Prometejstvo kao način života
Trivo Inđić (1938–2020) i spoj nacionalnog i demokratskog
Trivo Inđić je pripadao toj izuzetnoj prometejskoj vrsti ljudi koji su zadržali i očuvali doslednost u pripadanju određenom sistemu vrednosti, bez obzira što je nestajao pred njegovim očima svet koji je baštinio ideje socijalne pravde, a kome je on iskreno pripadao
Piše: Marinko M. Vučinić
U jednoj raspravi o suštini monarhije u Srbiji, u završnim rečenicama svoje izjave, Trivo Inđić je rekao „Inače, ja sam republikanac, liberter i tuđ mi je svaki princip zasnovan na hijerarhiji i autoritetu.“ U ovom stavu sadržane su osnovne odrednice njegovog pogleda na društveni i politički život, kao i njegova lična pozicija. Liberterstvo, odanost istinskim idealima slobode i ljudskog dostojanstva, dosledni republikanizam i otpor svakom autoritetu koji nije zasnovan na razumnoj osnovi, određivali su životni put Trive Inđića. U vremenu u kome je izgubljena svaka načelnost i odanost određenom sistemu vrednosti i idejama slobode i socijalne pravde retki su, i tim dragoceniji, ljudi koji su ostali verni idealima slobode i istinske demokratije u kojoj su čovek i njegovo ljudsko dostojanstvo najviša vrednost.
Trivo Inđić je pripadao toj izuzetnoj prometejskoj vrsti ljudi koji su zadržali i očuvali doslednost u pripadanju određenom sistemu vrednosti, bez obzira što je nestajao pred njegovim očima svet koji je baštinio ideje socijalne pravde, a kome je on iskreno pripadao. To je bila generacija u kojoj je stasavala izuzetna plejada filozofa, sociologa, antropologa i književnika koji su dali neprocenjiv doprinos u razaranju dogmatske svesti i prakse realnog i staljinističkog tzv. socijalizma. Taj poduhvat je uključivao i spremnost na podnošenje ličnih žrtava. Trivo Inđić je bio deo intelektualnog pokreta vezanog i za šasopis Praksis i Korčulansku letnju školu. On je bio oličenje težnji koje su bile upravljene traženju izvornog smisla ljudske emancipacije u levom socijalističkom pokretu. Zato je i uloga istaknutih intelektualaca u tom vremenu bila od posebnog značaja. Toga je bio svestan Trivo Inđić i o ulozi intelektualaca izrekao je sledeću ocenu: „Intelektualac ne postoji van slobode, van univerzalnosti i istorije. Njega nema bez moralne svesti i savesti za istinu, bez kritičkog stava i nezadovoljstva postojećim, bez sumnje i trezvenog pesimizma. On ima pravo na svoje mišljenje o svemu, ali isto tako mora biti i spreman na posledice svoga mišljenja. On je nepoverljiv prema svojoj vlasti i autoritetu, jer izmiču ispitivanju i osporavanju sili argumenata i sredstvima dijaloga. Pravi intelektualac je brižan i samotnički osetljiv soj. Intelektualac je sam jer mu niko nije dao mandat (Sartr), jer svoje naloge nalazi u vlastitoj nemirnoj savesti i ličnoj spremnosti na žrtvu, na prometejstvo kao način života.“ Trivo Inđić je dosledno sledio ovo svoje određenje uloge intelektualca i svojim delom i životom pokazao spremnost na žrtvu i odricanja, a sve radi odbrane svojih slobodarskih uverenja i ideja. Zato i nije slučajno što je on pomno proučavao ideje i praksu anarhističkih pokreta, ali i liberterske političke koncepcije. Njegova vezanost za sudbinu Španije u Građanskom ratu (1936–1939) i političke pokrete u Latinskoj Americi svedoče o njegovom istrajnom i posvećenom traganju za društvenim pokretima u čijem središtu će biti slobodni čovek i odbrana njegovog prava da suvereno odlučuje o svojoj sudbini. Pri tome, uvek je naglašavao snažan otklon od delovanja klasičnih političkih stranaka govoreći o pogubnom uticaju Mihelsonovog gvozdenog zakona oligarhije. O ovom stavu svedoče i ove njegove reči: „Nezrela demokratija okončava u partitokratiji koja prema Cvijićevim rečima iz 1919. godine stvara — parlamentarne parazite tj. poslanike bez znanja i bez kompetencija koji se mešaju u sve poslove, zauzimaju najviše položaje i mesto pravog rada, unose u državne poslove duh sitničarstva, partizanstva i demagogije pod obrazinom demokratije. Istinska rehabilitacija intelektualaca u ovoj sredini počinje njihovim radom na razvijanju demokratske svesti naroda, opredeljenjem za ozbiljan i istrajan rad prosvećene demokratije.“ Iz ovakvog stava Jovana Cvijića o nužnosti stvaranja prosvećene demokratije može se jasno uvideti zašto se Trivo Inđić tako istrajno bavio delovanjem Dositeja Obradovića navodeći ga kao primer stvaraoca koji je unosio duh prosvećenosti i evropskih vrednosti u tadašnju zaostalu i porobljenu Srbiju. U našim razgovorima često je spominjao i Vasu Pelagića, neopravdano zaboravljenog i marginalizovanog u našoj sredini, iako je za Trivu Inđića on bio istinski primer čoveka koji je i u najtežim okolnostima ostao veran idealima socijalne pravde, slobode i ljudskog dostojanstva.
Trivo Inđić je u svojim tekstovima i javnim nastupima uspevao da ostvari dragoceni spoj nacionalnog i demokratskog, što je danas velika retkost među našim intelektualcima. Veoma je indikativan njegov stav o nepostojanju nacionalne elite u našem savremenom društvu. O tome je govorio: „Vreme u kome živimo ne može da ponudi prave vodeće ličnosti, pa stoga i ne treba da čudi zašto danas nemamo stabilnu nacionalnu elitu. Novi sistem, na žalost, nije umeo da animira postojeće kapacitete niti da apsorbuje nove mlade. A takvih ima i u politici i u privredi, književnosti i u drugim oblastima. I još je najjača elita Brozovih potomaka, a oni, izvesno je, ne mogu da budu kvasac promena.“
Izuzetno je širok opseg tema i oblasti kojima se u svojim radovima i knjigama bavio Trivo Inđić. On je bio čovek izuzetno renesansnog duha, istančanog osećaja za promene u društvu, radoznao, uvek spreman na dijalog, otvoren za nove ideje i inovacije. U razgovore, koji smo vodili, unosio je neku posebnu vedrinu i prefinjenu ironiju, znajući da nesebično neguje prijateljstvo. To je posebna odlika ljudi koji ne poznaju surevnjivost, netolerantnost i mržnju, a to mogu samo ljudi koji su ostali verni svojim mladalačkim idealima slobodarstva, socijalne pravde i odbrane ljudskog i nacionalnog dostojanstva, kao što je to činio Trivo Inđić. „ Pred ovim padom u varvarstvo, moramo se podsetiti da su sloboda, istina i čovekoljublje, ipak, pravi zavičaj misaonog čoveka“. Trivo Inđić nas je i ovim rečima podsećao na vrednosti slobode i socijalne pravde, a takvi ljudi, svoji životom i delom, bili su i ostali brana da se ne strmoglavimo u varvarstvo koje sve snažnije nadire.
