Intervju: Akademik, dr Dragan Simeunović, profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu:
UMETNOST ILUZIJE — LEPOTA PRIVIDA
Piše: Vladan Dinić
Akademik, dr Dragan Simeunović, profesor na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, gde predaje Istoriju srpske političke misli, koju je utemeljio kao naučnu dosciplinu u poslednje dve godine svojim kapitalnim knjigama (objavio ih je ukupno 26!) dao je veliki doprinos srpskoj političkoj misli kao i istoriji.
Njegove knjige, “ISTORIJA SRPSKE POLITIČKE MISLI / novi vek” — (u izdanju ugledne izdavačke kuće “Pravoslavna reč” iz Novog Sada), UNIŠTAVANJE I PRISVAJANJE KULTURNOG NASLEĐA — od Luvra do Kosova i Palmire (u izdanju JP „Službeni glasnik“ u koautorstvu sa svojim kolegama (Renata Samardžić, istoričar umetnosti, politikolog Danijela Nešić i prof. dr Mina Zirojević sa Instituta za uporedno pravo) i nedavno objavljena “POLITIKA KAO UMETNOST ILUZIJE” (koju su objavili “Matica srpska”, “Prometej” i Centar za kulturne integracije), ovogodišnji je dobitnik nagrade Grada Beograda „Despot Stefan Lazarević“ za najbolje delo iz društveno-humanističkih nauka, ostavili su veliki utisak.
Zasluženo!
Njegove najpoznatije knjige na srpskom jeziku su: “Iz riznice otadžbinskih ideja”, “Političko nasilje”, “Novovekovne političke ideje u Srba”, “Nacija i globalizacija”, “Terorizam”, rpska državotvorna misao” i “Uvod u političku teoriju”, a na stranim jezicima: “Le nouvel ordre mondial et l Etat nation”, Paris-Guernes. Dialoge, France, 1996, “The Serbian Collective Guilt”, 2007., “Nessuno sia escluso”, Bologna, Italija 2009, i “Nacia i globalizam”, Moskva 2013, knjiga “Terorizam i komunikacija”, čiji je koautor nagrađena je 2015. godine prestižnim međunarodnim priznanjem za dostignuće iz nauke i kulture “Unity of The World”. Član je više inostranih akademija nauka, a u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti je sekretar Odbora za društvenu i filozofiju.
Autor je više TV i radio serijala i emisija za naučno-obrazovni program RTS od koji je ogromnu gledanost imao serijal — “Političke ideje u Srba”, kao i pozorišne drame koje su igrane u Tetru “Zvezdara”, SKC-u i u Pozorištu u Kragujevcu…
Srpska politička misao ispred svog vremena!
U intelektualnoj zajednici Srbije (Beograda?!) — čestitost, integritet, obrazovanje, obraz, znanje, poštenje… često su ne baš preterano važni… ali te dečije bolesti da isključivo svojim radom, znanjem i javnim delovanjem, (naravno i kroz Vaše kapitalne knjige) pomalo zbunjujete “intelektnu čaršiju”, koja bi jedva čekala u “sačekuši” da Vas ospori po bilo kom osnovu?!
Dragan Simeunović: Nije da nisu pokušavali i pokušavaju i dalje, ali verujte mi na reč i osećaj, da onaj ko pre svhati da je u nas Srba to — tako, onda vam je lakše…
Mogućnost iluzije se zasniva na čovekovoj potrebi da veruje u sebe, u ideje i ljude kao da su savršeni, iako zna da takvi ne mogu biti, ali lepota privida pomaže da se lakše živi.
Svedok: Imam, naravno seriju pitanja za Vas, ali prvo da krenemo od Vaše poslednje, rekao bih filozofske knjige, “POLITIKA KAO UMETNOST ILUZIJE”?
Dragan Simeunović: Zbog ovog dela ovogodišnji sam dobitnik nagrade Grada Beograda „Despot Stefan Lazarević“ za najbolje delo iz društveno — humanističkih nauka… istina, pre toga bila je u užem izboru za nagradu „Nikola Milošević“…
Svedok: Vratićemo se na umetnost iluzije, ali moramo da čitaoce podsetimo na Vaše kapitalno delo — ISTORIJA SRPSKE POLITIČKE MISLI / novi vek
Dragan Simeunović: Želeo sam i nadam se da sam uspeo da u knjizi obuhvatim ključne ideje srpskih mislilaca, javnih delatnika, oficira, crkvenih ljudi, ne samo o obliku i granicama srpske novovrkovne države već i njenom društvenom sadržaju, svejedno da li se radi o ispunjenosti društva toleraljncijom ili slobodama…
Svedok: U knjizi navodite brojne ličnosti, očito da Vam izvorni kriterijum nije bila merljiva politička veličina, već veličina i značaj ideje?
