Zapad — Rusija: Zapadni mediji kažu jedno, NJIHOVI novinari koji prate Rusiju tvrde drugo

Medijski rat sve oštriji a novinari sve više zbunjeni tvrdnjama, pre svega onima iz Vašingtona

Piše: Milan Dinić

„Invazija samo što nije počela“, „Ruski napad neminovan“, „Invazija počinje 16. februara“, „100,000 ruskih vojnika na granicama Ukrajine“, „Rusija spremna za napad“… Ovo su samo neki od naslova u svetskim, pre svega zapadnim, medijima poslednjih dana. Međutim, koliko su oni zasnovani na činjenicama a koliko na spinovanju?

Najčešće ponavljan podatak jeste da je Rusija postavila 100,000 vojnika na granicu sa Ukrajinom. Uz ove tvrdnje često idu i prikazi mapa gde su Rusi tačno rasporedili snage. Slično je bilo i 1999. uoči napada na Jugoslaviju, ili 2003. u Iraku: zapadne medije pohodili su „bezbednosni eksperti“, koji se redovno javljaju u vreme spremanja rata, koji su objašnjavali raspored, brojnost, snagu i sposobnosti jugoslovenske odnosno iračke vojske. Međutim, ko je izvor ovih informacija? I tada a i sada izvor su američki i britanski zvaničnici, njihova ministarstva odbrane koji daju ove informacije svojim medijima.

Jednostavna pretraga na internetu nije dala nijednu informaciju da je Rusija ikada potvrdila da ima 100,000 vojnika na ukrajinskoj granici. Dakle, tvrdnja o ovome dolazi gotovo isključivo iz zapadnih izvora.

Čak i ukoliko bismo pošti od toga da su zapadni mediji i novinari slobodniji od onih u Rusiji ili drugim nezapadnim zemljama (što je, čini se, upitno, barem kada je reč o izveštavanju o spoljnoj politici), takođe je činjenica da je Zapad jedna od strana u sukobu te da njihovom narativu odgovara priča o „100,000 ruskih vojnika na granicama Ukrajine“. To znači da bi za nekoga ko hoće da utvrdi istinu, ovaj podatak trebalo da bude viđen i predstavljen kao informacija jedne strane u sukobu, a ne tretiran kao fakat.

Kako radi spinovanje

Od toga da se u početku pisalo/izveštavalo da je „Zapad OPTUŽIO Moskvu“ za raspoređivanje „100,000 vojnika“, do toga da se sada u gotovo svakom zapadnom medijskom napisu koji opisuje krizu u vezi sa Ukrajinom, automatski, usputno, navodi „da je Rusija rasporedila 100,000 vojnika“ što, kako se tvrdi, brine Zapad. Dakle, tvrdnja je postala „činjenica“ koju niko ne dovodi u pitanje. Ovu „činjenicu“ preuzeli su i drugi mediji širom sveta, pa i srpski.

Uz to, indikativno je da zapadni mediji uporno ne prenose ništa direktno iz Moskve (osim ono što bi moglo da ide u prilog tezama o invaziji), čak ni zvanične ruske izvore, već se, pre svega, oslanjaju na interpretacije koje daju zapadne vlade u saopštenjima i zapadne agencije.

Nedavno je i američki Blumberg morao da se koriguje pošto je, kako tvrde — greškom, objavio vest da je počela ruska invazija na Ukrajinu. U objašnjenju ove greške, Blumberg je rekao da se oni unapred „spremaju za razne scenarije“ i da su pokrenuli istragu o ovome. Čisto istine radi, unapred pripremljeni tekstovi se kod nas u Srbiji, gde je ta pojava čini se česta, odavno zovu „naručena kampanja“. Nebitno kome idu u prilog ili protiv koga su.

Kada je o ruskoj strani reč, jedna stvar privlači pažnju: ruska državna agencija TASS u izveštavanju o dešavanjima u Ukrajini i na međunarodnom planu često se na svom sajtu poziva na i prenosi — zapadne izvore. Tako je, recimo, izveštaj o razgovoru Bajdena i Putina u subotu uveče (12. februara) pisan na osnovu saopštenja iz Bele kuće a tek je potom pušteno šta je kazao Kremlj. U zapadnim medijima, kada je o aktuelnoj krizi reč, gotovo uvek se polazi od onoga šta kaže Bela kuća a citati Kremlja i njihovih zvaničnika samo se koriste kako bi se uklopile u narativ koji se predstavlja a prema kojem Rusija sprema invaziju na Ukrajinu.

