Претварање Аје Софије у џамију, представља поновно успостављање исламистичке Турске и тај процес немогуће је спречити нити зауставити — мирним путем
Аја Софија ће или бити музеј или богомоља, трећег нема
# Једном када Аја Софија поново постане исламска богомоља, и када се код Турака распали верски жар, национални и политички живот садашње Турске тешко ће се вратити у секуларне воде. Аја Софија ће, хтели да признамо ми то или не, нужно постати средиште ислама у граду на Босфору око кога ће се окупљати, не радознали туристи као до сада, него исламски верници, међу којима ће свакако бити и фанатика
Пише: Бојан Драшковић, историчар
Још пре више од два миленијума Архимед (287–212, пре Христа) изговорио је чувену реченицу: „Дајте ми ослонац и довољно дугачку полугу и померићу свет“.
Ако се ова реченица не схвати буквално, како је обично неинтелигентни научници схватају, него метафорично, њена вредност је изузетна. Архимед је једноставно објаснио како се у реалном свету ствари покрећу, било да је реч о физичким или метафизичким појавама: уз тачку ослонца и полугу. С тог становишта гледано, његова мисао, дубоко филозофска и метафоричка има универзално значење било да се ради о појавама материјалног или духовног живота који се креће и формира на тачно одређеним тачкама ослонаца преко којих одређене силе (полуге света) усклађују своја политичка, економска и духовна кретања.
Те тачке ослонца српски сликар и писац Драгош Калајић називао је упоришта, а једна од таквих упоришних тачака несумљиво је и Аја Софија у Константинополису, негдашњем Цариграду а данашњем Истанбулу или популарно званом Стамболу, граду на Босфору, на граници Европе и Азије, великом геополитичком и геостратешком средишту у коме и око кога данас живи безмало 17 милиона људи.
Oно што је знао Архимед а што данашњи човек покушава да открије, попут рупе на саксији, за човека антике није представљало никакву новост, већ сасвим нормалну и уобичајену ствар. Људи у прошлости, нису, попут њихових данашњих потомака, били безбожни и антирелигиозни, напротив, они су сваки вид безбожности сматрали неопростивим грехом и нису, попут нас, могли да схвате живот без постојања Бога или богова, виших сила изван домашаја материјалног и пропадљивог света који владају и управљају животима у оквиру пролазности и пропадљивости. Њима су се молили, подизали храмове, света места, око којих су настојали да формирају друштвену заједницу. Наиме, стари Хелени као и остали антички народи, када би, примера ради, формирали неку насеобину или колонију прво су настојали да изграде храм, божју кућу, упоришну тачку будуће заједнице, а затим, да пронађу место за трг, агору, пијацу, око којег ће подићи јавне зграде и где ће се одвијати материјални (трговачки), јавни и политички живот насеобине. Град се није могао замислити без две основне институције, храма и пијаце, места духовног и материјалног окупљања житеља.
Из овога лако се може закључити, да је храм, светилиште, обредно место у античко доба имао конституционалну друштвену улогу. Људи су се првенствено окупљали око заједничке вере, док су све остале активности биле у подређеном положају. Дуг процес атеизације и доминације једнодимензоналних материјалистичких доктрина; од рационализма, просветитељства, позитивизма, либерализма, до социјализма и комунизма, довеле су до занемаривања духовног аспекта у животу људи. То је код већине данашњих људи, а нарочито интелектуалаца, за последицу имало појаву масовног неразумевања религије, њеног погрешног схватања, потцењивања и ниподаштавања, с једне стране, као и прецењивања и пренаглашавања, с друге. Ничеовски и кјеркергоровски свет без Бога данас доживљава свој колапс, своју катаклизму, док је на делу почетак обнове империја на основи повратка религији, без које духовна суштина нових царстава није могућа. У том смислу гледано, данашњи храмови, као и они негдашњи представљају управо оне архимедовске тачке одакле се духовним полугама покреће свет. Око њих се окупљају чланови заједнице и учвршћују своја веровања која их, практично гледано, сврставају међу чланове неке много веће и значајније целине, органски повезане, без које тај народ постаје скуп разбијених, отуђених, међусобно неповезаних појединаца.
