POMOĆ KOJA UBIJA (PRVI DEO): SLUČAJ HAITIJA
Iz kultne knjige Dika Martija — Izvesna predstava o pravdi : Čečenija — Kosovo — droga
Sva vremena imaju svoje heroje, ali i one koji to nisu. Svaka kriza donosi i jedno i drugo. Svet je sada u vrtlogu jedne krize koja je u suštini biološka ali svetu kao da je važnija ona ekonomska strana priče. Kako god, kada sve ovo prođe, a proći će — nastupiće prava katastrofa. Ali ne jedino ona o kojoj već čitamo i o kojoj ćemo da čitamo i slušamo svaki dan i o kojoj će se snimati filmovi — o Vol Stritu, londonskom Sitiju, padu zaposlenosti u EU, krizi neke zapadne porodice koja je iz bogatstva pala u siromaštvo… Već, tamo gde su ljudi, čini se, osušeni na bedu i siromaštvo — u nerazvijenim i osiromašenim zemljama, koje su često pljačkali i osiromašili upravo oni koji ih štite.
I već sada brojne humanitarne organizacije pripremaju apele i zapošljavaju brojne projekt-menadžere kako bi aplicirali za sredstva za projekte pomoći nekoj siromašnoj zemlji koja će biti teško pogođena ovom krizom, a koja će i tu pomoć verovatno platiti više nego što vredi… Zato smo odlučili da objavimo deo iz knjige čoveka koji se dobro razume u rad i nerad, javno i pravo lice humanitarnih organizacija i njihovog globalnog delovanja.
U pitanju je knjiga „Izvesna predstava o pravdi“, koja je objavljena 2018. a u Srbiji prevedena 2019. Podsećanje na slučaj Haitija, koji je — ionako duboko siromašan i zaostao — posedno nastradao posle katastrofalnog zemljotresa 2010. (pravog, ne ekonomskog), trebalo bi da bude svima u podsvesti, kada sutradan ponovo nagrnu Oksfam, Ker i slične da uzimaju debele pare za projekte pomoći siromašnim i pogođenim od koronavirusa.
Uredništvo Svedoka
Švajcarac koji je prodrmao planetu
Dik Marti (75), švajcarski senator i advokat koji se zbog izveštaja o trgovini organima Srba sa Kosova našao u epicentru pažnje svetske javnosti, u kojem je prozvao i kosovskog premijera (sada presednika) Hašima Tačija, nije se prvi put suočio sa optužbama prozvanih da je njegov izveštaj „nedovoljno potkrepljen”.
Neprijatni detalji koje je 2007. godine izneo o tajnim američkim zatvorima u Rumuniji i Poljskoj u koje je CIA smeštala osumnjičene za terorizam pre ili posle Gvantanama, kao i optužbe na račun Švedske, Italije, Velike Britanije, Turske, Nemačke, BiH i Makedonije da su dozvoljavale američkim operativcima da na njihovoj teritoriji hapse ljude pod optužbom za terorizam bez ikakve optužnice, takođe je napravio pravu buru u Americi i Evropi.
Istina svi su redomo odbacivali takve sumnje da bi zatim, ipak, jedna po jedna zemlja, priznavala i zatvore i hapšenja…
Jedino objašnjenje koje je posle svega stiglo iz Bele kuće bilo je da je reč o „međunarodno uspostavljenoj pravnoj praksi”.
Objavljivanjem svog izveštaja o “žutoj kući” protresao je svet, ali bez pravog efekta i bilo kakve pravde za Srbe. Bio je opet zasut kritikama i pretnjama tužbama.
Dik Marti je čovek koga prati glas da je nepokolebljiv, ispravan, tvrdoglav i nepotkupljiv.
Rođen je 7. januara 1945. u švajcarskom gradu Sorengu. Doktorirao je pravo na Univerzitetu u Nojšatelu. Na funkciju državnog tužioca kantona Tičino u Švajcarskoj imenovan je 1975. godine, upamćen po svojoj energičnoj borbi protiv organizovanog kriminala i zloupotrebe droga. Za dostignuća u oblasti zakonodavstva više puta je odlikovan. Od 1998. godine član je Parlamentarne skupštine Saveta Evrope. Oženjen je i otac tri ćerke.
***
Šok na Haitiju
Malo posle drugog putovanja u Kubu, posetio sam Haiti radi nadzora razvojnih projekata nevladine organizacije čijem sam odboru pripadao.
Već pri prvom kontaktu nastupa šok.
Bilo da je reč o siromaštvu, bezbednosti, pismenosti, sanitarnoj situaciji, kontrast s Kubom je upadljiv i oštar.