Dragan Simeunović: Dobro ste uočili. Zato su na stranicama zastupljeni i veliki i “mali” i poznati i “nepoznati”, neki koje i dan danas slavimo, ali tu su i oni koji su sasvim nezasluženo zaboravljeni… Pokušao sam da istaknem ono bitno u političkim idejama i delima što se može shvatiti i označiti kao specifičan doprinos srpskoj državnotvornoj misli novog veka, veka koji je u drugim , prosvećenijim i slobodnijim sredinama zaživeo ranije, a u Srba kasnije…
Svedok: Ne čini li Vam se da je ova knjiga, po meni postala je veliki izazov i putokaz našim brojnim istoričarima — autorima — piscima — kako i na koji način bi trebalo pisati o istoriji, znanim i neznanim velikim ljudima prohujalih vremena, ne težeći internet klikovima, lažnom rejtingu ili prenaduvanim tiražima…
Dragan Simeunović: Pa, baš i nisam siguran. Evo, pre neki dan u jednom beogradskom nedeljniku sam, onako usput, pomenut, kako se moje knjige uvek uzimaju u otkup za biblioteke Srbije, a između redova da me država protežira… Narvno, to je potpuna besmislica. Mogao bih da razumem da kritikuju moje delo, da osporavaju nešto, ali ovako — bez ikakve kritike ili zamerke Vam udaraju šamare…
Svedok: Ova knjiga je, čini se, nadgradnja knjige “Novovekovna politička ideja u Srba”, objavljena pre decenije i po?
Dragan Simeunović: Po svom vremenskom obuhvatu knjiga predstavlja mozaik promišljanja značajnih ljudi u Srba, a u periodu od 17. veka pa sve do pred sampočetak Drugog svetskog rata. Zbog svojih političkih snova o državi svih Srba mnogi od njih izgubiće slobodu ili glavu, ili kako to najčešće biva — neće dočekati da vide svanuće i zoru svog sna? I upravo zato je ova knjiga i posvećenja svima njima kao skroman duhovni spomenik njihovom ogromnom zajedničkom delom, ali i svima drugima, i slavnim i neznanim, koji su manje ili ili više težili obnovi i učvršćivanju srpskog ili jugoslovenskog države kao srpske zajednice sudbine…
UMETNOST ILUZIJE
Svedok: Mora da Vas je nešto dugo “tištalo” — otkud i čemu sada filozofska o umetnosti iluzije?
Dragan Simeunović: Ljudi vole iluzije, čak su im one i neophodne. Da bi lakše podneli stvarnost čoveku je potrebna iluzija. Često imamo iluzije da smo dobri, pametni ili pak moćni… Istina, iluzija može da bude privid, može biti i obmana.
Svedok: San o moći je, priznaćete — moćna iluzija. Ali, kad se razdani i kad shvatimo — ko smo i gde smo, onda…?
Dragan Simeunović: Kad smo nedavno razgovarali na tu temu, i kad Vam Vaš mobilni odjednom zanemi, kad se oni koji su Vas vukli za rukav, zvali i u nedoba, jednostavno zaborave Vaš broj, onda se Vaša iluzija o Vašoj moći ili Vašoj neophodnosti sruši kao kula od karata…Ali, i to je život!
Svedok: Tokom života imamo mnoštvo iluzija, ali one, čini se, nisu nigde tako prisutne kao u politici?! Ili preciznije: nigde nema toliko obmana kao u njoj?
Dragan Simeunović: Iluzija je ono što doživljavamo i vidimo kao da JESTE, iako znamo da NIJE. Razlika između mađioničara i političara je pritom u tome što mađioničari ne raspolažu silom koju ima politika pa se često moramo iz straha pretvarati da verujemo u neku iluziju koju nam političari predstavljaju kao svoj uspeh iako nam je jasno da je reč o obmani.
