U izmišljenoj (ili naručenoj?) aferi SRPSKI TELEGRAF optužio general-pukovnika Nebojšu Pavkovića da je izdajnik i da je “prodao” svoje kolege generale i državni vrh Hagu i Karli del Ponte
Sve je laž osim kese “dolče vita”
Ko i zašto srpskom generalu — koji u Finskoj služi 23-godišnju zatvorsku kaznu izrečenu u Hagu zato što je branio Srbiju — smešta da je izdajnik?
Piše: Vladan Dinić
Nebojša Pavković (75), general-pukovnik u penziji, legendarni komandant Treće armije i Načelnik GŠ Vojske Jugoslavije u doba NATO agresije, danas je zatočenik Haškog tribunala u zatvoru Kalmakoski u Finskoj gde odslužuje kaznu od 23 godine zatvora. Dok se bori da mu se omogući prevremeni izlazak pošto je odslužio dve trećine kazne, u tabloidu Srpski telegraf (koji se lažno predstavlja da je prosrpski!), nenadano — bez razloga, bez ikakvih dokaza, ali i očito s mračnom pozadinom — napadnut bezočnim lažima bezinemog sagovornika i optužen da je — izdajnik.
Prema tvrdnji mračnog Srpskog telegrafa i anonimnog, očito i vrlo verovatno nepostojećeg sagovornika (koji je, navodno, u doba kada se priča odvija bio zadužen za saradnju sa Međunarodnim sudom za ratne zločine) general-pukovnik Nebojša Pavković, zarad navodnog i lažnog obećanja — da neće završiti u Hagu — “prodao svoje kolege Tribunalu“?!
- „Poverljiva dokumenta koja su bila osnov za kasnije haške optužnice Pavković je samoinicijativno odneo Zoranu Đinđiću, aktuelnom premijeru Srbije, i zauzvrat tražeći od predsednika Vlade Srbije obećanje da neće biti izručen, tvrdi sagovornik SF i nastavlja: u Đinđićevom kabinetu predstavnici Tribunala preuzeli su vojne tajne spakovanje u najobičniju crnu kesu a natpisom “dolče vita” koje je premieru Srbije predao“.
Zla namera ili epsko neznanje “ekipe” Srpskog telegrafa, pokazuje i činjenica da je Srbija pre toga, u Parlamentu usvojila Zakon o saradnji sa Tribunalom, zbog čijeg donošenja je ispred zgrade Skupštine Srbije, 11. aprila 2002. izvršio samoubistvo (umro je dva dana docnije) Vlajko Stojiljković, narodni poslanik SPS i bivši ministar srpske policije, te da je Srbija bila OBAVEZNA da dostavi Tribunalu tražena dokumenta.
Na ovu temu trebalo bi podsetiti da je Vojska Jugoslavije obelodanila ranije i knjigu dokumenata: „Primena pravila međunarodnog prava i oružnih sukoba“, koju je za štampu priredio novinar Ivan Marković i da su Karli del Ponte predate overene kopije tih dokumenata iz knjige.
- U to vreme bio je ogroman medijski pritisak iz sveta na VJ. Da bismo im zapušili usta objavili smo tu, po mnogo čemu, kapitalnu knjigu, posle koje se na kratko utišala medijska histerija. Lično sam radio na prikupljanju i sortiranju tih dokumenata, i ta dokumenta su u korist, a ne protiv Srbije, kaže pukovnik Goran Jevtović, bezbednjak VJ i blizak saradnik Generalštaba.
- Čujem da se u Hagu pojavio još jedan dokument — Zapisnik sa sednice Zajedničke komande, ali koji nije bio u dokumentima koja su predata Karli del Ponte, već su naknadno tamo dati, ne original naravno, koji imamo, već je neko na tom papiru nešto rukom dopisivao, pojašnjava Jevtović.
Taj dokument je Vojska Jugoslavije predala Goranu Milinoviću, šefu Kabineta predsednika Slobodana Miloševića i on ga je zaključao u sef.
- Taj dokument je i danas u sefu kaže tadašnji visoki državni funkcioner Nikola Šainović, i sam optužen i osuđen na višegodišnju zatvorsku kaznu u Hagu, koju je odlužio. I ta dokumenta nisu imala nikavu ulogu ni za mene, ni za druge optužene. Ne znam zašto i kome ovo treba u „Srpskom telegrafu“, kaže Jevtović.
