Usponi, posrtanja i padovi srpske intelektualne elite od Društva Srbske Slovesnosti (1841) do Srpske akademije nauka i umetnosti danas
Vlast najveći izazov i najopasnija „droga“ za srpskog intelektualca
Piše: Bojan Drašković, istoričar
Ako se Francuska akademija uzme kao svojevrsni uzor evropske akademije i uporedi sa srpskom najvišom naučnom, umetničkom i kulturnom ustanovom istovetnih zadataka i ciljeva, razlike su uočljive. Francuska akademija ima 40 članova, a naša oko 150, francuski akademik može to da postane tek po nečijem fizičkom odlasku, a naš na kraju trogodišnjeg izbornog ciklusa. Član Francuske akademije mora u svakom segmentu svog bića da bude Francuz, po duhu, karakteru. Iako ne mora ni rođenjem ni religijom da pripada Francuskoj, francuski akademik je predstavnik Francuske, on je Francuska i njegova misao, ma koliko slobodna, mora živeti za tu zemlju, taj narod, taj jezik i tu kulturu. Ne pamti se nijedan francuski akademik koji nije bio privrženik Francuske; on je po sâmoj prirodi stvari sveštenik njenog duha i nosilac njene kulturne misije.
Ako bi se malo bolje pogledao istorijat srpske akademije (SANU), u prošlosti bi se svakako mogli pronaći uzorni sinovi otadžbine, intelektualne i duhovne veličine, dostojni predstavnici srpske pameti. Ali u komunizmu i njegovom austromarksističko-habzburško-vatikanskom obliku zvanom titoizam, sve pozitivne nacionalne tendencije počele su da kopne ili da se izvitoperuju.
Danas se srpske velmože i vlastodršci svim silama trude da sebe i narod kojim vladaju ponize do mere koja se graniči s kolektivnim duhovnim samoubistvom, odnosno s potpunim kulturcidom
Da se podsetimo: prvu nacionalnu akademiju nauka formirao je još davne 1635. godine kardinal Rišelje. Ideje i ciljevi prve nacionalne akademije do danas su ostali nepromenjeni: pisanje rečnika francuskog jezika i ujednačavanje francuske nauke i kulture. Na taj način, Rišelje je počeo da uvodi standardizovani francuski jezik u javni život i književnu upotrebu i da duhovno homogenizuje kulturno prilično raznorodne delova francuske države i njene različite dijalekte.
Tako je, tokom vremena, došlo do stvaranja jedinstvene francuske nacionalne svesti na osnovi jedinstvenog jezika i jedinstvene kulture, što je kao krajnji rezultat imalo nastanak francuske nacionalne države koja će svoje duhovno i političko uobličenje doživeti tek u 19. veku, posle Francuske revolucije i Napoleonovih ratova. Međutim, i pre revolucije, tokom 18. veka, u vreme epohe prosvetiteljstva, kada je nastala čuvena Enciklopedija, Francuzi su stekli glas najkulturnije evropske nacije a francuski jezik se ubrzo zatim ustoličio kao jezik evropske diplomatije, postepeno potiskujući dotad korišćen latinski jezik. U to su vreme francuski standardi u kulturi, umetnosti i modi postali sinonimi vrhunskog ukusa i smatrani su za najviše domete evropskog duha. Tako je genijalna Rišeljeova ideja nacionalne homogenizacije francuskog naroda putem jednog jezika i duhovnog zajedništva tokom vremena postigla izvanredne rezultate. Ona je ne samo duhovno ujedinila i stvorila francusku naciju, nego je toj istoj naciji omogućila kulturnu ekspanziju i kulturni imperijalizam svoje vrste, koji je dominirao evropskim kontinentom sve do početka 20. veka.
Rišeljeova ideja, i njena praktična primena — stvaranje i podsticanje rada Akademije — bila je više nego dalekovida. Ona je dobar primer izvanredne političke strategije, gde su kultura i duhovna baština jednog naroda uspele da definišu i trasiraju puteve praktične politike. Rišeljeova genijanost je u tome što je on, kao jedan od retkih duhova svoga vremena — u tom smislu svakako mu je mogao parirati jedino Frensis Bekon u Engleskoj — shvatio da je kultura moćno oružje. Stvorivši Francusku akademiju on je svojoj zemlji i svome narodu obezbedio kulturnu prevlast nad ostalim narodima u Evropi i omogućio joj ekonomsku i političku moć.
