Ko je bio i zašto je važan Mitropolit Amfilohije (Risto Radović, 1938–2020)
Đed i njegovo doba
Skoro tri decenije službe mitropolita Amfilohija bi iz perspektive SPC trebalo prvo oceniti na osnovu stanja koje je zatekao. „Vinograd Gospodnji“ u Crnoj Gori ne samo da je bio zaparložen, nego ga je trebalo dobrim delom ponovo zasaditi
Za “Svedok” piše: Dragan Šljivić, politikolog, doktor studija religije, Univerzitet u Erfurtu
Teško je pisati o istorijskim ličnostima, pre nego što o njima sud da sama istorija. Za blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija (1938–2020) znamo da je bio istorijska ličnost već i po tome što je bio inspirator, pokretač ili neposredni učesnik procesa koji su obeležili preko četiri decenije njegovog javnog delovanja. U ovom vremenu, u iščekivanju zvaničnih biografija i žitija, možda nije loše ponuditi nekoliko mesta za refleksiju nad njegovim životom i vremenom čiji će teret naš narod nositi u decenijama koje nam predstoje.
Budući mitropolit rođen je na Božić od oca Ćira i majke Mileve kao Risto Radović 1938. godine. Verovatno je u krugu porodice stekao epski doživljaj sveta i čovekove uloge u njemu, koji će biti čest pratilac njegovih nastupa. Tokom njegove rane mladost, Crna Gora je prednjačila u čitavoj Jugoslaviji po nasilju što nad ideološkim neistomišljenicima (najviše Golootočana u odnosu na broj stanovnika), što u borbi da prva sprovede odumiranje religije. Srpska pravoslavna crkva je, čini se iz današnje perspektive, imala manje teškoća da obnovi delovanje u NR Hrvatskoj, nego u NR Crnoj Gori. Oni kojima ova tvrdnja deluje preterano, mogli bi da se upoznaju sa sudbinom mitropolita cetinjskog Arsenija (mitropolit od 1947–1961, jedini cetinjski vladika od 1920. do danas koji nije bio Crnogorac), kao ilustrativnom za stanje crkvenih prilika u najmanjoj jugoslovenskoj republici.
Risto Radović studirao u Beogradu u vreme kada se sprovodila zamisao da se na mestu Njegoševe zavetne kapele na Lovćenu podigne mauzolej po nacrtima Ivana Meštrovića. Risto Radović je spadao u najperspektivnije studente bogoslovskog fakulteta te generacije. Stipendiran je za školovanje u Švajcarskoj i Rimu. Uz pomoć Sv. Justina i pod njegovim uticajem, otišao je na bogoslovske studije u Grčku, gde je doktorirao tezom o ocu pravoslavnog isihazma Sv. Grigoriju Palami (savremeniku cara Dušana) sedamdesetih godina dvadesetog veka. Za vreme boravka u Grčkoj odlučio je i da se zamonaši.
Dok je monah Amfilohije studirao u Grčkoj, u SR Crnoj Gori su nadležne vlasti procenjivale da svega oko 10% stanovništva još uvek veruje u Boga. Ono što je od vere u Crnoj Gori preživelo bili su ostaci tradicionalnog osećaja sveta, njegoševske moralnosti i predstava o čojstvu i junaštvu kao ne uvek dostižnim idealima. Crnogorska epska tradicija služila je istovremeno kao deo literarnog kanona u ostatku Jugoslavije, ali i kao osnova za podsmevanje crnogorskoj zaostalosti u popularnoj kulturi, naročito filmovima.
Amfilohije je, kao vrhunski obrazovan bogoslov, postao jedan od radikalnijih glasova SPC osamdesetih godina dvadesetog veka. Zajedno sa budućim episkopima Irinejom, Atanasijem i Artemijem, ubrajan je u tzv. „Justinovce“. To je vreme kada se nazire kulminacija jugoslovenske krize, ali i otopljavanje u odnosima države i crkve. „Prva Petoletka“ podiže kupolu na Hramu Svetog Save, dok apeli Crkve u vezi sa položajem Srba na Kosovu sve češće dolaze do šire javnosti. U vreme kada Amfilohije Radović postaje banatski episkop, stasava i verovatno najmanje religiozna generacija mladih ljudi na ovim prostorima. Tada ateizam nigde nije imao jače uporište nego u Crnoj Gori, uprkos naporima mitropolita Danila Dajkovića da održi kakvu-takvu infrastrukturu SPC u toj republici. Slabljenje SPC u Crnoj Gori koincidira sa formiranjem crnogorskih intelektualnih krugova koji svoj doživljaj crnogorstva vezuju za širu jugoslovensku zajednicu, a ne više za srpstvo. Tom doživljaju nacionalnog identiteta istorija crkve je predstavljala deo koji se ne da uklopiti u željeni mozaik.
