O posledicama nedavnog referenduma po demokratiju u Srbiji

PITANJE LEGITIMITETA I USTAVNI REFERENDUM

Osnovno pitanje koje se postavlja a vezano je za legitimitet vladajućeg režima je oličeno u dilemi: da li se Ustav donet glasovima natpolovične većine upisanih birača može legitimno menjati manjim brojem glasova od toga

Piše: Marinko M. Vučinić

„Pirov Referendum“, „Građani izglasali ustavne promene“, „Narod Srbije rekao da nezavisnom pravosuđu“, „Srbija glasala za slobodno sudstvo“, „Dok EU hvali Referendum opozicija izmišlja krađu“, „Srbija rekla DA, Beograd, Novi Sad i Niš rekli ne Vučiću“, „Rezultati Referenduma prvi udarac autokratskoj vladavini“, „Srbija izglasala promenu Ustava“, „Referendum nema veze sa izborima, Srbija je poslala pozitivnu sliku u svet“, „Referendum je vetar u leđa opoziciji“.

Ovo su samo neki od novinskih naslova koji su propratili saopštavanje rezultata Referenduma o promeni Ustava u oblasti pravosuđa. Sudeći po njima i vladajući naprednjački režim i ustavobraniteljska opozicija koja je pozivala na glasanje na ovom Referendumu proglasile su svoju nesumnjivu „istorijsku pobedu“.

Predsednik Republike A. Vučić je bez mnogo trijumfalizma — kojim on inače obeleži svako pobedničko objavljivanje izbornih rezultata — uspeo da uz mnogo usiljenosti ipak proglasi veliku pobedu na Referendumu, bez obzira što je izlaznost birača bila jedva oko 30 posto. Rezultate je objavio u sedištu svoje stranke i pre državne izborne komisije što dovoljno govori o nedemokratskom karakteru njegove autoritarne vladavine. On je postavio kvotu od 30 posto i svi rezultati su morali da se prilagode njegovom zacrtanom procentu koji mu je omogućio da oglasi da je Referendum u potpunosti uspeo. Ovako mala izlaznost birača nije ga ni malo sprečila da ubeleži još jednu pobedu njegovog biračkog korpusa, bez obzira što je po njegovim rečima deo biračkog tela SNS- a glasao protiv ustavnih promena na ovom Referendumu.

Služeći se već toliko puta oprobanom političkom i marketinškom alhemijom, on je pokušao da očigledni poraz pretvori u referendumsku pobedu. Komentarišući Referendum u Makedoniji iz 2018 godine o promeni imena ove bivše jugoslovenske republike na kome je izlaznost građana bila 35 posto A. Vučić je rekao: „Zamislite mene da pozovem narod da izađe na referendum i izađe 25 ili 35 posto i ja kažem „pobedili smo“. To je za mene nemoguća situacija“. Ovakav njegov nastup / a gotovo svi su takvi/ još jednom je potvrdio Platonovo mišljenje o laži u politici izneto u njegovom delu Država: „ Ako, dakle uopšte nekome dolikuje da laže, onda to pripada vladarima i to samo u korist države, bilo zbog spoljnih protivnika ili zbog građana u zemlji. Nikome drugome laž nije dopuštena“. I Branislav Nušić je na sebi svojstven način u zapisima Ben Akibe govorio o laži: „Pa ipak, postoji jedna snaga, jedna manifestacija čovečjeg duha, koja jača od svih tih sila, a toj — LAŽ. I još jednu osobinu ima laž, koju pomenute prirodne sile nemaju. Sve se one u primeni troše i same, dok laž na protiv, što više u primeni sve to više raste i sve se više snaži“. Mi upravo u našem društvu svakodnevno možemo da se uverimo u istinitost ovih Nušićevih reći, prateći svakodnevne medijske nastupe A. Vučića.

I opozicione ustavobraniteljske organizacije su nastojale da proglase svoj veliki uspeh naglašavajući da Referendum o ustavnim promenama nije dobio većinu u velikim gradovima kao što su Beograd, Novi Sad i Niš. Ostaje otvoreno pitanje da li ovi rezultati mogu biti vetar u leđa ovakvoj nedoslednoj i nejedinstvenoj opoziciji i zaloga za njihov uspeh na predstojećim parlamentarnim i predsedničkim izborima?

Međutim, ni ovaj Referendum nije pokazao akcionu ali ni organizacionu sposobnost i moć opozicionih snaga koje svojim nedoslednim i diletantskim delovanjem samo dodatno pospešuju već postojeću ideološku i političku konfuziju koja je dominantna u našem političkom životu i celokupnom društvu.

