Put u rat: Uloga Nemačke u otimanju Kosova i Metohije
Piše: Vladan Dinić
(Upozoravajuće knjiga Volfganga Mihala, novinara i publiciste iz Bavarske: Nemačka i sledeći (svetski) rat i sjajna knjiga-analiza PUT U RAT, uglednognemačkog politikologa i istoričara Matijasa Kincela…)
Dva puta od kada je Bizmark 1871. osnovao nemačko carstvo, nemačka spoljna politika je sledila isti model: prvo dominaciju nad Evropom, zatim pretenzije na status velike sile u svetu i na kraju, rat.
Dva puta je ovaj ekspanzioanizam Nemaca okončan katastrofom. Sada, posle 78 godina mira (prvo izdanje knjige Nemačka i sledeći rat Volfagang Mihala štampano je 1995., primedba V.Dinić) ceo svet je verovao da su Nemci ozdravili.
Ipak, politika Bona, posle ponovnog ujedinjenja Nemačke, pokazuje: nesreća — ponovo uzima zamah.
Sve počinje kao nekad. Da bi Nemačka mogla potpuno u miru da sakupi snage, evropske napetosti se koncentrišu na Balkan — kao nekad. Ponovo ujedinjena nemačka nacija (istina sad pod prisilom SAD!) orijentiše se na iskonski istok — kao u Bizmarkovo vreme.
U proširenoj Evropskoj uniji, stari planovi o izgradnji srednje Evrope (Mitteleuropa) postaju stvarnost — za koju se Vilhelm II uzaludno borio. A, kada nova Nemačka bude dovoljno jaka, definisaće svoje interese i izvan Evrope. Na delu je stara ponuda, poznate parole: ekonomski prostor na istoku, osovina Berlin — Bagdad, mesto pod suncem u dalekoj Kini, srednjoafrički izvori sirovina. Pospešuje se nova “svetska politika” čija je, veruju, želja da se svuda čuje nemačka reč.
U očima radikalnih snaga, dosadašnja politika uzdržavanja predstavlja politiku slabosti. Ovaj novi stari nemački pokret, sastavljen od militarista, predstavnika privrede i političke desnice, jednog dana će biti spreman da formuliše i ratne ciljeve.
Teorija zavere? Parodija na teoriju zavere? Da i ne. Slika bolesti nacije u svakom slučaju pokazuje prisilno samoprecenjivanje praćeno pogrešnim shvatanjem o povećanoj odgovornosti ujedinjene Nemačke. I sam tok bolesti je je uvek isti — istorija se, ipak, ponavlja! Crna psihoanaliza, isterivanje đavola, kojom se utire put nemačkoj naklonosti prema katastrofama, sumraku, propasti, apokalipsi? Uz sve to, satira na nacionalne debate i njihovu nejsvetiju baštinu. Ukratko: upozorenje na opasnost od duha vremena.
Ovo, između ostalog piše u predgovoru srpskom izdanju knjige Volfganga Mihala, u izdanju poznate izdavačke kuće “Miroslav”, iz koje, uz saglasnost direktora Miroslave Petrović, objavljemo nekoliko inserata knjige koja, verujemo, samo upozorava, a ne i sluti na zlo. Istina, autor, ugledni publicista Volfgang Mihal, pisac više zapaženih “političkih” knjiga u Nemačkoj, “užasno je” ubedljiv…
I to, danas, kada Nemačka šalje tenkove na Rusiju, kada se nemački buđžet usmerava u — ratni, i to baš u trenutku kada se planeta Zemlja približava nuklearnoj katastrofi…Usput, nemačko oružje iamlo je premijeru u Jugoslaviji, kada je Nemačka prvi put od drugog svetskog rata dejstvovala van granica svoje zemlje, rušeći usput i sopstvene zakone i propise koji joj to nisu dozvoljavali…
Ipak, u Nemačkoj, kao i u doba Trećeg rajha ima glasova razuma, nisu gromoglasni kao oružje, ali ima ih! Tako se prošle godine u izdanju Službenog glasnika, (28 godina posle knjige Nemačka i sledeći rat Volfganga Mihala, novinara i publiciste iz Bavarske), pojavila se sjajna knjiga-analiza PUT U RAT uglednog nemačkog politikologa i istoričara Matijasa Kincela koji se latio delikatnog zadatka da pokaže, crno na belo, da je odgovor na ova pitanja potvrdan i da je reč o njegovoj zemlji o njenim čelnicima poput Klausa Kinkela, Joške Fišera i Rudolfa Šarpinga.
Ovaj sveobuhvatni prikaz politike Nemačke prema kosovskom konfliktu otktiva neslućene razmere njene uloge u pripremanju agresija NATO-a na SR Jugoslaviju 1999. godine.
Visprena autorova analiza predočava volju za ratom, koja je nepokoloebljivo vodila do prvog borbenog angažovanja nemačkog vojnika u inostranstvu nakon Drugog svetskog rata… Ne čekajući obelodanjivanje poverljive dokumentacije, Kincel je u javno dostupnim izvorima našao argumente za krajnje negativni sud o politici svoje zemlje u kontekstu krivice za poslednji ratni sukob u Evropi u XX veku.
