Obraćanje akademika dr Vladimira S. Kostića, predsednika SANU, povodom Dana SANU u Beogradu, 19. novembra 2021.
SANU NIJE POLITIČKA PARTIJA
Svestan da se radi o nategnutom poređenju, svejedno ne odbacujem pomisao da se naši trogodišnji izborni ciklusi mogu porediti sa manje ili više uspešnim ciklusima obnove u prirodi — jedino što se, kada je SANU u pitanju, ne radi samo o prostoj biološkoj obnovi. Svake tri godine bi dah proleće trebalo da stigne u SANU, obzirom na stav da SANU pre svega čine oni koji su bili i koji jesu njeni članovi, a na neki transcedentni način i oni koji će to tek biti, a koje iščekujemo u nadi da će Akademiji obezbediti onu differentiu specificu, koja je tokom skoro dva veka bila njena ključna prednost, ali, ne zavaravajmo se, i njeno prokletstvo. Nisam danas više siguran kakav je pravi odnos ova dva kontrapunkta.
***
Vreme između dve Izborne skupštine bilo je dodatno opterećeno izvesnim brojem nezaobilaznih činjenica.
Prvo, čin glasanja dočekalo je samo 119 članova, sa ne malim brojem realno neaktivnih akademika, uz opterećujuću starosnu i rodnu strukturu, i nekoliko ozbiljno ugroženih odeljenja. Nije trenutak da u ovoj svečarskoj atmosferi govorim o svom doživljaju izvesnog neuspeha tokom poslednjih izbora, pre svega zbog malog broja izabranih, a posebno izostanka izabranih koleginica (to ćemo sami sebi tek morati da objasnimo), uz veliku utehu da su oni koji su izabrani nesumnjivo izvanredni i da šire obuhvat naše kuće.
Ove činjenice posebno ukazuju na kontrast koji postoji između naših planova i naših realnih mogućnosti. Nije prijatna teza o današnjoj sve većoj disproporciji između formata aktera u različitim oblastima života i njihovog radijusa delovanja. Bez precenjivanja sopstvenog radijusa, ne smemo da, sakrivajući se iza lažne skromnosti, prenebregnemo da ipak, ulaskom u ovu kuću, dobijamo izvesnu ulogu, često u dijalogu, ili još tačnije, u polemici sa akterima iz prethodne rečenice.
Verujem da niko u SANU ne gaji preterane iluzije o dometima i uticaju naše kuće, nasuprot Ničeovom cinizmu da “i mušica zamišlja da u sebi nosi pomično središte kosmosa”, ali uloga nacionalnih akademija i danas, u vremenu koje se karakteriše “krizom elita”; i “ekspertskom krizom”, “nije premeštena u prostor efemernosti ili, još gore, suvišnosti. Veliki deo javnosti od naše kuće ima neskrivena očekivanja, ali da ne izgledam naivno — ne i celokupna javnost.
Nestanak SANU (koji neki priželjkuju) ili prostačko nametanje paternalizma, u simboličkom smislu te reči neće nastupiti kada ne budemo mogli da komuniciramo, već kada nas više ne budu razumeli (a to se događa). Stoga ćemo u vremenu pred nama morati da budemo i kao pojedinci i kao kuća prisutni čak i kada nam to pravo negiraju, da komuniciramo sa sredinom koja nas je iznedrila i da u toj komunikaciji nastojimo da budemo što je moguće jasniji.
Osvrnuću se na ovaj problem konstatacijom da je u periodu od prošle Izborne skupštine došlo do izvesnog osiromašenja komunikacije sa akademskom zajednicom, državom, i Srpskom pravoslavnom crkvom — siguran sam da se za ove probleme mogu naći neka objašnjenja, ali ćemo raditi na njihovom prevazilaženju kao da je celokupna krivica samo naša — a nije!
Što se tiče nedovoljne ili nedovoljno iskrene komunikacije među nama samima, čije posledice znamo, krivica je međutim, definitivno samo naša.
