Šta bi Srbija dobila a šta izgubila uvođenjem evra umesto dinara

Dinar već decenijama ne uspeva da se nametne kao valuta. Danas je u Srbiji prisutan dvovalutni sistem, gde evro kao paralelna valuta obavlja najvažnije funkcije dinara. Da li bi onda, trebalo, da se ide na uvođenje evra kao zvanične valute?

Piše: dr Dejan Jovović, naučni savetnik i redovni član NDES-a

Iako zvanična valuta, srpski dinar već decenijama ne uspeva da se nametne na domaćem terenu. Naprotiv, danas je u Srbiji prisutan dvovalutni sistem, gde evro kao paralelna valuta obavlja najvažnije funkcije dinara, posebno pri kupovini ili prodaji dobara veće vrednosti, gde se evro koristi kao obračunska jedinica i mera vrednosti.

Dominacija evra u srpskoj privredi — tzv. evroizacija — je posledica gubitka poverenja u dinar, za šta je zaslužna hiperinflacija iz 1990-ih godina, ali i visoka inflacije za vreme SFRJ. Ne samo da je štednja u evrima, nego se i firme tako zadužuju, a u evrima se iskazuju ili ugovaraju mnoge cene (gorivo, plate zaposlenih, zakupnine, kreditne obaveze i dr.). Pošto je dozvoljeno zaduživanje i iskazivanje cena u evrim, privreda je visoko evroizovana.

Pošto ovakva situacija traje već decenijama, teško je sada potisnuti evro, kao i nekada nemačku marku. Da li bi onda, trebalo, da se ide na uvođenje evra kao zvanične valute, ili da se pokuša sa potiskivanjem evra na račun dinara?

Deevroizacija (smanjenje evra u opticaju) I dinarizacija (afirmacija dinara kao nacionalne valute) je dugoročan proces, a sadašnje mogućnosti i napori koje čini država ne mogu preko noći da promene situaciju

Smisao dinarizacije je da dinar dobije onu ulogu koju sada ima evro. To konkretno znači da bi se u dinarima štedelo, kreditiralo, računalo i koristile bi se sve prednosti koje neka zemlja može imati od domaće valute. Valuta je jaka onoliko koliko i priverda koja iza nje stoji. Stoga je ključno je postići makroekonomsku stabilnost, ostvariti veću efikasnost privređivanja i značajniji izvoz. Takođe, nužna je dugoročna stabilnost cena i znatno povećanje domaće štednje u dinarima.

Štednja u dinarima ili u evrima

Narodna banka Srbije (NBS) stimuliše štednju u dinarima, a dugoročna stabilizacija dinara je osnovni uslov da bi se povećao udeo dinarske u ukupnoj štednji. To je dug proces, a preduslov za veću dinarsku štednju je višegodišnja stabilnost domaće valute, niska inflacija i predvidiva ekonomska i finansijska politika.

Dinarska štednja je krajem juna 2020. godine dostigla rekordnih 85,5 milijardi dinara (oko 730 miliona evra), a u poslednjih osam godina gotovo je upetostručena, odnosno povećana za čak 67,9 milijardi dinara, saopšteno je iz NBS, dok je devizna štednja petnaest puta veća i povećana je na 11 milijardi evra sredinom ove godine.

Centralna banka poziva da se štedi u dinarima, jer je dosta isplativija od devizne štednje, ali je činjenica da je samo oko šest odsto ukupne štednje u dinarima, a oko 94 odsto u evrima.

Isplativost se ogleda i u višim kamatnim stopama na dinarsku štednju u odnosu na deviznu, kao i u povoljnijem poreskom tretmanu štednje u domaćoj valuti, jer se na kamatu po osnovu dinarske štednje porez ne plaća, dok se na kamatu po osnovu devizne štednje u evrima plaća porez od 15 odsto.

Pošto nacionalna valuta nije prepreka ekonomskom prosperitetu zemlje, iz ekonomske krize Srbija ne može da izađe jednostavnim prelaskom na evro, kako su zagovarali neki ekonomisti i privrednici, već, pre svega, realnim kursom dinara i radikalnom promenom ekonomske i razvojne politike i privredne strukture.

Dve godine od početka prelaska sa dinara na evro

NBS saopštila je još pre dve godine da je Srbija počela pripreme za uvođenje evra, kroz pregovore sa Evropskom unijom o Poglavlju 17, koje se odnosi na ekonomsku i monetarnu politiku.

Izrada pregovaračkog Poglavlja 17.- Monetarna i ekonomska politika — za pristupanje Srbije EU, čiji se jedan deo odnosi na mogućnost da buduća članica EU uvede evro je završena, i u aprilu 2018. godine poslata je Evropskoj komisiji. NBS je ocenila da Srbija u gotovo svim oblastima ekonomske i monetarne politike zemlje, domaće zakonodavstvo prilagodila zahtevima EU.