Amfilohije je postao mitropolit cetinjski 1991, u vreme kada u crnogorskom društvu jačaju dve suprotne tendencije. Jedna teži da ojača srpske elemente crnogorskog identiteta, druga da ih sasvim poništi. Iako su granice ovog ideološkog sukoba često pomerane ili bile zamagljene, mesto pravoslavne Crkve u Crnoj Gori bilo je bitno za oba tabora. Kontru SPC u Crnoj Gori trebalo je da napravi „Crnogorska pravoslavna crkva“ (CPC), u čijem osnivačkom odboru nije bilo puno aktivnih pravoslavnih vernika. Doduše, nije ih početkom devedesetih bilo puno ni na drugim mestima. Tadašnja Mitropolija Crnogorsko-primorska imala je oko trideset sveštenika, što može da se tumači ne samo kao rezultat represije, nego i odsustva realne potrebe za više sveštenstva. Malo ko je išao u crkvu, pravoslavni obredi su bili stvar povremenih običaja, naročito izraz poštovanja prema preminulim članovima porodice. Da država nije obnavljala spomenike kulture, veliko je pitanje da li bi prilozi vernika bili dovoljni da ih sačuvaju u prihvatljivom stanju.
Skoro tri decenije službe mitropolita Amfilohija bi iz perspektive SPC trebalo prvo oceniti na osnovu stanja koje je zatekao. „Vinograd Gospodnji“ u Crnoj Gori ne samo da je bio zaparložen, nego ga je trebalo dobrim delom ponovo zasaditi. Ako se uzme da je Savezna komisija za verske zajednice sedamdesetih godina na osnovu istraživanja procenjivala da oko 10% građana Crne Gore uopšte veruje u Boga, broj pravoslavnih vernika u krilu SPC je u najmanju ruku upetostručen, pod uslovom da su u okviru navedenih 10% bili isključivo pravoslavci, a ne dobrim delom muslimani — među kojima je prodor ateizma bio značajno manji. Broj sveštenih lica je u odnosu na 1991. više nego DVADESET puta veći, budući da „đeda“ 2020. ispraća oko 600 sveštenika, monaha i monahinja. Po broju manastira u kojima je obnovljen monaški život, kao i o broju verskih objekata koji su obnovljeni ili sazidani, mitropolit bi lako mogao da se nađe u samom vrhu najvećih graditelja unutar SPC od 1990. do danas. Kao episkop je značajno modernizovao život crkve, gde posebno mesto zauzima izdavački i medijski rad kuće „Svetigora“. Poslednjih godina, vernici SPC su u Crnoj Gori razvili i zavidnu aktivnost na društvenim mrežama, koju je u značajnoj meri inspirisao sam mitropolit. Sa stanovišta kriterijuma važećeg Ustava SPC, pobrojanih u članu 108. ovog dokumenta, mitropolit Amfilohije odlazi kao jedan od najuspešnijih episkopa naše pomesne crkve, kome bi se teško mogao naći ravan.
Za SPC je značajno i to što je, možda uz određeno zakašnjenje, uspeo da pokrene talas naučnih istraživanja koja su demontirala konstrukcije na kojima počiva mitologija tzv. Crnogorske pravoslavne crkve. Ona je cvetala u senci našeg istorijskog zaborava i zablude da će istina sama od sebe da pobedi. Za početak, danas je malo pravoslavnih bogoslova ili naučnika koji se bave ovom temom, kojima može da se desi da tvrde da je pravoslavna crkva u Crnoj Gori pre 1918. u punom smislu bila autokefalna. Bila je samostalna u svom delovanju, ali nije ispunjavala danas važeće kanonske uslove za taj status. Danas je poznata stvar da je ujedinjavanjem eparhija u obnovljenu srpsku patrijaršiju 1920. predsedavao crnogorski mitropolit Mitrofan Ban, kao i da su sva tri episkopa crkve u Crnoj Gori potpisala zaključak kojim se nalaže ujedinjenje sa crkvom u Srbiji, pa čak i da je kralj Nikola iz egzila podržao obnovu srpske patrijaršije. Preostaje naravno rad na tome da se iz javnog života argumentima potisnu nebulozne tvrdnje poput one da je kralj Aleksandar ukinuo crkvu u Crnoj Gori dekretom.