Mi društvu nudimo svoju kompetentnost, koja je nerazdvojiva od intelektualne autonomije i integriteta — dve dimenzije koje bi za nas morale biti bez alternative. I ja duboko verujem da po ovim pitanjima Akademija nije poklekla.
Kritikuju nas da se ne oglašavamo čak i kada su u pitanju teme koje smo prvi ili među prvima pokrenuli, ali ta tema zahteva ozbiljnije sagledavanje. Mnogo puta smo iscrpno objašnjavali i sada bi se ponavljali, zašto nije dobro da se SANU o svemu izjašnjava i zašto nije dobro da prihvati kao svoj metod rada često zahtevane rutine političkih partija — kao prvo, zato što nije politička partija. I da se odmah izjasnim: ne mislim da SANU ili bilo ko od nas treba da bude izuzet od kritike, ali imam i neka lična iskustva o kojima nalazim da je neukusno da govorim, kao i čvrsto ubeđenje da bar u delu kritika izostanak i najelementarnijeg uvida u rad akademije ne ometa arbitrarne i neutemeljene kritike.
Za izostanak uvida javnosti u sve naše delatnosti deo krivice snosimo sami. Ali nisu sve kritike neutemeljene i mi smo dužni da svako kritičko prozivanje oko izjašnjavanja ili neizjašnjavanja razmotrimo sa punom pažnjom, jer bar u jednom delu njih, čak kada su na granici uvreda, moramo biti strpljivi i primati ih sa razumevanjem da ih šalju ljudi povređeni ograničenjima života koja su im nametnuta, koji svoje frustracije delegiraju na Akademiju jer negde zapravo uprkos svemu veruju ovoj kući. Budimo mudri i shvatimo kao maskirano poverenje i one prozivke koje nisu prijatne za čitanje. Naravno, to se ne odnosi na uvrede.
Postoji međutim, nerazumevanje savetodavne uloge SANU, koja se zasniva na naučnoj i umetničkoj metodologiji inherentnoj našoj kući — neshvatanja koje srećemo van, ali i u samoj SANU. Zaboravlja se da SANU u tim procesima ne donosi odluke, ali možda olakšava njihovo donošenje, uz česte optužbe za sporost.
Svi smo međutim, svedoci ubrzanja u gotovo svim vidovima života, sa ponekad neupotrebljivo kratkim reakcionim vremenom na raspolaganju — odluke se moraju donositi bez distance i sa sve manje razmišljanja, te čudne ljudske potrebe bez koje nema demokratije, inače “najsporijeg političkog poretka”.
* Nismo li upravo mi u posebnom problemu kada se suočavamo sa olako postavljenim zahtevima svetskih moćnika da neumesnom brzinom rešavamo vekovne probleme (Kosovo i Metohiju, na primer)?
* Šta je naša dužnost u definisanju prioriteta društva u kome živimo?
* Šta kao društvo sve žrtvujemo na modernom oltaru stabilnosti?
* Kako da se SANU prilagodi ovakvim okolnostima?
Drugo, još uvek smo u toku sada već neprijatno duge pandemije, čiju smo tragičnu cenu i sami platili. Neću da vas opterećujem amaterskim razmatranjima sociološko-psihološko-političkih aspekata ove pošasti, niti ću se usuditi da prognoziram da li će posle nje sve biti isto ili ne. Uz upečatljivije pesimističke prognoze, postoje mišljenja da ova pandemija označava kraj tržišne dominacije društvom, kraj hiperindividualizma i početak vraćanja svesti o međuzavisnosti (uz strah od okretanja autoritarizmu).
Prema tome, ova kriza, koja je previše toga razgolitila, u sebi možda ima i začetak šanse, pod uslovom da smo sposobni da je prepoznamo i potom eventualno iskoristimo. Na tom talasu naivnog optimizma, iskoristiću priliku da konstatujem kako su članovi SANU pokazali izuzetnu vitalnostu nastavljanju velikog dela planiranih aktivnosti, prilagodljivost novim tehnologijama i, bez prelaženja granica građanske pristojnosti u pridržavanju ograničenja, akademici su držali glavu Akademije visoko iznad površine vode — vreme pandemije do sada nije bilo vreme hibernacije i tišine. I ja imam potrebu da vam se na tome zahvalim.
