POMOĆ KOJA UBIJA (II): OPŠTI OBRAZAC
Da li je korupcija najveća pretnja po demokratska društva, opasnija i od terorizma?!
Juče (15.4.) smo objavili prvi deo priče o tome kako svetska pomoć u sredinama u kojima je potrebna često može da ima više negativnih nego pozitivnih posledica po siromašne. Danas objavljujemo drugi deo, iz kultne knjige Dika Martija — Izvesna predstava o pravdi : Čečenija — Kosovo — droga — koji daje celovitu sliku mehanizma koji postoji u lancu organizacija koje nude humanitarnu pomoć, a koji ishoduje time da siromašni budu još siromašniji a bogati još bogatiji.
Uredništvo “Svedoka”
Paradoksalno je, pre svega skandalozno, da zemlje koje poseduju najviše prirodnih sirovina budu najsiromašnije, a to je čest slučaj. Upravo, više od dve trećine najsiromašnijih na svetu živi u zemljama s ogromnim rudnim bogatstvom koje donosi profit samo stranim kompanijama koje vrše eksploataciju
Kolonijalizam 21-vog veka
U poslednjih nekoliko godina, imao sam priliku da obiđem na desetine projekata za pomoć u razvoju po celom svetu. Veoma sam cenio rad i angažovanje brojnih saradnika.
Uvek sam žestoko branio kredite koji se dodeljuju Direkciji za razvoj i saradnju (DDC) i borio se da oni dosegnu 0,7% društvenog bruto proizvoda. Ta suma je neophodna da bi se postigli tzv. milenijumski ciljevi, to jest da se smanji siromašna polovina sveta. Izdejstvovali smo 0,5% (polovina sredstava koja izdvajaju u Norveškoj), a i taj cilj će na kraju pokleknuti pred ko zna kojim planom skraćivanja budžeta.
Sedamnaestog septembra 2008, obraćao sam se ovim rečima plenumu Saveta država:
Niko ne može osporiti da današnji svet obeležavaju snažne nejednakosti i da su one uzrok tenzija, sukoba, kao i tragičnih migratornih kretanja. Ta neravnoteža je preupadljiva. Prema predsedniku Svetske banke, 100 miliona ljudi umiru od izgladnelosti, a 33 zemlje se danas bore s prehrambenom krizom. Za to vreme, u drugom delu sveta, milion ljudi pate od ozbiljnih poremećaja izazvanih preteranom ishranom. U nauci se mnogo više ulaže u borbu s bolestima do kojih dolazi preteranom konzumacijom i blagostanjem kojim se nesavesno upravlja nego u načine da se reše pošasti koje haraju u siromašnim zemljama. Švajcarska je dugo aktivna u razvojnim programima; ona uživa dobar glas i takođe je dobila pozitivne rezultate. Angažovanje naše zemlje je uglavnom veoma na ceni, zbog njenog umeća i zato što su svi svesni da nemamo geopolitičke ciljeve, te da ne vodimo politiku sile. [… ] Zbog toga nije neumesno zahtevati dodatni napor. Tome se može dodati i podatak da na 100 franaka bogatstva proizvedenih u Švajcarskoj mi iz svoje sopstvene socijalne pomoći izdvajamo 27 i 28 franaka. Za pomoć [zemljama] u razvoju izdvajamo 37 centa. Većina u komisiji od vas zato traži da postepeno, do 2015, pređemo na 50 centi.
Vredi podsetiti da su troškovi prijema lica koje zahtevaju azil, a proističu iz zemalja u razvoju, takođe uključeni u budžet pomoći u razvoju tokom prve godine njihovog boravka u našoj zemlji. Iako je pomoć neophodna, ona ipak nije dovoljna.
Doduše, pomoć u razvoju ne može sama rešiti sve probleme; ona ipak predstavlja neophodni element. Drugi, nerazdvojni deo jeste stvaranje jednakog ekonomskog poretka u svetu. Na tom polju takođe ima užasno mnogo posla. Ko može poreći da trenutni propisi međunarodne trgovine i, na primer, intelektualne svojine otvoreno favorizuju one imućnije na štetu najsiromašnijih?