U Nacrtu tadašnje strategije za prijem Srbije u EU, Evropska komisija predvidela je da bi Srbija mogla da postane članica EU do 2025. godine, ali da prethodno treba da zatvori sva otvorena poglavlja do 2023. godine.

Uvođenjem evra, koji je u opticaju u 19 zemalja EU, članica Evropskog monetarnog sistema i u još pet zemalja — Andori, Monaku, Crnoj Gori, Vatikanu, San Marinu (kao i na teritoriji tzv. Kosova), Srbija bi izgubila monetarni suverenitet, odnosno sopstvenu monetarnu politiku, a time i samostalno vođenje ekonomske politike.

Sve članice EU su se, usvajanjem Ugovora iz Mastrihta iz 1992. godine, saglasile da će uvesti zajendičku valutu — evro. Od ovoga su izuzeće izborile samo Velika Britanija (koja od februara 2020. godine zvanično više nije ni članica EU) i Danska koja je od ove obaveze odustala na sprovedenom referendumu. Od “novih” članica na evro još nisu prešle Češka, Poljska, Mađarska, Hrvatska, Rumunija i Bugarska. Od jačih evropskih ekonomija, zanimljivo je da Poljska ne žuri da se pridruži evru.

Ako uđe u članstvo EU, Srbija bi mogla da bira da li će zadržati dinar, kao svoju valutu ili će preći na evro, kao ostale članice monetarne zone. Potrebno je i da države EU odobre novog člana koji bi koristio evro, a praksa je, takođe, i da se u zemlji održi referendum u vezi uvodjenja evra kao nacionalne valute.

Zakon o NBS potrebno je dodatno usaglasiti sa odredbama koje zahteva statut Evropske centralne banke (ECB), u delu koji se odnosi na to da srpska centralna banka bude deo monetarne politike ECB i pripremi se za usvajanje evra, kada za to dođe vreme.

Da bi jedna zemlja, kandidat za članstvo u evro zonu, uopšte uvela ovu valutu, potrebno je ispuniti brojne zahteve, kao što su nezavisnost centralne banke, zabrana direktnog finansiranja javnog sektora, zabrana privilegovanog pristupa javnog sektora finansijskim institucijama, zatim “Mastrihtske kriterijume konvergencije” odnosno pet tesno povezanih pravila za ulazak u evrozonu.

Prvo, stopa inflacije ne sme da bude veća od 1,5 odsto od proseka u tri zemlje EU sa najnižim cenama na malo.

Drugo, dugoročna nominalna kamatna stopa na državne papire ne sme da bude viša od 2 odsto iznad prosečne kamate u tri najpovoljnije zemlje EU.

Treće, budžetski deficit ne sme prelazi tri odsto BDP.

Četvrto, javni dug ne sme da bude iznad 60 odsto BDP.

Peto, zemlja mora da prihvati članstvo u mehanizmu deviznih kurseva (Exchange Rate Mechanism — ERM II) najmanje dve godine pre ulaska u EU.

ERM II je uspostavljen 1999. godine kao naslednik mehanizma ERM, sa ciljem da se obezbedi da fluktuacije kurseva evra i drugih EU valuta ne naruše ekonomsku stabilnost na jedinstvenom tržištu i da se pomogne zemljama koje nisu članice zone da se pripreme za ulazak.

Zemlja mora da učestvuje u mehanizmu deviznih kurseva najmanje dve godine, što znači da mora da veže svoju valutu u tom periodu za evro, i ne sme da je devalvira ili deprecira kako bi poboljšala svoju konkurentnost, eksternu poziciju, dala podršku izvozu, ili nešto slično, bez saglasnosti zemalja EU.

Dve godine je minimum koji je potreban zemlji posle pristupanja EU da usvoji evro.

Slučajevi Crne Gore, Hrvatske i Bugarske

Crna Gora, koja koristi evro je specifičan slučaj, splet različitih, uglavnom, političkih okolnosti. Uvođenje evra je bila više politička odluka, mada ima određene benefite, ali svakako i nedostatke. Crnogorska privreda značajno je orijentisane ka turizmu, pa im korišćenje evra kao valute ide u prilog.

Crna Gora je u novembru 1999. godine uvela nemačku marku kao zvaničnu valutu, ravnopravnu sa dinarom, jednostavnom trgovačko-bankarskom transakcijom, na koju Nemačka nije reagovala iz političkih razloga. U novembru 2000. godine izbacila je dinar iz upotrebe i marka je postala jedina valuta u opticaju u Crnoj Gori, da bi od 2002. godine počela da koristi evro. Zvanični Brisel je to tolerisao, iako je Crna Gora jednostrano uvela evro u platni sistem.