Rišelje dobro je znao da su kulturne i duhovne vrednosti jednog naroda njegovo neprocenjivo blago i stvarna politička snaga bez koje ne može opstati u svetu surove i bespoštedne međunarodne konkurencije u kojoj često vladaju zakoni džungle, gde jači, agresivniji i životno snažniji elementi gutaju i uništavaju sve što im se nalazi na putu, a što smeta njihovim interesima i namerama. Francuzi su, u vreme Luja XIV, uz pomoć jezika i kulture uspeli da poraze Habzburge, čije su zemlje od početka 16. veka (tačnije 1519. godine) gotovo sa svih strana okružavale Francusku i gurale je na mesto evropske periferije. Uz pomoć knjige, jezika i književnosti, Francuska je od kandidata za marginu postala centar Evrope i tadašnjeg sveta, mesto gde se stvaraju standardi ili, današnjim rečnikom — „evropske vrednosti“.
Zbog toga ne treba istrajavati u zabludi da kultura i rad na razvoju i očuvanju duhovne baštine nemaju nikakavog praktičnog smisla.
Takva ideja, u današnje vreme poprilično raširena u glavama ljudi koji se, na žalost, pitaju i odlučuju o mnogo čemu, po svojoj prirodi krajnje prizemna, primer je opasne zablude. Ali ni ona nije slučajna. Jer, kako je Rišelje stvarajući Francusku akademiju stvarao francusku naciju, tako je naciju uvodio na središnje mesto evropske istorije. Sledeći taj put u obrnutom smeru, današnje antinacionalne globalističke snage, obesmišljavanjem i banalizacijom duha, pokušavaju svim sredstvima da zatru bića nacija i da nacionalne države pretvore u neokolonijalne protektorate, gde će vladati uz pomoć multinacionanih korporacija i „nevladinih“ organizacija.
Globalistička odnosno internacionalna revolucija počela je odavno i ima duboke korene u istoriji. Današnji globalisti, u želji za svetskom dominacijom, na sve načine pokušavaju da rastoče nacionalne institucije pojedinih država — tradicionalne čuvare duhovne baštine jednog naroda, kako bi se na što efikasniji način izvršilo preumljivanje i zatiranje nacionalnog identiteta i državnog suvereniteta, očuvanog kroz kolektivnu svest naroda o posebnosti i pravu na slobodu i samostalni politički, kulturni i ekonomski razvoj.
U tom masovnom zatiranju tradicionalnih vrednosti naroda, umesto kulture sećanja neguje se — zaborav, a umesto kontinuiteta življenja nameće se — diskontinuitet. Država i nacija grade se kao „Skadar na Bojani“.
Bez čvrstog temelja one postaju mesto opšteg nereda i društvenog haosa, mesto stalnih simulacija promena, gde vladaju primitivni instinkti i niske strasti, razni kompleksi, … mesto uniženog života i neslobode.
Srećom, Srbima nije bio potreban Rišelje da ih poduči o moći i značaju kulture. Mnogo vekova pre Rišeljea Srbi su imali Svetog Savu, čijim je radom na izgradnji srpske države, crkve i prava, stvorena kulturna politika koja nas je uvela među ozbiljne, prosvećene, hrišćanske narode. Nemanjićko neimarstvo na Kosovu i u Metohiji svedoči o tome.
Kroz svetosavlje Srbi su uspeli da artikulišu svoje sopstvo, definišu svoj nacionalni identitet znatno pre formiranja evropskih nacija i da razviju svoje nacionalno biće i društvenu ideju, potvrđenu kroz kosovski zavet — duhovni i moralni temelj srpske nacije. Kroz svetosavlje i Kosovo, Srbi su se duhovno ostvarili. A njihovim napuštanjem zanemarivali su i svoj duh, a s njime i svest o sopstvenom značaju i smislu postojanja. Danas se srpske velmože i vlastodršci svim silama trude da sebe i narod kojim vladaju ponize do mere koja se graniči s kolektivnim duhovnim samoubistvom, odnosno s potpunim kulturcidom.
A sve je počelo mnogo drugačije, s puno poleta i oduševljenja. Srpska država u nastajanju pokušala je pre sto osamdeset godina (tačnije 1841) da stvori naučno društvo, mesto gde će se najumnije i najmudrije srpske glave okupljati i određivati pravac kretanja srpske prosvete, nauke i kulture i tako davati duhovni podsticaj mladoj srpskoj nacionalnoj državi. Uporedo s nužnošću stvaranja nacionalne države javila se tada i potreba za Akademijom koja će izvršiti standardizaciju jezika, književnosti, naučnog i prosvetnog rada. Nastanak i razvoj Srpske Akademije praćen je i pokušajem drugih naroda i nacija da tadašnje oslobođenje Srbije i srpstva maksimalno iskoriste zarad ostvarenja svojih nacionalnih interesa.
