Posle najave SNS da neće zajedničku predizbornu listu sa SPS
Vučić nadigrao Dačića?!
Težak izazov za socijaliste koji su se navikli da budu profesionalni tas na vagi svakoj vlasti
Piše: Vladan Dinić
Izgleda da je lider naprednjaka i aktuelni predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, nadigrao i nadmudrio velikog kombinatorika srpske politicke scene, šefa socijalista Ivicu Dačića
Naprednjaci su najavili da neće sa SPS na zajedničkoj predizbornoj listi te da će socijalisti morati da sami trče na predstojećim izborima.
Socijalisti su sada u velikim teškoćama — da li da se drže javno izrečenih obećanja da neće imati SVOG predsedničkog kandidata i da će podržati “zajedničkog kandidata SNS” Aleksandra Vučića za predsednika Srbije? Ovo takođe znači da na parlamentarnim izborima moraju — odlukom SNS — da idu SAMI (istina sa JS).
Navodno, ova odluka SNS utemeljena je na istraživanjima da stranke vladajuće koalicije mogu da osvoje više glasova ukoliko odvojeno nastupaju.
Ivica Dačić, koji je u dosadašnjoj trodecenijskoj političkoj praksi u Srbiji uvek pokazivao veliku umešnost opstajanja — upao je u, šahovskim rečnikom kazano, u “cug-cvang” varijantu, ili po srpskom u “iznudicu”.
Sve ovo predizborno vreme lider socijalista utrošio je u pokušaju da prinudi najjaču političku i vladajuću stranku u Srbije — SNS, da ima zajedničku listu sa socijalistima.
Taj, već više puta ponovljen stav lidera socijalista, duže vreme izaziva zabrinutost u krugovima bliskim SPS. Naime, sumnja se da je ta “zajednička lista SNS -SPS” početak kraja socijalista, utapanje u SNS i nestanak sa srpske političke scene?!
Iako je 5. oktobra 2000. delovalo da je sa SPS-om, SRS-om i krugovima koji su vladali devedesetih došao potpuni kraj (sličan onome koje su imale komunističke partije u istočnoj Evropi posle raspada SSSR), činjenica je da je SPS-u trebalo nepune tri godine da ponovo postane politički faktor sa uticajem na vlast (manjinska podrška Koštuničinoj vladi 2003.) a da su od 2008. pa do danas — 14 godina, stranka vlasti.
Raspad DOS-a i haos u krugovima takozvane demokratske Srbije, uslovio je da stranka za koju se verovalo da je potpuno odbačena SPS relativno brzo postane — tas na vagi, kingmaker za svaku vlast u Srbiji. Tu poziciju su socijalist godinama unovčavali — od 2008. kada su sa DS-om potpisali deklaraciju o pomirenju, pa formirali vladu, pa do pretrčavanja u ruke SNS.
Na parlamentarnim i predsedničkim izborima 2012. SPS Ivice Dačića bio je u svom političkom zenitu koji je ovekovečen izjavom šefa socijalista „da se možda ne zna ko će biti predsednik ali se zna ko će biti premijer“. Potom su usledile četiri vlade sa SNS-om, a prvom je predsedavao upravo Dačić.
Međutim, kako su godine (i vlade) prolazile, uticaj SPS-a postajao je slabiji — od premijera Dačić je prešao na mesto potpredsednika vlade, pa ministra spoljnih poslova a sad, šefa Skupštine (što je po ustavu treća funkcija u zemlji, ali u praksi i ne izgleda tako). Broj ministara SPS (i, za stranke u Srbiji još važnije — broj pozicija šefova javnih preduzeća) se smanjio. Mnogi su počeli da postavljaju pitanje — da li je SPS vredan da bude na listi SNS, posebno sa haotičnom i neorganizovanom opozicijom kakva je danas u Srbiji?