Može li biti neka zapadna sila u još većoj meri nego SAD težila ratnom ishodu savremene krize na Kosovu i Metohiji? Može li biti da su neki zapadni zvaničnici zagovarali rat protiv Srbije istrajnije i bezobzirnije i od Medlin Olbrajt, Ričarda Holbruka i američkog glavnog prekookeanskog saveznika Tonija Blera?
Kako je Nemačka podržavala OVK?
OVK nije delo zapadnih obaveštajnih službi, nego produkt jedne specifične konstelacije oblikovane posebnostima albanskog nacionalizma i beogradske političke moći na Kosovu, s jedne strane, i početnom operativnom pomoći nemačke obaveštajne službe i otimačinom ogromne količine oružja u Albaniji, s druge.
Propast albanskih piramidalnih štedionica izazvala je početkom 1997. opštu pobunu tokom koje je razgrabljeno 650.000 komada vatrenog oružja, 20.000 tona eksploziva i milijardu i po komada razne municije. Dobrih 25% ovog naoružanja dospelo je u ruke OVK. Ali to nije bilo ništa više od osnovnog opremanja, koje je brzo iscrpljeno. Najkasnje nakon srpske letnje ofanzive 1998, OVK je morala da kapitulira usled problema sa popunjavanjem ljudstva. To što se, međutim u oktobru 1998, kao neki ružni feniks podigla iz pepela, može da se objasni jedino velikim primanjem iz inostranstva.
U časopisu Juropien pojavio se 21. septembra 1998, članak naslovljen „How Germany backed KLA“ (Kako je Nemačka pomagala OVK — prim. prevodioca). „Nemačka diplomatija“, navodi se u njemu uz pozivanje na francuske izvore, „diskretno je učestvovala“ u pomaganju OVK počev od 1996.“ Kako Savezna obaveštajna služba (BNA), tako i Vojna obaveštajna služba (MAD) „bile su angažovane na obučavanju i naoružavanju pobunjenika, kako bi se zacementirao nemački uticaj na Balkanu“. Stupanje OVK na scenu 1996, kaže se dalje „poklapa se imenovanjem Hansjerga Gajgera za novog šefa BND. Među Gajgerovim prvim operativnim odlukama bila je ta da se u Tirani formira i jedan od najvećih regionalnih depandansa BND.
Agenti BND tesno su sarađivali sa vođstvom albanske tajne službe SHIK. (…) Imali su zadatak da od 500.000 Kosovara u Albaniji regrutuju ljudstvo za OVK.“ U ustrojavanje pobunjenika bila je umešana i Komanda specijalnih snaga (KSK) nemačke vojske.
Koliko se ovakvom izveštaju može verovati? Ako se u obzir uzmu u međuvremenu bolje uobličenja saznana o saradnji između nemački tajnih službi i hrvatskih secesionista, nije daleko zaključak da bi u slučaju informacija objavljenih u dotičnom časopisu moglo da se radi o vrhu ledenog brega. U političkoj biografiji bivšeg nemačkog ministra inostranih poslova Klausa Kinkela, autora Erika Šmit-Eiboma, prikazano koliko je BND od kraja sedamdesetih godina intezivno radila na zaoštravanju konflikta između Beograda i Zagreba: „U tom periodu, i partnerstvo hrvatski secesionista i BND dobijalo je čvršće forme. Od tog trenutka, neposredno pre Titove smrti, u Zagrebu su sve odluke o strateškim i personalnim pitanjima dogovorom Krajačićevog centrta (Ivan Krajačić — bivši minjistar unutrašnjih poslova Hrvatske i hrvatska ključna figura u jugoslovenskom tajnoj službi — prim.aust.) (…) Nemačka tajna služna tada je bila postala aktivni kreatot balkanske politike“.
Nisu li stvari tako stajale i kada je reč o pripremama za kosovsku krizu? Franfurter rudnfašau citira tako „nemačkog vojnog savetnika u Tirani, koji se očigledno bavi pitanjem naoružavanja OVK. Prema hrvatskim izvorima, postoje očevici koji potvrđuju da među ostalima, Britanci i Nemci, primerice iz Regensburga i Augsburga, deluju kao instruktori u albanskim kampovima za obuku OVK.
