Академик Оцић: ОТВОРЕНО ПИСМО ПРЕДСЕДНИКУ САНУ
ДА ЛИ ПАЛИКУЋА МОЖЕ ДА БУДЕ МЕДИЈАТОР У ДИЈАЛОГУ О ВАТРОГАСТВУ?
Поштовани г. Динићу,
Шаљем Вам одговор на оштро реаговање ИО САНУ од 13. фебруара о.г. под насловом ПРЕДСЕДНИК САНУ: УМЕСТО КЊИГОМ НА КЊИГУ — ПРЕТЊЕ ЧИСТКАМА.
У међувремену, Председник САНУ академик Владимир С Костић понудио се да буде медијатор у јавном дијалогу о будућности Србије. Сматрам да његова изјава о напуштању КиМ из 2015. којом позива на отворено кршење Устава и међународног права, као и безакоње које спроводи у САНУ, а на првом месту тиче се прогона мене и академика Данила Басте, дисквалификује Костића као човека и интелектуалца и чини га недостојним улоге непристрасног посредника и племенитог и добронамерног миритеља. Како може паликућа да се нуди као ватрогасац, како рушитељ законитости као миротворац? Зато Вас молим да мом одговору на реаговање ИО САНУ дате нов, актуелнији, наслов: ДА ЛИ ПАЛИКУЋА МОЖЕ ДА БУДЕ МЕДИЈАТОР У ДИЈАЛОГУ О ВАТРОГАСТВУ?
С поштовањем
Часлав Оцић, ред. члан САНУ
У Београду, 25. маја 2020.
ПРЕДСЕДНИК САНУ: УМЕСТО КЊИГОМ НА КЊИГУ — ПРЕТЊЕ ЧИСТКАМА
У те две књиге нема ни једне измишљотине — у то може да се увери свако ко их прочита тако да је назив оштрог реаговања Извршног одбора САНУ „Увредљиве ИЗМИШЉОТИНЕ академика Часлава Оцића“ у потпуности ДЕПЛАСИРАН. Све је ту аутентична (лако проверљива) истина. А истина (осим што ослобађа) и боли. Могу да прихватим да су моји текстови „увредљиви“ за актере разних неподопштина које анализирам (и евентуално благо критикујем). Дакле: ,,увредљиви“ — можда, неистинити — никако. То се уосталом ни аутори „демантија“ нису усудили да напишу.
САНУ ТОНЕ У СВЕ ДУБЉУ КРИЗУ
Сведок од 10. марта 2020. објавио је реаговање Извршног одбора [Председништва] (ИО П) САНУ написано 13. фебруара (што значи да је највероватније тог дана, или дан раније, ИО П одржао седницу, на коме је и ова тачка била на дневном реду) на мој текст „Е мој Коста, Теби никад није доста!” објављен у Сведоку 11. фебруара 2020. године као одговор на оптужбе академика Косте Чавошког да академик Часлав Оцић својим написима у Сведоку „нарушава углед САНУ“. Сведок је на насловној страни двонедељника од 10. марта најавио „Оштро реаговање Српске академије наука и уметности: ‘Увредљиве измишљотине академика Часлава Оцића’“ (скраћено: ОР ИО П САНУ или само: ОР) а на странама 4 и 5 текст тог оштрог реаговања с фотографијама чланова ИО П САНУ.
У међувремену (средином марта 2020) у Србији је проглашена пандемија корона вируса и ванредно стање. Тиме се стубоком променио контекст сваке расправе — па и ове која се у последњих две године води на страницама Сведока — расправе о затирању наших друштвених и хуманистичких наука као и обухватној и општој дубокој кризи у коју — услед негативне политизације (политичарења), комерцијализације („трговина утицајем“, донаторство, јачање „менаџерске“ функције), близикаштва (посебно непотизма), клубашења, сорошизације, естрадизације и дилетантизације (научни скупови у САНУ су све више /и/ „стручни“, сваштарска пролиферација председничких „локуција“) — све дубље тоне САНУ. А „идентификацију с агресором“ (В. Дедијер) челника САНУ да и не помињем.
ПАНДЕМИЈА И ВАНРЕДНО СТАЊЕ
Пандемија с пратећим ванредним стањем, осим што сугерише (чак намеће) нову листу личних и колективних приоритета, код осетљивијих личности и озбиљнијих друштава иницирала је интензивније преиспитивање система преференција: све видљивији су напори да се општим ресетовањем радикалније мењају темељи друштава, укључујући ту, дакако и, пре свега, систем вредности. То широм планете прате и покушаји општег пропитивања и редефинисања стратегија опстанка и развоја појединих држава и народа, али и читавог човечанства.
