali, vrhunac predstavlja objašnjenje ovog dela istraživanja, jer po njima „to pitanje u sebi sadrži, između ostalog, i potencijal za merenje prisutnosti radikalnog mišljenja u srpskoj javnosti.“

Bojan Klačar nam nije dao suvislo objašnjenje za ovu politikantsku floskulu o merenju prisutnosti radikalnog mišljenja u srpskoj javnosti. Ali, zato je izneo podatak da je najveći broj ispitanika, njih 88% dalo negativan odgovor o spremnosti da podrži stav da je rat način za rešavanje kosovskog problema.

Tek kod 11% ispitanika postoji spremnost da uđu u ratni sukob, 9% je bilo spremno da učestvuje u ovom sukobu.

Ovaj istraživač, kao nezaobilazni i dežurni dnevno-politički analitičar obaveštava nas da ovi rezultati nedvosmisleno potvrđuju da dominantna većina građana Srbije nije spremna da ratuje radi rešavanja statusa Kosova i Metohije, što se verovatno, po njegovom tumačenju može objasniti i negativnim posledicama ratova koji su se dogodili na teritoriji bivše Jugoslavije.

Veoma je neprihvatljivo što se problem odbrane Kosova i Metohije, nastoji da pomoću veoma problematičnog pitanja o spremnosti građana da uđu u oružani sukob predstavlja kao potencijal za merenje prisutnosti radikalnog mišljenja u politici. Otvara se tako pitanje zašto se odbrana Kosova i Metohije (i u slučaju neophodnosti ratnog sukoba) stavlja u isti red sa istraživanjima o postojanju i uticaju desničarskih pokreta u Srbiji kao i manifestacijama ekstremnog nacionalizma.

To je apsolutno neprihvatljivo, jer odbrana Kosova i Metohije ne može biti izraz radikalnog mišljenja u srpskoj politici i zato je postavljanje pitanja u istraživanju da li smatrate da je opravdano ući u oružani sukob kako bi se status Kosova i Metohije konačno rešio, bezočna je politikantska manipulacija.

To je očigledna težnja da se relativizuju napori da se u pregovorima odbrani, iznad svega, jasno definisan ustavni i državotvorni status Kosova i Metohije kao pokrajine u sastavu Srbije.

Bojan Klačar i njegovi poslodavci bi morali da odgovore na jednostavno pitanje zašto se iznad Kosovske Mitrovice gradi vojna baza, ali i da se u istraživačkom upitniku nađe izuzetno važno pitanje. Kako Srbija, kao država koja brani svoj državni integritet, treba da reaguje ako se ponovi martovski pogrom iz 2004. godine, organizovan od albanskih ekstremista i kada je izostala adekvatna reakcija KFOR-a. Tada je etnički očišćeno i proterano četiri hiljade Srba, spaljeno 935 kuća i 35 pravoslavnih hramova, ubijeno 16 Srba i 11 Albanaca i ranjeno više od 900 ljudi.

Prateći uređivačku koncepciju i političku orjentaciju Blica, ali i nekih „eminentnih i objektivnih“ istraživačkih agencija i istraživača, teško možemo očekivati da će ovakvo pitanje ikada biti postavljeno.

„Svedok“ se bavi političkim, ekonomskim i društvenim dešavanjima u Srbiji i u svetu. Od maja 1996. do marta 2020. Svedok je izlazio u štampanom izdanju.