Стога, нимало не чуди, зашто данашњи Срби, уз помоћ Руса, настоје да доврше велелепни храм Светог Саве на Врачару, јер је управо изградња овог храма суштински представља градњу српске духовне упоришне тачке и сигурну гаранцију очувања православне, хришћанске, цивилизације на овим просторима.
Међутим, то није главна тема ових разматрања, него само мало опширнији увод у тему која последњих дана изазива пажњу светских медија, а то је чињеница да је турски уставни суд, после само 17 минута већања, донео коначну одлуку да Аја Софију поново претвори у џамију.
# Нимало није случајно што је Ердоганова одлука дошла у току пандемије короне, то само по себи представља јасну симболику и невероватну историјску паралелу, јер не треба заборавити да се османска експанзија у 14. веку, поклопила с европском пандемијом куге (црне смрти) која је у то време однела преко 20 милиона живота што је било више од половине европског становништва
Да се подсетимо да је Аја Софија, некадашње средиште православља, 1453. године постала џамија која је 1934. године, званичном одлуком Мустафе Кемала Ататурка, оснивача модерне секуларне турске државе и нације, постала државни музеј, у ком су равноправно заступљене традиције православља и ислама.
Но, из практичне перспективе гледано, може се закључити да је ова одлука, настала на основу иницијативе из 2018. године, наступила усред опадања Ердогановог угледа у самом Истанбулу, како су показали резултати прошлогодишњих избора, где је опозиција добила већу подршку грађана од владајуће партије. Тај резултат, нимало случајан, јасно указује на добро познату чињеницу да је Истанбул, био и остао средиште космополитизма и да ће његова исламизација за последицу имати довођење већег броја провинцијских елемената у град на Босфору, што ће у крајњој мери резултирати све већим социјалним и културним јазом.
Ердоган није једини политичар који се осећа провинцијалцем у „космополитском“ Истанбулу и кога „космополитски“ Истанбул управо тако посматра, без обзира што је рођен у најстаријем, аристократском делу града, и што је самим својим рођењем и одрастањем био природно привржен политичким начелима конзервативизма, које тренутно оличава. Стога, решеност садашњег председника Турске да Аја Софију, упоришну тачку Истанбула, велелепно здање под заштитом УНЕСКА, делом светске културне баштине, и местом где које по свом значају подједнако припада православном хришћанству, Византији, али и исламу, поново претвори у џамију и исламизује, на неки начин, представља десекуларизацију Турске, њену реисламизацију, али и знатну провинцијализацију Истанбула.
Против ове одлуке, турских власти могла би се очекивати реална и оправдана побуна секуларно настројених елемента у војсци, који су од 1960. године, због исламизма већ седам пута мењали режим у Турској, или универзитетске омладине, подржане од космополитских и секуларних елемената.
Реално гледано, побуну у војсци из 2016. Ердоган је у крви угушио и искористио тренутак да се обрачуна са секуларним елементима у официрском кору, тако да је велико питање да ли ће постојати довољно јака завереничка група да се одупре његовој исламистичкој политици, док је снага универзитетске омладине за режим таквог калибра изузетно мала и неки нови вид обојене револуције, без војне подршке, лако би био у крви угушен.
Очигледно је да одлука о реисламизацији Аје Софије има далекосежне политичке и цивилизацијске последице не само на живот Турске, него и читаве како западне тако и источне (исламске) цивилизације. Због тога, нимало не чуди нити изненађује, што је ова одлука турског председника изазвала бројне негативне реакције, углавном западних медија и политичара. Негативне реакције долазе како из православног света исто тако и од римокатолика. Од православних земаља најоштрије реакције долазе из Грчке, директно повређене овим потезом, пошто Грци као баштиници Византије ову богомољу с пуним правом сматрају својим светим местом, освојеним и украденим од муслимана. Али, много више од православног света, овај потез турских власти погађа неправославни, хришћански Запад.