Tako je nastalo Društvo Srbske Slovesnosti (DSS), prvo učeno društvo kod Srba, osnovano 7/19. novembra 1841, po ugledu na Rišeljeovu akademiju nauka iz 17. veka, sa zadatkom kodifikacije srpskog rečnika, gramatike i javne terminologije. Iz njega će kasnije nastati Srpsko Učeno Društvo (SUD), a zatim i Srpska Kraljevska Akademija (SKA), koja će posle Drugog svetskog rata i prevrata biti preimenovana najpre u Srpsku akademiju nauka (SAN), a potom u Srpsku akademiju nauka i umetnosti (SANU).
Osnivači DSS-asu bili Jovan Sterija Popović, Atanasije Nikolić, Dimitrije Isailović, Stefan Marković, Jovan Stejić, Dimitrije P. Tirol, Sima Milutinović Sarajlija i Isidor Stojanović. Ideja za pokretanje ovog društva nije potekla ni od kneza Mihaila niti od njegovog prvog predsednika Jovana Sterije Popovića, nego od Dimitrija Pavloviča Tirola, koji je još 1835. knezu Milošu predlagao osnivanje ovakve jedne institucije kod Srba. Njegovo „Načertanije Ustava Učenoga srbskog društva“, gotovo je u celosti ušlo u statut Društva srpske slovesnosti .
Iako su mu ciljevi bili gotovo identični sa ciljevima Francuske akademije, samo na srpski način, naročito u pogledu izrade rečnika i enciklopedije, organizaciona struktura mu je najviše odgovarala Mađarskoj akademiji nauka.
U kulturnom smislu, Društvo srpske slovesnosti bilo je isključivo državna ustanova a sâm predsednik udruženja bio je po svojoj funkciji trenutni ministar prosvete. Preko Društva srpske slovesnosti je mlada, nedovoljno organizovana država pokušavala da na institucionalan način uredi svoju javnu reč, prosvetnu i kulturnu politiku.
Kako je državotvorna uloga ove institucije bila prvorazredna, tako su i sve borbe i sučeljavanja vođeni u njenom okviru imali praktičan politički i nacionalni značaj. U njoj se preko kulturne i nacionalne politike utvrđivao i politički i nacionalni program srpskog naroda.
Srbija toga vremena bila je zemlja s tanušnim intelektualnim slojem i malobrojnim činovništvom. Prvobitne škole, gimnazije i Licej imali su upravo tu ulogu da po svaku cenu stvore državi neophodnu inteligenciju. Tako je došlo do još jedne specifičnosti u razvoju srpske države i nacije: intelektualci nisu bili ti koji su stvarali državu, već je bilo obratno — država je, zarad svojih praktičnih potreba, stvarala inteligenciju. Stoga se s punim pravom inteligencija Knjaževine Srbije može nazvati državnom ili činovničkom inteligencijom.
Počev od 1844. godine, svake godine o državnom trošku slato je deset pitomaca u vodeće evropske univerzitetske centre (Hajdelberg, Ženevu, Beč, Berlin, Petrograd, Pariz, Lozanu …) koji su se vraćali u zemlju i zauzimali činovničke položaje. Prema grubim procenama u toku ustavobraniteljske vladavine (1848–1858) u Srbiji bilo oko dve stotine ljudi s fakultetskom diplomom .
U vreme kada se stvarala institucija Društvo srbske slovesnosti došlo je do zanimljivih političkih i kulturnih promena. Naime, zbog nedostaka profesorskog kadra, Srbija je bila primorana da taj nedostatak ispravlja dolaskom profesora sa strane, najviše iz Vojvodine i područja pod austrijskom upravom.
Baš u to doba u Beograd je pristigla veća grupa rimokatoličkih intelektualaca, među kojima je bilo najviše bogoslova i sveštenika liberalne struje okupljenih oko Matije Bana. Oni su nastojali da srpsku politiku okrenu u pravcu jugoslovenstva i da u Knjaževini Srbiji ukorene ideju o obnovi Dušanovog carstva.