A devetog decembra 2010:
Uvek se govorilo: „Treba voditi strogu migratorsku politiku i pomoći ljudima koji se nađu na licu mesta.“ Sada imamo priliku da makar delom nadoknadimo zaostatak u odnosu na sve zemlje čiji je društveno-ekonomski stupanj uporediv s našim. A potom, kad govorimo o tim siromašnim zemljama, voleo bih ipak da kažem još nešto: Švajcarska od njih ima mnogo koristi. Naime, najveće ,,trejding“ kompanije koje trguju sirovinama iz siromašnih zemalja nalaze se u Švajcarskoj, u Ženevi, u Cugu! I zarađuju milijarde! I nije skandal poželeti da se tim zemljama vrati nekoliko mrvica od dobiti koju stičemo zahvaljujući njihovim sirovinama. Svako od nas ima mobilni telefon. A taj aparat sadrži rudu koja je nužna za njegovo dobro funkcionisanje. Ta ruda potiče iz Konga. Ali stanovništvu Konga to se bogatstvo ne vraća; bogatstvo odleće drugde.
Oko projekta za pomoć u razvoju razvio se široki biznis, s udruženim interesima, lobistima i pojedinim predimenzioniranim egom… Korumpirani postoje i prosperiraju, zahvaljujući tome što postoje podmićivači, koji dolaze iz bogatih zemalja. Sve do 1999. godine, podmićivanja stranih funkcionera zarad dobijanja ugovora bila su formulisana u švajcarskom pravu kao troškovi kupovine ili reklame i kao takva, oslobođena poreza. To je bila čista institucionalizacija i legitimizacija aktivne korupcije
Misija na Haitiju me je potresla, a i doprinela je prevrednovanju nekih mojih ubeđenja. Počinjem da sumnjam u korisnost međunarodne pomoći, bar u ovaj način njenog sprovođenja. Te sumnje, takođe, nisu od skorijeg datuma. Ali bile su po strani, možda zahvaljujući mom angažovanju u ideološkoj konfrontaciji s ekstremnom desnicom koja smatra da su resursi namenjeni siromašnim zemljama jednostavno novac bačen kroz prozor.
Uviđam da se ponovo krećem po miniranom terenu. Moja zbunjenost je dvojaka. S jedne strane, čini mi se da je organizacija za pomoć u razvoju postala ogromna mašinerija, s kompleksnom i zagušljivom birokratijom. Naročito pod upravom Valtera Fusta, DDC je dosegla kolosalne dimenzije, pa čak se u izvesnom periodu mogao steći utisak da je postala zasebni entitet, sa svojim propisima i privilegijama. Bilo je opipljivo nezadovoljstvo diplomata koji su se osećali obespravljenim i isključenim iz tog sveta; imam utisak da je takav slučaj i danas.
To je stvarnost i ne možemo se praviti da je ne vidimo. Oko projekta za pomoć u razvoju razvio se široki biznis, s udruženim interesima, lobistima i pojedinim predimenzioniranim egom.
Doduše, neophodno je raspolagati instrumentima za kontrolu da bi se ocenila validnost projekata, njihovo korektno sprovođenje, kao i da bi se proverilo da li su željeni ciljevi dosegnuti. Ako govorim da sam zbunjen, to ne znači da ne priznajem kvalitet rada DDC. Naprotiv, smatram da ta organizacija dobro radi, i da je istina da u međunarodnim okvirima uživa izuzetnu reputaciju. Pa ipak, to me ne sprečava da iznesem kritike ili postavim pitanja koja se mogu činiti neprijatnim. Raspodela subvencija daje ogromnu, strahovitu moć. To uostalom važi i u mnogim drugim oblastima, od poljoprivrede do kulture, na primer. Svi oni, ili gotovo svi, koji se izbliza interesuju za pomoć u razvoju pripadaju entitetima koje država može podržati, ili koji državi mogu ponuditi profesionalnu nadležnost zahvaljujući kojoj mogu dobiti interesantne mandate. Ti interesi, koliko god bili legitimni, ipak skreću pažnju s rasprave. Kad primamo finansijski doprinos neophodan za realizaciju nekog projekta, poklonu sigurno nećemo gledati u zube. To dovodi takođe do izvesne kritičke zadrške u obraćanju finansijerima. Tim pre što je reč o finansiranju koje ne počiva na ustanovljenom pravu koje se može proceniti, kao što je skoro uvek slučaj u poljoprivredi, već se temelji na proceni čiji rezultat nije lako osporiti. Danas se sa pravom pitamo: da li je naša struktura pomoći u razvoju postala tako kompleksna da više ne garantuje dovoljan nivo transparentnosti? Da nisu ti zupčanici napokon postali preskupi? Na Haitiju, ali i u drugim zemljama, imao sam jasan utisak da najveći deo resursa odnose komplikovani i ne uvek transparentni zupčanici, koji su delimično svakako neophodni, ali od kojih korist izvlače ljudi ili institucije koje nemaju nikakve veze sa siromaštvom.
