VREME KOLABORACIJE I DOSLEDNOST IDEJI BOJKOTA

“Politika je javni moral. Moral je privatna politika“

Piše: Marinko M. Vučinić

“Demokratski otpor SPS režimu mora polaziti od dogovorene ili prećutno usvojene usmerenosti opozicije prema istom političkom cilju: stvaranju demokratskog društva. Taj cilj u neposrednoj budućnosti opozicija može da ostvari samo uz najveće napore i uz razložno saradničko ponašanje. Ništa poraznije ne deluje na naše potencijalne političke sledbenike od sitničavog prepucavanja između pojedinih opozicionih stranaka. Ništa ne umanjuje više poverenje građana u našu efikasnost od sujetnog nadgornjavanja istaknutih partijskih ličnosti.

Stranke, naravno ne mogu prenebreći svoje stranačke interese zarad jedinstvenih ciljeva u demokratskom bloku, ali one isto tako ne smeju zaboraviti da im cilj delovanja isti, i da istu prepreku na putu do tog cilja mogu premostiti ili sabirajući svoje moći ili nikako. Šta nam je, dakle raditi, najpre činiti?

Smenimo tu vlast zajedničkim naporom, mudrim korišćenjem svih demokratskih snaga.”

Ovo su reči upozorenja mudrog i plemenitog pisca Slobodana Selenića koje je on izrekao na Skupštini DEPOS-a(Demokratskog pokreta Srbije) 10. oktobra 1992 godine. One dobijaju na posebnom i dalekosežnom značaju kada se i letimično sagleda aktuelno stanje na našoj razorenoj i estradizovanoj političkoj sceni koja neodoljivo liči na političku situaciju iz 1992. godine.

Slobodan Selenić naročito naglašava da je Demokratski pokret Srbije nastao pre svega radi OBJEDINJAVANJA svih demokratskih snaga u cilju ustavnog smenjivanja nekompetentne i autoritarne vlasti na slobodnim izborima i to mudrim korišćenjem svih demokratskih snaga.

Upravo mudro i dosledno objedinjavanje i usredsređivanje stvarno opozicionih snaga i danas predstavlja najveći izazov za one političke organizacije i pokrete koji teže promeni naprednjačke vlasti.

Jasno je da je nakon parlamentarnih izbora 2020. godine ova vlast u potpunosti izgubila legitimitet i da je ono što se naziva Parlamentom pretvoreno u jalovu jednopartijsku Skupštinu vladajuće stranke. To je stvarni i efektivni rezultat uspešnog bojkota jer je on doslovno ogolio autoritarnu i ne-demokratsku prirodu ove vlasti i doveo u pitanje rezultate izbora (predstavljani su inače kao do sada nezabeleženi i istorijski trijumf naprednjačke vlasti) jer su novi parlamentarni izbori najavljeni za april 2021 godine kada se održavaju redovni predsednički i gradski izbori u Beogradu.

Za očekivati je bilo da naprednjačka vlast osporava smisao i doseg bojkota, ali je paradoks našeg političkog života tim veći jer ostvareni domet bojkota osporavaju stranke koje samo formalno pripadaju opoziciji a izašli su na ne — demokratske i lažne izbore a da nisu uspele da osvoje ni jedan procenat biračkog tela .I to uz smanjivanje izbornog praga na tri posto što je bio još jedan od manevara vladajuće stranke da obezbedi bilo kakav pluralistički karakter Parlamenta.

Da paradoks bude tim veći, upravo su predstavnici ovih konstruktivnih stranaka danas veoma zastupljeni na našoj političkoj i medijskoj sceni prestavljajući se i dalje , i to bez realnog osnova, kao sastavni deo opozicionog političkog korpusa.

Istrajni hroničar našeg društvenog života Laslo Vegel u svojim dnevničkim zapisima s pravom kaže: “U političku arenu stupio je blok provladine opozicije. Oni koji dovode u pitanje osnovne principe vladavine ubrzo postaju parije demokratije. Njihova imena se brišu, u medijima se mogu pominjati samo u negativnom kontekstu. Dakle, u autokratskom režimu veoma je lako razlikovati parije od imitatora opozicije.

