ŠTA SE DEŠAVA SA SRPSKOM IMOVINOM U HRVATSKOJ?

Zagreb otima — Beograd ćuti

Posle raspada bivše SFRJ 1991.godine, Hrvatska sistematski vrši otuđivanje srpske imovine, a taj proces traje i danas

Piše: dr Dejan Jovović, naučni savetnik — nekadašnji pomoćnik saveznog ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom i kopredsednik Mešovitog međuvladinog komiteta za ekonomsku saradnju sa Hrvatskom

Srpska imovina u Hrvatskoj nije mala ni nevidljiva ali je za Srbiju, kao uostalom i Srbe u Hrvatskoj, izgleda nedostižna. Bez rešavanja pitanja povraćaja srpske imovine u Hrvatskoj, teško da može doći do normalizacije odnosa između dve zemlje, ali Zagrebu je možda to i cilj. Pitanje je, međutim, šta je cilj Srbije i da li i kakav plan ima kada je o ovom problemu reč?

Sporazumom o pitanjima sukcesije SFRJ potpisanim 29. juna 2001. godine u Beču, od strane predstavnika SR Jugoslavije, BiH, Hrvatske, Makedonije i Slovenije, predviđeno je da se raspodela državne imovine izvrši prema principu da sva nepokretna imovina SFRJ pripadne državama naslednicama na čijoj se teritoriji ona nalazi.

U Aneksu G Sporazuma o pitanjima sukcesije (Privatna svojina i stečena prava), koji Hrvatska odbija da primeni, a čije potpisivanje i pregovaranje je sama inicirala, stoji da „pravo na pokretnu i nepokretnu imovinu koja se nalazi na teritoriji države sukcesora i na koju su građani i druga pravna lica SFRJ imali pravo na dan 31. decembra 1990. godine, biće priznata, zaštićena i vraćena u prvobitno stanje od te države”, a svi ugovori sklopljeni tokom rata pod pritiscima i pretnjama biće proglašeni ništavnim.

Prema međunarodnom pravu i ustavima država naslednica bivše Jugoslavije, međunarodni sporazumi ratifikovani u parlamentima imaju jaču pravnu snagu od domaćih zakona.

Aneksom G izričito je propisano da osobe koje nisu u mogućnosti da ostvare povraćaj oduzete imovine imaju „pravo na naknadu u skladu sa građanskim i međunarodnim pravnim normama“.

I pored toga Hrvatska ne poštuje zakonom preuzete međunarodne obaveze, iako je hrvatski Sabor ratifikovao pomenuti sporazum u junu 2004. godine, što je bio jedan od uslova za njeno priključenje Evropskoj Uniji. Do tada, Hrvatska je već prodala mnoga srpska sindikalna odmarališta, turističke objekte i poslovni prostor.

Izneverena su očekivanja da će se stanje promeniti posle ulaska Hrvatske u članstvo EU, i da će ona tada poštovati standarde koji garantuju sigurnost privatne imovine i osnovnih ljudskih prava.

Odmah nakon ratifikacije Sporazuma o sukcesiji 2002. godine, u ondašnjoj SR Jugoslaviji, počelo je i vraćanje imovine, ne samo preduzećima iz Hrvatske, već i iz Slovenije i BiH u Srbiji.

U Hrvatskoj imovinu je ostavilo 300–400 srpskih preduzeća, a vodi se oko 180 sudskih predmeta vezanih za povraćaj imovine firmama iz Srbije. Sve one poseduju imovinu u Hrvatskoj, koju su sticali dok se živelo u jednoj državi — SFRJ, a kojom ne mogu da raspolažu.

U Srbiji je oko 150 hrvatskih preduzeća imalo imovinu, a nekoliko desetina uspelo je da je nadoknadi.

Prema ranijim procenama, samo vrednost zgrada, stanova, odmarališta nekadašnjih srpskih preduzeća, u Hrvatskoj u trenutku raspada SFRJ iznosila je 1,8 milijardi evra, a hrvatskih preduzeća u Srbiji oko 800 miliona evra.

Vrednost ukupne evidentirane privatne imovine prognanih i izbeglih Srba iz Hrvatske, nezvanično je procenjena na oko 30 milijardi evra.

Nema zvaničnih podataka jer, do sada, nije urađena procena na osnovu evidencije koja je izvršena još 1996. godine. Posle raspada Državne zajednice Srbija i Crna Gora, formulari na kojima se nalazila upisana imovina završili su u Ministarstvu finansija Srbije, ali nisu obrađeni i nije sačinjena validna procena. U toj evidenciji nalazilo se oko 76.000 zahteva privatnih lica i firmi, ali dokumentacija nije dalje ažurirana, pa nema zvanične informacije koliko je srpske imovine u međuvremenu vraćeno.

Hrvatska izričito smatra da se Aneks G ne može primenjivati bez zaključenja posebnog bilateralnog sporazuma. Ali istovremeno, Hrvatska godinama izbegava potpisivanje takvog sporazuma, i to ne samo sa Srbijom, već i sa BiH. Inače, ovakav bilateralni sporazum potpisala je sa Makedonijom i Slovenijom.

Hrvatska već 17 godina odbija da poštuje Aneks G Bečkog sporazuma o sukcesiji, prema kome prava na imovinu, koja se nalazi u nekoj državi naslednici, a na koju su građani ili druge pravne osobe SFRJ imali pravo na kraju 1990. godine, moraju biti priznata, zaštićena i vraćena od te države.