Zadatak im je bio i pripremanje Srba na uniju, u čemu ih je podržavao i Poljski komitet u Parizu na čelu s knezom Adamom Čartorijskim koji od 1842. godine u Beogradu ima svog stalnog agenta Franju Zaha, pisca čuvenog Garašaninovog „Načertanija“, prvog srpskog spoljnopolitičkog programa. Ideologija Ujedinjene omladine srpske iz 1866, koja će za svoje vjeruju uzeti proterivanje Turaka s Balkana i obnovu Dušanovog carstva, u svojoj osnovi imala je rad liberal-katolika i „zapadnih“ Jugoslovena u Beogradu tokom četrdesetih i pedesetih godina 19. veka.
Paradoksalno, jugoslovenska ideja, izvorno liberalno-katolička, antiruska i unijatska, uticala je na stvaranje velikosrpske ideologije preko đačkih društava osnovanih u to vreme kao što je bio Dušanov polk iz 1846. i Družina mladeži srbske iz 1847. godine. Njima su se snažno suprostavljali Jovan Sterija Popović i drugi konzervativni članovi Društva srpske slovesnosti koji su upravo u liberalnim idejama, kao i u radu Vuka Stefanovića Karadžića, osećali staru vatikansku opasnost od unijaćenja i trajnog gubitka srpskog nacionalnog identiteta.
Iako državna i politička institucija, Društvo je gledalo pre svega da obezbedi dobre školske udžbenike kao i da pokrene štampanje časopisa i izvora za istoriju Srba. U tom smislu Društvo je pokrenulo serijsku publikaciju Glasnik Društva srbske slovesnosti gde su, u 17 brojeva, objavljeni i Srpski istorijski spomenici Mletačkog arhiva pod uredništvom Janka Šafarika, čime je otpočeo veliki rad na kritičkom izdavanju srpskih istorijskih izvora.
Važno je naglasiti da je prvih deset godina rada Društva proteklo u borbi za reformu jezika i pravopisa, kao i to da su brojni članovi Društva, kao i ranije osnovane Matice srpske, bili protivnici Vukove reforme i pravopisa. Sledećih deset godina trajao je prirodni sukob između mladih, na strani školovanih liberalnih intelektualaca s konzervativnom društvenom sredinom, što je na kraju i rezultiralo ukidanjem Društva 27. januara 1864. godine, od knjaza Mihaila a na predlog njegovog tadašnjeg predsednika i ministra prosvete Koste Cukića: „Zbog nezakonitog i neprijatnog vladanja nekih njenih članova…“ Ustvari, sukob je bio ozbiljniji i imao duboke društvene korene, a ticao se upravo uloge intelektualaca (i inteligencije) u tadašnjem političkom životu.
Naime, glavni problem Liceja, prve srpske visokoobrazovne institucije, s jednim kompletnim fakultetom — pravnim, bio je velika nezainteresovanost đaka da ga pohađa, jer se u nedostatku državnih službenika tih godina otvarao širok prostor svakom pismenom čoveku da uđe u državnu službu, čime se povećavala birokratija sastavljena od lenjih đaka (najčešće „tatinih i maminih sinova“); time je eskalirala opšta negativna selekcija. Samo najbolji i najverniji sinovi otadžbine završavali su školu i država ih je slala u inostranstvo da bi se vratili u zemlju i službom otadžbini vratili državi dug.
Međutim, po povratku u zemlju školovani državni pitomci i prvi srpski intelektualci morali su služiti onima koji su iz škole bežali i koji sem elementarne pismenosti nisu imali nikakvu kvalifikaciju. Štampa nije bila slobodna, a ni bavljenje politikom. Prirodno da je to kod mladih ljudi izazivalo otpor, a on se naročito osetio na Svetoandrejskoj skupštini, kada su liberalno nastrojeni skupštinski sekretari Jevrem Grujić, Jovan Ilić i Vladimir Jovanović izvršili prevrat uz pomoć grupe Garašanin–Vučić i doveli kneza Miloša na vlast.
Miloš je vrlo brzo shvatio da je u Srbiji došlo do sukoba generacija. Mlade liberale utišao je uz pomoć dukatovačkih članaka, kada je činovnicima jednostavno zabranio da se bave politikom i budu članovi Narodne skupštine. Miloševo kao i Mihailovo mišljenje najbolje je definisano u dukatovačkim člancima (objavljenim u Srpskim novinama 1859. godine) koje je, prema rečima Vilhelma Velimira Teodorovića, vanbračnog sina kneza Mihaila, na njihov nagovor napisao Matija Ban.