Demokratija je postala smokvin list autokratskog režima, zahvaljujući tome, sluganstvo je dobilo moralni alibi“. Kao konstruktivna opozicija oni sada više i ne pozivaju na novo okupljanje opozicije jer je očigledno da ne poseduju elementarne moralne pretpostavke da budu deo one političke grupacije koja je bila dosledno vezana za ideju bojkota.

I, upravo odnos prema ideji bojkota ostaje i dalje vododelnica u određivanju stvarnog i istinskog karaktera opozicionog delovanja u odnosu na autokratsku i ne-demokratsku vladavinu SNS-a. Zalaganje za ideju bojkota značilo je a i danas znači da u našoj politici, inače poslovično nesklonoj poštovanju date reč, doslednosti i postignutih dogovora, ipak se može istrajati na održavanju i sprovođenju načelnog stava o nužnosti sprovođenja bojkota.

Samo tako se i može vraćati poverenje u smisao politike kako ga je svojevremeno definisao Borisav Pekić: “Politika je javni moral. Moral je privatna politika“.

Naprednjački režim se pre svega oslanja na apsolutnu kontrolu medija, klijentelistički organizovanu partijsku nomenklaturu i disciplinovanu partijsku oligarhiju, stvaranje grotesknog kulta ličnosti neprikosnovenog vođe koji iznad svega oličava njihovo političko jedinstvo i monolitnost. Zato se u režimskim medijima ono pre svega ističe kao izuzetno ostvarenju u postizanju društvene i političke stabilnosti, a neprestano se o govori o nesposobnosti i nespremnosti pre svega bojkotaške opozicije da ostvari akciono jedinstvo i političko objedinjavanje. Koristi se svaka prilika da se naglasi razjedinjenost opozicije, njena programska jalovost, akciona nespremnost i nesposobnost da organizuje delotvoran otpor.

Tome svojim nedoraslim i diletantskim ponašanjem, nedoslednošću i pojavom liderskih sujeta u velikoj meri doprinosi i sama opozicija jer nam svakodnevno pokazuju odsustvo odgovornosti, ozbiljnosti i istorijske svesti o važnosti postizanja elementarnog političkog jedinstva u borbi za slobodne i demokratske izbore.

Zato nije sasvim jasno zašto je Savez za Srbiju odmah nakon izbora zamenjen Udruženom opozicijom Srbije, nestala je pre nego što jer konstituisana, jer nije do danas ostvaren osnovni cilj Saveza za Srbiju — postizanje uslova za održavanje slobodnih i demokratskih izbora. A dosledna i beskompromisna borba za slobodne i demokratske izbore ostaje i dalje glavni cilj i vezivno tkivo za zajedničko delovanje opozicije.

Jedno od nesuvislih objašnjenja za razloge raspada Saveza za Srbiju je bila istaknuta potreba stranaka opozicije da jačaju svoju infrastrukturu i političke kapacitete. Očigledno je da su iznova uski stranački interesi i beslovesne liderske ambicije i sujete stavljeni u prvi plan u odnosu na nužnost i neophodnost objedinjavanja i usredsređivanja oko dalje dosledne borbe za slobodne i demokratske izbore kao osnovne pretpostavke za uvođenje demokratskog poretka i poštovanja ljudskih prava i sloboda u Srbiji.

“Dobordošao Predsedniče”: Skup povodom dolaska Aleksandra Vučića u Užice (foto: Predsedništvo Srbije)

Jedan od najvećih problema naše aktuelne politike sastoji se u potpunom odsustvu poverenja naših građana u postojeće etablirane stranke koje vode ljudi nezamenljivi na svojim predsedničkim položajima bez obzira što njihove stranke gube izbore a članstvo se neprestano osipa.

To nepoverenje je sasvim opravdano i očekivano jer naše stranke su u svojoj okoštalosti i neinventivnosti pokazale da nisu sposobne da iznedre programsku i organizacionu alternativu naprednjačkom režimu jer su okrenute svojim usko — stranačkim interesima a izgubile su odavno osećaj za podređivanje opštem interesu i zastupanju javnog dobra. Pri tome su naše opozicione stranke samo obične potemkinovske makete koje samo služe za afirmaciju tzv. stranačkih lidera i liderčića koji ne predstavljaju ni jedan promil biračkog tela, a ponašaju se kao da od njih zavisi sudbina Srbije.