Na ovu temu, u Srpskom telegrafu oglasio se i dr Vojislav Šešelj, s drugačijim objašnjenjem:
- Zoran Đinđić je tražio dokumenta od Nebojše Pavkovića, a nije tačno da mu ih je general nudio! A onda je Đinđić BEZ SAGLASNOSTI ijednog državnog organa to predao Haškom tribunalu, kazao je Šešelj.
I, navodno, na osnovu tih dokumenata su između ostalih na dugogodišnje kazne zatvora osuđeni generali Vladimir Lazarević, Dragoljub Ojdanić i tadašnji visoki državni funkcioner Nikola Šainović.
Da bi čorba bila gušća, a priča Srpskog telegrafa izgledala kao tačna, „Ekipa Srpskog telegrafa“ (dakle i novinari su anonimni) u paket s Nebojšom Pavkovićem upakovala je generale Momčila Perišića (koji je osuđen za davanje nekih poverljivih dokumenata CIA (u motelu “Šarić” na Ibarskoj magistrali) i načelnika Službe bezbednosti Aleksandra Dimitrijuevića, zagovornika ideje “da Miloševića treba zaustaviti dok ne napravi neko zlo”.
I ovo trpanje Pavkovića sa Perišićem i Dimitrijevićem u isti koš, pokazuje zlu i prljavu nameru Srspkog telegrafa prema Nebojši Pavkoviću. Jer, i vrapci znaju da su sve vreme NATO agresije (i posle toga) odnosi ove trojice bili, blago rečeno, nepodnošljivi… Čak je i u medijima bilo žestokih medijskih prepucavanja i niskih udaraca.
Na tekst je reagovao i Nebojša Pavković:
- Stvar je čudna, da ne kažem neku oštriju reč, ali da me sad i danas u Srbiji neko optužuje, a pride je anoniman — da sam ja izdajnik — naprosto je budalaština i glupost, kao i moje stavljanje u istu ravan s Momčilom Perišićem i Aleksandrom Dimitrijevićem. Uostalom, zar sama činjenica da sam ja — Nebojša Pavković — u zatvoru, osuđen na 23 godine, da sam odslužio dve trećine kazne, a da Tribunal ne reaguje i da me pusti, a ostali pobrojani na slobodi, govori više od svakog teksta“?!
— — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — —
Podsećanje: Svedok, 1021–22, 13.februar 2016.
“Generale Pavkoviću, dajte nam Mladića i Amerika će stajati iza Vas, a vi ćete napredovati…“
Kako je Pjer Rišar Prosper, američki ambasador za pitanja ratnih zločina, lični izaslanik predsednika SAD Džordža Buša, u pratnji ambasadora SAD u Beogradu Vilijema Montgomerija, usred Generalštaba, zahtevao od generala Nebojše Pavkovića načelnika GŠ da “proda i preda” generala Ratka Mladića Hagu i da ne brine o svojoj budućnosti — i kako je srpski general Danajsku ponudu odbio?
Evo šta je o tome “svedočio” u nedeljniku “Svedok”, u broju 1021–22, 13. februar 2016. pukovnik Goran Jevtović…
Vreme — rano proleće 2002.godine.
Mesto — Kabinet načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije na Banjici.
U punom jeku je demontiranje oružane sile pod komandnom palicom Vrhovnog saveta odbrane.
Vojska koja je iz sukoba sa NATO savezom izašla neokrnjena i sa vanserijskim borbenim moralom.
Glavna smetnja Zapadu za nastavak pokoravanja.
Bivši predsednik Slobodan Milošević, vrhovni komandant iz rata, posle kidnapovanja, već uveliko je u Hagu.
Pritisci da se nastavi saradnja sa tim monstrum-sudom se pojačavaju i omča steže.
Dolaze na red svi ostali koji su imali hrabrosti da brane slobodu, čast i dostojanstvo naroda, ali i međunarodni poredak.
Ne sećam se koji je dan bio tog proleća, ali sve drugo je ostalo u memoriji.
Do poslednjeg detalja.
Dobijam naređenje načelnika Generalštaba, general-pukovnika Nebojše Pavkovića, da se pripremim za sastanak u ranim večernjim satima, kako bih vodio zapisnik i bio u pripravnosti za eventualne sugestije i savete.