Sud za ljudska prava u Strazburu, kao poslednja nada srpskim firmama da povrate otetu imovinu, odbijao je, kao neosnovane tužbene zahteve pojedinih srpskih firmi, koje su tražile od Hrvatske da vrati nekretnine, koje je ona oduzela posle raspada nekadašnje SFRJ. Sporazum o sukcesiji iz 2001. godine, naveden je kao pravni osnov za tužbe, kojim se Hrvatska obavezala da vrati predratnu imovinu ranijim vlasnicima, što nikada nije učinila.

Donošenjem ovakvih odluka, Sud za ljudska prava prihvatio je pravno tumačenje hrvatskih sudova, da sam Sporazum o sukcesiji ne daje pravnu osnovu da fizička i pravna lica mogu da povrate svoju predratnu imovinu.

Eventualni povraćaj imovine bio bi moguć, kako je potvrdio ovaj Sud, tek kada se zaključi bilateralni sporazum između Srbije i Hrvatske, kojim bi se konkretizovale odredbe Aneksa G Sporazuma o sukcesiji.

Inače, Srbija je pre više godina dostavila predlog ovakvog bilateralnog sporazuma, o kome se Hrvatska nikada nije izjasnila. Taj akt mogao bi, najverovatnije, da reši samo tehnička pitanja, dok suština ostaje ista.

Potraživanja Srbije prema Hrvatskoj su daleko veća nego Hrvatske prema Srbiji, pa je jasno da se Hrvatskoj ne isplati da sa Srbijom zaključi ovakav bilateralni sporazum.

Ustavni sud Srbije zauzeo je stav da se Aneks G Sporazuma o sukcesiji direktno primenjuje, što znači da se hrvatskim firmama vraća imovina u Srbiji. I dok srpski sudovi uredno vraćaju hrvatsku imovinu, Hrvatska nastavlja da otima imovinu srpskih firmi.

Umesto da primenjuje Sporazum o sukcesiji, Hrvatska sa Zakonom o upravljanju državnom imovinom iz 2018. godine, srpska odmarališta na jadranskom primorju daje u dugogodišnji zakup trećim licima.

Hrvatski zvaničnici iznosili su tada da je cilj da se ta imovina “stavi u funkciju”, a ne da se rešava pitanje vlasništva, odnosno da se ovim zakonom “usklađuje zakonodavstvo Republike Hrvatske sa zakonodavstvom EU”?!

Kako su oni tada tvrdili, ovim zakonom povećava se mogućnost investicionih ulaganja i aktiviranje takozvane “neaktivne imovine u vlasništvu Hrvatske”. A “neaktivna imovina” je u najvećem broju slučajeva upravo imovina srpskih preduzeća, koju je Hrvatska bukvalno nacionalizovala posle rata.

Zbog toga je ovaj zakon protumačen kao „otimačina” u režiji hrvatske države, a za sam zakonski akt može se reći da je skandalozan i antievropski. To je pokušaj da se jednim zakonom koji je apsolutno u suprotnosti sa Sporazumom o sukcesiji, imovina srpskih preduzeća stavi pod punu kontrolu hrvatskih vlasti.

Aneks G Sporazuma o sukcesiji očigledno je postao „mrtvo slovo na papiru,” što se tiče povratka imovinskih i stečenih prava Srba iz Hrvatske i povratka imovine srpskih firmi u Hrvatskoj.

U Hrvatskoj nije moguće da Srbi i srpske firme sudskim putem povrate i zaštite svoja imovinska prava, što jasno pokazuje da ne funkcioniše pravna država.

Da apsurd bude još veći, Hrvatska u sudskim sporovima tra­ži i naplatu sud­skih tro­ško­va od srpskih preduzeća za ote­tu srp­sku imo­vi­nu?!

Udruženje Srba iz Hrvatske već više od dve decenije ukazuje na ovu problematiku, ali nažalost bez ikakvog pomaka. Vreme prolazi, a na tome planu ništa se značajno ne dešava.

Stalni Mešoviti komitet za pitanja sukcesije više se i ne sastaje, pa Hrvatska vešto izbegava da ispoštuje Sporazum o sukcesiji i Rezoluciju Saveta bezbednosti UN od 1. decembra 1997. godine, kojom je svim izbeglim licima potvrđeno pravo na povratak.

Hrvatska je jedina od svih bivših republika SFRJ donela zakon kojim su Srbima oduzeta stanarska prava i tako im onemogućila povratak u oko 40.000 stanova. Iako je Hrvatska u ugovorima kasnije preuzela obavezu da će poštovati imovinska i druga prava svojih sugrađana srpske nacionalnosti, to je izigrala.

Ulaskom Hrvatske u članstvo EU 2013. godine, sve se manje govori o imovini izbeglih i prognanih Srba, a za takvo ponašanje Hrvatska ne snosi nikakve posledice.

Potrebna je znatno aktivnija uloga srpske vlade, čiji zvaničnici su ranije iznosili da je Srbija navodno „uradila sve što je do nje i da joj ne preostaje ništa drugo nego da se obrati UN, koje su garant Sporazuma o sukcesiji” .

U svakom slučaju treba “eskalirati” pitanje vraćanja imovine srpskih građana i firmi u Hrvatskoj. Zbog složenosti problema, ovo pitanje treba što pre podići na nivo UN, a postoji i predlog da vlada Srbije formira stručni tim ili neku instituciju, koja bi izvršila temeljnu analizu nerešenih pitanja, koji se odnose na Aneks G Sporazuma o sukcesiji i predložila diplomatske, političke i pravne mere sa njihovo rešavanje.

Ako su nas istorijska iskustva ičemu naučila u proteklih sto godina, to je da ne možemo da računamo na to da će se pravo poštovati samo po sebi kao i da su srpska prava i imovina zagarantovani od suseda. Srbija bi konačno morala da ne samo zauzme stave nego, i da napravi jasan plan delanja kako bi povratila ono što je njeno.