Odluka Crne Gore da ne otvori granice sa Srbijom:
Vreme je da Beograd uvede ciljane sankcije Đukanoviću i njegovom režimu
Kakva je to visoka selektivna mera kada je dozvoljen ulazak u Crnu Goru iz gotovo 90 odsto zemalja, ali ne i iz zemlje iz koje verovatno dolazi 90 odsto posetilaca Crne Gore?
Piše: Milan Dinic
Odluka crnogorskih i hrvatskih vlasti da otvore granice za gotovo sve zemlje u okruženju sem za Srbiju izazvala je novu pometnju i tenzije. To što rade režim Mila Đukanovića i Zagreb ne bi trebalo da bude iznenađenje, ali reakcija Srbije — kako u ovom tako i u ranijim slučajevima — jeste čudna i nerazumna.
Donoseći odluku, crnogorske vlasti su se pozvale na kriterijume podgoričkog Institut za javno zdravlje. Prema tim kriterijumima dozvoljava se slobodan ulaz (bez testova i karantina) samo državljanima onih zemalja koje imaju ne više od 25 obolelih na 100.000 stanovnika. Srbija, prema ovom kriterijumu, nije na spisku.
# Kako stvari stoje prema podacima od 29. maja — ukoliko ste iz Somalije, Butana ili nekog egzotičnog ostrva poput Sveta Lucija ili Sveti Vinsent i Grenadini, vi niste pretnja za zdravstveni sistem Crne Gore, ali ako ste iz Srbije — jeste
Pozivajući se na tri skupa kriterijuma (epidemiološki kriterijumi, kapaciteti zdravstvenog sistema i kapaciteti za testiranje), crnogorski Institut za javno zdravlje sačinio je spisak zemalja iz kojih je dozvoljen ulazak. Prema spisku od 29. maja 2020. godine, na listi su čak 134 zemlje, ali ne i Srbija. Istina, na tom spisku nema ni Francuske, Britanije, Sjedinjenih država, Španije… Međutim, kakva je to visoka selektivna mera kada je dozvoljen ulazak u Crnu Goru iz gotovo 90 odsto zemalja sveta, ali ne i iz zemlje iz koje verovatno dolazi 90 odsto posetilaca Crne Gore?
Dakle, kako stvari stoje prema podacima od 29. maja — ukoliko ste iz Somalije, Butana ili nekog egzotičnog ostrva poput Sveta Lucija ili Sveti Vinsent i Grenadini, vi niste pretnja za zdravstveni sistem Crne Gore, ali ako ste iz Srbije — jeste. Mada, u trenutku pisanja ovog teksta, nije jasno da li će se ove mere odnositi i na Novaka Đokovića, koji bi trebalo da nastupi na propagandnom turniru koji organizuje Crna Gora. U tom slučaju, izgleda, finansijski interes će možda prevagnuti nad „zdravstvenim kriterijumima“ crnogorske države.
Uzgred, ceo ovaj slučaj je dobar povod da se postavi jedno drugo pitanje — ali ne Podgorici nego Beogradu: Kako je to Srbija jedna od najuspešnijih u Evropi i svetu u borbi protiv koronavirusa, kako tvrde Aleksandar Vučić i Ana Brnabić — a imamo procentualno više slučajeva na 100.000 stanovnika nego 90 posto zemalja sveta? Ali o tome u drugom tekstu.
Odluka crnogorskih vlasti o otvaranju granica prema svima sem prema Srbiji će, verovatno, brzo biti promenjena. Ovo nije prvi put da Crna Gora povuče potez, Srbija odmah odreaguje „na prvu loptu“, a crnogorske vlasti posle povuku tu odluku ili je promene pa ispadne kako, eto, opet Srbi reaguju ishitreno.