Postavlja se neophodno pitanje: koliki postotak te pomoći zaista dolazi do stanovništva kojem je pomoć zaista potrebna, i koje jedino može biti legitimni primalac takve pomoći?
Pitanje same efikasnosti pomoći u razvoju mora da se postavi, ne može se zaobići, osim ako joj se slepo ne veruje na reč, što je, nažalost, previše često slučaj. Nije tako lako pomoći kako se veruje. Altruizam i dobra volja su svakako osećanja koja idu na čast onima koji ih izražavaju, ali sama po sebi ne osiguravaju istinsku korist za one kojima se želi pomoći. Granice između bezinteresne pomoći, najezde, paternalizma ili neokolonijalizma nije uvek lako odrediti. Iskušenje da se nametne sopstveni kulturni model, da se nametnu sopstvene vrednosti, kao i opasnost da će se uspostaviti odnos zavisnosti, jesu neposredne opasnosti same delatnosti koja se sastoji u pomoći i asistiranju. Pomoć u razvoju zato zahteva veliku spretnost, izrazitu tananost, i visok stupanj profesionalnosti. Ali da li je to dovoljno? Do koje mere ta pomoć naposletku nije samo davanje opijuma u malim dozama da bi se zataškali i održali odnosi potlačenosti i međunarodne ekonomske strukture koje su duboko nepravedne, toliko da na vlasti održe despotske režime, ako odgovaraju interesima donatora? Kad previše novca pritiče u fragilne zemlje, posledice su katastrofalne, kako to tragično ilustruje primer Haitija.
Smatram naposletku da se najefikasnija pomoć vrši u sektoru zdravstva i u organizovanju ekspertiza u obliku saveta, posebno u oblasti obrazovanja i dobrog upravljanja, uvek u onoj meri u kojoj su takve ekspertize potrebne i prihvaćene.
Stiven Smit, specijalista za Afriku, smatra da bi Zapad trebalo da suspenduje pomoć u razvoju i da se ograničiti na humanitarne intervencije u slučaju ratova i katastrofa. U prilog svoje teze navodi primer Kine i Indije koje su uspele da se razviju zahvaljujući svojim sredstvima, bez međunarodne pomoći, pri čemu su zemlje kojima se najviše pomaže upravo one koje najviše tonu u kulturu zavisnosti: tim procesom se kod njih gubi svaki duh inicijative. Uostalom, upravo te zemlje trpe najveći odliv mozgova.
Suštinski problem nije tehničke nego političke prirode. Treba uspostaviti istinsku pravdu u međunarodnim odnosima, uključujući i oblast trgovine, kao i poštovanje među partnerima. Nekadašnji kolonijalizam danas je ustupio mesto sofisticiranim mehanizmima zavisnosti i eksploatacije. Pravo na patent je legitimno, jer može da predstavlja važan faktor za stimulaciju istraživanja. Tu ipak postoje ograničenja.
Na primer, kad se eksploatiše znanje autohtonih populacija da bi se pretvorilo u lekove ili druge patentirane proizvode od kojih će korist ubirati društva bez ikakve veze s teritorijom porekla, to se zove biopiraterijom.