Reagovanja EU i SAD na ovakav ishod Referenduma u potpunosti se uklapaju u njihovu podršku stabilokratskom i autokratskom režimu A. Vučića bez obzira na izuzetno malu izlaznost na ustavni Referendum (što je verovatno u skladu sa demokratskim standardima koji važe u zemljama EU). U njihovim reagovanjima može se nedvosmisleno uvideti da oni snažno podržavaju napore naprednjačkog režima u razvoju demokratije, vladavine prava i medijskih sloboda. Jasno je da je ovo još jedan u nizu izraza političke podrške A. Vučiću pred predstojeće izbore.

U svim dosadašnjim komentarima i raznim reagovanjima na rezultate ovog Referenduma suštinsko pitanje demokratije i demokratskog poretka se ne postavlja, a to je pitanje legitimiteta i suštine demokratije kao izraza većinski slobodno izražene volje građana. „Legitimitet izjašnjavanja o promeni Ustava u oblasti pravosuđa ne dovodi se u pitanje“ glasi jedan od komentara predstavnika vlasti, koji smo mogli čuti nakon objavljivanja rezultata. I sudija Dragana Boljević iz Društva sudija izjavila je da je dobro što su građani pozitivno odgovorili na referendumsko pitanje o ustavnim promenama i da su svojim izjašnjavanjem DEFINITIVNO dali legitimitet celom procesu. Ona je u izjavi Tanjugu ocenila da je izlaznost od 30 posto dobra.

Ali upravo rezultati ovog ustavnog Refrenduma i izlaznost od jedva napabirčenih 30 posto postavljaju najvažnije pitanje za svaki sistem koji pretenduje da sebe proglašava demokratskim.

Jasno je da ovaj Referendum nije definitivno obezbedio toliko potrebni legitimitet ovom procesu kako to rezolutno tvrdi sudija D. Boljević, već je jasno pokazao da naprednjački režim nema neophodni legitimitet što je pokazao i nesumnjivi uspeh bojkota prethodnih parlamentarnih izbora.

Osnovno pitanje koje se postavlja a vezano je za legitimitet vladajućeg režima je oličeno u dilemi: da li se Ustav donet glasovima natpolovične većine upisanih birača može legitimno menjati manjim brojem glasova od toga?

Prema podacima RIK-a, na Referendumu 2022. godine izašlo je 1.960.000 građana. Na referendumu za donošenje Ustava 2006 godine glasalo je 3.645.517 birača — duplo više. Za promenu Ustava Srbije na ovom Referendumu glasalo je samo 1.170.406 glasača. Nasuprot 3.521.749 za donošenje Ustava Srbije 2006 godine. Tri puta više. Razlika između broja glasova za Ustav Srbije 2006 godine i za njegovu promenu 2022. godine iznosi 2.351. 318, više nego što je ukupno glasalo 2022. godine za promenu Ustava. Zato se i neminovno postavlja suštinsko pitanje, da li je legitimno menjati Ustav uz podršku čak tri puta manje broja glasova koji je taj Ustav dobio kada je donošen?

Odgovor na ovo izuzetno važno pitanje je veoma jednostavan ako demokratija i dalje nastoji da predstavlja izraz većinske slobodno izražene volje naroda. Ako se prihvati izlaznost od 30 posto građana na ovo referendumsko izjašnjavanje kao izraz narodne volje, onda se dovodi u pitanje sama suština i supstanca demokratije koja na ovaj način ne može obezbediti legitimitet jer on je u osnovi samog postojanja demokratije. Zato je opozicija propustila da rezolutnim i nedvosmislenim bojkotom ovog Referenduma nanese ozbiljan udarac naprednjačkom režimu jer tada izlaznost građana ne bi mogla biti veća od 18 posto, a to ni veliki „mag političkog marketinga i propagandističkog inžinjeringa“ A. Vučić ne bi mogao da proglasi kao još jednu svoju „istorijsku“ pobedu. Pitanje da li bi uopšte i bilo konferencije za štampu u sedištu njegove Srpske napredne stranke.

Pored male izlaznosti od 30 posto, legitimitet ovog referendumskog izjašnjavanja doveden je u pitanje nemogućnošću naših građana ma Kosovu i Metohiji da učestvuju na glasanju. Da li mi na taj način priznajemo da naše Kosovo i Metohija više nisu deo našeg ustavnog i državnog ustrojstva? To je izuzetno značajno za sagledavanje i ocenjivanje problematike legitimiteta ovog ustavnog Referenduma i naprednjačkog režima u čijoj režiji su do sada Srbi sa Kosovu i Metohiji izlazili na sve kosovske izbore ne bi li obezbedili vlast naprednjačkoj ispostavi na Kosovu i Metohiji- Srpskoj listi. Da li možemo mirno i bez reagovanja prelaziti preko još jednog tako drastičnog urušavanja državnog i ustavnog jedinstva države Srbije.

Nakon deset godina autokratskog načina vladavine naprednjački režim ubrzano gubi legitimitet i više ne može da se poziva ni na fasadnu tzv. demokratiju jer se radi o postojanju hibridnog sistema bez jasno izražene legitimizacijske osnove.