Treće, teško je izbeći utisak da nas istorija iako nepozvana ponovo posećuje. Daleko prevazilazi svrhu ovog svečarskog obraćanja da čak i površno probam da imenujem probleme i iskušenja koja postoje ili sa kojima će se susresti i naše društvo i naš narod i naša država, ali ne zavaravajmo se, i civilizacija kojoj pripadamo u najširem smislu.
I dalje verujem da je jedini put Srbije, a na toj liniji i put naučnog i umetničkog delovanja SANU, inače danas uveliko relativizirano “osvajanje prostora demokratije i slobode”, prostora čiju ugroženost svedočimo “ovde i sada”. Ovom tvrdnjom međutim, nehotice i sam upadam u zamku jednoumlja — SANU bi verovatno najbolje vršila svoju ulogu kao dom alternativa i razmatranja različitih mogućnosti, ali za to je potreban ozbiljan i odgovoran dijalog.
Društvo jednoumlja odgovara unutrašnjem jednoumlju, koje se hrani mržnjom prema “neprijateljima naroda”. Prijatelje međutim, znamo!
Kraj istorije
Fuzaro sumorno zaključuje da na “svim nivoima dominira neka uboga i zabrinjavajuća beda promišljanja, svojstvena ovoj današnjoj tami sveta”, čije je crnilo takvo da vlada ravnodušnost i pred nestankom Boga i (pred nestankom) Ideala”. Oko nas su još uvek glasni oni kojima se priviđa “kraj istorije” i koji egzistencijalnu mučninu rasteruju mantrom “dosta sa tom prošlošću”. A ideja je veoma prosta: kolektivitete, ali i pojedince, treba uveriti da im zapravo i ne treba drugi svet osim postojećeg da budu sigurni “da ova (uboga) realnost iscrpljuje sve mogućnosti… i da budućnost ne može biti nego potpuno ostvarena sadašnjost koja se večno reprodukuje”.Svetski moćnici ustiju umazanih pekmezom, ali nažalost i domaća partokratska realnost, “pokušavaju da razvodne smisao pojma mogućnost i slatkorečivo nude hegemoni (ili autokratski model kulta), koji bi automatski, bez razmišljanja doživeli kao prirodan, izvan dometa kritike i mogućnosti promena”.
Svet se suočava sa nezapamćenom krizom društvene nejednakosti, razaranje prirodnog okruženja, globalnog nasilja i ekonomske destabilizacije. A evo i nas u tom svetu!
Procenjuje se da ukupno svetsko bogatstvo iznosi oko 255 triliona dolara, od čega SAD i Evropa poseduju približno dve trećine. Istovremeno, dve trećine ljudi u svetu živi sa manje od 10 dolara na dan, dok više od 1,3 milijardi ljudi živi od 1,25 dolara dnevno. I eto groteskne moderne razmere: naime, najbogatijih 1% čovečanstva je pre samo 4 godine kontrolisalo više od polovine svetskog bogatstva, najbogatijih 30% je posedovalo više od 95%, dok je preostalih 70% moralo da snađe sa manje od 5%. Nije stoga čudno da svaka deveta osoba uveče ide gladna na počinak (zvuči bezazleno dok se ne izračuna da se radi o 795 miliona ljudi), u svetu u kome se umesto raspodele, trećina proizvedene hrane baci ili uništi. U sred takvog scenarija, raslojavanje i njegove posledice nisu mimoišle ni Srbiju.