Šta još reći o onim lekovima koji mogu da spasu živote, ali koji su nepristupačni većini svetskog stanovništva zbog vrtoglave cene i nemogućnosti da se proizvode generički, da budu dostupni svima, upravo zbog postojanja patenta?
Novartis je mobilisao svoj bataljon advokata da bi napao indijski zakon o patentima koji je omogućio indijskoj farmaceutskoj industriji da proizvodi ,,glivec“, lek protiv raka po mesečnoj ceni od 170 franaka umesto 2.100 franaka originalnog proizvoda.
Na sreću, vrhovni sud Indije odoleo je pritiscima multinacionalne kompanije. Ista stvar se desila u Kolumbiji, gde je država bila prinuđena da potroši 124 miliona dolara između 2008. i 2014. da bi najsiromašnijim bolesnicima besplatno administrirala ,,glivec“.
Novartis opet preti Kolumbiji da će je sudski goniti ukoliko pribegne generičkim lekovima. Kolumbija s pravom procenjuje da je javni interes važniji od interesa privatne kompanije i njenih akcionara. Ovde nisu u igri elektronski gedžeti nego lek koji može da spasi život stotina hiljada ljudi.
Po mom mišljenju, prosto je odvratno pozivati se na pravne i ekonomske argumente da bi se sprečilo spasavanje ljudskih života, i to uostalom najčešće u zemljama čija bogatstva multinacionalne kompanije sramno eksploatišu.
Naši mobilni telefoni mogu da funkcionišu samo zahvaljujući retkim supstancama, poput koltana i kobalta, koji se nalaze u Africi, najviše u Kongu. Bio sam u tim oblastima: lokalno stanovništvo ne dobija nikakvu nadoknadu za ta ogromna bogatstva; ostaju im samo ekonomske i socijalne katastrofe, a zapadnjačke kompanije ostvaruju ogroman profit.
Doduše, bude učinjen i poneki gest, negde nikne škola, negde dispanzer. Ali to je milosrđe, a lokalno stanovništvo ima neotuđivo pravo na pravdu i dostojanstvo. Promenjena je etiketa, ali suština je i daije nepromenjena: to je i dalje kolonijalizam. Taj sistem je naročito učinkovit, podmazan i zatrovan korupcijom.
Često se iznose tvrdnje da siromaštvo i zapuštenost institucija proističe iz korupcije. Tvrdnja nije netačna, ali svakako nije dovoljna. Naime, u tim zemljama i te kako postoji korupcija koja obuhvata gotovo sve aspekte svakodnevnog života, gangrena koja je samim tim postala okvirni uslov za ekonomski život. Do te situacije se došlo i ona se održava.
Ali postoji takođe i korupcija na visokom nivou, koja pogađa samo mali deo društva, ali ima katastrofalne posledice, jer se vrši unutar kaste državnika i onih koji donose odluke.
Korumpirani postoje i prosperiraju, zahvaljujući tome što postoje podmićivači, koji dolaze iz bogatih zemalja. Sve do 1999. godine, podmićivanja stranih funkcionera zarad dobijanja ugovora bila su formulisana u švajcarskom pravu kao troškovi kupovine ili reklame i kao takva, oslobođena poreza. To je bila čista institucionalizacija i legitimizacija aktivne korupcije. Među privatnim kompanijama, ta se praksa uostalom i dalje naširoko upražnjava.
Smatram da je korupcija najveća pretnja po demokratska društva. Mnogo ozbiljnija od terorizma. Terorizam je frontalni napad na naš društveno-kulturni sistem. Država i društvo osećaju da su u opasnosti i reaguju, često preterano, pomalo kao ljudsko telo koje mobiliše svoja antitela u prisustvu bakterijskog napada. Korupcija je beskrajno podmuklija, ona se ubacuje u društveno tkivo i suptilno eksploatiše neke njegove sklonosti. To je virus koji ispotiha zauzima organizam da bi ga oslabio i izjeo iznutra.
Korupcija služi kao inkubator za organizovani kriminal i za razne oblike nezakonite trgovine i na demokratske institucije deluje kao toksični zagađivač. Taj virus je naveliko izvezen u najslabije zemlje, i on bi mogao da se okrene protiv nas i smrtno nas zarazi.