Zapadni novinari koji prate Rusiju tvrde da ne vide dokaze

Štaviše, nekoliko zapadnih novinara uticajnih medija i organizacija koje se bave Rusijom tvrde da ne vide dokaze i podatke koje navodno imaju Vašington, NATO i London.

Novinar magazina „Tajm“ koji pokriva Rusiju, Sajmon Šuster, na svom tviter profilu 11. februara je objavio sledeće: „Priznajem. Nisam video Podatke. Ali nikada ranije kao sada nije bio slučaj da moje razumevanje Rusije — mojih 15 godina izveštavanja o Rusiji i Ukrajini — bilo toliko obrnuto sa onim što američka vlada priča o Rusiji i Ukrajini. Nadam se da sam u pravu a da su oni pogrešili“.

I dopisnik britanskog „Gardijana“ za Rusiju i istočnu Evropu, Šon Voker, izrazio je rezerve u sledećem tvitu: „Tri su moguća ishoda. Ili će Rusija napasti i tako će biti jasno da su SAD bile u pravu. Ili će za 50 godina biti obelodanjeno da je CIA imala toliko jaku „krticu“ u Moskvi da su sprečili rat. Ili je ovo najluđe neodgovorno širenje poruka ikada. Mislim da su šanse 30/30/30“. Nije iznenađujuće ali jeste upadljivo kako je Voker opisao treći scenario: „najluđe neodgovorno širenje poruka ikada“ očito misleći na Zapad. Da je mislio na Moskvu, verovatno bi napisao onako kako je trebalo inače da napiše: „širenje propagande i huškanja na rat“.

Šef moskovskog dopisništva „Fajnenšl tajmsa“, Maks Sedon, napisao je da su „američka upozorenja o invaziji stvarno neuobičajna“, bez namere da kaže da li su istinita ili ne.

Nekadašnji novinar „Gradijana“ i jedan od dobitnika Pulicerove nagrade jer je bio glavna veza sa Edvardom Snoudenom koji je obelodanio sistem američkog špijuniranja zapadne i svetske javnosti, Glen Grinvald, takođe je oštar prema medijskim izveštajima sa Zapada. U svojim komentarima na Tviteru više puta je ukazao da „svi vide šta američka vlada radi u Ukrajini, sem, naravno, kooperativnih američkih medija“.

Čak je i direktor Karnegi centra u Moskvi (koja je jedna od najoštrijih anti-ruskih organizacija, finansirana od SAD) Dmitri Trenin napisao: „Odlična strategija Bele kuće: Ako Rusija izvrši invaziju, svet je bio upozoren; Ako ne izvrši invaziju, Bajden će se izdići kao lider koji je naterao Putina da trepne. To će biti infuzija za Demokrate uoči midterm izbora. Haos u Avganistanu biće zaboravljen. Sve je u unutrašnjoj politici“.

Kristijan Amanpur i lažni kajron CNN-a

Naravno, nijedan rat ne može da prođe bez toga da Kristijan Amanpur ne „dosoli“ sa svojim „informacijama“. Glavni spoljnopolitički novinar CNN-a, koja se na balkanskim prostorima „proslavila“ kampanjskim i ratno-huškačkim novinarstvom, 11. februara objavila je da joj je „izvor iz jedne NATO savezničke zemlje rekao da je predsednik Bajden njima kazao danas da SAD veruju da je Vladimir Putin doneo odluku da napadne Ukrajinu. Sledeće nedelje“.

Uporedo sa ovim pričama na internetu se pojavila slika koja je navodno preuzeta iz programa CNN-a a gde na kaironu piše: „Putin da odloži invaziju dok Bajden ne dopremi oružje Ukrajini kako bi ga Rusija otela“.

CNN je demantovao da je ovo objavljeno i naveo da se radi o laži, što su „fakt-čekeri“ zapadnih medija potvrdili.

Kako se nositi sa medijskim ratom?

Mi iz Srbije imamo nažalost mnogo iskustva sa medijskim ratovima — kako na svakodnevnom, unutrašnjem političkom planu (gde smo decenijama kunići medijsko-propagandnih aktivnosti svake vlasti), tako i na osnovu iskustava iz 1990-ih, kada smo bili na tapetu svetskih medija jer smo bili „loši momci“.

U ovakvim okolnostima čini se da su dve stvari ključne: Jedna, da se malo govori i mnogo prati (neki će reći da je ovoga trebalo da se držim pre nego što sam napisao ovaj tekst!). I, druga, da se prati šta kažu i zapadni i ruski izvori (njihovi mediji, državne agencije, vlade, novinari, analitičari) kako bi se barem delimično umanjili propagandni efekti obe strane. A jedna strana u ovom sukobu je izuzetno vešta u medijskoj propagandi. Vi procenite koja.