Запад, с пуним правом може и мора да се боји исламизма и неоосманизма у Турској који је својом погрешном политиком у великој мери и сам изазвао.
Ватикански Osservatore Romano преноси забринутост папе Фрање који ће, пред исламском опасношћу бити принуђен да максимално појача своју екуменску политику. НАТО пакт налази се пред изласком Турске из њега, док Европска унија, а пре свега Немачка, скупо плаћа своју погрешну политику према Србији, нарочито по питању статуса Косова и Метохије. Слаба Србија, као и слаба Бугарска и читав европски југоисток, у будућности тешко да ће моћи да постану ефикасна брана надирућем панисламизму.
Очигледно, да ће се политика Европске уније: претераног и апсурдног либерализма, геј бракова, и осталих „грађанских слобода“, уз константни притисак према Балкану и нарочито Србији да се одрекне Косова као свог духовног упоришта, обити о главу. Дегенерисани Запад, сасвим извесно, биће поражен од конзервативног Истока, из једноставног разлога, јер рађа, продукује више становништва које се природно креће ка извору богатства и материјалне сигурности. О томе најбоље говори мигрантска криза која покреће талас народа с југа ка северу, сиромашних грађана Азије и Африке, већином муслимана, ка центрима богатог Запада који се дехристијанизује. А наоружавање и консолидација једних и разоружавање и деконсолидовање других, макар и у религозном и идеолошком смислу, у међународним оквирима ствара управо онакву друштвену климу каква је постојала пре избијања Првог и Другог светског рата: међусобне нетрпељивости и сасвим извесне експлозије.
Међутим, оно што највише забрињава Запад у овој ситуацији, јесте релативно уздржан став Русије, према коме се питање Аја Софије преноси као унутрашње питање Турске. Ердоган је, наиме, како преноси прес служба Кремља, гарантовао Путину да ће странци моћи да уђу у Аја Софију, као и да ће хришћанске светиње бити очуване, што се суштински уклапа и у програм УНЕСКА под чијом се заштитом и налази ова богомоља, као део светске културне баштине. На тај начин, Аја Софија, добиће чудан и амбивалентан статус; за немуслимане и хришћане она ће и даље бити музеј, где ће радознали туристи у бермудама, с фотоапаратима и мобилним телефонима моћи мирно, уз купљену улазницу да се фотографишу, док ће муслимани, испред икона православних светаца и ктитора храма (што је по исламу строго забрањено) моћи мирно пет пута на дан да се клањају Алаху. Овај наизглед наивни компромис, једноставно није могућ нити одржив. Аја Софија или ће бити музеј или богомоља, трећег нема. А да је тако може се закључити на основу најједноствније анализе. Јер, када се овај храм, некада средиште православља а касније ислама, врати исламским верницима који ће се пет пута дневно клањати у правцу Меке, сама чињеница да се налази у граду од 17 милиона становника, даје јасну гаранцију да ће ова богомоља свакодневно бити пуна верника који ће баш на овом месту желети да се клањају Алаху, тако да за радознале туристе једноставно неће бити места. Једном када Аја Софија поново постане исламска богомоља, и када се код Турака распали верски жар, национални и политички живот садашње Турске тешко ће се вратити у секуларне воде. Аја Софија ће, хтели да признамо ми то или не, нужно постати средиште ислама у граду на Босфору око кога ће се окупљати, не радознали туристи као до сада, него исламски верници, међу којима ће свакако бити и фанатика. Њихов број и религиозна жеља, нужно ће изменити лице секуларне Турске, за коју од тог тренутка слободно можемо рећи да престаје да постоји. Претварање Аје Софије у џамију, представља поновно успостављање исламистичке Турске и тај процес од тог момента немогуће је спречити нити зауставити. Договором?!
Такође, нимало није случајно што је ова Ердоганова одлука дошла у току пандемије короне, што само по себи представља јасну симболику и невероватну историјску паралелу, јер не треба заборавити да се османска експанзија у 14. веку, поклопила с европском пандемијом куге (црне смрти) која је у то време однела преко 20 милиона живота што је било више од половине европског становништва.