Saopštava mi da u iznenadnu posetu dolazi američki ambasador za pitanja ratnih zločina Pjer Rišar Prosper i to kao lični izaslanik predsednika Džordža Buša, u pratnji ambasadora SAD u Beogradu Vilijema Montgomerija?!
Poseta organizovana po odobrenju predsednika Jugoslavije dr Vojislava Koštunice i Vlade Srbije.
U šali se obraćam generalu Pavkoviću i kažem mu: eto prilike da rešimo sve probleme.
Nasmejao se.
Savršeno mu je poznato kako razmišljam.
Pjer Prosper je tih meseci, ali i nekoliko narednih godina, vedrio i oblačio. Bio je ključna figura za funkcionisanje Haškog tribunala. Otvoreno i bez diplomatskih rukavica prenosio je ultimatume američke administracije.
Su{tina pritisaka bila je — general Ratko Mladić i Radovan Karadžić moraju biti u Hagu, ili nema finansijske pomoći SAD od nekih 200 miliona dolara, nemogućnost aranžmana sa MMF i Svetskom bankom, nedostupan NATO program „Parterstvo za mir“ i onaj glavni — zaustavljanje procesa pristupanja Evropskoj uniji.
Negde oko sedam uveče dolazi američka delegacija pod posebnim merama bezbednosti. Na ulazu u salon za prijem gostiju dočekuje ih načelnik GŠ, general Nebojša Pavković…
Ni malo srdačno.
Izuzetno je ozbiljan, skoro namrgođen, protokolarno i hladno se rukuju. Prvi njegov direktan susret sa bilo kojim Amerikancem posle oružane agresije.
Delegacija zauzima pozicije. Unutra su, sa naše strane, pored načelnika Generalštaba, još jedan visokopozicionirani general iz vojnog vrha i moja pukovnička malenkost.
Sa američke, Pjer Prosper u pratnji svog ličnog sekretara, i Vilijem Montogomeri sa svojim sekeratrom.
Iskusno vojničko oko prepoznaje u onoj dvojici pratilaca prekaljene operativce CIA.
Početni tajac traje skoro minut, a onda kratka protokolarna dobrodošlica…
Gledam uporno Montogomerija, čoveka koji od petog oktobra izigrava okupacionog namesnika i ne mogu da verujem čemu prisustvujem.
Ne progovara ni jednu reč.
Nije prošlo mnogo vremena zapažam čak i nekoliko graški znoja na njegovom, sada već užarenom licu.
Pjer Prosper uzima reč: Saopštava da ga šalje predsednik SAD lično i da donosi konstruktivne predloge?!
No, pre toga kreće sa neočekivanim hvalospevima koje upućuje generalu Pavkoviću…Odaje priznanje za neverovatno hrabru borbu ’99-te, za pokazano znanje i umeće, za upornost. Veliča Vojsku Jugoslavije i naglašava da, bez obzira na neprijateljstvo, američka strana takvo držanje izuzetno poštuje i ceni.
Jedna od rečenica bila je: — Mi, Amerikanci, izuzetno uvažavamo narode koji vole slobodu, znaju da se bore i od takvog opredeljenja ne odustaju.
Punih osamnaest minuta govorio je bez prekida. Sve rečenice afirmativne i pune hvale.
Jedina zamerka generalu Pavkovi}u: bliskost sa Slobodanom Miloševićem.
Kada mu je general kasnije saopštio da je Miloševića upoznao tek sredinom 1998. godine, Prosper je ostao zabezeknut.
Procenio sam da tim podatkom nije raspolagao!
Montogomeri u problemu, videlo se to.
Sledi ključni deo monologa kada je Prosper saopštio da je glavni cilj njegovog dolaska pronalaženje optuženog generala Ratka Mladi}a i isporučivanje Hagu.
Pojasnio je značaj slučaja i izgovario gomilu fraza o neophodnosti krivičnog progona onih koji su počinili zločin protiv mira, zločine protiv čovečnosti i ratni zločin protiv ratnih zakona i običaja ratovanja.
Negde u tom delu izgovorio je doslovno sledeću rečenicu:
„Generale, informisani smo da vi znate gde se krije Ratko Mladi} i da vojska na čijem ste čelu njemu pruža podršku. Jasno nam je da jedino vi možete da nam ga predate. Generale, dajte nam Mladića i vi ćete napredovati. Amerika će stajati iza vas…“
Do kraja sastanka napred navedeno je izgovorio, sa neznatno izmenjenim redosledom reči, ukupno devet puta. Brojao sam i zapisivao.