Sve su to generali bez vojske ophrvani sujetom, liderskim sindromom, nesolidnošću, nedoslednošću i što je najtragičnije hroničnim nedostatkom sposobnosti da strateški misle u koncipiranju programske i akcione alternative naprednjačkom režim.

Gotovo groteskno i otužno izgledaju njihovi brojni skupovi na kojima oni dogovaraju „zajedničke stavove“, podelu poslaničkih kvota, borba za vođstvo u opozicionim redovima i ujedinjavanje opozicionih stranaka koje inače postoje samo u njihovom imaginarnom svetu.

Nakon prošlih parlamentarnih izbora tzv. opozicioni stranački lideri su sve učinili da i dalje pospeše već endemsko nepoverenje birača u njihovo delovanje i iskrene namere.

Oni samo dalje produbljuju razlike bez jasne koncepcije kako i na koji način se delotvorno i efikasno objediniti oko jedinog važnog cilja koji ih može okupiti, oko borbe za slobodne i demokratske i to po cenu novog bojkota.

Naš stranački život je do te mere izgubio integritet i smisao da nije slučajno da se javljaju novi društveni pokreti i mnogobrojne inicijative građana kao logična i očekivana negacija klasičnog (nedemokratskog, oligarhijskog i anahronog) partijskog organizovanja i delovanja. Ali ni oni nemaju dovoljnu političku i organizacionu snagu da budu delotvorna i ozbiljna alternativa klijentelističkom naprednjakom režimu koji drži čvrsto u svojim rukama najvažnije poluge vlasti.

Tako i nastaje svojevrsni vakum u kome rastuće narodno nezadovoljstvo ne mogu da kanališu i osmisle postojeće opozicione stranke ali to ne uspeva ni organizacijama koje sebe deklarišu kao anti-političke i anti-stranačke. Očigledan je primer delovanja pokreta Ne davimo Beograd koji nastoji da predstavi novi način delovanja suprotan liderskom principu inače preovlađujućem u našim etabliranim strankama, a jasno je da ovaj pokret ima dva svuda medijski izrazito medijski eksponirana politička lidera koji natkriljuju celu organizaciju.

Sama postavka organizacije Ne davimo Beograd da ona lista koja ostvari najbolji rezultat na izborima za Skupštinu grada Beograda treba da po automatizmu preuzme mesto gradonačelnika jasno ukazuje na neumerenu lidersku ambiciju Dobrice Veselinovića koji izjavljuje da može sebe da vidi kao gradonačelnika.

U čemu se ovaj kadrovski pristup predstavnika tzv. nove anti-političke generacije razlikuje od dosadašnje stranačke političke prakse. Pri tome niko ne govori koje uslove i profesionalna dostignuća treba da ispuni i poseduje mogući kandidat za gradonačelnika biranog na posredan način. Dovoljno je i dalje budete ambiciozni aktivista organizacije Ne davimo Beograd i mesto gradonačelnika vam sleduje kao rezultat ostvarenih najboljih izbornih rezultata na gradskim izborima.

A toj ne-političkoj organizaciji niko nije snosio odgovornost što je, zbog loše političke procene, ovaj pokret ostao van gradske Skupštine nakon prošlih lokalnih izbora. Isti ljudi i sada osmišljavaju izbornu strategiju za novi „trijumf“ na predstojećim izborima sada kao levo-zelena koalicija.

Poseban fenomen na našoj političkoj sceni je delovanje samoproklamovanih GRAĐANSKI orijentisanih organizacija i uglednih pojedinaca koji u politički život unose duh građanističkog ideološkog sektaštva i ekskluzivizma a da nikada nisu sami izašli na izbore i odmerili svoju realnu političku snagu i svoju egzaktnu zastupljenost u biračkom telu.

Naprotiv, oni su uvek na nekoj od izbornih lista kao „dežurna „ savest ovog društva koje se po njima ne može otrgnuti iz zagrljaja srpskog nacionalizma i klerikalizma. Međutim, bilo bi dobro da nam predstavnici te svakako društveno uticajne građanske političke opcije konačno predstave suštinu te spasonosne ideologije.