Општа криза смисла продубљена пандемијом све релативизује, чак обесмишљава, сваки партикуларизам и секционализам (секташтво да не помињем), себичњаштво, посебно похлепу и покушаје лечења разних каријеристичких комплекса (као што су манија величине, манија гоњења, параноја због новог мандата Владавине, и тсл.)… У том новом контексту и озбиљне, друштвено релевантне (и дугорочно: корисне) јавне расправе могу да изгледају као ситне свађе, као лични и политички обрачуни, као борба за власт … Нажалост, критичари таквих феномена — подједнако у редовним и ванредним ситуацијама — често су у праву, без обзира на то да ли и сâми имају или немају потребно интелектуално и морално покриће за такву критику. То дакако не умањује значај таквих расправа које су биле узеле маха после пада Берлинског зида у земљама „транзиције“. Такав социјални и национални дијалог је тада у Србији изостао, па негативне последице тог изостанка и данас осећамо. Остала је и неопходност да се такав јавни дијалог отвори, да се спутана социјална, интелектуална и свака креативна енергија ослободи. Да јавношћу прострује свеже идеје, на јавну сцену да изађу нови, млади и некомпромитовани, људи.
ЈОШ ЈЕДНА ВЕЖБА У ЗАЛУДНОСТИ
Стога — прочитавши ОР — нашао сам се у дилеми да члановима ИО П САНУ одговорим или да игноришем ту салву мржње, беса и ароганције, обилату неистинама. Сматрао сам у први мах да је „боље да се разминев, него да се побијев” (лазарица с југа Србије). У начелу трудим се да се тако понашам у свим животним ситуацијама, изузев ако ми неко, безразложно а дрско, баци рукавицу у лице и запрети да ће ме уништити и растурити Одељење друштвених наука (ОДН), чији сам тада био (невољни) секретар. Да поступим по његовом налогу у погледу избора, односно унапређења једног његовог пријатеља и фаворита или да одмах поднесем оставку на место секретара ОДН! Тај неко је челник најзначајније српске научне, уметничке и културне институције. Проблем затирања друштвених наука у САНУ снажно се манифестовао приликом избора за нове чланове САНУ 2015. када је због изостанка подршке председника САНУ за кандидате Одељења друштвених наука тадашњи секретар ОДН, академик Данило Баста поднео (протестну) оставку. Сукоб са мном иницирао је председник САНУ још током 2016, да би ескалирао у пролеће 2017. када сам о његовој претњи био присиљен да обавестим јавност (Ч. Оцић: Председник Академије прети да ће растурити Одељење ако не поднесем оставку, Новости, 9. мај 2017). Отад је асиметрично насиље заменило нормалну (академску) комуникацију на релацији председник САНУ — академик Оцић. Шиканирање Оцића и терор председника САНУ над њим као главним (наравно измишљеним) непријатељем САНУ који све што у САНУ ради у области макроекономских, стратеголошких и региономских истраживања чини у циљу доласка на власт (!?). Сви његови дописи органима САНУ — пре свега они у којима се указује на отежавање и онемогућавање Оцићеве академске активности Председниковим цензурисањем рада одбора којима Оцић председава (за економске науке и за проучавање становништа), игноришу се: „примају се к знању“, „с гнушањем одбацују“, представљају „говор мржње“, „увредљиви“ су… Додуше не и неистинити — али кога брине истина, важна је победа над гнусним непријатељем. На крају председник САНУ (кукавички се заклањајући иза традиционалног једногласја ИО П, што је иначе његов омиљен начин пребацивање одговорности на неки колективни орган одлучивања) службеницима забрањује да примају Оцићеве дописе. Допушта му само да дописе упућује пучистичком секретару ОДН (Чавошком) како би тако Оцић био натеран да призна легалност пуча и „чин“ самоизабраног секретара. То ће наравно остати у домену пустих жеља и председника Костића и „секретара“ Чавошког. Занимљиво, а можда и помало чудно, да истовремено док се отворено и грубо дискриминишу чланови САНУ и на најбруталнији начин крше њихова права, на седницама ИО учествују страни држављани — који нису чланови САНУ — чије жеље ИО П САНУ претвара у одлуке, а одмах потом те одлуке и реализује.
Стога, мој одговор на ОР ИО П САНУ би био још једна вежба у залудности (excercise in futility).
FAMA VOLAT, SCRIPTA MANET
С обзиром на то да је Оцићу у последњих неколико година препречена комуникација с органима САНУ (изузев комуникација с генералним секретаром, недавно преминулим академиком Марком Анђелковићем), он је био принуђен — када је, по његовом суду, била реч о темама од јавног значаја — да се обрати средствима информисања. А да онда дописе органима САНУ, интервјуе и другу релевантну грађу (везану, на пример, за спорне изборе у САНУ и друге сродне теме), с одговарајућим документима, стави у корице књига (досад су изашле две, а трећа је у припреми за штампу), јер, fama volat — scripta manet:
(1) Спорови о будућности Србије и САНУ: куда и како даље? (Могуће стратегије развоја 2), Први део: Опстанак и развој, прир. Ч. Оцић, ИСТЕР 21 — Београд и СКП — Нови Сад, Београд 2017. ISBN 978–86–81128–00–8, XVI+406 стр.
(2) Спорови о будућности Србије и САНУ: Шта и како даље? (Могуће стратегије развоја Србије 3), Други део: Истина и слобода, прир. Ч. Оцић, ИСТЕР 21, Београд 2018; ISBN 978–86–81128–01–5, XXVIII +584 стр.