Procenjuje se da suma koja se uloži u korupciju iznosi bar 2% svetskog bogatstva; to je ogromno: gotovo 2.000 milijardi franaka, deset puta više nego celokupna pomoć koja se izdvaja za zemlje u razvoju. Ti brojevi bi trebalo da nas navedu na celovito preispitivanje naših strategija pomoći u razvoju.
Švajcarski Parlament je još jednom odustao od bavljenja tim problemom u korenu i opredelio se za razmatranje kratkoročnijih interesa. Odbio je da međunarodnim trgovinskim kompanijama nametne princip transparentnosti po pitanju suma isplaćenih zemljama proizvođačima. Korupciji će još neko vreme cvetati ruže.
Neravnoteža između severa i juga, što je neprecizna ali praktična formula, nije pitanje koje se može ograničiti na odnose među državama. Ima i drugih učesnika koji su često mnogo moćniji od samih država. Multinacionalne kompanije su često aktivne u siromašnim i slabim zemljama, što stvara situaciju trajne neravnoteže kao i odnos dominacije koji dovodi i do potčinjavanja.
Te multinacionalne kompanije nisu uvek pokrenute etičkim obzirima. Pritisak akcionara i sistem naknada menadžerima koji ih tera da maksimalizuju profite imaju za posledicu krajnju eksploataciju tih zemalja i time ih čak održavaju u stanju konstantne slabosti.
Paradoksalno je, pre svega skandalozno, da zemlje koje poseduju najviše prirodnih sirovina budu najsiromašnije, a to je čest slučaj. Upravo, više od dve trećine najsiromašnijih na svetu živi u zemljama s ogromnim rudnim bogatstvom koje donosi profit samo stranim kompanijama koje vrše eksploataciju.
Lokalnom stanovništvu uglavnom ostaju samo ekološka šteta i žestoke frustracije. Zbog slabosti političkih i sudskih institucija u tim zemljama, kršenja ljudskih prava i ozbiljno zagađivanje okoline uglavnom nisu sankcionisani.
Samo zahvaljujući izuzetnom radu nekih nevladinih organizacija, bilo je moguće doznati za nekoliko slučajeva skandalozne zloupotrebe. Moć tih međunarodnih preduzeća ne ispoljava se samo spram ranjivijih država, već i onih koje su razvijenije. Poreske montaže ne samo da omogućuju da se veliki resursi izvuku iz zemalja odakle potiču sirovine i u kojima se i vrši proizvodnja, uz korišćenje jeftine radne snage, već i izbor poreskih rajeva za sedište kompanije, nezavisno od mesta na kojima se generiše profit njihove trgovačke aktivnosti. Ta tendencija je zabrinjavajuća. Centri moći se sve više premeštaju s državnog plana na privatni koji izmiče demokratskoj kontroli. Bojim se da će se ta dinamika sve više ubrzati zahvaljujući globalizaciji i sve jačoj internalizaciji ekonomije, pri čemu pravo i pravda ostaju utegnuti u svom uskom nacionalnom korsetu. Izvan napora OEES i EU, brojne države i dalje održavaju saučesništvo s velikim preduzećima.
Napokon, nevladine organizacije, oni koji pozivaju na oprez i nekoliko istražnih novinara zaslužni su za to što polako počinje da se stiče svest o dimenzijama tog fenomena. Multinacionalne kompanije mogu ipak da računaju na višestruku i čvrstu političku podršku kako bi nastavile da izbegavaju kontrolu i norme kojima su podvrgnuti svi građani, kao i mala i srednja preduzeća.
Švajcarska je sigurno jedna od zemalja u kojoj su sedišta multinacionalnih kompanija najviše koncentrisana. Među njima, većina nema nikakve veze s našom zemljom njenim vrednostima. U pravnom smislu, to jesu švajcarska društva, a njihovo poslovanje može imati pozitivan ili negativan upliv na sliku i ugled naše zemlje. Smatram da se rizik njihovog prisustva potcenjuje i bojim se da će se oči otvoriti tek kada dođe do novog niza velikih skandala koji se tiču kršenja osnovnih prava ili ekoloških katastrofa. Upravni savet i menadžment tih međunarodnih kompanija sa sedištem u Švajcarskoj nisu pravno odgovorni za ono što se dešava u njihovim filijalama i ustanovama koje kontrolišu u inostranstvu. To je naročito šokantno kad je reč o delatnostima koje se odigravaju u ranjivim zemljama. Na te kompanije pritisak vrše akcionari. Oni su sve češće izvori spekulativnih plasmana čiji je jedini cilj maksimalizacija profita u kratkom roku.