Ako i dalje prihvatamo da je 30 posto izlaznosti na ovom ustavnom Referendumu ili manje od 50 posto izlaznosti na prošlim parlamentarnim izborima legitimno demokratsko izjašnjavanje, onda se opravdano postavlja pitanje — šta je danas zaista suština demokratije ako ona ne ispunjava osnovne uslove za svoje delovanje i postojanje: slobodno izjašnjavanje građana, medijske slobode, dosledna podela vlasti ,kritički dijalog u društvu, vladavina prava i slobodno izražena većinska narodna volja?

Sve je očiglednije da živimo u epicentru post-demokratije i da su osnovni demokratski principi dovedeni pitanje i da prestaju da važe što otvara prostor za delovanje autoritarnih i iliberalnih režima koji samo imaju grotesknu obrazinu demokratije. Konstatacija da je savremena demokratija u dubokoj krizi i povlačenju nije ništa novo, zato se i pitanje legitimiteta javlja kao suštinsko i supstancijalno za opstanak i funkcionisanje demokratije i njenog punog smisla i značaja.

Elif Šafak je sa puno prava ukazala da postoji želja ljudi da žive u svetu u kome će se ćuti njihov glas što je u temelju postojanja legitimiteta i čini suštinsko određenje i razlog postojanja demokratije. „Ljudi koji imaju šta da kažu, koji imaju jedinstvenu priču da ispričaju, često to ne rade iz bojazni da niko neće hteti da ih sasluša ili neće imati sluha za njih, veruju da nemaju nikakvu političku moć i da su u velikoj meri isključeni iz političkog i građanskog života. Nisu samo upravljanje i vlast, moć i bogatstvo u rukama malobrojnih, već i sve veći broj građana se oseća izostavljeno, ne ni zaboravljeno, već sasvim neprimećeno. Kako raste njihovo razočarenje tako raste i njihovo nepoverenje u najosnovnije institucije. Više od polovine ljudi koji žive u demokratskim zemljama kaže da se njihov glas nikada ne čuje, ili se čuje retko. Kako je onda moguće da u doba društvenih mreža, koje bi trebalo svima bez razlike da pruže priliku da se izraze, toliko ljudi veruje da nemaju glasa“.

I ovaj ustavni Referendum je pokazao duboku i razarajuću krizu demokratije jer očigledno je da većina ljudi zaista veruje da se njihov glas ne čuje i ne uvažava i to je pojava koja dodatno obesmišljava proces demokratskog donošenja odluka jer je izgubljeno krucijalno načelo legitimiteta kao izraz slobodno većinski izražene volje naroda.

Umesto toga dobijamo sve manji broj građana koji izlaze na izbore i referendume kao potvrda da demokratija sve više postoji bez i mimo naroda o čemu je pisao još šezdesetih godina Moris Diverže. On je na taj način prepoznao pojavu postdemokratije u kojoj mi živimo danas i koju jasno prepoznajemo u sve većoj apstinenciji i ogromnoj koncentraciji ekonomske i političke moći u sve manjem broju oligarhijskih struktura. Očigledno je da se ide ka tome da se mora preformulisati sam pojam demokratije jer ona više nije rezultat jasno i slobodno izražene legitimne većinske volje naroda već se sada javlja kao izraz ostvarenog izbornog inženjeringa i medijskog marketinga bez obzira koliko građana izlazi na birališta.

O tome svedoče nedavno održani lokalni izbori u Albaniji na koje je izašlo 20 posto upisanih birača i to je pozdravljeno od strane predstavnika EU kao veliki doprinos razvoju demokratije u ovoj nekadašnjoj tzv. socijalističkoj zemlji. Na taj način se drastično obesmišljavaju i snižavaju demokratski standardi jer se ne uvažava osnovno demokratsko polazište da je demokratija jedino moguća kroz poštovanje većinski izražene volje naroda a ne može se svoditi na samo olako ispunjavanje elektorskih formi. Jer ona dovodi do vladavine u kojoj se upravlja sa jednom trećinom ili jednom petinom upisanih birača a to se onda proglašava kao neosporna vladavina u ime celokupnog naroda. Savremeno stanje demokratije sve više se uklapa u nadolazeći distopijski svet i sve je izvesnije da ona više neće biti efikasna i racionalna brana za provalu iracionalnosti, autoritarizma i dobrovoljnog ropstva.

O tome je O. Haklsi pisao još 1931 godine: „Uspešna diktatura će ličiti na demokratiju, ali u suštini će biti zatvor bez zidova u kojem zatvorenici neće ni sanjati da pobegnu. To će biti robovlasnički sistem, u kojem će porobljeni obožavati svoje robovanje, zbog konzumerizma i zabave“.