Pitanje je šta će biti kada Crna Gora bude ulazila u EU. Nije isključeno da se traži da odustane od evra, jer članstvo u EU je jedna, a u evrozoni druga stvar.

Hrvatska narodna banka (HNB) pripremila je hrvatsku strategiju za uvodjenje evra, odnosno u julu 2019. objavila je nameru da se priključe ERM II i obavezala se da sprovede brojne mere sa ciljem da bez problema učestvuje u tom mehanizmu.

ECB saopštila je u julu ove godine da su na zahtev hrvatskih vlasti institucije EU odlučile da uključe hrvatsku kunu u ERM II, što je svojevrsna valutna čekaonica za evro. U tom mehanizmu zemlja mora da provede najmanje dve godine i ispuni formalne uslove, odnosno da ostvare visok nivo održive ekonomske konvergencije, koji se odnose na budžetski deficit, javni dug, visinu inflacije i kamatnih stopa, kao i stabilnost kursa.

Nakon konsultacija Evropske komisije, Ekonomskog i Finansijskog komiteta odlučeno je da srednji kurs kune za evro bude 7,53450 kuna. U odnosu na taj kurs, a sve dok evro ne bude zvanična valuta, biće dopušten pad ili rast kursa kune od najviše 15 odsto.

To bi značilo da je 7,53450 kuna za evro središnji kurs za razmenu sve dok kuna ne ostane samo deo hrvatske istorije, a to bi, kako prenose mediji u Hrvatskoj, posle prvog mogućeg trenutka za proveru stanja polovinom 2022, moglo da bude najranije 1. januara 2023. godine.

Iako je izbijanje pandemije korona virusa snažno pogodilo hrvatsku privredu i javne finansije, uvođenje evra 2023. godine je ostvarivo, istakao je guverner HNB. Sada je u izradi Nacionalni plan zamene hrvatske kune evrom, koji se radi sa vladom, i uskoro se očekuje početak njegovog sprovođenja. Ovaj plan predviđa i aktivnosti informisanja građana o svim važnim pitanjima uvođenja evra, a ankete pokazuju da građani najčešće strahuju od smanjenja životnog standarda i povećanja cena.

Guverner HNB ocenio je da u sadašnjim kriznim vremenima korist izuzetno velika, jer znači siguran pristup izvorima finansiranja pod povoljnim uslovima koju osigurava ECB, kao i dodatno mogućnost finansiranja iz Evropskog stabilizacionog mehanizma. Pored toga, korist koja je važna, jeste što zemlje koje imaju evro kao zajedničku valutu ne mogu da imaju problem valutne krize, koja je posebno opasna za zemlje sa visokum nivoom duga u stranoj valuti.

S obzirom na to da je sada jasno iscrtan horizont ulaska u evrozonu, HNB će morati da požuri sa tehničkom pripremom za uvođenje evra kao valute plaćanja.

Bugarska je takođe “na čekanju” za uvođenje evra.

Ova zemlja je primljena u EU 2007. godine, gde se i dalje smatra jednom od najsiromašnijih članica, ali od 1997. održava stabilan kurs svoje nacionalne valute leva prema evru. Naime, bugarska valuta lev vezana je za evro putem valutnog odbora (currency board), koji predstavlja aranžman sa fiksnim deviznim kursom prema valuti koja se smatra rezervnom. ERM II je prihvatio zahtev Bugarske za pokretanje uvođenja nove valute, i odredio da vrednost evra bude 1,9 leva.

To se neće desiti preko noći, pošto je potrebno da prođu bar dve godine pred započinjanje praktičnih priprema za pristup monetarnoj uniji. Posle ovog perioda, biće potrebno bar još godinu dana za pripremu za uvođenje evra. To znači da bi Bugarska kao i Hrvatska novu valutu mogla da dobije najranije 2023. godine. Za to vreme moraće da vode odgovornu ekonomsku politiku, da ispuni uslove za članstvo ali i da ima stabilan kurs.

Primeri Hrvatske i Bugarske su, inače, prvi pokušaji proširenja evrozone u poslednjih pet godina.

Budući da su već čitavu deceniju zemlje evrozone pod velikim pritiskom stagnacije, zbog čega je došlo do velikog zaokreta u politici ECB, povećanje broja zemalja koje koriste evro kao zajedničko sredstvo plaćanja znak je da bi on, ipak, mogao da zadrži poziciju rezervne svetske valute, koji sada ima još jedino dolar.

Značajan razlog zbog kojeg zemlje žele uvođenje evra je podizanje šanse za privlačenje investicija, kao i značajno povoljnija cena zaduživanja.

Posledice po srpsku priveru ukoliko evro i zvanično zameni dinar

Ekonomski stručnjaci se spore oko toga da li bi uvođenje evra u Srbiji imalo snažnije pozitivne ili negativne efekte po privredu.

