Odlazak dva velikana srpskog šaha i pisane reči
IN MEMORIAM: Dragoljub M. Mihajlović — Mihiz
(16.8. 1932–21. 7. 2024)
Srpski i niški šah u ovim vrelim julskim danima (21. jula 2024.) ostao je bez još jednog velikana i zaljubljenika: u 92. godini preminuo je moj dugogodišnji prijatelj i učitelj Dragoljub M. Mihajlović.
Nastavnik po obrazovanju, šahista (majstorski kandidat) po vokaciji, šahovski pedagog i učitelj, stvaralac, prevodilac, autor brojnih knjiga o istoriji šaha u Nišu…
Mihajlović je tvorac modernog šaha u gradu na Nišavi. Bio je legendarni učitelj mladih generacija niških šahista: velemajstora Slavoljuba Marjanovića, Suzane Maksimović, omladinskog prvaka sveta Igora Miladinovića, internacionalaca Željka Đukića i njegove ćerke Sandre, Zorana Ilića, Nebojše Kostića, Zorana Golubovića i mnogih drugih koji su tajne drevne igre upijali od Mihiza u Pionirskom domu „Stanko Paunović“ u Čairu…
Mihiz je dugo godina bio kamen temeljac brojnih uspeha ŠK „Železničar“, osnivač i igrač ŠK „MIN“ i ŠK „Student“… Osnivač i keator pionirskih šampionata Jugoslavije i Srbije, organizator šahovskih susreta Sofije i Niša. Kao međunarodni šahovski sudija, sudio je na više šahovskih olimpijada (Solun, Novi Sad…) kao i na brojnim međunarodnim turnrima…
A, sad, lično: Mihiz možda nije imao najviše šahovske titule (bio je među prvima u Srbiji majstorski kandidat, kada je ona, realno, bila tada u rangu internacionalnih majstora). Svojim radom u Pionirskom domu on je odgajio i „pronašao“ bezbroj šahista: Braću Ivković, Vladu i Milana, Branimira Živkovića, Slađanu Mitić, Ljiljanu Kostić, Dragana Živića, Željka Đukića, Mita Zafirovskog, Vojislava Đorića, Slobodana Ilića-Bobeka, moju malenkost (mk Vladana Dinića)…
Drugovao je sa svojim, sad počivšim kolegama — šahistima Petrom Kojićem, Gavrilovićem — niškim „Morfijem“, Stojanom Vučkovićem — Anetom…
Mogao bih o Mihizu da napišem više tomova knjige, zaslužio je, ali njegova dela i njegovi slavni šahovski učenici, govore o njemu mnogo više nego bilo kakvi olovni redovi u bilo kom tekstu, časopisu ili knjigama.
Dragane, nedostajeće mi naši česti telefonski razgovori, u kojima si od mene želeo da čuješ neke novosti, a ja od tebe, pre svega, savete…
Dragane, slava Ti,
Tvoj đak, kolega, prijatelj Vladan Dinić Dinja
— — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — —-
IN MEMORIAM: Mihajlo Miša Vasiljević
(Kragujevac, 30. 1 1933. — Beograd, 26. jula 2024.)
Ljubav prema novinarstvu matirala je ljubav prema — šahu!
Legendarni dugogodišnji glavni i odgovorni urednik jugoslovenskog sportskog lista „Sport“ (koji danas ne izlazi), šahovski majstor od 1983., Mihajlo Miša Vasiljević preminuo je u Beogradu 26. jula.
Dobitnik je Majske nagrade SOFK Srbije 1984. i Oktobarske nagrade Grada Beograda 1986. Bio je prvi dobitnik nagrade „Zlatno novinarsko pero“ 1985., a 2022. dobio je nagradu za životno delo Udruženja sportskih novinara Srbije… Napisao je više knjiga o fudbalu, monografija o FS Beograd i knjigu o svetskim fudbalskim prvenstvima.
Sahranjen je na groblju Lešće.
Miša Vasiljević rođen je 30. januara 1933. u Kragujevcu gde je završio gimnaziju i pokazivao ogorman talenat za šah, pa je sa 15 godina bio učesnik omladinskog prvenstva Srbije, gde osvaja 7. mesto, a 1950. osvaja omladinsko prvenstvo Srbije bez poraza, da bi na prvenstvu Jugoslavije podelio 7–8. mesto među 16 učesnika… Tada postaje i standarni prvotimac u ŠK „Crvena zastava“ iz Kragujevca…
Dolaskom u Beograd na studeije postaje član ŠK „Crvena zvezda“ i 1953. postaje majstorski kandidat, u doba kad je ta titula bila „redak zver“ u srpskom šahu… U Banji Vrućici 1953. na trećem polufinalu prvenstva Jugoslavije Miša završava na 13. mestu, ali postže briljantnu pobedu nad pobedniko turnira protiv već tada poznatog Aleksandra Matanovića!
Banja Vrućica, 1953.
Beli: MIŠA VASILJEVIĆ — Crni: Aleksandar Matanović 1:0
(Pirčeva odbrana)
1. e4 d6 2. d4 Nf6 3. Nc3 g6 4. Bg5 Nbd7 5. Qd2 Bg7 6. f3 c5 0 7. Nge2 0–0 8. 0–0–0 Qa5 9. Kb1 Re8 10. h4 b5 11. Nf4 b4 12. Ncd5 Bb7 13. dc5 dc5 14. h5 Nd5 15. Nd5 Nf6 16. hg6 hg6 17. Bh6 Bd5 18. ed5 Bh8 19. Bc4 Qb6 20. g4 Nd7 21. Bg5 Qd6 22. f4 Bg7 23. Qh2 Nf6 24. Qh4 Rab8 25. Bh6 Bh8 26. f5 Ng4 27. Qg4 Qe5 28. Bc1 Rb6 29. d6 Rd6 30. fg6 1:0
U tada poznati beogradski klub BŠK „Slavija“ Vasiljević prelazi 1955., a na prvenstvu kluba naredne 1956. pobeđuje budućeg velemajstora Milana Matulovića!
Te godine BŠK „Slavija“ organizuje meč sa mađarskim majstorom Keberlom i Miša ubeljivo dobija sa 4,5:1,5 uz tri pobede i tri remija. Na rskršći 1966. i 1957. Vasiljević igra u Hestingsu, posle pwet iz pet u prvih pet kola nesmotreno gubi u poslednjim kolima, pa je na kraju drugi.
Kao kuriozitet bih pomenuo da se Miša Vasiljević dva puta plasirao za seniorski šampionat Jugoslavije, ali ni jednom nije igrao?! Jer, 1957. bio je sprečen, a 1959. nije igrao jer je morao da ode na odsluženje vojnog roka. Ova odluka je Vasljevića ozbiljno pogodila jer se šampionat igrao u njegovom Kragujevcu… Posle toga sve ređe je “mrdao drvca“, ali izgleda da je njegova ljubav prema novinarstvu nadjačala — ljubav prema šahu…
PS: Naravno da sam poznavao i družio sa Mišom. Ponekad bismo odigrali i neku „cugericu“, a „sudija“ nam je bio Mišin kum, legenda „Sporta“ i šaha, velemajstor Dragoljub Gane Janošević…
Zašto pominjem Ganeta: „Slušaj bre Dinjo, kod ovog mog kuma moram konjski da radim, nikakvi trikovi i foliranja kod njega ne prolaze”, često mi se vajkao Gane
Mišo, slava Ti,
Vladan Dinić — Dinja