Лако се да проверити да у овим замашитим публикацијама нема ни једног исказа, податка, става, мишљења, просуђивања… из усмених извора. Ту нема ни трага кулоарских „рекла-казала“, ни трунка кафанских оговарања или приземног сплеткарења (где се исте личности, појављују и као пиромани и као ватрогасци, обогаћујући тако примену оног: „завади па владај!“ са „завади, па мири, па завади … па /без ограничења мандата/ владај!“) Сва фактографија у 2. и 3. тому Могућих стратегија развоја Србије (Будућност Србије) извире из писаних (штампаних или у писарници САНУ заведених) докумената. У њима на више од хиљаду страна све врви од бројева, графикона, званичних одлука и решења, транскрипата, једном речју релевантне — проверљиве, аутентичне, веродостојне — голе („тачне и убитачне“) фактографије која вапије за коректном процедуром оповргавања. Зашто ти аргументи досад нису суочени с озбиљним, снажним и убедљивим, контра-аргументима? Зашто досад Оцићеви аргументи нису оповргнути? Да ли то значи да је снага Оцићевих аргумената необорива? Зашто их председник САНУ академик Владимир С. Костић није „сатро“? Него је кренуо у осветничко шиканирање („сатирање“) Оцића како је то и најавио с пролећа 2017. и у чему — кршећи Статут САНУ и Закон — до дана данашњег милитантно истрајава. Никако да његова лична увређеност, осионост и срдита немоћ, уступе место јавном дијалогу у коме би се заједничким проницањем у смисао актуелних промена извукле поуке из прошлости и размотрило Куда /да/ иде Србија?, САНУ, наука и култура, друштво и држава, … у контексту растуће глобалне међузависности, згушњавања и убрзавања историје.
Да поновим: у те две књиге нема ни једне измишљотине — у то може да се увери свако ко те књиге прочита тако да је назив оштрог реаговања ИО П САНУ „Увредљиве ИЗМИШЉОТИНЕ академика Часлава Оцића“ у потпуности ДЕПЛАСИРАН. Све је ту аутентична (лако проверљива) истина. Разумем да истина (осим што ослобађа) и боли. Могу да прихватим да су моји текстови „увредљиви“ за актере разних неподопштина које анализирам (и евентуално благо корим). Дакле: ,,увредљиви“ — можда, неистинити — никако. Уосталом, то се ни аутори „демантија“ (оштрог реаговања) нису усудили да напишу.
ДИЈАЛОГ, НЕ ПОЛЕМИКА!
Моју вишекратну понуда за дијалог Председник САНУ дочекује на нож. Уместо дијалога уследили су пучеви, смењивања, политички процеси, инквизиција, забране, цензура… БУКА и БЕС! Наравно уз стално лицемерно заклињање у демократију, уз квантофреничну фасцинацију „демократском“ већином, односно вером у супериорност квантитета над квалитетом, политике над правом.
Поређење председника САНУ академика Вл. С. Костића с Фридрихом Енгелсом могло би бити примерено, али не и моје маленкости с Ојгеном Дирингом; то би несумњиво било неумесно, чак смешно. Ипак, ако не некакав Костићев двотомни Анти-Оцић на 1000 страна, неки књижуљак насловљен иронично као Мали Анти-Оцић (или Анти-малиОцић, какогод!) угледног аутора ренесансног формата, уједно полихистора и полимата, академика Владимира С. Костића, сразмеран мом интелектуалном мини габариту, могао сам очекивати. У својој наивности, да будем искрен, и потајно сам му се надао! Нада ме још увек није напустила: очекујем да се таква књига аутора Костића у разумном року појави, па да, заједно с горе наведенимим зборницима, најесен у свечаној сали САНУ послужи као радни материјал за разговор за округлим столом, као полазна основа толико жуђеног дијалога о будућности Србије.
Тиме би се, ако ништа друго, поништиле све досадашње негативне реакције на понуде за дијалог упућене председнику Костићу. Наиме, те досадашње реакције председника САНУ академика Вл. С. Костића биле су не само поразно разочаравајуће, него и потпуно непродуктивне (да не кажем: штетне). А нису ни могле да буду другачије, јер су сви моји покушаји да полемику (његов ad hominem обрачун) каналишем у правцу конструктивног дијалога били безуспешни. Председник на моје текстове редовно срдито реагује:
1. немуштим „демантијима“ (парафразирам: „Све што тврди Оцић је ван сваке реалности“, „С индигнацијом одбацујемо све његове инсинуације“, „Нећемо допустити да Оцић угрожава достојанство чланова САНУ и њену традицију“ и тсл.);
2. тајним (по дифолту: денунцијантским и чињеницама непоткрепљеним) писмима члановима САНУ (па чак — случај без преседана — члановима Одбора за економске науке /ОЕН/ и Академијског одбора за проучавање становништва /АОПС/); та писма упорно тражим, како бих могао на њих званично одговорити, али их не добијам иако сам у њима главни негативни јунак (В. Јавна прозивка, тајно „муљање“ Сведок, 22. 10. 2019). Чему тајност? То потајништво није остало непримећено ни у јавности: Да ли се САНУ повлачи у илегалу?, пита се Младен Обрадовић у Политици, 22. јуна 2017.