Pa ipak, dva ostrva su veoma bliska, odvaja ih morski rukavac od jedva osamdesetak kilometara.
Na Haitiju se može sresti na stotine različitih agencija za pomoć u razvoju, međunarodnih, nacionalnih i nevladinih, koje raspolažu ogromnim sredstvima.
Nisam nikad video toliko novih novcijatih „tojota, Lend Kruzera“ kao u Port-o-Prensu (i sve što je neobično potiču iz ,,tojote“ na Gibraltaru). Saznajem da samo naša nevladina organizacija raspolaže s jedanaest takvih vozila.
Pošto je saobraćajna mreža katastrofalna, kažu, neophodno je njima raspolagati.
Kad idete u restoran, sve okolne parkinge zauzimaju veliki džipovi, izlepljeni kojekakvim amblemima entiteta za pomoć svake vrste i sa svih strana, a u njima su šoferi koji strpljivo čekaju.
Klijenti u restoranima su gotovo isključivo stranci.
Lepe vile u Petion-Vilu, predgrađa Port-o-Prensa koja su na ceni zauzimaju samo ekspatrirani službenici međunarodnih agencija ili nevladinih organizacija.
Kirije, od više hiljada dolara mesečno, ubiraju bogati vlasnici koji uglavnom žive u Majamiju.
Pošto postoji velika potraga za osobama koje govore francuski ili engleski, plate lokalnog osoblja, bar što se nekih funkcija tiče, dostigle su apsurdan nivo u zemlji u kojoj većina stanovništva živi s manje od dva dolara dnevno.
Zato u administraciji Haitija nema većine kompetentnih funkcionera.
Zapravo, nema ni prave vlade na Haitiju, a kamoli države. Zakone donose veliki donatori, u prvom redu Amerikanci, pri čemu uloga porodice Klinton nije sasvim najjasnija.
Ako se uporede pokazatelji blagostanja (životni vek, dečji mortalitet, školstvo, stopa pismenosti, potrošnja električne energije) s kubanskim, rezultat je katastrofalan, uprkos izuzetnom angažmanu velikog broja volontera i sprovođenja veoma korisnih i zanimljivih projekata.
Zadatak je gigantski, a u odsustvu efikasne države, i bez prave međunarodne koordinacije, rezultati su zapravo veoma skromni.
Uz Kosovo, Haiti je svakako područje koje je primilo najviše međunarodne pomoći po glavi stanovnika.
Treba ipak konstatovati da ova nesrećna zemlja danas pruža veoma okrutnu sliku neuspeha međunarodne zajednice. Nažalost, u iskušenju smo da kažemo: još jednog neuspeha.
Vratio sam se sa Haitija šokiran.
Mislim na nesrećnog Tusena Luvertira (Toussaint Louverture), koji je vodio veliku i izuzetnu bitku protiv ropstva da bi napokon izvojevao nezavisnost 1804. (Prvi srpski ustanak!)
To je prva slobodna crna republika.
Luvertir se divio vrednostima Francuske revolucije i zapravo je hteo da održi čvrste veze s Francuskom. Njegova pobuna je ipak bila neprihvatljiva za jednu kolonijalnu silu.
Bacili su ga u zatvor i pustili da umre od gladi i zime u tvrđavi For de Žu, na dva koraka od švajcarske granice. To je učinio Napoleon, taj veliki civilizator!
Uprkos plemenitim rečima u Deklaraciji nezavisnosti iz 1776 (svi Ijudi su stvoreni jednaki; Tvorac ih je obdario izvesnim neotuđivim pravima; među tim pravima se nalaze život, sloboda i potraga za srećom…), SAD će ukinuti ropstvo više od šezdeset godina posle Haitija.
Još 1857, Vrhovni sud odlučuje da crnci nisu i da se ne mogu smatrati građanima u smislu u kojem je to predviđeno Ustavom. To je svakako jedna od najsramotnijih presuda u istoriji te prestižne institucije pravde.
Ona nam, ipak, pomaže da bolje razumemo i da procenimo izuzetni istorijski domet revolucije robova i sticanja nezavisnosti Haitija.
Za to je zaslužna sama snaga naroda koji je dugo bio eksploatisan i ponižavan. To iskustvo je putokaz za zemlje koje su se hvalile da su primeri humanističke civilizacije.
Zapadne sile nisu prihvatile tu volju za slobodom i pravdom Haićana, koji će morati skupo da je plate.