Prvi efekat bio bi nemogućnost vođenja sopstvene ekonomske politike, pošto NBS više ne bi mogla da samostalno upravlja ponudom novca i da utiče na kamatne stope kao sada, već bi morala da prati zajedničku monetarnu politiku ECB.

Protivnici evra kažu da bi ovo mogao da bude problem ukoliko bi se ekonomski ciklus u Srbiji razlikovao u odnosu na evropsko jezgro. Zagovornici evra kažu da Srbija ima usklađene ekonomske cikluse sa jezgrom EU, jer je ona glavni srpski trgovinski partner.

Drugi efekat u slučaju uvođenja evra bila bi nemogućnost devalvacije deviznog kursa.

Protivnici evra kažu da bi devalvacija kursa mogla da se iskoristi u slučaju izbijanja neke krize kao instrument za njeno prevazilaženje, gde bi slabljenjem kursa srpska roba u inostranstvu postala jeftinija što bi trebalo da podstakne izvoz, a smanji uvoz.

Zagovornici evra kažu da je efekat devalvacije dinara sumnjiv, jer pojedina istraživanja pokazuju da u Srbiji nije zadovoljen uslov za to, ili da efekte daje samo u dugom roku, što znači da je ovu meru teško ili nemoguće koristiti u ekonomskoj politici.

Ostali efekti uvođenja evra, kao što su eliminisanje valutnog rizika u poslovanju, kao i troškova zamene između dinara i evra kao legalnog sredstva plaćanja i de facto najtraženije valute u zemlji, gotovo uvek se procenjuju kao pozitivni.

Uvođenje evra bi olakšalo svakodnevni život u Srbiji.

Više ne bi postojali troškovi pretvaranja jedne valute u drugu. Lakše bi se poredili domaće cene sa cenama iz inostranstva, što bi olakšalo prekograničnu trgovinu.

Da bi ovaj efekat bio do kraja ispunjen, smatra se da bi trebalo da i druge susedne zemlje pređu na evro. Hrvatska, Bugarska i Rumunija žele da to urade u narednih nekoliko godina, dok Mađarska to odbija, a Bosna i Hercegovina i Severna Makedonija su još uvek daleko od evra, skoro koliko i Srbija.

Prednosti i mane evra

Kamatne stope u zemlji bi se smanjile uvođenjem evra, jer bi bio eliminisan valutni rizik kod kredita indeksiranih u evrima, pa bi i krediti postali dostupniji. Valutni rizik zapravo predstavlja opasnost da će subjekt pretrpeti finansijski gubitak zbog negativne promene deviznog kursa, zbog čega je onda obavezan da plati veći iznos domaće valute.

Generalno, prednosti uvodjenja evra, koje se najčešće navode su: snižavanje transakcionih troškova, ostvaruje se emisiona dobit, evro je značajnija valuta nego što su pojedinačno bile sve prethodne, povećana je transparentnost prilikom transakcija i eliminisan je rizik deviznih kurseva.

Zatim tu je širenje finansijskih tržišta koja postaju dostupnija i likvidnija, makroekonomska stabilnost, niže kamatne stope, strukturne reforme, stvaranje nove globalne rezervne valute, intenzivniji ekonomski rast, uvećan kredibilitet fiskalne politike i veće socijalne beneficije za korisnike.

Kao nedostaci i troškovi uvodjenja evra pominju su: tehnički troškovi prelaska na evro, gubitak menjačkih poslova, gubitak kursa valute, kontrolisana fiskalna politika i gubitak monetarne autonomije.

Nedostaci zajedničke valute su znači da se država — članica EU odriče svoje nacionalne valute, svoje slobode u određivanju monetarne politike, kao i svoje slobode u mogućnosti makroekonomskog usklađivanja putem kretanja eksterne vrednosti svoje valute.

Evropska monetarna unija je najviši vid ekonomske integracije, područje sa jedinstvenom valutom, jedinstvenom centralnom bankom i monetarnom politikom. Evro je druga najvažnija svetska rezervna valuta, kao i druga najviše korišćena valuta u svetu, posle američkog dolara.

Uvođenje evra u Srbiji je “na dugom štapu,” jer je potrebne više godina dugoročne ekonomske, ali i političke stabilnosti zemlje, kako bi EU, uopšte, i započela razgovore za prijem u evropsku monetarnu zonu.

Njegovo uvođenje u roku od dve godine posle mogućeg ulaska Srbije u EU je nerealan scenario.

Prethodno je potreban uslov da Srbija uđe u EU, a kada i da li će se to uopšte desiti, ostaje kao otvoreno pitanje, i pored datih okvirnih datuma za pristupanje od strane EU.