3. ангажовањем („истурањем“, да будем неучтив и егзактан) других (блиских сарадника и пријатеља) да га „бране“ од мојих „напада“ (на пример, у Сведоку, Недељнику, Данасу). У одбрани лика и дела Председниковог ти његови саборци нису се баш прославили, народски речено: провели се као „бос по трњу“. Да ли ће он лично сада храбро да крене у дијалог или ће и даље у заметку гушити сваки покушај његовог успостављања? Плашим се да ће се — ако Председник настави да се овако понаша — шанса за дијалог трајно загубити у мрачним коридорима моћи. Све само не дијалог! Председников страх од дијалога је већи него „голманов страх од пенала“ (да злоупотребим наслов Хандкеове књиге).
Чини ми се да би Председник највише волео улогу врховног (политичког и интелектуалног) арбитра који „посредује“ између две екстремистичке групације, улогу помиритеља „завађене браће“, творца слоге и јединства (дакако под његовом прагматичном влашћу просвећеног апсолутисте, а за јавност — демократе и либерала, реал-патриоте и „грађанисте“, све то заједно и истовремено, као велика национална „непротивречна“ синтеза, једном речју: човек за сва времена и за све политичке опције).
ЗАСИЋЕНОСТ ЧИТАЛАЦА СВЕДОКА „АКАДЕМСКИМ“ ТЕМАМА
Други разлог да игноришем ОР ИО П САНУ видим у евентуалној, лако замисливој, ситуацији да је број читалаца Сведока засићених тим темама већ достигао критички ниво тако да не желим више да их малтретирам. Да подсетим: у последње две године Сведок је објавио преко тридесет чланака од десетак аутора на теме „САНУ у кризи“, „Суноврат САНУ“, „Скандал у САНУ“, „Случај академика Владимира С. Костића“.
Трећа недоумица: Народна изрека „Не пада снег да помори свет … него да свака зверка покаже свој траг“ сугерише да је сувишно критички анализирати ОР ИО П САНУ; читаоци су, наиме, у стању да сâми процене аргументацију и квалитет Оштрог реаговања. Довољно је, дакле: самопредстављање….
„ДЕМОКРАТСКА’’ ВЕЋИНА: „РАСПНИ ГА, РАСПНИ ГА!’’
Четврта недоумица: на шта ја то одговарам? Која је то врста текста, ком жанру припада? Да ли је то:
1. Саопштење политбироа неке странке тоталитарне идеологије (на пример, о случају друга Н.Н. и његове морално-политичке /не/подобности);
2. Прилог рубрици „Одјеци и реаговања“ у Политици из времена Жике Миновића;
3. Едикт (језуитске) инквизиције; анатема (екскомуникација);
4. Ајатолашка фатва или папска була;
5. Пријатељска одбранашка услуга „замољених“ љубитеља лика и дела Председника САНУ, односно једна од бројних изјава привржености („историјских излива љубави“) обделатеља (апологета) култа личности (и других адепта) дотичног Председника; (узгред: а где се загубио академик Коста Чавошки који фигурише у наслову мог текста као главни херој; зашто чланови ИО П и њега не бране тако горљиво као Председника?);
6. Манифест екстремног једнодушја, једноумља (pensée unique), где су „чињенице (истина) оно што се договоримо“, о каквом су могли да сањају Пол Пот и Енвер Хоџа; ту идејни монолит нема пукотина и неће их никада ни имати, јер: „Што је више клевета и лажи, Председник нам је милији и дражи!“ (одговор Александра В. Гордића /Сведок, 29. 1. 2019/ на реаговање академика Богдана Шолаје /Сведок од 15. 1. 2019/ на Гордићев текст о САНУ „Пси лају, каравани пролазе…“ објављен у Сведоку 25. 12. 2018).
7. Прилог општем забрбљавању (мени омиљен термин Филипа Р. Вукајловића) као интегралном делу општег загађивања ноосфере идеологијом, политиком и рационализацијом материјалних интереса (у овом последњем, реч је, пре свега, о бујајућој трговини утицајем, која се посебно манифестује приликом избора за нове чланове САНУ);
8. Ћорак у баражној ватри против свих идеалних „непријатеља“ САНУ (који се етикетирају час као „профитери“ (!?), „црквено крило Академије“ (!?) или чак као карнивори („Присуство САНУ у медијском простору, а то присуство у временима електронских медија једноставно је неминовност захтева да изградимо мудру и јасну стратегију медијског представљања САНУ. Алтернатива је препуштање ове куће и њених чланова инстинктима карнивора, који у лов крећу било појединачно или организовано, у групи, у простору неконтролисане псеудотранспарентности (!?)“ — из беседе Председника САНУ на дан Академије 19. 11. 2018), односно као они који се одмах нађу на месту где се осећа мирис крви („Uz to, u samoj SANU uvek postoje i oni koji se bude kada ‘osete krv’, ovoga puta su oni bili budni od samog početka, još pre početka izbora.” Vladica Cvetković, Buka i bes povodom izbora u SANU. Srpska mitomanija o sopstvenoj veličini, Danas, 7. 11. 2018) и који нападом на Председника САНУ — ни мање ни више — желе да изазову опште крвопролиће (!?).