Ono što sigurno znamo to je postojanje njihovog snažno izraženog otklona prema političkim snagama koje se zalažu za odbranu srpskih nacionalnih interesa i srpskog stanovišta, zalaganje za dokazivanje neupitne srpske krivice za razbijanje Jugoslavije, priznavanje nezavisnosti Kosova i Metohije kao neupitne političku realnosti, neprestano dokazivanje postojanja srpskog nacizma i potrebe naše denacifikacije, ali i stalno insistiranje da je Srbija remetilački faktor u regionalnim odnosima .

Pri tome predstavnici GDF a kao ekstremni zastupnici ove građanističke ideologije nisu ni pomislili da vrate mandate u gradskoj Skupštini Beograda koji su osvojeni na listi organizacije Slobodnih građana.

Glavni politički cilj i namera Aleksandra Vučića je nastojanje da pacifikuje i obesmisli bavljenje politikom stvarajući na taj način svojevrsni monopol na učešće u vođenju politike i ostvarivanju političkih inicijativa. Na taj perfidni način on sprovod obesmišljavanje i umrtvljavanje društvenog života stvarajući neprestano predstavu o sebi kao neprikosnovenom vođi koji ima jedini pravo da se bavi politikom, velikom graditelju, mudrom državniku, istorijskoj ličnosti koja poseduje mesijansku ulogu u vođenju Srbije. On sebe doživljava kao garanta opstanka Srbije i oličenje jedinstva države i srpske nacije i to je njegova glavna poluga i sredstvo u besomučnom vođenju neprestane izborne kampanje.

Nasuprot njemu je grupacija opozicionih partija, pokreta i udruženja koje ne mogu da ostvare ni elementarno akciono jedinstvo a više od godinu dana su proćerdali učestvujući u pregovorima sa evropskim parlamentarcima gubeći na taj način dragoceno vreme koje je Aleksandar Vučić iskoristio da vodi svoju izbornu kampanju koja nikada i ne prestaje.

On je kupovao vreme za sebe i svoju partiju, a opozicija se pokazala nedoraslom i nesposobnom da realno proceni doseg pregovora sa predstavnicima Evropskog Parlamenta koji su samo potvrdili opšte uverenje da oni podržavaju naprednjački režim kao garant stabilnosti na Zapadnom Balkanu.

Ishod ovih pregovora se lako mogao predvideti jer su oni samo poslužili da se dodatno oslabi i demorališe opozicija, a pri tome je glavni zahtev pregovarača iz Evropskog parlamenta bio i ostao da se mora izaći na izbore bez obzira što je i njima jasno da u Srbiji ne mogu biti održani slobodni i demokratski izbori.

Sa ovim rezolutnim stavom evroparlamentaraca o nužnosti izlaska na nove parlamentarne izbore je saglasno i glavno nastojanje naprednjačkog režima, a sastojalo se u obesmišljavanju i dezavuisanju ideje bojkota i u velikoj meri su u tom naumu i uspeli dovodeći opozicione grupacije u isti položaj, izjednačujući i poništavajući razliku između stranaka koje su iznele ideju bojkota i onih koje su izašle na prošle parlamentarne izbore/njima sada sleduje bonus od 35 posto sredstava za vođenje predstojeće izborne kampanje, kao zaslužena nadoknada za konstruktivnost u pregovorima o izbornim uslovima sa predstavnicima vlasti i kao dobro obavljena politička trgovina).

Istoričar Dimitrije Đorđević je zapisao u svojim sećanjima da je režim KPJ nakon Drugog svetskog rata mrvio opoziciju dok je nije dotukao. Ništa drugo i ne radi Aleksandar Vučić nego mrvi i razdrobljuje opoziciju koja je usled svoje nedoslednosti i neodgovornosti na dobrom putu da sama sebe dotuče.

Činjenica da je Aleksandar Vučić odlučio da spoji predsedničke izbore i izbore za Skupštinu grada Beograda i raspiše parlamentarne izbore belodano govori da on nije imamo a i danas nema pravi odgovor na bojkot izbora i zato je sve činio da razori blok partija koje su čvrsto zagovarale i ostvarile bojkot prethodnih parlamentarnih izbora, a čemu su i one u velikoj meri i same doprinele odričući se dosledne borbe za slobodne i demokratske izbore.