Popularna inicijativa za odgovorne multinacionalne kompanije nudi rešenje za takvo stanje: preduzeća su obavezna da identifikuju rizike kršenja međunarodnih standarda po pitanju ljudskih prava i zaštite okoline, koju implicira njihova delatnost i da preduzmu adekvatne i razborite mere kako bi ih izbegli. Prema modelu koji nudi inicijativa, oni koji smatraju da su pretrpeli štetu zbog delovanja tih preduzeća imali bi mogućnost da pred švajcarskim sudovima aktiviraju matičnu kuću kako bi dobili odštetu.
Više ekonomskih krugova je odmah reagovalo procenivši da je ta inicijativa škodljiva za švajcarsku ekonomiju i da ugrožava na hiljade radnih mesta. Isti argumenti su izneti protiv onih koji su svojevremeno tražili usvajanje mera protiv pranja novca. Možda je potrebno da među oštećenima bude američki građanin ili američki interesi da bi se pravda Sjedinjenih Američkih Država pozabavila slučajem. To bi moglo da nanese štetu, kao što je nanelo čitavom švajcarskom bankarskom svetu (i svim klijentima i akcionarima), a da i ne govorimo o narušenoj slici.
Savezno veće smatra da nije nužno donositi zakon i da je dovoljna autoregulacija. Još jednom se reciklira nekadašnja retorika kada se povela reč o obavezivanju banaka na diligenciju. Niko ništa nije naučio niti želi da nauči. Tako svesno ignorišemo nagovore raznih međunarodnih institucija.
Ministarski odbor Saveta Evrope (to su ministri spoljnih poslova, uključujući i švajcarskog) u martu 2016. usvojio je preporuku koja ne može biti jasnija. Ona pre svega ističe potrebu da se, u slučaju kršenja prava, predvide adekvatni i efektivni načini prigovora koji su u skladu s pravima i obavezama („načini prigovora“). Iz rečenog sledi da je većina preduzeća savršeno svesna sopstvenih odgovornosti. To nije istina, ali hajde da pretpostavimo da jeste. Uvek ostaje manjina koja može nekažnjeno da nastavi s kršenjem fundamentalnih prava najslabijih i da izazove ekološke katastrofe. To je nepravedno i štetno po našu zemlju. Ako se prihvati taj princip autoregulacije s istim argumentima, možda bi se moglo predložiti ukidanje Kaznenog zakonika, s obzirom da samo mali deo stanovništva ima posla s njegovim normama. Da li je autoregulacija omogućila sprovođenje istinske platne jednakosti među muškarcima i ženama u Švajcarskoj, kako je to nametnuo ustav? I samo Savezno veće mora to da konstatuje, iako otvoreno sebi protivreči onim što je nekoliko meseci ranije tvrdilo po pitanju multinacionalnih kompanija.
Pravičniji svetski ekonomski poredak nije samo pitanje morala i pravde. To je pitanje i opstanka naših demokratija. Demografska eksplozija u najsiromašnijim zemljama vršiće sve veći migratorni pritisak, a s tim izazovom ni naše politike ni naše ekonomije neće biti sposobne da se suoče, sem ako ne pribegnu nekakvim totalitarnim rešenjima. Treba zaista biti kratkovid da bi neki zabrinjavajući simptomi ostali neprimećeni.
Deo 9. poglavlja („Pomoć koja ubija“) knjige Dika Martija Izvesna predstava o pravdi :Čečenija — Kosovo — droga, Metella, Xenia, Novosti — Beograd, Sion 2019.(orig. izdanje na francuskom 2018); oprema teksta, naslov i glose — redakcija „Svedok“.