Mnoga saznanja su došla do javnosti kao posledica reakcija na napade na kanonsku crkvu u Crnoj Gori. Nadamo se da će naslednici mitropolita Amfilohija imati proaktivni pristup na ovom polju i da će uspeti da ubede značajan deo onih koji iz nacionalnih pobuda imaju rezerve prema crkvi u Crnoj Gori da su bili žrtve falsifikovanja istorije. Želja mitropolitova, da se obnovi kapela na Lovćenu, verovatno neće moći da se ostvari, dok se oko tog pitanja ne stvori konsenzus. Njega ne može da bude dokle god se SPC u Crnoj Gori osporava kontinuitet između 1219. i 1918. na tom prostoru i dok se njeni zahtevi u i dalje značajnom delu javnosti doživljavaju kao „anti-crnogorski“.
Mitropolit je već svojom studiom o Grigoriju Palami pokazao da bi mogao da se nađe među često citiranim autorima na tu temu, čemu će doprineti aktivnost na prevođenju njegovih dela sa grčkog jezika, koji ipak u dovoljnoj meri razume relativno uzak krug istraživača. Za SPC, a i globalno pravoslavlje, biće zanimljivo pitanje da li će se mitropolit Amfilohije projaviti kao svetac. U tom slučaju, autoritet njegovih bogoslovskih dela postaće daleko izraženiji unutar pravoslavnog i uopšte hrišćanskog sveta. Njegovo razumevanje Palamizma, u kojem se naslanja na sv. Justina Ćelijskog, postaće jedna od tačaka na koju će se naslanjati dalji razvoj pravoslavnog bogoslovlja. Za globalno pravoslavlje bi mogao da bude važan i njegov primer u odbrani kanonskog poretka, kao značajna studija slučaja. Ukoliko dođe do „đedove“ kanonizacije, postaće svojevrsno uputstvo kako bi episkopi trebalo da se postave u sličnoj situaciji, koje se kao iskustvo svetih samo od sebe nameće.
Što se političkog delovanja blaženopočivšeg mitropolita tiče, tu će ocene sigurno varirati u širem spektru. Pobedio je u najvažnijoj političkoj borbi svog života, protiv najjačeg neprijatelja kojeg bi neko mogao da zamisli u Crnoj Gori (a da je taj neko iz Crne Gore). U tom smislu verovatno odlazi kao pobednik. Šta će njegovi naslednici uraditi sa tom pobedom, verovatno neće uticati na ocenu ovog mitropolitovog uspeha. Taj uspeh nije došao preko noći, već je posledica dugog stvaranja aktivističke baze koja relativno brzo može da se organizuje u nekoj kolektivnoj akciji uz spremnost da se suoči s posledicama u vidu državne represije. Ostavio je i dosta materijala za rad budućih episkopa cetinjskih, gde bi za dalji razvoj kanonske crkve u Crnoj Gori posebno mogla da se naglasi svest da je SPC danas crkva i etničkih Srba i etničkih Crnogoraca. Ovo često promiče posmatračima iz Srbije, budući da ne shvataju da je plašenje etničkih Crnogoraca srbovanjem bilo glavna poluga njihove mobilizacije za ideje Đukanovića, DPS i dve Crnogorske pravoslavne crkve (one Dedeićeve i one Lajovićeve).
Za neke buduće politikologe biće zanimljiva studija slučaja demokratizacije Crne Gore, gde je po prvi put došlo do toga da pravoslavna Crkva aktivno učestvuje u obaranju režima. Najbliža tome bila je do sada podrška SPC obaranju Miloševića, koja niti je bila nepodeljena (setimo se episkopa Filareta), niti je bila toliko otvorena, kao Amfilohijeva u Crnoj Gori. Ovaj primer izlazi iz okvira dominantnog stava u studijama demokratizacije, da pravoslavna crkva uglavnom deluje kao posmatrač u rušenju autoritarnih režima.
