IN MEMORIAM: Advokat Ilija M. Radulović (Kamenari, 16. septembra 1937 — Šabac, 26. septembra 1922.)

ODLAZAK VELIKANA KOJI JE PRVI U ISTORIJI SVETSKOG SUDSTVA UVEO ETIKU

Nenadana, tužna — zlokobna, vest glasi: umro je Ilija (Marka) Radulović (85), veliki među velikanima srpske advokature i pravosuđa, borac za pravdu — onu da bude dostižna svim ljudima, a ne pojedincima — i čovek koji se uvek borio da pokaže i dokaže da su pravo i pravda jači i od najjače države. Ilija Radulović je za života održao toliko velikih završnih reči da bi samo o njima nadareni pisac mogao da napiše više tomova, verujemo — advokatskog bestelera.

Kako je sam govorio, u svojim Presudama koncipirao je “pravo kao umetnost dobrog i pravednog, a ne kao pravo Mača. Lepota Pravnog Duha je zasijala svojom svetlošću i ukazala na Mrak otpasanog Mača Represije”.

Često mi je moj stari znanac — Ilija, bio sagovornik u “Večernjim novostima”, “Nedeljnom telegrafu — usred srede”, pa u mom “Svedoku” i to su bili, verujte mi na reč, intervjui za pamćenje. Svako njegovo slovo, svaka reč, rečenica i misao su bile kristalno jasne, precizne, odmerene i, zašto ne — ubitačne!

Možda najvećeg advokata među velikanima srpske advokature ne bi trebalo posmrtno predstavljati: počeo je kao sudija Opštinskog suda u Subotici (1966–1970) i sudija Okružnog suda u Tuzli (1971 -1973.), a zatim se otisnuo u advokaturu (počeo je u Šapcu) 15. juna 1973. položivši advokatsku zakletvu pred advokatom Živojinom Šestićem… A od 1.februara 1997.godine postao je “beogradski advokat”.

Rođen u Kamenarima, kod Herceg Novog, u Boki Kotorskoj, 16.septembra 1937. godine, u svešteničkoj porodici. Majka, Smiljka bile je bila je domaćica, ali u svom kraju spadala je u najotmenije dame toga doba….

Osnovnu školu završio je u Risnu, Višu realnu gimnaziju u Kotoru i Pravni fakultet u Beogradu.

I, Kao što car David ostavlja etički testament svome sinu da bude hrabar i da bude čovek, tako i Ilijin otac, protostavrofor Marko, vaspitava i ukorenjuje u Jevanđeoske istine u dušu i suštinu svoga sina Ilije.

“Od njega sam saznao da »ko sije u Duh, od Duha će požnjeti vječni život« i »da je blagosloveno biti prognan pravde radi«. Ovako sam se »rodio odozgo«! Poštovao sam Mitru vlasti, ali još više Vijenac Života; poštovao sam Svet Vlasništva, ali još više Svet Postojanja; poštovao sam Čašu Zemlje, ali još više Čašu Neba; hoždio sam poštovanim Putem Predaka, ali sam smisao života nalazio na Putu Bogova!, zborio je svojevremeno Ilija Radulović…

O služenju pravu i pravdi ovako je govorio Ilija Radulović: “Znao sam da se pravo može shvatiti kao »uništavanje, pljačkanje i rušenje« (Lenjin), ili, da je pravo »gvoždje i krv« (Trocki),ili, da je »sila prvi zakon sveta«(Hitler), ili, da je pravo «politika sile« (Jering), ili, da je »pravo teror« (Robespier),ili, da je »pravo ubijanje«(Sent Žist), ili, da je pravo »podmetanje krivice« (Rišelje),ili, da je »pravo osveta«(Danton), ili, da je«pravo sve ono što je dobro za moj narod« (Gebels), ili, da je »pravo celishodnost« (N.Kriljensko),ili, da je »pravo umetnost dobrog i pravičnog«,ili, da je »pravo nauka o pravednom i nepravednom pošto se upoznaju Božanske i ljudske stvari«(Ulpinian). U ovom arhipelagu različitih shvatanja prava izabrao sam da služim koncepciji da je »pravo umetnost dobrog i pravičnog« pošto se upoznaju Božanske i ljudske stvari…

A u školi sam, pričao je Ilija, upoznao Ivu Andrića i njegovu misao:

»Biti čovek. Rođen bez svoje volje i svoga znanja. Bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sukobe, nepredvidive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. I povrh svega, izdržati svoju misao o svemu tome. Ukratko, biti čovek«… Ovako vaspitan i odlučen sudio sam u Sudu partijske države, i to u sred jednog Tamnog vilajeta, u Bosni, u Okružnom sudu u Tuzli, tako što sam sudio u Sudu Partijske države kao u Sudu Pravne države. Gospod je spustio na mene svetli Blagodat da kažem u Sudu jedne Crvene Proklete Avlije da je »sud bliži čoveku nego poretku, bliži slobodi nego vlasti, bliži društvu nego državi«. Prirodno je da sam doživeo sudbinu tzv. Ikarovog leta, jer partijska država nije mogla da otrpi moje shvatanje da je »zakon u državi ono što je Bog u Svemiru«, niti je dozvolila da ovaj moj Sud Zakona zameni njen Sud Potrebe.

Radulović je rekao i ovo: “Ove Presude su ušle, kao prva filozofija prava, u anale prava, jer prvi put sam u istoriji s v e t s k o g prava saslušao e t i č a r a kao sudskog veštaka, prof. dr. Svetozara Stojanovića u krivičnom predmetu tzv. »Bijeljinske magnetofonske afere«.

Okružni sud u Tuzli je svojom presudom K-136/71 od 19.novembra 1971. godine oslobodio dr Nebojšu Ivkovića da je u toku 1969. i 1970. psovao Josipu Brozu, zvanom Tito, majku, da je psovao Sindikat i Partiju.

“Nisam izveo dokaz saslušanjem magnetofonske trage u ovom krivičnom predmetu, koji je predložen od javnog tužioca. Na ovom predloženom magnetogramu snimljene su psovke i trebalo je da osudim optuženog zbog krivičnog dela povrede ugleda države, njenih organa i predstavnika iz čl. 174 KZJ. Međutim, prilikom proučavnaja ovog krivičnog predmeta osetio sam da se ovde radi o jednom pokušaju da se privatni deo ličnosti čoveka stavi pod jurisdikciju države. U tom kontekstu se nametnulo pitanje: kakve bi društveno-istorijske posledice nastale ako bi se ovakva traka, snimljena u stanu, u privatnom razgovoru, bez upozorenja, izvela kao dokaz na sudu? Šta bi država od toga dobila? Kakvo bi se društveno zlo sprečilo, ako bi se, recimo, na osnovu ovakve trake osudio jedan građanin ? Šta bi ostalo od onog projektovanog ideala o čoveku? Izveden je dokaz saslušanjem profesora etike, dr Svetozara Stojanovića i ovo saslušanje predstavlja prvo uvođenje etike u istoriju svetskog sudstva pošto nikada nije ušao u nijednu sudnicu sveta ovakav profil sudskog veštaka. Inače, poznato je da je najviše pravo najveća nepravda i da postoji velika razlika između pravne norme i etičke norme. Zato je ovo bio prvi pokušaj zbližavanja i venčavanja etičke norme i pravne norme u jednoj sudnici sveta.

Sud, kao organ društva, a i države, mora da vodi računa da se ova etičnost obezbedi u svakodnevnom životu. Isto tako, mora da vodi računa i o moralnom autoritetu države i svih njenih građana, jer sud je bliži čoveku nego poretku, bliži slobodi nego vlasti, bliži društvu nego državi. Ovakav sud je zaštitnik osnovnih sloboda i prava ljudi, samo takav sud može da bude ono što treba da bude Panteon pravde.

Naravno, znao je Ilija u šta se upušta i “da je ovo jeres u odnosu na Sud jednopartijske države i da ću povrediti pravila kućnog reda u Kući Robijanja. Postao je neposlušnik, loš rob i to se kažnjava u svakoj tamnici.

Profesionalno razapinjanje na Krstu dožive je kao nagradu za svoj rad i priznanje da je radio po zakonu, a ne u celishodnosti, u dostojanstvu, a ne u poslušnosti, u slobodi, a ne u ropstvu, u istini, a ne u laži, u pravnoj državi, a ne u partijskoj državi, u zakonitosti, a ne u služenju dnevno političkim potrebama, u korišćenju dokaza, a ne indicija, u sudu Zakona, a ne u Sudu Uverenja.