Trebalo bi ovde podsetiti i na jedan bitan trenutak u odnosima Ivice Dačića i Aleksandra Vučića, koji se desio u spletu događaja koji su bili presudni za politički put obojice. Reč je o izborima za gradonačlenika Beogrda 2008. (koji su bili u jeku parlamentarnih i predsedničkih izbora). Tada su na Kalemegdanu socijalisti, radikali i DSS potpisali sporazum o koaliciji za formiranje gradske vlasti, čime je bio otvoren put za izbor Aleksandra Vučića za gradonačelnika Beograda (pored predsednika Skupštine, jedina velika funkcija koju Vučić do sada nije držao).
To su bili ti prelomni izbori kada je Srbija bila pred dva koloseka: vlada SRS, DSS, SPS, ili vlada SPS-DS. Na kraju, nutkanje iz Brisela (preko sastanka sa Solanom u Španiji), i amin iz Moskve, privoleli su Ivicu Dačića da ide sa DS-om i, preko noći, poništi koalicioni sporazum u Beogradu. I veći ljudi od Aleksandra Vučića to ne bi mogli da zaborave i oproste.
Pragmatično, Vučić (odenut u ruho novoformiranog SNS-a) i socijalisti su našli zajednički jezik od 2012. (opet, uz podršku Brisela i amin Moskve) ali — deceniju posle — čini se da Vučić konačno dobija svoj revanš nad Dačićem — odlukom da odgurne SPS koji je sebe pretvorio u profesionalni teg za balansiranje svake vlasti ma ko u njoj bio.
Neki bi rekli — osveta se servira hladna.
Istina, Ivica Dačić je svoju ideju o savezništvu sa SNS i na prestojećim izborima pokušao da upakuje u finu oblandu: “da pomognemo Aleksandru Vučiću da pobedi u prvom krugu za izbor predsednika” i da će izborna koalicija SNS-SPS zajedno “počistiti” i ovako slabu i posvadjanu opoziciju…
Međutim, ankete (koje SNS stalno sprovodi) pokazivale su drugačije: i Aleksandar Vučić (kao i većina u SNS) su izgleda — prelomili: ne trebaju nam socijalisti na zajedničkoj listi, a o eventualnoj postizbornoj koaliciji razgovaraće se tek — posle rezultata glasanja.
Istina, konačna SNS presuda još zvanično nije obelodanjena, ali ne verujemo da će Ivica Dačić u “pjej — ofu” uspeti da ubedi Aleksandra Vučića da se u poslednji čas predomisli i da — SNS i SPS ipak idu — na jednu — zajedničku listu.
Šta se sad događa u taboru socijalista, o tom potom, ali je jasno — da sad i odmah, moraju da odluče — kakvu strategiju i kakvu izbornu kampanju moraju da izvedu pred 3. april, dan glsanja i istine.
Pre svega za Ivicu Dačića i socijaliste.
Jer, ako već “moraju” da podrže kandidaturu Aleksandra Vučića (da bi pobedio u prvom krugu), kako je to javno obećao Ivica Dačić, nelogično bi bilo da u kampanji napadaju Srpsku naprednu stranku na parlamentarnim izborima?!
A, ako ne kritikuju vladajuću stranku pred parlamentarne izbore, kako će ubediti birače da glasaju za njih, socijaliste?! Jer, poznato je da glasači u Srbiji, najčešće, glasaju za “pobednike”, a to će još jednom biti Vučićev SNS — zašto bi onda glasali za SPS?!
Sa druge strane, SPS je stranka koja najviše može da profitira i preuzme glasače od SNS u slučaju da se razočaraju u naprednjake. To, možda, neki u SNS zaboravljaju.
Dilema je pred SPS mnogo, a pravih poteza, čini se — malo.
Pred Ivicom Dačićem je više neprospavanih noći, tim pre što je jasno da ako na parlametarnim izborima na uspeju da dobiju dovoljno naklonosti građana i zadovoljavjući broj mandata, ili možda čak ne prođu cenzus što je takođe moguće, jasno da će se na udaru kao glavni krivac naći jednino — Ivica Dačić.