Prvo su odustale bez ikakvog razloga od opravdanog zahteva za razdvajanje izbora u Beogradu i ostalih izbora, a nisu uspele ni da afirmišu ideju o zajedničkom predsedničkom kandidatu a kamoli da dođu do nekog konkretnijeg predloga. Sve jalove rasprave o više ili jednoj koloni na predstojećim izborima samo govore da ideja novog bojkota parlamentarnih izbora postaje sve manje izvesna upravo zbog toga što opozicione stranke nemaju oformljenu ni strategiju a ni taktiku u borbi protiv naprednjačkog režima.

Još gore po opoziciju ona nakon očekivanog fijaska u pregovorima sa činovnicima Evropskog Parlamenta više i ne govori o mogućnosti novog bojkota i borbi za obezbeđenje slobodnih i demokratskih izbora a time pokazuje svoju nemoć da održi elementarnu doslednost u svom delovanju.

To su i te kako dobro znali predstavnici vladajuće koalicije kada su organizovali višemesečnu pregovaračku farsu o postizanju uslova za održavanje slobodnih i demokratskih izbora jer su znali da jedinstveni blok stranaka koji je zagovarao bojkot neće imati dovoljno doslednosti i političke kuraži da ostane veran ideji bojkota jer su njihovi parcijalni i lični interesi uvek bili važniji od istorijske odgovornosti pred kojom se nalazi naše društvo.

Nekoliko poslaničkih mesta i tzv. Medijska zastupljenost za njih je očigledno važnija od stotine hiljada građana koji su podržavali ideju bojkota.

Privrženost ideji bojkota je pre svega izraz elementarne doslednosti, načelnosti i poštovanja date reči i zalaganja za doslednu i beskompromisnu borbu za obezbeđivanje uslova za slobodne i demokratske izborne uslove kojih ni danas nakon jalovih pregovora nema ni u nagoveštaju.

I šta se onda promenilo u odnosu na vreme kada se opozicija zalagala za bojkot prošlih parlamentarnih izbora osim toga da su uslovi za izlazak na izbore još nepovoljniji. I kojom se to političkom sofisterijom može braniti odluka da se ovoga puta izađe na nameštene i lažne izbore.

“Našem načinu života nedostaje doslednost i otuda potiču sve naše društvene krize“ pisao je Borislav Pekić i ove njegove reči su poziv da se u našu politiku moraju vratiti osnovne moralne vrednosti ali i vernost načelima doslednosti . A sve očiglednije izneveravanje ideje bojkota očiti je primer da je u našoj politici u potpunosti preovladao klijentelistički i nagodbenjački duh, što je dovelo i do duboke krize i u opozicionim redovima, a samim tim i do daljeg širenja konfuzije, apstinencije i širenja sve dubljeg razočaranja u sposobnost preostale istinske opozicije da se konstituiše kao ozbiljna, respektabilna i dosledna programska i akciono delotvorna opozicija.

Kosta Čavoški je u knjizi Zlo vlasti, svojevrsnoj hronici našeg višestranačkog sistema od njegovog ponovnog uvođenja govoreći o doslednosti i prividu opozicije u tom vremenu zapisao ove više nego upozoravajuće reći:

“Među onima koji se izdaju za opoziciju biće uvek i onih koji će hitro odgovoriti da je nastupilo vreme kolaboracije .Vreme je da da se shvati da u ovakvom režimu rovovi vlade i opozicije moraju da budu strogo razdvojeni, a između njih ničija zemlja preko koje nema pretrčavanja. Jer politička sloboda se bez prave opozicije ne može zamisliti. Bez opozicije jedan narod može imati slobodnu vladu, ali ne može imati duh slobode.

Ako su olaka predviđanja i zaključivanja dečje bolesti naše opozicije ona još uvek nije dostigla punu zrelost, bez koje se teško na ravnoj nozi nositi sa svojim suparnikom“.

„Svedok“ se bavi političkim, ekonomskim i društvenim dešavanjima u Srbiji i u svetu. Od maja 1996. do marta 2020. Svedok je izlazio u štampanom izdanju.

„Svedok“ se bavi političkim, ekonomskim i društvenim dešavanjima u Srbiji i u svetu. Od maja 1996. do marta 2020. Svedok je izlazio u štampanom izdanju.