9. Још један у низу перманентних трогодишњих притисака („енергичних корака“, како то академик Чавошки воли да каже) који имају за циљ да се Баста и Оцић безусловно „предају“ и тако признају легитимности пуча у ОДН из јуна 2017, а све у пустој нади да ће они попустити („лећи на руду“). И да ће тако пучисти (академици Владимир С. Костић, Ал. Ђ. Костић, К. Чавошки, Т. Варади и Д. Стефановић) избећи одговорност за жалосно стање у коме се (по сопственом признању самопроглашеног секретара) то Одељење налази.
10. Пројекција жеље (wishful thinking) владајуће групације у САНУ да се терминалним, смртоносним ударцем нанесе пораз гнусном непријатељу Академије, „непријатељу“ њеног Председника и његове власти „без ограничења мандата“; (под окриљем дуге „ноћи короне“ Председник је недавно аутовиктимизацијом у циркуларном писму члановима САНУ кренуо у предизборну кампању за трећи мандат, иако су избори тек 2023. године!);
11. Експертски конзилијум — consillium abeundi; савет да се оде, да се напусти; традиционални облик истеривања из школе (или неке друге организације) у апсолутистичким монархијама (на пример, у Аустроугарској);
12. Или је ОР све то заједно — „микс“ који временом (тактички) варира — „обогаћен“ још једном скривеном димензијом која ОР квалификује и као писмо о (лошим?) намерама (letter of intent). Претња чисткама! Или бар у овој фази финансијским кажњавањем — одузимањем академског додатка Оцићу и Басти због нерада!
Ови нимало безазлени елементи ОР који садржи претње непослушницима не би смели да прођу у овом тренутку без коментара, који би — када се ствари у САНУ врате у законске оквире — могли послужити и као основа (подсетник) за санкционисање „аутора“ тих претњи.
Пол Џонсон, чувени конзервативни енглески историчар и новинар (чија је књига Интелектуалци недавно преведена и на српски), интелектуалце бесмртнике који сматрају да су својим научним и уметничким делом оставили неизбрисив траг у историји својих земаља, Европе и света, и који често претендују да свима одређују судбину, немилосрдно суочава с два питања: Како су се односили према истини? Како су се односили према новцу? Да ли су се односили примерено у односу на мерила која су поставили пред друге?
ОДГОВОРНОСТ ПРЕМА ОНИМА КОЈИ ДОЛАЗЕ
ВЕЋА ЈЕ ОД ОБЗИРА ПРЕМА ОНИМА КОЈИ ОДЛАЗЕ
Не треба притом заборавити да дубока кризна стања (у некој институцији, нацији, држави, човечанству у целини) истовремено заоштравају питање одговорности пред друштвом, а још, више пред будућим поколењима и пред историјом уопште. Зато: колико није тренутак да одговарам ИО П САНУ, јер пандемија и ванредно стање маргинализују и обесмишљавају сваку, а највише „академску“ расправу, толико, с друге стране, дуге ноћи самоизолације и пожртвована борба за здравље повећавају осећај одговорности (бар код оних који имају савести) пред друштвом, поготово пред долазећим генерацијама. Како одговорити захтевима будућности (дефинисаним као питања стратешке природе) а да вас не однесе цунами општег (пре свега политикантског) забрбљавања — доминантног обележја садашњости. А притом и да удовољите потреби (рекао бих: императиву!) исказивања признања и поштовања према неким актерима и њиховим идејама који су у недавној прошлости, сматрам, направили крупне помаке у нашем стратешком начину мишљења и делања. Пре свега, осећам моралну обавезу да се захвалим ауторима прилога у два зборника:
(3) Могуће стратегије развоја Србије, ур. Ч. Оцић, САНУ, ОДН, Београд 2014. ISBN 978–86–7025–643–9;– XVI +1152 стр., граф. прикази, карте, табеле; 25 cm. — (Екон. зборник, књ. 13) /https://www.econbiz.de/Record/mogu%C4%87e-strategije-razvoja-srbije-oci%C4%87-%C4%8Daslav/10011410085/ и
(4) Косовска вертикала или неоколонијална хоризонтала? Демографски, економски, социјални, правни, геополитички и еколошки аспекти косовскометохијског питања, ур. академик Ч. Оцић. Грачаница, Београд, Зрењанин 2019, Институт за европске студије, Светигора, Дом културе „Грачаница“, Градска народна библиотека „Жарко Зрењанин“, ТВ Храм; ISBN 978–8682057–72/7, стр. 296. (друго, доп., изд.)
и да изразим поштовање према њиховом висококвалитетном креативном чину.
КОСОВСКИ БОЈ У САНУ?!