Prema Milošu, oni koji služe narodu, tj. koji primaju platu iz narodne kase, ne mogu se gospodarima narodnim zvati, niti biti članovi Narodne skupštine, već samo oni koji pune narodnu kasu. Činovnici odgovaraju knezu, a on odgovara narodu. Prema tome, u dukatovačim člancima, prvi put je u Srbiji otvoreno izražena teorija o narodnom suverenitetu i razdvajanju uloge vladaoca kao prvog činovnika zemlje od narodnog predstavništva, najviše vlasti u zemlji.
A pošto je inteligencija bila činovnička, tj. državna, i nije smela nipošto napadati vlast ni na koji način, ona je svoj bunt mogla jedino da iskaže u kulturnim i naučnim institucijama poput Društva srbske slovesnosti. Tako je na sednici društva, pred salom prepunom licejaca i gimnazista, održana čuvena sednica na kojoj je Vladimir Jovanović pokušao da pročita svoj ogled o štednji. Tadašnji ministar prosvete i po funkciji predsednik Društva, Kosta Cukić, ne dozvolivši mu da održi govor, otpočeo je sukob koji će dostići vrhunac prilikom tačke o izboru novih članova društva, kada su Vladimir Jovanović i Milovan Janković u Društvo predložili za redovne članove Đuzepea Garibaldija, Ferenca Deaka i Ričarda Kobdena, a za dopisne: Aleksandra Hercena, Nikolaja Černiševskog, Sen-Marka Žiradena čime su izazvali ovacije publike i nagli prekid sednice.
Članovi Društva liberalne provinijencije takvom političkom provokacijom u izrazito konzervativnoj i činovničkoj Srbiji prouzrokovali su ukidanje Društva srpske slovesnosti i doveli do trajne zavade knjaza Mihaila sa srpskom liberalnom inteligencijom.
Progonjeni Vladimir Jovanović nastanio se najpre u Novom Sadu, a zatim u Ženevi gde je pokrenuo antirežimski list Sloboda. U Novom Sadu Jovan Đorđević iste godine (1864) osniva Dnevnik, a dve godine docnije u Budimpešti Svetozar Miletić pokreće Zastavu. U međuvremenu, protiv Mihailovog režima borio se i Jovan Jovanović u satiričnom listu Zmaj, tako da je Mihailov činovnički režim i pored svih svojih uspeha na unutarpolitičkom i spoljnopolitičkom polju, kao i iskrenom nacionalnom radu, dobio snažnog protivnika u srpskom intelektualnom sloju koji je, ne mogavši da se kritički ispolji, prosto guran na stazu politike i revolucije. Taj problem, nastao u samom začetku moderne srpske državnosti, nije otklonjen ni do današnjeg dana.
Na početku stvaranje moderne srpske države, mladi obrazovani intelektualci prirodno su osećali superiornost u odnosu na staru, činovničko-birokratsku oligarhiju, koju su želeli da što pre smene s društvene scene. Zato je sukob generacija u Srbiji uvek bio dramatičan. Ali kada bi konačno došlo do željene smene i kada bi se nekadašnji mladi intelektualaci konačno ostvarili u zrelim godinama, dolazilo bi do radikalne promene njihovog ponašanja, pa bi mnogi od njih, suprotno idealima iz mladosti, odjednom postajali znatno reakcionarniji nego njihovi neobrazovani prethodnici.
Prvo srpsko učeno društvo, Društvo srbske slovesnosti, ukinuo je upravo Kosta Cukić — poznati srpski ekonomista i jedan od prvih državnih pitomaca koji je četrdesetih godina širio liberalne ideje na beogradskom Liceju, da bi drugo društvo, Srpsko učeno društvo, ukinuo, takođe bivši liberal i slobodnjak, Milan Kujundžić, osnovavši 1886. godine Srpsku Kraljevsku Akademiju .
Vlast je (p)ostala najveći izazov i najopasnija „droga“ za srpskog intelektualca.
Posle ukidanja Srpskog učenog društva i njegovog pretapanja u Srpsku kraljevsku akademiju 1892. godine, došlo je do velikih i značajnih promena u radu ove institucije. Po prvi put predsednik Akademije više nije bio ministar prosvete nego visoko rangiran član Akademije, a njeni prihodi više su priticali iz privatnih nego iz državnih izvora.
Društvo nije bilo bogato, ali je zato bilo slobodno.