Crna Gora je jedina zemlja u Evropi u kojoj su reformisani komunisti i dalje na vlasti, koja nije imala suštinsku promenu političkog sistema od pada Berlinskog zida 1989. godine. To je zemlja u kojoj jedan čovek vlada već 30 godina, daleko duže i od Putina u Rusiji, Lukašenka u Belorusiji ili Angele Merkel u Nemačkoj. Reč je o državi koja, prema podacima Svetske banke, na 100.000 stanovnika ima dvostruko više ubijenih nego većina zemalja u regionu. To je „građanska država“ kojoj je cilj da učvrsti „svoj nacionalni identitet“ a to radi time što izmišlja nova slova i formira svoju državnu crkvu otimanjem imovine jedne druge crkve (Sprske pravoslavne crkve). To je zemlja koja diskriminiše sopstvene građane ako su etnički Srbi: po poslednjem (upitnom) popisu Srbi čine oko 30 odsto stanovništva Crne Gore, a broj Srba u državnim institucijama se meri promilima. To je država koja ukida državljanstvo sopstvenim stanovnicima ukoliko su slučajno stanovnici — Srbije. To je država koja navodno želi da bude svima prijatelj u regionu i koja se ljuti na inostrano mešanje, naročito iz Srbije, a ignoriše činjenicu da se direktno umešala u srpsko unutrašnje pitanje priznajući separatiste u Prištini. Istovremeno, sve ovo nije smetalo velikim „demokratama“ Zapada da takva država postane članica NATO i da uznapreduje na putu evropskih integracija.
Stoga, da li bi poslednji korak Podgorice trebalo da iznenadi bilo koga u Srbiji? Mislim da ne bi.
Ono što iznenađuje, ipak, jeste reakcija Srbije — i u ovom i u ranijim slučajevima.
# Srbija u regionu ima tretman sličan onom kakav arapske zemlje na Bliskom Istoku imaju prema Izraelu. Samo što se sve radi na tome da Srbija liči na Palestinu
Povodom odluke Podgorice da ne otvori granice prema Srbiji, Aleksandar Vučić je poručio da će srpska strana granice držati otvorenim „jer je to u duhu evropskih vrednosti“. Uz to, predsednik vlade Ana Brnabić izjavila je kako su „do Zakona o slobodi veroispovesti, odnosi Srbije i Crne Gore bili odlični“ te da je ona imala odličnu komunikaciju sa crnogorskim premijerom Duškom Makovićem.
Dakle, to što Crna Gora već decenijama diskriminiše srpsku zajednicu u toj zemlji, što im otima imovinu i uskraćuje prava, i to što je taj isti režim u Podgorici priznao secesiju prištinskih separatista — to nije bila prepreka za „odlične odnose“ vlasti Srbije i Crne Gore?!
Nije problem u Podgorici, problem je u Beogradu i to ne samo kada je reč o odnosu prema Crnoj Gori već prema gotovo svim zemljama regiona.
Ne samo ponašanje Podgorice, već i bošnjačkih predstavnika u Sarajevu, hrvatskog državnog vrha (ma ko bio na vlasti u Zagrebu), makedonskih nacionalista u Skoplju, Slovenije — sve to pokazuje da Srbija u regionu ima tretman sličan onom kakav arapske zemlje na Bliskom Istoku imaju prema Izraelu. Samo što se sve radi na tome da Srbija liči na Palestinu.
Šta bi Srbija trebalo da uradi?
Uvođenje recipročnih mera ili sankcija prema celoj Crnoj Gori, čini se, pogodilo bi najviše Srbe koji žive u toj zemlji ili imaju rodbinu/imovinu u jednoj ili obe države. To je ono što Podgorica i hoće — da kaže kako je Srbija diskriminiše a da štetu od toga najviše trpe upravo Srbi.
Umesto sankcijama prema državi Crnoj Gori, Srbija — sledeći mehanizam koji odavno praktikuju Sjedinjene države — trebalo bi da odgovori „pametnim sankcijama“, koje će ciljano da se odnose na Mila Đukanovića i crnogorski politički vrh, njihove familije, imovinu u Srbiji (posebno u Beogradu), bankovne račune, firme i poslove, i na Škalajre i Kavače, i na eksponente Mila Đukanovića u međunarodnom kriminalu koji su Srbiju pretvorili u svoje bojno polje. Crna Gora je po broju stanovnika tolika da je relativno lako utvrditi „ko je ko“ odnosno ko s kim radi. Naravno, to podrazumeva da srpski politički vrh bude spreman da i oni i njihove porodice budu personalno ciljane. Međutim, srpskim političarima su njihova deca, familija i lična imovina uvek bili iznad državnog interesa…
# Već decenijama u regionu je na sceni brojanje krvnih zrnaca Srbima po raznim kriterijumima i vreme je da Srbija i Srbi takvim susedima kažu „dosta“ i da ne žele više da imaju išta sa njima osim što silom okolnosti moraju
Kao što se u Hrvatskoj uvek nađe neki „opravdani razlog“ zašto, eto, baš Srbin ne može da dobije posao ili ne može da mu se vrati imovina, ili kao što su i Hrvatska i Crna Gora našle „kriterijum“ za ulazak na svoju teritoriju koji jedino iz regiona isključuje Srbe, vreme je da se i u Srbiji pristupi sa sličnim kriterijuma po kojima je, recimo, sasvim moguće da se letuje u smeštaju koji drže Srbi u Herceg Novom, ali nije moguće u smeštaju koji drže Crnogorci u Budvi.