Док (ускоро) не изађе књига Косовски бој у САНУ, желим да подсетим укратко на кључне моменте хронологије тог „рата“ за истину, слободу мишљења и стварања, под кровом највише националне научне и уметничке установе. Та кратка црна хроника могла би читаоцима да послужи као основа која им омогућава разумевање збивања, а евентуално и као контекст објашњења понашања актера ових жалосних догађања. Учинило ми се да је за те сврхе најпогоднији текст који садржи шест констатација које смо још 19. новембра 2018. академик Данило Баста и ја упутили члановима (растројеног) Одељења друштвених наука:
САНУ
Члановима Одељења друштвених наука
КОНСТАТУЈЕМО
1. да у кршењу изборне процедуре (и намештању избора у САНУ) нисмо учествовали, јер смо из изборног поступка искључени;
2. да је у Одељењу друштвених наука (ОДН) 15. јуна 2017. извршен пуч: у потаји су се састали академици Димитрије Стефановић, Тибор Варади, Коста Чавошки и дописни члан Александар Ђ. Костић и сменили секретара ОДН Оцића; Стефановић и Костић (уз подршку друге двојице) самоизабрали су се за секретара, односно заменика секретара ОДН, о чему је опширно писала штампа, највише од свих Политика, у јуну 2017;
3. да су „одлуке” „већинске” четворице с тог пучистичког скупа од 15. јуна 2017, иако политички „оверене” на седници Председништва 22. јуна 2017, а „демократски” (јавним гласањем) „верификоване” на годишњој скупштини САНУ крајем маја 2018, антистатутарне, дакле, нелегалне;
4. да не производе никакво правно дејство и да су, као и све „одлуке” од 15. јуна 2017. до данас које су из њих проистекле, правно ништавне, јер, као што је општепознато — „нема права из неправа” (Ex injuria jus non oritur!);
5. да се то односи и на све будуће „одлуке”, па и на оне које буду донете данас 19. 11. 2018;
6. да ће правни вакуум потрајати све до тренутка када се читава ствар врати у законске оквире, односно до повраћаја у пређашње стање.“
На оптужбе академика Чавошког да „Текстовима у Сведоку Оцић руши[м] углед САНУ“ (Сведок, 28. 1. 2020), кратко сам му одговорио: „Не, не нарушавам углед САНУ! Чак мислим да спасавам углед Академије супротстављајући се сталним насртајима малобројних али добро организованих и чврсто интересно удружених безделника, потајника и пригодничара који све интензивнијом негативном политизацијом, комерцијализацијом, клубашењем, естрадизацијом и дилетантизацијом ударају у сâме њене темеље.“
Ја се, дакле не смењујем због нерада (занимљиво би било видети шта раде одбори којима руководе Ал. Ђ. Костић, К. Чавошки, председник Костић, који иако у 67. години живота и с готово пола века бављења науком иза себе, још није успео да објави научну монографију чији је он једини аутор; в. Миодраг Кулић, Владимир Костић није морално достојан да буде председник САНУ, Сведок, 12. 3. 2019. стр. 1–4), или због спорних (рђавих, ненаучних) резултата рада. Напротив: зборник Косовска вертикала или неоколонијална хоризонтала рађен у окриљу поменута два одбора којима председавам доживео је за кратко време два издања, преведен је на руски и енглески, преводи се и на друге светске језике, његови делови објављени су у многим електронским и штампаним медијима у земљи и иностранству…
Потцењивачким однос разних безделника, који у последње време у САНУ „шенлуче“, према овим подвижничким резултатима рада чланова Одбора за економске науке (ОЕН) и Академијског одбора за проучавање становништва (АОСП) не желим више да толеришем: о томе, између осталих, намеравам да обавестим Европску федерацију академија (All European Academies, ALLEA) и друге, европске и светске, асоцијације академија чији је САНУ члан или с којима има међудржавне уговоре о сарадњи.
Узгред, подсећам, да се из десетине прилога објављених у последње време на страницама Сведока могао јасно разазнати и лик и дело главног генератора, режисера и сценаристе, такорекућ демиурга, рецентног суноврата САНУ, али и имена извођача и подизвођача овог постмодернистичког пројекта деконструкције Академије, њено претварање у НВО сорошевског типа кроз ППП (Public-Private-Partnership) аранжман.
Указао сам овде само на неколико елемената који би могли да помогну у објашњењу разумевању „Анализе“ академика Чавошког, у ствари предлога за „импичмент“, односно моју смену с места председника Одбора за економске науке и Академијског одбора за проучавање становништва (због обмањивања — народски речено: због лагања — чланова тих двају одбора).
За тај предлог Чавошког, иначе иницијатора пуча у ОДН од 15. јуна 2017. године и (самоизабраног) секретара ОДН, за смењивање Оцића гласали су сви чланови Одељења (од којих су половина правници!) остварујући тако „секретарове“ младалачке скојевске снове о демократском централизму, о једноумљу и једнодушју енверхоџинског и полпотовског типа.
