Gradski autobus i Kovid 19
Pobediće se virus, ali naša bahatost — nikad
Piše: Vladan Dinić
Vanredno Kovid 19 stanje je ukinuto — vanredne mere su na snazi?!
Na papiru i u medijima ali — ne i na ulicama!
U praksi je to drugačije! Ali, nisu krivi ni „struka“, doktor Predrag Kon, Darija Kisić Tepavčević, Srđa Janković, Branislav Tiodorović…Ni Aleksandar Vučić, ni Dragan Đilas, ni Boško Obradović, ni Marjan Rističević, ni Goran Vesić, ni Miladin Ševrlić, iliti Aleksandar Martinović, a ni Sergej Trifunović…
Jok!
Pa, o čemu pišem?
O nama!
O građanima Srbije, koji su se posle ukidanja vanrednog stanja i 50 dana prinudnog zatočeništva jednostavno raspojasali i koliko su, u većini, bili pitomi kao jaganjci, počeli da se bahate — nad samim sobom…
Pišem o ponašanju u autobusu.
Gradskom.
U Beogradu…
Struka je predložila način ponašanja i korišćenja GSP-a… Vlast se potrudila koliko je znala, umela i mogla: Obeležila je prednja vrata za OBAVEZAN ULAZ u bus, a SREDNJA i ZADNJA za IZLAZ.
Svako drugo sedište je jasno (još uvek) obeleženo kao „zabranjeno“ za korišćenje, u nadi da će i time smanjiti razik od Kovida — 19 za one koji nemaju svoj automobil, ili novac za taksi, a prinuđeni su da koriste gradski prevoz…
I, nadali smo se — bar još uvek dok vlada strah o Kovida — 19 i zbog d preporuka lekara — da će se „narod“ prizvati pameti i da ćemo se voziti autobusom kako i priliči: bez guranja, preskakanja, otimanja sedišta, duvanja za vrat, švercovanja… Dakle, ne kao što je bilo u „normalno“ doba — kada je gradski prevoz više ličio na Aušvic, Dahau ili dušegupku.
Dva, tri dana od kako je prevoz normalizovan vladao je strah, a onda su na scenu stupili bahatost, javašluk i siledžijstvo…
Primer prvi: „Ti ćeš da mi kažeš gde da uđem, a gde da izađem!? Pizda ti materina, nemoj da ti ja…?!“
Zbunjeni vozač, šta će — otvori prednja vrata da siledžija, koji pride nije imao ni kartu — siđe…
Primer drugi: Ulazi nafrkana majka sa, sa mobilnim u jednoj ruci, sa dvoje dece (oko sedam godina), držeći ih drugom…
„Sedi ovde!“
- „Ali, mama, ovde piše da ne sme da se sedi, idem pozadi, ima mesta“, kaže jedan od dvojice mališana!
- „Sedi bre, kad ti kažem, neće meni niko da određuje gde ima da sedite, ja sam ti majka, a nije Vesić“, reče majka besno, jer je na čas morala da prkine razgovor mobilnim…
Mališan, zbunjeno sede „gde je zabranjeno“, a majka zadovoljno nastavi da ćaska mobilnim…
Primer treći: U Ruzveltovoj ulici, na liniji 27A nervozni putnik je ISPREBIJAO vozača, zato što mu NIJE DOZVOLIO — da li da uđe ili izađe, svejedno, gde je merama Kriznog štaba i struke predviđeno…
Nešto se zamislih. Nama, zapravo, spasa nema. Ne od Kovida, ne od vlasti, ne od opozicije, ne od GSP-a, već — od nas samih…
„Ti će(š) da mi kažeš“ je i dalje kod mnogih prisutan način „arumentovanja“.
Ili onaj nesrećni i zbunjeni mališan kome je majka NAREDILA da sedi gde nije dozvoljeno — da li će ikad više gledati da li se nešto sme ili ne sme, da li je na semaforu crveno ili zeleno, da li je tu pešački prelaz ili nije… Jer, ako detetu od malih nogu roditelj kaže da radi suprotno propisanom i ne objasni zašto već te prosto silom natera — šta mislite, kako će to dete sutradan da se ponaša kad poraste?
Uz to, slučaj iz Ruzveltove i napad na vozača GSP je blago propraćen, mahom nemuštim jezikom u medijima, a potpuno je bio nezapažen i nebitan za tzv: „društvene mreže“…
„Pa, ko je kriv vozaču, što poštuje preporuke. Neće nama niko da određuje ovo ili ono…“ Kovid 19 je i dalje prisutan, i dalje se umire, ali…
Pobediće se virus, ali naša bahatost — nikad!
Sad mi je prilika, da kažem jeres, zbog čega će me „anonimna društvena mreža“, po običaju, staviti na lomaču: žao mi što vlast NIJE postavila kontrolore i uvela konduktere, da bismo pobedili Kovid 19, ali pre virusa našu bahatost!
Time bi se postigle najmanje dve-tri stvari: bahati bi se doveli pameti da se ULAZI NA PREDNJA, a IZLAZI na srednja i zadnja vrata, kako je to uobičajeno u celom svetu, osim u nas!
Drugo, sprečilo bi se ŠVERCOVANJE, pa bi u prevozu bilo mnogo manje ljudi i gužve…
I, treće: prihod GSP od prodaje karata bi skočio, po slobodnoj proceni za NAJMANJE 50–60 odsto, pa ne bi se u buduće iz budžeta, dakle od naših para, izdvajao novac za funkcionisanje gradskog prevoza.
I, verujem, da bi se bar u gradskom prebozu vratio deo zaboravljene kulture i domaćeg vaspitanja. Jer, verujem, da svi mi, i koji imamo pretplatne (plaćene) karte, i mi koji se švercuju, znamo da postoji i stavka koja se zove — troškovi prevoza.
Uostalom, ko god se vozi automobilom (ili taksijem), dobro zna koliko mora dnevno i mesečno da iz džepa izdvoji za benzin, gas, ulje, kazne i — neplanirane situacije…
Jer, trebalo bi pronaći virus za srpski manir: „moje je samo moje, a „naše, društveno ili državno“, to je — svačije i ničije, odnosno tuđe i nije moje.
Za neke stvari nisu krivi ni vlast, ni opozicija, ni NATO, ni TITO…