Na to nas podseća haićanski reditelj i pisac Raul Pek (Raoul Peck): „Četiri savremene supersile ugušile su Haiti, tu prvu Crnu republiku, neuobičajeno složno. Podvrgle su je strogom ekonomskom, diplomatskim i vojnom embargu, to jest, udavile su je i uronile u bedu, učinile je zanemarljivom. A posle su ponovo ispisale čitavu istoriju […].
Haićani su oduvek znali da dominantni narativ nije onaj u koji treba verovati.“
To je klasični scenario, koji će se ponavljati svaki put kad moćnici procene da slobodan izbor neke slabije zemlje ne odgovara njihovim interesima.
S tom razlikom što danas osvajači nastoje da se prikažu kao dobronamerni tako što ispoljavanja svoje sile ili arogancije predstavljaju kao humanitarne intervencije ili vršenje legitimnog prava uplitanja!
Istorija te nove Republike biće niz podlosti, tragedija i nasilja, uvek propraćenih spoljnim mešanjima. Doći će do prirodnih katastrofa, ali i ekoloških zločina.
Kad je Kristofer Kolumbo prvi put kročio na ostrvo, krajem petnaestog veka, više od 90% njegove teritorije pokriveno je šumama. (Šumadija!) Kad je osvojilo nezavisnost, skoro tri veka kasnije, šume su još pokrivale 60% površine Haitija.
Danas je gotovo sve raskrčeno, ostalo je samo 5% teritorije koje zauzima drveće.
To objašnjava i razaranje koje su izazvali uragani i tropske oluje: vegetacija više ne zadržava vodu i dovodi do pravih lavina blata koje se obrušavaju na gradove i sela u podnožju planina. Obronci su toliko isprani da ponovno pošumljavanje nije moguće, sem po cenu ogromnih napora, i to dugoročnih.
To je tužan ishod slabosti i nepostojanja države.
Posle prolaska uragana Metju, same Ujedinjene nacije ocenile su da je odsustvo priprema za suočavanje s tom najavljenom katastrofom bilo skandalozno. Prilikom te procene na Haitiju, sa mnom je Osvald Zig, nekadašnji vicekancelar [Švajcarske] Konfederacije.
Srećemo veliki broj ljudi diplomata, novinara, umetnika, predstavnika građanskog društva. Svim sagovornicima postavljamo isto pitanje: koju pomoć najviše cene, koju smatraju najhitnijom i najefikasnijom?
Izuzev nekoliko izuzetaka, svi odgovaraju: pomoć kubanskih lekara. Čak i nadbiskup u Port-o-Prensu (koji je u međuvremenu postao kardinal) odgovara nam na isti način, bez ikakvog oklevanja, pri čemu sam se kladio da će mi odgovoriti da je najzaslužnija organizacija „Caritas” (masovno prisutna, i koja uostalom radi veoma dobar posao).
Lekari koje šalje Kuba izazivaju jednoglasnu reakciju. Oni ne žive u obezbeđenim vilama s bazenima već u selima, s narodom, kao ostatak stanovništva.
Devedeset pet odsto lekara sa Haitija odlaze iz zemlje za SAD ili Kanadu.
Kubanska vlada je zato sprovela izvesne mere restrikcije u pogledu mogućnosti lekara da emigriraju.
Ograničenje slobode?
Svakako, ali pored ostalog, i zahvaljujući njemu, kubansko stanovništvo uživa kvalitet sanitarne pomoći koji je međunarodno priznat, koji se odražava i u pokazatelju životnog veka (duži je od američkog), kao i dečjeg mortaliteta, koji je na nivou najnaprednijih zemalja.
Na Haitiju lekari mogu slobodno da odu, iako je njihove studije finansirala država. Većina stanovništva ipak živi u očajnim uslovima.
Kakva je to sloboda, o kojim je vrednostima tu reč?
Svi stručnjaci smatraju da bi, da nije bilo kubanskih lekara na teritoriji Haitija, epidemija kolere koja je izbila 2010. u zemlji odnela znatno više žrtava. Vibrion koji je doveo do epidemije uneli su vojnici Ujedinjenih nacija.
Za svaku osudu je što je OUN kasno priznala svoju krivicu. To stanje stvari me je navelo da se zapitam o pojmovima koje neprekidno koristimo kao slogane, na primer ,,sloboda“, „slobodan izbor“ i „osnovna prava“, pokušavajući da razmislim izvan okvira dogmatizma i nepromenljivog mišljenja. …
KRAJ PRVOG DELA
Deo 9. poglavlja knjige Dika Martija Izvesna predstava o pravdi : Čečenija — Kosovo –Droga, Metella, Xenia, Novosti — Beograd, Sion 2019. (orig. izdanje na francuskom 2018)