Nedavno je crnogorski ambasador u Beogradu pomenuo „brojanje krvnih zrnaca“. Već decenijama u regionu na sceni brojanje krvnih zrnaca Srbima po raznim kriterijumima i vreme je da Srbija i Srbi takvim susedima kažu „dosta“ i da ne žele više da imaju išta sa njima osim što silom okolnosti moraju.
Srbija bi trebalo konačno da se distancira od potrebe da izigrava „lidera u regionu“, odnosno regionalnog džeka koji stalno nešto „razume“ i umiruje i želi da sarađuje. Jer, činjenica je da izuzev Rumunije, i do određene mere Bosne i Hercegovine (zahvaljujući Dejtonu i srpskom elementu u toj zemlji), Mađarske i Bugarske, drugi susedi koji se graniče sa Srbijom tretiraju je kao neprijatelja ili nekoga na kome stalno treba poentirati.
Nije u evropskom duhu, niti u skladu sa vrednostima civilizovanog sveta, ali je vreme da shvatimo da nam određeni susedi nisu primer evropskog duha, niti civilizovanog držanja, te da se shodno tome i ponašamo.
Umesto što Aleksandar Vučić (a ranije i Boris Tadić) stalno domaćoj javnosti plasira priču kako smo svi mi „dobre komšije“, „prijatelji“ i „partneri“, vreme je da se konačno iznesu činjenice: živimo okruženi onima kojima će Srbija uvek biti „velika“ a Srbi uvek biti problem, ma koliko nas sveli na male i siromašne. Vreme je da takvo stanje shvatimo kao zlu okolnost, kao pretnju pod kojom stalno moramo da živimo, slično kao i Izraelci na Bliskom Istoku. Sa takvim susedima živimo jer moramo a ne što hoćemo. Možda bi Srbiji bilo lepše kad bi nam susedi bili Norvežani, Novozelanđani ili Japanci, ali je izvesno da bi našim trenutnim komšijama bilo veoma drago kada im susedi ne bi bili Srbi.
Ako već nemamo političku ili ekonomsku snagu da nateramo susede da se ne ponašaju nekorektno, barem bi trebalo da koristimo potencijal sopstvenog stanovništva i razvijemo kulturni obrazac po kome više Srbima neće moći da se prodaju priče kako smo mi svi „braća i prijatelji“ i kako smo svi isti. Nismo. Uostalom, ne kaže se za džaba da visoke ograde čine dobre komšije.
Zbog svega navedenog je potrebno da Srbija konačno ustanovi ozbiljnu, dugoročnu i plansku politiku za zaštitu svojih interesa i srpskog naroda u regionu, koja će biti pre svega ekonomski potpomognuta.
Nažalost, to već decenijama nije slučaj. Napredni klub, čiji je autor ovih redova član, više od deceniju izdaje izveštaj koji se bavi analizom stanja prava srpskog naroda u regionu. Za sve te godine, nikada nijedna vlast u Srbiji nije ozbiljno uzela u pitanje razmatranje položaja Srba u regionu. Štaviše, SNS je dolaskom na vlast ukinula Ministarstvo za dijasporu i Srbe u regionu i svela ga prvo na Kancelariju a potom snizila na Upravu pri MSP. Koliko vlast nema stida svedoči i činjenica da poslanik SNS Milovan Drecun, gostujući na TV „Happy“ 29. maja, najavljuje formiranje nekakvog nacionalnog instituta koji će se baviti Srbima u regionu? Verovatno se pre radi o nameri da o državnom trošku udome svoje činovnike nego da rade posao koji već deceniju radi Napredni Klub bez ičije pomoći.