Али шта се ту може када у САНУ у том погледу влада хотентотски морал: у интерпретацији и пракси Председника САНУ он изгледа овако: „Ја имам право да теби укинем слободу окупљања и мишљења, а ти немаш право да то урадиш мени.“ Или, како би то лепо појаснио Пиноче: „За пријатеље — све. За непријатеље — закон.“
Ако се упореди мој допис и „Анализа“ академика Чавошког у погледу голих факата тешко да може да се установи нека разлика (или неко противуречје). Разлика је у стилу: „наратив“ Чавошког је зашећерен, напарфемисан и упакован у целофан увезан машницом розе боје, а мој стил је непријатно разбарушен и неумивен, сурово прецизан… Али, када се погледају оба писанија поставља се озбиљно питање: Где је ту Оцићево обмањивање? Нема га! Због чега се онда тражи његова глава?
Академик Коста Чавошки секретар ОДН САНУ, у недавном „Осврту секретара Одељења“ на рад у 2019: „Током протекле године наше Одељење је и даље у тешкој ситуацији и на ивици опстанка.“) одлучио је (дакако уз подршку председника САНУ академика Вл. С. Костића) да предузме „енергичне кораке“ (које је пре тога најавио на седници редакције Српске енциклопедије) и да се коначно обрачуна с највећим „непријатељем“ Академије (Оцићем), смењујући га с дужности двају одбора, не због евентуалне неактивности тих одбора него због „погрешне“ активности (бављење табу темама, као што је Косово и Метохија, на неконтролисан начин), односно због непослушности; наиме, председник тих одбора није пристајао на цензуру и друге инквизиторске поступке којима је врх Академије покушавао да онемогући одборски тимски рад, координаторски (па чак и индивидуални Оцићев рад).
Овакво понашање је наговештај још црњих дана за аутономију мишљења и слободу стваралаштва у САНУ. Наиме, председник САНУ с правницима разматра могућност промена статута САНУ које би њему дале тоталну власт, пре свега да избацује из чланства САНУ њему непоћудне чланове, да ексклузивно одлучује о пријему нових чланова, итсл.
Академик Чавошки се иначе хвали да је он аутор постојећег Статута САНУ, којим су одељења, уместо с два, представљена у Председништву САНУ само с једним чланом, и то секретаром Одељења, што је довело до искорењивања демократичности у одлучивању у врху Академије. Наиме, кооперативни секретари одељења изабрани из редова „пријатеља“, заједно са члановима Извршног одбора који се бирају по предлогу кандидата за Председника као чланови његовог тима, и дакако његови „пријатељи“ и истомишљеници све одлуке доносе демократском већином, тачније консенсусом — једногласно. Секретари одељења су истовремено чланови Статутарне комисије која — најчешће на основу „теолошког“ образложења академика Чавошког демократском већином доноси одлуке које су не само супротне Статуту САНУ, него и општој правној логици, неретко и здравом разуму. Све то, на крају, оверава годишња скупштина јавним гласањем (акламацијом — да не би неко у тајном гласању показао нелојалност) што је традиција коју је пре више од 70 година Јосип Броз наметнуо Академији. Он је натерао тадашњег председика Академије А. Белића да лекс специјалијалисом из Академије избаци Слободана Јовановића, некадашњег председника Српске краљевске академије, а потом да Броза АКЛАМАЦИЈОМ чланови Академије изаберу за њеног почасног члана; уз громогласан аплауз, стојећи испод сопствене слике, Маршал је примио „инвеституру“. У мају 2018. на годишњој скупштини САНУ у режији Титовог пионира и Титовог омладинца чланови САНУ АКЛАМАЦИЈОМ (присутних; одсутних је било преко 60 академика) потврдили су смењивање Часлава Оцића с места секретара Одељења друштвених наука. Године 1947. чуо се само један дисонантан тон у општем еуфоричном једногласју — глас противљења акдемика Ивана Ђаје. Године 2018. била су два гласа (од присутних осамдесетак) која су се супротставили чину демократске диктатуре (демократуре). Њихова имена треба забележити: то су академици Зоран Ковачевић и Предраг Пипер.
Демократски консенсус (једноумље) који је ИО П САНУ, Председништво, Статутарну комисију, … претворио у клубове евет ефендија, трансмисију председничке (само)воље, најважнији је („системски“) узрок продубљавања кризе у САНУ. (И најконзервативније организације — као што је, на пример, Црква — дишу користећи два плућна крила; атрофирањем једног крила врло брзо долази до атрофирања целог организма, не треба посебно помињати да пратећи процеси комерцијализације само убрзавају пропаст.)
Други по значају узрок рецентног суноврата САНУ је систем расподеле средстава за научна истраживања и уметничко стваралаштво. Ово важно питање захтева више простора и биће размотрено темељитије другом приликом. (В. Ч. Оцић, За ефикаснији и правичнији систем финансирања научноистраживачког и уметничког рада у САНУ, СОБССАНУ 2, стр. 52–53).