Govorio je krajnje sugestivno, samo što nije tražio školsku tablu da nacrta predlog.
Ponuda klasičnog dila u američkom stilu. Onako kako samo oni to znaju i primenjuju širom sveta.
Bio je uporan i delovao je zaista ubedljivo. Negde posle trećeg ponavljanja, otvorio je tašnu i izvukao dokument na jednom listu papira pokazujući ga Pavkoviću, ali i ostalima.
Saopštio je da su to pisane garancije predsednika SAD, da je predlog ozbiljan i kao takav verifikovan.
I, zaista, na dokumentu je stajao potpis plavim mastilom za koji je Prosper tvrdio da pripada Džordžu Bušu.
Svi smo bili iznenađeni, pa i zaprepašćeni.
Pomislio sam — ili su nameračili da ga unaprede u zvanje maršala, ili će ga gurati na funkciju predsednika?!
Treće solucije nema!
Samo da prihvati ponudu i izda Ratka Mladića.
Pavković je uzeo reč, prvo u diplomatskom stilu… Naglasio je da u nadležnosti Vojske nisu hapšenja haških optuženika, istakao — da mu nije poznato gde se nalazi Ratko Mladić, da mu Vojska ne pruža pomoć, da ga je poslednji put video na stadionu „Čair“ u Nišu pre petooktobarskih događaja i da do sada on — Ratko, nije imao nikakve zahteve prema njemu lično, ili prema Vojsci.
Zatim je general Pavković govorio o problematičnom formiranju Haškog suda od nenadležnog organa Ujedinjenih nacija — Saveta bezbednosti, apostrofirao je da su optužbe za ratne zločine još problematičnije, a posebno one koje se odnose na prostor Kosova i Metohije gde se Vojska Jugoslavije branila od agresije i nije činila zločine…Da još uvek nije donet Zakon o saradnji sa Međunarodnim krivičnim sudom u Hagu.
Kraći nastup imao je i Vilijem Montgomeri.
Sastanak je trajao više od sat vremena. Amerikanci su bili uporni, i stekao sam utisak ubeđeni da veruju da će slomiti generala Nebojšu Pavkovića.
Ponuda je zaista bila velikodušna i potkrepljena opipljivim garancijama. Samo su jednu stvar zaboravili — o kakvom se generalu i čoveku radi!
Po završetku sastanka napisao sam detaljan izveštaj kako bi odmah bio upućen predsedniku Jugoslavije, dr Vojislavu Koštunici.
Odneo sam generalu Pavkoviću na pregled, i potpis.
Dok sam čekao da pažljivo pročita sadržaj izveštaja, pitao sam ga provokativno, onako, šeretski — pa da li je mogu}e da vi ne znate gde je Ratko Mladić?
I ne čekajući odgovor dodao — šteta, Amerikanac Vam je ponudio da budete predsednik Srbije, a vi ga otkačiste!
Podigao je pogled sa papira i izgovorio: dodaj mi tu pepeljaru sa stola.
Shvatio sam da je tražio kako bi me njome gađao.
Teška kristalna pepeljara.
Srećom odustao je i nekako se izvukoh.
Nekoliko meseci posle ovog događaja Nebojša Pavković je protivustavno smenjen sa dužnosti naćelnika Generalštaba.
Čekao sam ga u Kabinetu i prvo što je rekao po povratku iz Palate federacije bilo je, doslovno — smenjen sam i penzionisan zato što su Amerikanci zahtevali od Koštunice i on je to na sednici zvanično saopštio ostalim članovima VSO.
Kada je polazio u Hag podsetio sam ga na Pjera Prospera.
Nije reagovao.
Kada je osuđen na 22 godine zatvora, ponovo sam ga podsetio.
Amerikanci nikada ne zaboravljaju i teško praštaju.
Ako to ikada i rade.
*********
VSO pre podne odbio predlog Koštunice (2:1), u podne Koštunica penzionisao načelnika GŠ Nebojšu Pavkovića
Večera u “Zvezdara teatru”
“Svedok” je u to vreme, 2002., iz broja u broj, iz nedelje u nedelju, pisao o brojnim pokušajima predsednika Vojislava Koštunice da smeni generala Nebojšu Pavkovića, sa funkcije načelnika GŠ.