S godišnjom državnom pomoći od 125.000 dinara, država gotovo da nije imala nikakavog udela u njegovom radu i organizaciji. U to vreme između 1887. i 1945. Akademija je bila istinsko stecište srpskih intelektualaca. Živela je od prodaje svojih publikacija i od rente dobijene iz privatnih fondova, čiji iznos je u 1938. godini iznosio oko 600.000 dinara. (Odnos prihoda od prodaje knjiga i odzakupa bio je otprilike pola-pola). Na sednicama odeljenja, uglavnom su čitane kritike na naučne radove njenih članova, a postojala je i posebna institucija akademijinog doktorata, kao i godišnje književne nagrade .
Sve to kao da je palo u vodu dolaskom komunista na vlast. Komunisti su već 1945. obnovili ovu instituciju, ali pod imenom Srpska akademija nauka, s namerom da u nju, leglo građanske elite i „reakcije“, postepeno ubacuju svoje članove. Prvi akademici komunisti bili su Pavle Savić i Dušan Nedeljković, primljeni 1946, a iduće godine za počasnog člana akademije izabran je i Josip Broz Tito. Tom prilikom tadašnji predsednik Akademije Aleksandar Belić istakao je značaj Tita u intelektualnom životu Jugoslavije i ukazao na važnost znatnih materijalnih sredstava koja je Akademija prvi put dobila od države (82 miliona tadašnjih dinara).
Posebnim zakonom o Akademiji, iz njenog članstva izbačen je njen bivši predsednik Slobodan Jovanović, a ubačeni su Edvard Kardelj i Moša Pijade.
Akademija je uređena po sovjetskom uzoru, kao osnivač brojnih i značajnih instituta, a kontrola države nad ovom institucijom znatno se povećala uprkos otporu starih akademika prema komunizmu.
Međutim, i pored težnje vlasti da pokori ovu instiuciju ipak u tome nije uspela. Naime, u čuvenom Memorandumu SANU iz 1986. godine, od strane srpskih akademika izvršena je najoštrija kritika titoizma do tada. Svoj bunt ova nacionalna institucija skupo je platila. Takava kritika društva koje je za sebe tvrdilo da predstavlja „najsavršeniji svet od svih mogućih svetova“, do tad još nije viđena. Srpski i jugoslovenski političari nisu, poput vladara iz dinastije Obrenović imali dovoljno snage i autoriteta da zabrane rad ove institucije, ali su našli za shodno da je mekom silom udave i primoraju na servilan položaj u društvu. SANU je imala izrazito nepovoljan tretman u gotovo svim posttitoističkim režimima, od onog Stambolićevog do Miloševićevog. Tačno je da su neki akademici bili članovi Miloševićeve stranke, kao što je isto tako tačno da se velika većina akademika izjašnjavala za opoziciju Miloševićevom režimu, što se dovelo stanja u kome režim Slobodana Miloševića nije mnogo obraćao pažnje na rad ove institucije. U njegovo vreme ona je snosila sudbinu naroda i nije imala pravo mnogo da se žali niti da traži novčana sredstva koja su hronično nedostajala. Ali prave i stroge sankcije SANU je doživela tak nakon 5. oktobra 2000. godine, kada je od zapadnih ambasada, i ozloglašenog Haškog tribunala proglašena za ideološki centar velikosrpskog hegemonizma. Sve ranije antisrpske floskule iz vremena titoizma, ponovo su oživele, a SANU je zbog Memoranduma stavljena na stub srama.
Epoha titoističkog mekog (humanog: „s ljudsim likom”) totalitarizma ostavila je dubok trag u radu ove institucije, koji traje do današnjeg dana.
I dok se titoizam u nekim segmentima srpskog društva nepovratno slama, on u Akademiji u poslednje vrema doživljava procvat: ranije manje ili više pritajen, Duh Totalitarizma počeo je da izlazi iz boce dolaskom Vladimira S. Kostića na čelo SANU 2015. godine.
Nedugo po preuzimanju funkcije predsednika SANU Vladimir S. Kostić je u svojstvu predsednika Akademije Radio Beogradu izjavio:
„ … u ovom trenutku jedina politička mudrost je na koji način, sa nekim elementima dostojanstva, napustiti Kosovo, koje ni de facto ni de iure više nije u našim rukama.”
Pre njega takve reči ne bi se usudio da izgovori ni jedan njegov prethodnik.
Svaki francuski akademik privržen je Francuskoj. Tako je u svim nacionalnim akademijama širom sveta. Jedino nije tako u Srbiji. Njenom najvišom nacionalnom i kulturnom ustanovom predsedava čovek za koga se posle takve izjave o Kosovu s pravom može pitati: „Kome je privržen Vladimir S. Kostić, predsednik SANU?“