Садашње реакције са Запада су оштре и негативне, искључиво зато што представљају праву катастрофу западне цивилизације на Блиском истоку и у Турској нарочито.
Алија Изетбеговић идеолог и духовни отац Ердоганове одлуке
Турска се ослобађа маске секуларизма коју је тако дуго и невољно носила. Турска поново постаје исламска сила, носе се фереџе, и живи се по Курану. Декадентни Запад који је обожавао Истанбул из времена Оријент експреса и романа Агате Кристи више не постоји.
Реџеп Тајип Ердоган је, том Западу коју су представљали поборници оца нације Мустафе Кемала, припадници бројних моћних турских породица школованих на Западу, представнци традиционално укорењене масонерије међу војном кастом склоној државним ударима и латиноамеричком неоколонијалном понашању, одлуком да Аја Софија поново постане џамија, забио глогов колац у срце.
Таква одлука представља праву правцату катастрофу за Запад, нарочито за Велику Британију, која је вештачки у 19. веку одржавајући „болесника на Босфору“, настојала да га максимално опљачка, под фирмом „цивилизовања“ и „европеизовања“ а све у страху од руског продора на топла мора којима Истанбул стоји на путу. Британско савезништво, и заштиту од православних хришћана на Балкану, Турци су платили губитком Египта, Арабије, Ирака, Сирије и Палестине, подручја богата нафтом које су заузеле британске компаније.
Не могавши да заустави продор Европе (Британије, Немачке и Француске) а касније САД на Блиски исток, Турска се, почев од Младотурске револуције 1908. године, национализовала, секуларизовала и европеизовала. Свој мир платила је добровољним одрицањем од империјализма и ислама — империјалне наднационалне религије, идеолошке основе османизма који је утемељен на принципима Турске као царства и велике светске силе.
Поновна обнова тих принципа значи праву катастрофу секуларне Турске, која сама по себи, подразумева, према речима Ернеста Јингера, да је један поредак срушен а да други треба успоставити.
Нова Ердоганова Турска рађа се као империја с тенденцијом обједињавања исламског елемента и његовом експанзивном улогом како у азијским, блискоисточним земљама: Ираку, Сирији, исто тако и на Балкану, Босни, Србији и Албанији, користећи мигранте из Сирије као претходницу будућих освајања.
Да је ово тачно, у прилог говоре и израелски медији који преносе вест с интернет портала турског председника да је ускрснуће Аја Софије почетак ослобађања џамије Ал Акса у Јерусалиму, што дубоко погађа саму државу Израел.
Турска се, сада као моћна заштитиница муслимана а самим тим и Палестинаца, залаже за искључење Израела из овог дела Јерусалима. Овим чином очигледно да Турска жели да буде активније увучена у блискоисточни конфликт, стављајући се отворено на чело велике муслиманске коалиције против Израела, што је нужно конфротира како с НАТО пактом, тако и с политиком САД на овом подручју, који су, деценијама уназад, одржавали нестабилан мир између Турака и Грка у источном Средоземљу.
Очигледно, да се Турска, као земља с моћном привредом и војском као и многољудим становништвом које у матици броји око 80 милиона људи а у дијаспори још око 20 милиона, сматра довољно снажном да поново обнови своје империјално и експанзионистичко рухо.