O Golgoti koju je doživeo kao pepeo i beleg večnosti, Ilija Radulović je tada rekao:

»Gospode, hvala Ti što si me darovao ovom sudbinom, a ne sudbinom života jednodnevnog insekta kao što je to slučaj kod sudija u sudu partijske države«. Ovakvo vaspitanje doživeo sam kao etički testament koji ostavlja car David svome sinu Solomonu kada mu kaže da bude hrabar i da bude čovek. Shvatio sam da je Duh čovečiji isečak Duha Večnosti i da vreme koje se ne okrsti večnošću nije vreme…

»Ja malo marim što me sudite Vi ili čovečiji dan, ali onaj koji meni sudi jeste Bog. » Jedino sam ovako naoružan mogao da pobedim crvenog Iroda života večnošću njegovog smisla ! On je bio gospodar moje prolaznosti , ali ne i moje večnosti.

U tamnici se traži porok, a ne vrlina!

Ne kaže bez razloga Stendal da običan čovek ništa tako ne mrzi kao nekoga ko u odnosu na njega poseduje nadmoćnost duha. Protiv jakih pojedinaca stado je neprijateljski raspoloženo, nepravično, neumereno, neskromno, drsko, bezobzirno, kukavično, lažljivo, nemilosrdno, podmuklo, zavidljivo, osvetoljubivo, jer instikt stada ceni sredinu i osrednjost kao nešto najviše i najdragocenije. Nepoverenje postoji samo prema izuzecima, s obzirom — kako kaže Niče — da biti izuzetan znači biti prestupnik !

Poznata je prava priroda vlasti u carstvu velikog Inkvizitora, ili, u Carstvu partijske države. Naime, pravni relativizam partijske države karakteriše ne sprovođenje zakona i nepoštovanje prava. U takvim državama se jedno zbori, a drugo radi pošto postoji jedna prava vlast, vladalačka dok ostale vlasti služe samo za paradu.

Recimo, kada je knez Miloš došao po drugi put na vlast u Srbiju, 25. januara 1859.godine govorio je da će vladati kao »konstitucionalni vladalac« mada se znalo da tako ne može da vlada pošto bi morao da poštuje Ustav iz 1838.godine zbog koga je prvi put napustio kneževski presto. Zato ga je Kabul efendija upitao:

»A šta ćete raditi dokle se Ustav ne promeni«?

Knez Miloš je odgovorio:

»Neću ga poštovati«!

»Teško vama koji se smijete sada, jer ćete zaplakati«.

Ah, da: svojevremeno je Vuk Drašković, pisac (a pošteno, moralo bi se odvojiti pisac od političara Vuka Draškovića!) napisao roman “SUDIJA” sa glavnim likom — sudijom Petrom Vidovićem (zapravo o sudiji Iliji Raduloviću!): “Svaka, eventualna, podudarnost sa zbiljom je — namjerna…” Ovo su reči kojima počinje roman. Glavni lik je sudija Ratko Vidović, čiji je životni, a, pogotovo, profesionalni put, neprestano remetio planove Partije. A u planove Partije ne treba dirati… ukoliko ste konformista, što Vidović nije bio. Ono što je posebno značajno, a istovremeno poražavajuće, jeste činjenica da se do danas ništa nije primenilo u odnosu na sve ono što je opisano u romanu. U razgovoru sa jednim partijskim funkcionerom, a u pogledu procesa koji je vođen, Vidović dobija dobronamerno podsećanje ,,da je pre svega član Partije, pa tek onda sudija“. U pravu postoji izreka Da mihi facta, dabo tibi ius (,,Daj mi činjenice, daću ti pravo“). Tom maksimom se vodi i Vidović, a to u sistemu u kome se sudi na osnovu ličnosti, a ne na osnovu činjenica, je izuzetno problematična filosofija života.

Ilia, Slava Ti!

Tvoj poštovalac, drug i prijatelj Vladan Dinić — Dinja

--

--

„Svedok“ se bavi političkim, ekonomskim i društvenim dešavanjima u Srbiji i u svetu. Od maja 1996. do marta 2020. Svedok je izlazio u štampanom izdanju.

Love podcasts or audiobooks? Learn on the go with our new app.

Get the Medium app

A button that says 'Download on the App Store', and if clicked it will lead you to the iOS App store
A button that says 'Get it on, Google Play', and if clicked it will lead you to the Google Play store
Svedok Online

Svedok Online

49 Followers

„Svedok“ se bavi političkim, ekonomskim i društvenim dešavanjima u Srbiji i u svetu. Od maja 1996. do marta 2020. Svedok je izlazio u štampanom izdanju.