Svedok: Kad je reč o političkoj iluziji imamo samo pravo, ali ne i stvarnu mogućnost provere. Već i sama namera da se nešto u politici proveri kao istinito ili ne, može biti doživljena kao težak greh.
Dragan Simeunović: Umetnost građenja (i održanja) političkih iluzija je tolika da možemo govoriti o politici kao svojevrsnoj umetnosti iluzije. Iluzija je tu da nas “natera” da verujemo da se naša politička i društvena realnost može drastično unaprediti u odnosu na realne mogućnosti unapređenja.
Svedok: Da bi se to ostvarilo, potrebna je vera, čime se iluzija, od elementa ideologije, pretvara u svojevrsnu religijsku nadgradnju! Mislite da iluzija uziji pomaže to što se čini da ima onu dozu čudesnsne moć, koja je zapravo nerealna?
Dragan Simeunović: Po načinu konstituisanja sebe kao samoiluzije, politika jeste umetnost, ali po svojoj svrhovitosti ona — zapravo — to nije… Kod prave umetnosti sjaj nikad ne predstavlja prost privid i opsenu, i dok njen duh isključuje obmanu…
Svedok: Politika se nikad do kraja ne može prihvatiti kao istinska umetnost, već samo kao umetnost iluzije…
Svedok: Da li ta nemogućnost provere ,,drži,, političku iluziju duže u životu, ohrabruje, snaži?
Dragan Simeunović: Izuzetno važno svojstvo iluzije je da nije namenjena proveri i da je, baš kao i sve druge stvari koje su vezi sa verom i verovanjem, teško proverljiva. Kada bi iluziju pravili lako proverljivim, one bi, u sudaru sa iskustvom, brzo i trajno izgubile svoju draž…
Svedok: Za njih je jedino važno da ona služi cilju?
Dragan Simeunović: Kao i kod mađioničara, kod političkih iluzionista je veoma izražen pokušaj da publika gleda u pogrešnom pravcu, i da vidi samo ono što iluzionista želi da bude viđeno.
Svedok: Bavite se i iluzijom elite?
Dragan Simeunović: Svaka država podsticala je seriju proizvodnju elita velikim kulturnim projektima, počev od filmova, muzičkih i filmskih festivala, pa sve do sistematskog građenja književnih veličina sa tendencijom njihovog plasiranja u inostranstvu.
Svedok: Da se varatimo sebi: Šta kažete za naše “elite devedesetih”?
Dragan Simeunović: Elite su početkom 90-ih nestale kao i duh toga vremena! Danas elitu u Srbiji, opet, kao i svuda, čine političari, ali i novopečeni bogataši, kao i estradni svet koji je po svojoj mentalnoj konstituciji daleko bliži prostituciji i kriminalu nego umetnosti.
Svedok: A gde su naučnici, pisci, novinari, stvaraoci u kulturi?
Dragan Simeunović: Praktično su, gotovo potpuno nestali iz sfere koja pripada eliti! Žive u nekom svom zatvorenom mikrosvetu… Čini se da je taj ostatak kulturne elite uglavnom sklon da ćuti, iako je bliže istini da ona zapravo ne dobija pravi prostor da nešto kaže, sem ako hoće da govori o politici. Medijski prostor namenjen istinskoj eliti popunili su sociopatološki likovi iz raznih realiti šoua, politički skandalmajstori i bahati bogatuni…
Svedok: Ali, zar to nije, u neku ruku i “svetski trend”?
Dragan Simeunović: Na sve to je još nadošla globalizacija koja nudi globalne veličine i njihova dela na tacni, a ignoriše sve što je lokalnog, a pogotovu od nacionalnog značaja. Opada broj istinskih intelektualaca, onih odista velikog formata. Umesto njih imamo poplavu kvaziintelektualaca.
Svedok: Često smo, ranije, razgovarali o nametanju kolektivnice srpskom narodu?
Dragan Simeunović: Ne manje pogubna po ovaj narod, a to je istorija pokazala, bila je, a u neku ruku i ostala iluzija jugoslovenstva… To je samo još jedna potvrda više da je politika u znatnoj meri jedna velika iluzija… Jer lep san je kao lepa bolest — ostavlja tragove u duši, a teži da se obnovi u ime nestvarne i opasne lepote bunila…Dakle, malo realnost, a malo iluzija.