I ugledni Mond diplomatik izveštavao je da su specijalne jedinice Bundesvera preuzele operativnu izgradnju OVK i dostavile joj oružje i sredstva za komunikaciju iz zaostavštine Štazija. Balkansko korespondentu nedeljnika Džang vorld Marselu Noaru saopšteno je u razgovoru sa vodećim predstavnikom kosovskih pobunjenika čak i to da „ljudi iz OVK jedan za drugim dolaze u Ministarstvo odbrane na bonskom Harthe. Baš kao što su bonske partijske centrale postale neformalne ratne poozornice. Imamo veoma dobru bazu za razgovore sa visokorangiranim političarima SPD, FAP i CAU“, otkriva gospodin I. iz OVK.“
Ovde se verovatno misli na kontakte „premijera“ Kosova Bujara Bukošija, omiljenoh u svim bonskim partijama, koji je bio do guše umešan uaktivnosti OVK. „Bukoši je u krugovima zapadnih obaveštajnih službi viđen kao mogući politički lider OVK, a u najmanju ruku kao njen finasijer“, piše u julu 1998. Velt.
Drugi glavni izvor sredstava za OVK u Nemačkoj bilo je njeno političko krilo „Narodni pokret Kosova“, skraćeno: LPK. Ova grupa sastavljena od aktivista ustanka iz 1981, osnovana je naredne godine u nemačkom egzilu. Od nje je početkom devedesetih potekla ključna inicijativa za formiranje OVK.
Da li je samo čista slučajnost to što je BND baš tada, 1992., ostvario kontakt i razvio dobre odnose sa LPK?“
U leto 1998., OVK je i javno mogla da se hvali podrškom koju je tada dobijala posredstvom LPK „Keljmendi, koji se u inostranstvu predstavlja kao zastupnik OVK, još uvek može da se Saveznoj vladi svesrdno zahvaljuje za to što nije sprečila njegov rad“, piše u junu 1998, FAZ. „Ali to bi uskoro moglo da se promeni, budući da je Međunarodna kontakt grupa za Balkan na svom bonskom sastanku prošle nedelje od svih kosovskih Albanaca u inostranstvu zahtevala da odmah obustave slanje finansijske pomoći“ naoružanim grupama kosovskih Albanaca. Na sve država je apelovano da spreče skupljanje novca u ove svrhe“. Savezna vlada u potpunosti je ignorisala ovaj zahtev: osam meseci kasnije, Keljmendi je i dalje mogao da se razmeće milionskim sumama koje je sakupio za donatorski fond „Otadžbina zove“, namenjen OVK. „On najveći deo direktno prosleđuje OVK. Ako ona od toga kupuje ovo je opet razumljivo samo po sebi i ništa drugo do jedna dalja forma “humanitarne pomoći“, kako kaže Ibrahim Keljmendi.
Savezna vlada je mogla da se odluči i za jedan drugačiji postupak. Švajcarska vlada je istog leta zamrznula sve račune preko kojih je sakupljan novac za OVK. Ali pomaganje OVK je za Nemačku politiku očigledno i dalje bilo poželjno.
Istina, Savezni biro za nadzor kreditnog poslovanja pokrenuo je u oktobru 1998. ukupno 180 postupaka protiv poslova sa transferima milionskih suma za kupovinu oružja za OVK. To, međutim, nije bilo ništa drugo do zamazivanja očiju: pošto samo sakupljanje novca i dalje nije bilo sprečeno, albanski emigranti mogli su ubuduće da ga prenose na klasičan kurirski način. „Savezni biro izričito se u svom izveštaju Vladi žalio što „drugi savezni organi“ skrštenih ruku posmatraju ove kriminalne aktivnosti čime je pre svega ciljao na Saveznu obaveštajnu službu koja sarađuje sa OVK u Albaniji i na Kosovu.
Stajanje Nemačke na strani OVK još jasnije se pokazalo kada je APK početkom 1990. krstario Nemačkom i nesmetano delio pozive na regrutaciju za OVK. Pred očima nemačkih vlasti, na hiljade novih regruta OVK prebačeno je u Albaniju. U Zolingenu je čak bio otvoren i oglašen zvanični „centar za regrutaciju“.
„Dok Austrijanci uz pomoć posebnih jedinica tragaju za dobrovoljcima OVK, vraćaju ih u Nemačku i protiv kosovara izdaju zabrane boravka na rok od tri godine, berlinski senator nadležan za unutrašnje poslove Ekart Vertebah (CDU) u zaustavljanju transporta od nemačkih vlasti vidi „prvoklasno spoljno-politićko pitanje“, stoji u jednom Špiglovom izveštaju. „Njegov bavarski kolega Ginter Bekštajn hteo bi čak „da omogućimo kosovskim Albancima da idu na Kosovo, kako bi se tamo borili za svoju otadžbinu. O tome svakako, ističu oba resorna šefa, mora da odluči Savezna vlada.“
Crveno-zelena Savezna vlada se odlučila. Ona se više puta izjasnila u korist OVK, ni u kom slučaju pod prinudom sa strane ili u želji da „demonstrira savezničkui vernost“, nego svesno, samovoljno i suprotno svim ostalim zemljama Evropske unije. U aprilu 1999, i postupak za zabranu APK je na kraju „prekinut iz političkih razloga“. Obzirom na situaciju na Kosovu, doznačeno je iz sedišta Joške Fišera, „u Ministarstvu trenutno smatraju da zabranjivanje predstavljalo loš politički signal“.