2016. godine je ukazano da vojna potrošnja iznosi 1,69 triliona dolara (neko izdašno finansira samoubistvo čovečanstva). Uporedo, zagađenost sredine takođe odnosi milione života. Suočavajući se sa ekološkom katastrofom i neprijatnim kašnjenjima, uključujući i ono naše, odbori i članovi SANU davali su i daju ozbiljan doprinos i suprotno od onih koji nam to ne praštaju, mi nemamo prostora za povlačenje od sopstvenog mišljenja.
Klimatski ratovi
Svet očekuju dramatične nestašice sveže vode i hrane, a time se otvara put za njihove derivate, tj. klimatske ratove i građanske nemire. I pred tim apokaliptičkim scenariom, Forbs magazin primećuje da investiranje u doba klimatskih promena može biti itekako profitabilno!
Da li je “nova realnost”, taj konfuzni koloplet očekivanih i neočekivanih kauzalnosti, samo pukotina u vremenu i prostoru koju je “otkrio” KOVID.
Srećko Horvat smatra, obzirom da apokalipsa ne mora da dođe sa velikim praskom, da se ona već dogodila i da živimo u “goloj apokalipsi” prvi put bez kraljevstva koje dolazi, te da nestanak homo sapiensa više nije tek marginalna pretnja.
U populizmu, koji nas zapljuskuje, simulacija različitih i ravnopravnih glasova i volja, izgleda da dovodi do toga da raznolikost polako ustupa mesto pravovernosti, koju društvene mreže više učvršćuju nego što preispituju, i to onoj za koju Orvel sarkastično kaže u svojoj 1984 da podrazumeva “da se ne misli, pa čak ni da se oseća potreba za mišljenjem”. Pravovernost u nedostatku kompetencije, ali često sa hipertrofisanim političkim instinktom preživljavanja, pribegava određenim obrascima, koji nisu novi i nepoznati, ali su možda nešto manje surovi. Ili se to samo varam?
Na primer, “nepotkupljivi” Robespjer, vođa kluba jakobinaca, čiju su tehnologiju sticanja moći opisali kao “despotizam mnjenja”, u svojim prečestim frenetičnim govorima razotkriva zavere (koje ponekad samo sluti ili ih jednostavno izmišlja) i kobno upire prstom na izdajnike, u koje će vremenom svrstati sve koji bespogovorno ne prihvataju njegov zanos i bes. Posle toga: giljotina! Ukratko, mi ili oni (to se nažalost kod nas čuje i u efemernim političkim obraćanjima, bez jasne definicije ko je to “mi” a ko “oni” — da li je podela zaista čvrsta ili se veštački pothranjuje?).
Frustrira činjenica da u našoj društvenoj entropiji nemamo mašte ni da zamislimo više od dva protivnika na sceni koja podrazumeva obračun, kao da se ne može misliti drugačije van kobnog srpskog dualizma, ili da se “Srbija ne može voleti na više načina”.
Razumeti svet u kome živimo…
Moramo konačno naći i način da razumemo svet u kome živimo, ali i kako da on razume nas. Jer, van tog okvira nema ni nas! U tome veliki doprinos može da pruži SANU, a kultura i nauka su verujem najbolji građevinski materijal za takve mostove. Geslo Pariske komune bilo je idilično: “svi ili niko”. U egzaltiranom egoizmu onoga što i sami nazivamo “bogatim svetom”, čujemo glasove: “nema dovoljno za sve!” Hajne Miler u tom kreščendu hipokrizije tačno uočava da “tako počinje selekcija”.
Gde smo i kao društvo i kao država u takvoj zlokobnoj selekciji?
I to je još jedno pitanje za SANU.
Možda je poslednji veliki zadatak u poslednjoj godini ove uprave da započne stvaranje Centra (ili nazovite kako hoćete) za strateška istraživanja pri SANU.
Zalutao sam i nehotice u prostore meni konstitucionalno bliske depresije ili u bar, moje subjektivno depresivno čitanje koje ni po kom osnovu ne treba uzimati zdravo za gotovo. Ali lagao bih vas ako bih rekao da tako ne mislim!