Да није реч о шарлатанском и очајничком чину него о добро смишљеном потезу говори сама мигрантска криза која годинама уназад потреса западну Европу. У том контексту јасно постаје део ширег панисламистичког плана, стварања прве велике исламске светске силе, за којом је у Исламској декларацији жудео Алија Изетбеговић. Он је да се подсетимо још давне 1984. године за секуларизацију Турске рекао следеће:
„Turska kao europski plagijat predstavlja trećerazrednu zemlju, kakvih ima još stotinu na svijetu…. Što se tiče tzv. naprednjaka, zapadnjaka, modernista i kako se sve još ne zovu, oni svugdje u muslimanskom svijetu predstavljaju pravu nesreću, jer su prilično brojni i utjecajni, naročito u vlasti, školstvu i javnom životu uopće. Gledajući u hodžama i konzervativcima Islam, i uvjeravajući druge u to, modernisti se frontalno dižu protiv svega što predstavlja ovu misao. Ove samozvane reformatore u današnjim muslimanskim zemljama prepoznat ćete po tome što se obično ponose onim čega bi trebali da se stide, a stide se onoga čime bi trebali da se ponose. U većini su to ‘tatini sinovi’, koji se školuju u Europi i odatle se vraćaju s osjećajem duboke inferiornosti prema bogatom Zapadu i osobite superiornosti prema siromašnoj i zaostaloj sredini iz koje su nikli. Bez islamskog odgoja i bez duhovne i moralne veze s narodom, oni brzo gube elementarne kriterije, pa umišljaju da će rušenjem domaćih shvaćanja, običaja i uvjerenja, a uvođenjem tuđih, na tom tlu preko noći stvoriti Ameriku, kojoj se inače pretjerano dive. Umjesto standarda oni donose kult standarda, umjesto razvijanja mogućnosti toga svijeta oni razvijaju želje i tako utiru put korupciji, primitivizmu i moralnom kaosu. Njima nije jasno da moć zapadnog svijeta nije u tome kako on živi, nego u tome kako on radi, da ta snaga nije u modi, bezboštvu, noćnim klubovima, raspuštenoj mladoj generaciji, nego u izvanrednoj radinosti, upornosti znanju i odgovornosti njegovih ljudi. Nije, dakle, glavna nevolja u tome što su naši zapadnjaci koristili tuđe obrasce, nego u tome što ih nijesu znali koristiti ili — bolje rečeno — što pri tome nijesu razvili dovoljno jak osjećaj za ono što valja. Oni nijesu preuzeli korisni proizvod, nego štetni, zagušljivi nusprodukt jednog civilizacijskog procesa… Dok Turska ukida arapsko pismo, koje po svojoj jednostavnosti i sa svega 28 znakova, spada u najsavršenija i najraširenija svjetska pisma, Japan odbacuje zahtjev svojih ‘romaja’ da uvedu latinicu. On zadržava svoje komplicirano pismo koje nakon reforme, pored 46 znakova, sadrži i 880 kineskih ideograma. U Japanu danas nema nepismenih, a u Turskoj je — četrdeset godina nakon uvođenja latinice — nepismeno više od polovine stanovništva, jedan rezultat od kojeg bi, dakle, i slijepi trebali da progledaju.
I ne samo to. Ubrzo se pokazalo da nije bilo u pitanju samo pismo kao puko sredstvo registracije. Pravi razlozi, a zatim i posljedice, mnogo su dublje i značajnije. Bit sve ljudske civilizacije i progresa je u nastavljanju, a ne u uništavanju i negiranju. Pismo je način na koji nacija ‘pamti’ i traje u povijesti.
Ukidanjem arapskog pisma svo blago prošlosti, sačuvano u pisanoj riječi, bilo je za Tursku uglavnom izgubljeno i ona se ovim jednim jedinim potezom srozala do granica barbarstva. Uz niz drugih ‘paralelnih’ reformi, nova turska generacija se našla bez duhovnog oslona i u jednoj vrsti duhovnog vakuuma. Turska je izgubila svoje ‘sjećanje’, svoju prošlost.
Kome je ovo bilo potrebno?
Zagovornici modernizma u islamskom svijetu nisu, dakle, bili ona vrsta mudrih narodnih ljudi, koji su znali u izmijenjenim prilikama i na nov način ostvariti stare ideale i vrijednosti. Oni su ustali protiv samih vrijednosti i često s ledenim cinizmom i zaprepašćujućom kratkovidnošću gazili narodne svetinje i uništavali stvarni život, da bi na mjesto njega presadili imitaciju života. Kao posljedica ovog divljanja u Turskoj i drugdje stvorile su se, ili su na putu da se stvore, nacije plagijati: duhovno zbrkane zemlje bez vlastitog lica i bez osjećaja za svoj vlastiti put. U njima je sve neautentično i umjetno, bez pravog oduševljenja i snage, poput lažnog sjaja njihovih europeiziranih gradova…
…Danas je Turska trećerazredna zemlja, a Japan se popeo u sam vrh svjetskih nacija.”