Svedok: Pojasnite. Kada pričamo o iluziji kolektivne krivice, pod njenom koprenom smo bezmalo već više decenija?
Dragan Simeunović: Ako su Jevreji postali nedodirljivi, ako buržoazija opet vlada nadživevši revoluciju, ako su Nemci ponovo velika sila Evrope, ni Srbima se u budućnosti ne mora pisati tako rđavo, ukoliko budemo uspeli da izvučemo neku pouke iz svog i tuđih primera, kao i da žig krivice, s vremenom, pretvore u istorijski često profitabilnu prednost žigosanih.
Svedok: U Vašem delu nezaobilazna je i iluziju — rusofilstva?!
Dragan Simeunović: Svaki mit, pa i mit o Rusiji u Srba, ima dimenziju iluzije. Suština tog mita je da su Rusi, u zamenu za ljubav, uvek u obavezi da pomognu Srbima. Taj mit je održavalo i podržavslo i to što su često neprijatelji Srba bili i neprijatelji Rusije, te ih je to geopolitički racionalno upućivalo jedne na druge i neretko preplitalo njihove nacionalne i političke sudbine.
Svedok: Ipak, prateći medije u Srbiji, od kojih mnogi nisu srpski, sem što bitišu ovde, čini se primetna promena kursa uređivačkih politika?
Dragan Simeunović: Svako neispunjenje često nerealnih želja Srba i Srbije dovodilo je pak do frustracije i formiranja plodnog tla za usvajanje negativne slike o Rusiji, što je korišćeno u partijskim i ideološkim borbama u Srbiji. Zapravo, stare slovenske poslovice ukazuju da su sloga i ljubav među braćom uvek najveći onda kada su
im računi čisti. Poslovice pritom ništa ne kažu o tome kako to postići kada je neko od braće mnogo slabiji.
Svedok: U jednom poglavlju pišete o uticaju političke iluzije na podaničku svest jednog naroda. Razmatrate i ,,beskrajnu iluziju o svemoći državnika i države,,?
Dragan Simeunović: Davanje božanskog obeležja političarima nije prisutno samo u starim, već u svim vremenima. Na primer, kada je reč o besmrtnosti vladara, zar nisu u SFR Jugoslaviji mnogi, “do juče”, odista verovali da će “najveći sin naroda i narodnosti”, veliki iluzionista Josip Broz Tito — “živeti većno” i da ne može da umre?!
Svedok: Šta je to, kad je reč o politici — trajno izvorište iluzionizma?
Dragan Simeunović: Politika gradi sebe kao iluziju koja mora biti ne samo prihvaćena, nego i objašnjena kao najbolja mogućnost realnosti… Uopšte, po načinu formiranja sebe kao samoiluzije, politika jeste umetnost, ali po svojoj svrhovitosti ona to nije…
Svedok: Važan činilac politike kao umetnosti iluzije je, čini se, stepen njene idejnosti…
Dragan Simeunović: Ukoliko je iluzija više bezidejna, utoliko je više obmana. Tek idejnost omogućuje privid kao oblik egzistiranja iluzije.
Svedok: Moć, sila i nasilje su, a na žalost imamo nebrojeno dokaza za to kroz istoriju ljudske civilizacije, oslonci političke iluzije. Možete li da provirite u budućnost?
Dragan Simeunović: Kada u narodu, vera u one političke iluzije počne da slabi, oni posežu za silom, čineći nasilje kako bi pokazali svoju moć i tako zadržali vlast. Tada na delu imamo „privid privida” jer se uplašene mase pretvaraju da veruju u iluziju o vrednosti vladajućih, iako je ona već posve istrošena.
Svedok: Dakle, moć iluzije je “presušila”, ali ima i drugih sila moći?”
Dragan Simeunović: Umesto snagom iluzije, vlast opstaje snagom materijalne sile. Kad je reč o budućnosti teško je poverovati da će se išta značajnije promeniti na ovom planu jer je volja za moć najveća od svih vrsta pohlepe.
Svedok: Jedno od poglavlja Vaše knjige naziva se,,Demokratija i sloboda — da li su stvarno moguće?,,
Dragan Simeunović: Razum i tolerancija su nas, kao vrstu, podučili da bi naša sloboda trebalo da stiže samo do granice nenarušavanja slobode drugog. Sve drugo je samo iluzija slobode.