Prećutao bih takođe, ako vam ne kažem da svetlost u SANU sagledavam kroz prijem novih izuzetnih članova iz različitih oblasti nauke i umetnosti.
Ovim posao nije završen i naša dužnost je da razmišljamo šta još treba da uradimo da bi Akademija bila, kako naš ugledni pisac kaže, “poput Nojeve barke u kojoj su reči sačuvane od potopa”. Samo, moram pomalo cinično da sve nas podsetim na instrukcije koje je Noje dobio pre potopa: “I od svega živa, od svakoga tijela, uzećeš u kovčeg po dvoje, da sačuvaš u životu sa sobom, a muško i žensko neka bude”.
Novica Milić lucidno kaže da je “slobodan onaj ko je uvek spreman da započne” — hajde stoga da ovako ojačani započnemo novi ciklus ove kuće, uz dodatak koji ne treba smetnuti sa uma, da je iza nas gotovo dva veka tradicije započinjanja. Bar u započinjanju imamo mnogo iskustva. Svake tri godine optimizam bi ipak trebalo da odnese prevagu u SANU. Uz malu rezervu, koja je samo moja lična i stoga beznadežno subjektivna, neka tako bude i danas.
Da završim obraćajući se novoizabranim dopisnim članovima. Kao prvo primite zaista iskrene i zaslužene čestitke. Ali, već kao drugo, ne dajte da vas zavedu naši osmesi dobrodošlice, pogledajte nas u oči i videćete bar primese lisičjeg lukavstva. A opet začudo, malo ko vam se tako obradovao kao stari članovi ove kuće. Otkuda ti paradoksi?
Kuća slasti i časti
Prećutali su vam dragi prijatelji da je SANU najmanje kuća “časti i slasti” (ili bi bar tako trebalo da bude) i mi u vama vidimo one sa kojima ćemo pristupiti, kako to činimo svake tri godine, novoj preraspodeli poslova, odgovornosti i opterećenja — preraspodeli koja neće biti zasnovana na poštenju i ravnopravnosti! Već u mesecima koji dolaze nastojaćemo da vam na leđa stavimo što više tereta, a uz to ćete morati da slušate naše tužbalice i objašnjenja da naša leđa to više ne mogu da podnesu.
Kako na najbolji mogući način da obeležimo prijem novih članova, i kako da njima objasnimo značaj kuće u koju ulaze? Oprostićete mi na povojačenom rečniku, ali sećam se priče o nekoj kadetskoj vojnoj školi, gde su postrojenim kadetima u gluvo doba noći čitali imena njihovih prethodnika koji su poginuli u ratu. Možda bi i za sve nas (ne mislim samo na novoprimljene) i našu kapricioznu skromnost, bilo najkorisnije da se u ovakvim prilikama, uz neophodno strpljenje, pročitaju naglas onih više od 1400 imena u dugoj koloni srpskih akademika, koji su za otadžbinu poginuli u radu i, dodao bih, stvaranju. I ništa više! Jer, kada se čuju ta imena nastupa izvesno snebivanje, osećaj da smo na neki način slučajno, greškom u tom stroju i mi zalutali… I ponavljam, ko se od nas nije sumnjičavo zapitao: “Otkud ja ovde? Po čemu ja to ovde pripadam” možda nije ni zaslužio da bude biran. Ja se, da budem iskren, bez sigurnog odgovora to pitam već 22 godine.
Na kraju, strpite se samo tri godine, kada ćemo sada zajedno neke nove članove dočekivati sa osmesima dobrodošlice uz proplamsaj lisičjeg lukavstva u očima, pripremajući im novu preraspodelu poslova, odgovornosti i opterećenja, koja kao ni prethodna neće biti ni poštena ni ravnopravna! Počnimo odmah sa planiranjem dobrodošlice za one koji dolaze nakon vas — vi ste dragi novoprimljeni članovi zapravo već notorna realnost i više nema potrebe za daljim čestitkama.
Ipak, još jednom, dobrodošli!
