Narodne grupe koje su doživele sudbinu da postanu manjinske
U EVROPI BEZ ZAŠTITE AUTOHTONIH PRAVA
Zbog čega Evropa ne želi da zaštiti (niti da proširi) prava autohtonih naroda koji su spletom okolnosti postali manjina u novonastalim državama?
Piše: Vlastimir Vujić (Budimpešta)
U skoro pola evropskih zemalja većinski narodi i nacionalne manjine činili su (i čine) brojne međusobne ustupke i kompromise, dolazeći do određenih modela suživota iako ni jedni ni drugi nisu olako pristajali na njih već su oni uglavnom rezultat spoljnog pritiska, a retko posledica sopstvene spremnosti na ustupke.
Tri pristupa nacionalnom identitetu manjina
S obzirom na stav prema manjinama, evropske države mogu se podeliti u tri grupe.
U prvoj grupi su države koje zastupaju ustavni princip jedinstvene nacije i ne priznaju svojim građanima nikakvo drugo etničko poreklo osim pripadnosti jedinstvenoj naciji. Karakteristični primeri su Francuska, Bugarska i Mađarska, koje ne priznaju kategoriju nacionalne manjine.
U drugoj grupi su države koje svoje etničke zajednice ne dele na većinske i manjinske, te i one, stoga, nemaju kategoriju — nacionalna manjina. Ove zemlje imaju samo građane koji govore različitim jezicima, zbog čega im se, u prvom redu, omogućava korišćenje njihovog (maternjeg) jezika i na taj način se sprečava diskriminacija. Takve su skandinavske zemlje.
Treću grupu država čine one koje poznaju pojam većinskog naroda i kategoriju nacionalne manjine, bez obzira na to kako je oni službeno nazivali. U ovu grupu ubrajaju se brojne evropske države u tranziciji, ali i pojedine zemlje EU kao što je Austrija.
Pravni okvir postoji
Zašto, iako je danas sve vidljivija potreba za usvajanjem jedinstvenog evropskog dokumenta o statusu manjina, čije principe bi članice EU morale da ugrade u svoju nacionalnu politiku — Brisel već više od dve decenije nije napravio ni jedan korak napred?
Neizbežno pitanje — zbog čega Evropa ne želi da zaštiti (niti da proširi) prava autohtonih narod(nos)nih grupa koje su doživele sudbinu da postanu manjinske (dve najbrojnije grupe koje su ostale izvan matice u centralnoj Evropi su Mađari nakon raspada Austrougarske monarhije, i Srbi posle raspada SFRJ)?
A pravne norme već postoje. Reč je o Okvirnom sporazumu o zaštiti nacionalnih i etničkih manjina Saveta Evrope (koji u prvom redu štiti individualna prava), potom o Povelji o regionalnim i manjinskim jezicima (koja štiti ključni element identiteta — maternji jezik), i o Povelji o samoupravama (koja nudi političke, ekonomske, kulturne i pravne okvire ograničenog samoupravljanja).
Prema desno-konzervativnim mišljenjima lobista Evropske narodne partije (čiji korpus u Evropskom parlamentu ima većinu), zaštita nacionalnih manjina treba da ostane isključivo u delokrugu nacionalnih država. Stranke leve orijentacije tvrde suprotno. Može, naravno, da se prihvati i regulativa specifična za svaku zemlju, međutim, Evropska unija mora da odredi obavezne osnovne principe čije poštovanje od članica, jednostavno, treba da iznudi.
Primena unijskih principa
Ti principi bi, kako tvrde evroparlamentarci leve opcije u Briselu, trebalo da uključe sledeće stavke:
Pitanje nacionalnih manjina nije unutrašnja stvar država nego evropska stvar. Zaštita manjina, jedan od zaloga mira i očuvanja stabilnosti, posebno je važna u današnjoj Evropi. U nekim delovima Starog kontinenta poštovanje ljudskih prava dobro funkcioniše, međutim, u drugim delovima Evrope pravni propisi (uglavnom) ne funkcionišu ili samo delimično štite manjine i na taj način one su izložene samovolji većine. Propisi imaju malu efikasnost usled čega je broj osoba koje žive kao pripadnici autohtonih manjina znatno smanjen.
Osnova zaštite nacionalnih manjina je pravo na identitet. Pojam identiteta, pošto izražava pripadnost, širok je i važan i podjednako se odnosi na pojedince i na zajednice, te su manjinama podjednako potrebna i individualna i kolektivna prava (što, nažalost, i dalje nije agenda Brisela). Generalno upotrebljavani izraz „osoba koje pripadaju nacionalnoj manjini“ upućuje na pojedinačna, a ne kolektivna prava. Jezička prava, kao i pravo na nastavu na maternjem jeziku — predstavljaju ključni element u zaštiti nacionalnih manjina i važan deo kolektivnih prava.
Nacionalne manjine koje žive na teritoriji neke zemlje Evrope jesu sastavni deo te države. Tokom istorije državne granice često su se menjale i mnoge nacionalne zajednice dospele su u položaj manjine. Vekovima živele su na istoj teritoriji gde se i danas nalaze, tu je njihova kultura, tradicija, vera. Na taj način doprinele su razvoju svog zavičaja, doprinoseći i bogatstvu univerzalnih evropskih vrednosti, kulture, bez obzira na vlast koja je dominirala na njihovoj teritoriji tokom istorije. Ovakve zajednice ne bi trebalo nazivati manjinama koje žive zajedno s većinom, nego narodnostima koje predstavljaju sastavni deo države u kojoj žive.
Izuzetak za Srbe
Pravo na identitet je jedno od osnovnih ljudskih prava. To pravo — kada je o manjinama reč — nejednako se ostvaruje širom Evrope. Nažalost, Srbi su primer kako izgleda kada se nacionalni identitet jedne zajednice krši,i to usred Evrope.
Pogledajmo samo status i probleme Srba u Hrvatskoj koji se decenijama suočavaju sa sistematskom diskriminacijom i pritiskom da nestanu. U prilog neravnopravnom položaju jednog naroda svedoči i ophođenje crnogorskih nacionalsta prema Srbima u Crnoj Gori, kao i pritisci kojima je izložena srpska zajednica na Kosovu i Metohiji, kao i sistematsko gušenje Republike Srpske u kojima se umanjuju prava za 1,2 miliona Srba.
Naravno, oni isti glasnogovornici o tome da su manjinska identitetska pitanja “evropska pitanja” a ne državna, uporno ćute kada je o tretmanu Srba reč.