Зато је данас, да би се правилно оценила Ердоганова одлука да Аја Софију поново претвори у џамију, морала узети у обзир Изетбеговићева Исламска декларација, исламистички памфлет против секуларизма у муслиманским земљама а нарочито у Турској; из чијих се одломака јасно види да је Алија Изетбеговић био идеолог и духовни отац ове Ердоганове одлуке. То Европу и Запад доводи у велику дилему, нарочито по питању дугогодишње сатанизације Србије и српског народа у њиховим медијима, који су деведесетих година прошлог века били нека врста Војне крајине тадашњег западног света, од давно започетог процеса реисламизације Турске и њеног империјалног окретања ка Европи и Балкану.
Западне земље, у првом реду Немачка и Ватикан, заслепљене предрасудама и антикомунистичком мржњом, пројектоване на малу балканску, православну нацију, исламистичку и неоосманску опасност у Турској нису довољно виделе нити узеле у обзир. Тако је и деловање америчке администрације под династијом Клинтон, Буш и Обама, опијене лакомошћу и корупцијом, претворило САД у прворазредну неоисламистичку авангарду. Њихова погрешна политика према Косову, Србији, а нарочито према Ираку и Либији; Милошевићу, Хусеину и Гадафију, на крају је резултирала реисламизацијом Турске и Блиског истока, што је био и суштински политички циљ Изетбеговићеве Исламске декларације, стратешког документа неоисламистичког и неоосманског покрета.
Представнци тзв. америчке дубоке државе, ослоњени на памет Бжежинског, Кисинџера и Рокфелера уз логистичку снагу Сорошеве агентуре, буквало су истерале западне силе с Блиског истока а свет довеле на руб нове ратне катастрофе. Додуше, не би нас то толико бринуло да цену њихових светских игара и политичких трансформација не плаћамо ми — Срби, који се налазимо први на удару геополитичких и геостратешких кретања. Тако да је овај потез реисламизације Аја Софије и поновног освајања упоришне тачке одакле ће неоосманлије поново, попут старих газија кренути ка Европи, дубоко повезана с распадом Југославије, ратом у Босни и на Косову као и на перманентној дестабилизацији Србије. Колико је веза босанских муслимана и турских исламиста снажна, говори и чињеница да ће први имам џамије Аја Софија бити Ферух Муштеур, који је пореклом из Босне.
Запад се у овом случају показао историјски недорастао и незнавен, јер је Србију а српско Косово нарочито, као своју упоришну тачку, максимално слаби, условљава и уцењује, радећи тако директно против себе, сопствених интереса и сопствене духовне баштине. Док су се муслимани поново докопали важне упоришне тачке одакле ће дугачком полугом ислама покушати да помере свет.
Очигледно да је „болесник с Босфора“ оздравио, опасао сабљу и спрема се за нови рат.
Формирање трећег царства
Ову одлуку поред мигрантске кризе и пандемије короне, могли бисмо повезати и с још једним феноменом који се ових дана дешава пред нашим очима: гласањем у Русији којим су измењене уставне одредбе, према којима се одузима право федералним јединицама Руске федерације на самоопредељење до отцепљења, као и на продужетак Путину права на изборе, чиме је фактички Русија поновно трансформисана и претворена у царство!
Баш као што је то постаје и Кина, под актуелним председником Си Ђипингом променом устава 2018. и увођењем Ђипинговог доживотног мандата, уз уобичајени култ личности.
Турска, одбацивањем секуларизма и у неку руку неоколонијализма, под Реџепом Тајипом Ердоганом покушава да постане треће царство у том низу.
Тако да трансформацију Турске из секуларне у исламистичку државу треба посматрати и у том светлу; као тежњу садашњег председника Турске да своју личну власт учврсти на неодређено време и да од националне државе створи имерију, а за шта су му потребни исламски прерогативи.