Neki krugovi mu zameraju podršku Milu Đukanoviću u dolasku na vlast, odnos prema referendumu i popisu u Crnoj Gori, no sa druge strane, veliko je pitanje kako će te momente ocenjivati budući istoričari. Možda će se to njima činiti kao najviše što se u datoj situaciji moglo dobiti, a možda kao izraz nemogućnosti da se sagleda celokupna situacija. Činjenica je da mitropolit nije stvorio režim Mila Đukanovića i da krivce treba tražiti na drugom mestu. Mitropolit je imao sposobnost da se bavi politikom, ali je u tome povremeno vukao poteze koji nisu donosili političku korist. Orden koji je dodelio Vojislavu Šešelju po povratku iz Haga jedan je od svežijih primera.
Mitropolitove izjave ređe su u Beogradu nailazile na dobar prijem, nego u Crnoj Gori. One iz doba ratova na prostoru bivše Jugoslavije odlikuje refleks „vojničkog pravoslavlja“, kakav je karakterističan za Njegoša, kosovski mit i mnoge kultove hrišćanskih ratnika i mučenika. U njima se često mogao videti za pravoslavnu crkvu karakterističan pristup davanju izjava, a to je da je bitno izneti mišljenje, bez puno obaziranja na to kako će ga prihvatiti onaj koji ga čuje. To nije čudno za versku tradiciju u kojima žitija svetaca obiluju primerima „izobličavanja“ lažnog učenja ili nehrišćanskog ponašanja. Spisak takvih izjava bio bi poduži. I one će takođe prolaziti sito budućih interpretacija, kakve uostalom sleduju svim istorijskim ličnostima. Da li će one ostati u prvom planu, ili će ih budući događaji predati zaboravu, niko ne može da predvidi.
Ima onih koji mu zameraju da je propustio da oštrije kritikuje ekonomsku devastaciju Crne Gore od strane režima za koji je, opet, glasala većina građana Crne Gore. Možda će se na ovu temu više diskutovati u budućnosti, pa se time pomeriti lestvica očekivanja od SPC. Siromašenje društva često vodi urušavanju hrišćanske vrline, pa bi ovo mogla da bude oblast kojom će se baviti njegovi naslednici. Svakako se radi o oblasti kojoj Crkva, koja istorijski pretenduje da bude glas društvene savesti, mora više da se posveti. Autoritet Crkve jača i pretpostavka da ona predstavlja ostrvo vrline u svetu koji je ne može dostići. Izobličavanje vlasti koja ekonomski uništava svoj narod nije nešto što treba izbegavati u ime normi sekularnosti.
Nekim posmatračima će se verovatno neki njegovi postupci učiniti kao kontradiktorni. Njegova osuda parada pripadnika seksualnih manjina u Srbiji i Crnoj Gori spada među najoštrije koje su se pojavile u našoj javnosti. Istovremeno, radi se o episkopu koji je dao blagoslov za krštenje transrodne osobe, što bi, imajući u vidu bogoslovsko opravdanje ovakvog postupanja koje je ponudio blaženopočivši patrijarh Pavle, moglo da postane predmet bogoslovskih studija u budućnosti.
Ono što ipak predstavlja najveće delo mitropolita Amfilohija je povratak emotivnog naboja koji se vezuje za instituciju Crkve, a koji nagoveštava titula „đed“ uz ime vladike. Taj južnoslovenski naziv koji sugeriše duboku familijarnost (koristi se često npr. u Bugarskoj) povezan je sa osećanjem značajnog dela javnosti u Crnoj Gori da su vladike Amfilohije i Joanikije pomogli narodu Crne Gore da se ponovo poveže sa crnogorskom prošlošću. U njoj su smisao grčevitoj odbrani brda i krša od napada onih iz plodnih ravnica jedino mogli da daju vera da se gine za svetinje i da se brani pravo na slobodan život. Zaista — teško je pisati o istorijskim ličnostima, pre nego što o njima sud da sama istorija, ali bilo bi lepo da se ovaj aspekt sačuva kao poruka za buduće naraštaje.
© Dragan Šljivić/Svedok
Prenošenje ovog teksta, dela ili u celosti, na drugi sajt, nije dozvoljeno bez saglasnosti Dragana Šljivića ili Redakcije “Svedok”