Neuspešno?!
I baš tada, kada je pre podne održana sednica Visokog saveta odbrane, pozvao me je moj dugogodišnji drugarj Nebojša telefonom:
- Nije uspeo Koštunica da me smeni, bilo je na VSO 2:1, protiv predsednika. Dođi večeras s Desom (moja supruga) u “Zvezdara teatar” da večeramo. Pozovi i tvog pukovnika, doktora Stevu Petkovića…
Odem kući, javim supruzi da ne sprema ništa za večeru i, reših da malo prilegnem…
Kad, u neko doba, popodne, opet telefon, i opet Pavko?!
Ja: — Šta je sad, dolazimo u devet, pitam i kažem!
Nebojša: — Dobro to što dolaziš, znaš li šta se desilo?
Ja: — Pojma nema, dremao sam.
Nebojša: — Penzionisao me Koštunica! Pali auto i dođi u Generalštab, držim konferenciju za štampu…
Pozvah taksi, da stignem malo ranije, da mi Neboj{a ispriča šta se to desilo i, kod kafane “Tabor”, “crče taksi”!
Izađoh iz taksija, doduše nisam platio vožnju, kad odjednom, negde iz pravca Smedereva, dolazi jedan crveni auto i “svira mi”…
Pogledah, za volanom, general Branko Krga, najbliži saradnik generala Pavkovića?!
- Jel kod šefa, pita?
Klimnuh glavom…
- Upadaj, idem i ja tamo…
Stigosmo u GŠ, u velikoj sali novinara ko pleve…Svi stigli!
Uđoh u Nebojšinu kancelariju, i tu puno; njegovi prijatelji, profesor Kosta Čavoški, pukovnik Jevta…iće i piće. Čavoški diktira novinama svoju izjavu kako je Vojislav Koštunica, protivustavno, smenio i penzionisao načelnika GŠ Nebojšu Pavkovića.
Nebojša ode na konferenciju za štampu, a Kosta Čavoški i ja nastavismo da se raspravljamo — da li je predsednik mogao ili ne da penzioniše Pavkovića…Ta rasprava i danas traje.
Završi se konferencija za štampu, Pavković je rekao šta je rekao i…
- Slušaj, dođi s Desom i Petkom na vreme, biće mnogo gostiju, biće tu ceo GŠ i drugi visoki oficiri, reče mi Nebojša.
Ali,đavo mi ne dade mira:
- Slušaj Pavko, ako bude više od desetoro ljudi, ja ću da platim ceo ceh, rekoh.
- Ti si blesav, svi su mi rekli da dolaze, i doći će! Spremi se da platiš debeo ceh.
- Dobro, rekoh.
* * * * *
Bašta “Zvezdara teatra”. Tačno 21 sat! Nebojša sa suprugom, ja i Steva Petković sa suprugama, Pera Kobra i još jedan visoki oficir sa suprugom, i Nebojšin kum.
Devetoro nas!
Nema desetog, ni jedanaestog!!
* * * * *
Posle nekoliko dana, pita me Pavko: Da te pitam, kako si znao da neće da dođu, a čvrsto su mi obećali?
- Da ti kažem. Znam ljude, i, veruj mi oni su iskreno mislili da će da dođu na večeru. Ali, kad su stigli kući i rekli da si smenjen, njihove supruge, koje su inače uvek pragmatične, upitale su: ko će umesto njega? I, još važnije: ko će u njegovu vilu?! I tu je bio kraj njihove čvrste odluke da dođu na večeru.
* * * * *
Istina, bio je deseti “gost” na večeri u Zvezdara teatru.
Samo, skrivao se u žbunju. I slikao ko je s Pavkovićem!
PS: “Ulovio ga je” Pera Kobra, i priveo za stol za kojim smo večerali!
- Jel si moj, ili Acin?! (general Aco Tomić, Koštuničin bezbednjak u to doba, koji je i sam uskoro prošao kao Nebojša. Smenjen je!)
Fotograf: — Pa, šefe, ja…
Nebojća: — Sedi, jedi i pij, i daj nam slike kad ih napraviš…
Tako je to bilo, juna leta gospodnjeg 2002. godine.
Vladan Dinić — Dinja