КОСОВСКОМЕТОХИЈСКО ПИТАЊЕ:
ГЛАВНИ РАЗЛОГ ЗАБРАНЕ И ДРУГИХ ОБЛИКА ЗАТИРАЊА
Главни разлог (и тајна!) забране и других облика затирања рада и резултата рада поменутих двају одбора (којима деценију и по руководи Оцић) лежи у теми: КОСОВСКОМЕТОХИЈСКО ПИТАЊЕ. Председник САНУ академик Вл. С. Костић је разматрање те теме схватио као удар на њега (а то значи на САНУ, јер он од почетка „влада“ Академијом по изреци „Академија то сам Ја!“), односно да је то критика његове антиуставне (и у сваком погледу срамне) изјаве о предавању Косова и Метохије Великој Албанији коју је Костић у својству председника САНУ дао непосредно по свом избору на ту фукцију („…у овом тренутку једина политичка мудрост на који начин са неким елементима достојанства напустити Косово, које de facto и de iure није више у нашим рукама“, Емисија ‘Седмица’ Радио Београда, недеља 18. 10. 2015, гост уреднице и водитељке Ане Томашевић председник САНУ Владимир С. Костић). Од те изјаве председник САНУ Владимир С. Костић до дана данашњег није одступио. Зато је одлучио да скуп о КИМ забрани, позивајући се про форма на непоштовање процедуре (како он ту процедуру поштује види се из његове „колаборације“ с Институтом друштвених наука, односно, из мојих одавно њему упућених 16, још неодговорених, питања (в. Ч. Оцић, Џабе је глувом викати, Сведок, 26. 2. 2019).
Председник Костић иначе не само да не трпи оне који не мисле као он него их прогања, шиканира, онемогућава им рад и на разне начине их терорише. Поготово ако још има разлога за освету када тај терор не даје резултате, односно када трпи неуспех. Као што се десило у овом случају када му забрана скупа и онемогућавање штампање зборника нису пошли за руком, захваљујући пре свега, креативности и упорности чланова поменутих двају одбора. И упркос тајном писму (упутио га „Извршни одбор лично(!)“, читај: председник Костић!) које је послато члановима Одбора за економске науке са забраном достављања тог писма мени, иако сам ја главни негативни јунак у том писанију!
А да при том не успе да легализује пуч који је Чавошки по налогу Председника (и у садејству с Ал. Ђ. Костићем, Д. Стефановићем и Т. Варадијем) у Одељењу друштвених наука извео 2017. године. Присиљавањем Оцића да се обраћа К. Чавошком, „секретару“ ОДН, под видом поштовања процедура у организовању научних скупова и издавања научних публикација, требало је да се пучистичке одлуке конвалидују, односно да се пуч „легализује“ и тако изађе из „правног вакуума“ у коме се то Одељење (доведено на руб егзистенције, по тврдњи самог Чавошког) ево већ скоро три године налази.
Том приликом на потајничком скупу сецесионистичког крила Одељења 15. јуна 2017. академици Баста и Оцић су избрисани из чланства ОДН-а (остављено им је да раде само у оквиру одбора којима руководе; сада се Оцићу одузима и та могућност; да је ту реч о злоупотреби службеног положаја Председника САНУ може се видети голим оком).
Оцић и Баста, иако изложени сталним притисцима и шиканирању на ту легализацију пуча нису пристајали. И данас не пристају.
Легализација пуча у ОДН-у, упркос уложеној огромној енергији и вољи да се то питање узурпације реши новим („правним“) насиљем, био је ипак разлог број 2 за инквизиторску и цензорску чинидбу када је у питању било организовање округлог стола на тему ДЕМОГРАФСКИ, ЕКОНОМСКИ СОЦИЈАЛНИ, ПРАВНИ, ГЕОПОЛИТИЧКИ И ЕКОЛОШКИ АСПЕКТИ КОСОВСКОМЕТОХИЈСКОГ ПИТАЊА, односно одбијања да САНУ објави зборник с тог скупа под насловом КОСОВСКА ВЕРТИКАЛА ИЛИ НЕОКОЛОНИЈАЛНА ХОРИЗОНТАЛА.
БЛАГА РЕЧ, ДОКАЗИ — ЧВРСТИ: ДИЈАЛОГОМ ИЗ КРИЗЕ
Сматрам да је једино јавним дијалогом могуће изаћи из ове дубоке кризе. Стога предлажем да Председник:
1. све тајне дописе учини и мени доступним, тј. јавним (како бих на њих могао одговорити); тиме би он брзо, лако и без неких трошкова, отклонио прву (и најмању) препреке дијалогу;
2. деблокира рад Ч. Оцића у Академијском одбору за српско питање, Академијском одбору за Косово и Метохију, Академијском одбору за проучавање становништва и Одбору за економске науке, дижући све забране Оцићевог рада и укидајући сва акта дискриминаторног карактера а која се односе на академика Оцића и његов рад у радним телима САНУ;
3. сâм или са сарадницима напише и објави књигу у којој би се озбиљно оспорили (и демантовали) наводи у књигама побројаним у овом допису под (1), (2), (3) и (4), а које је приредио Оцић; све те публикације (приређивача и аутора Костића и Оцића) би послужиле као подлога (радни материјал) за плодну и конструктивну расправу дијалошког (што мање полемичког) карактера која би се одржала најесен у свечаној сали САНУ и чији циљ би био да дају могући одговоре на приоритетна стратешка питања опстанка и развоја Србије, њене науке, привреде, културе….
4. повуче своју изјаву из 2015. о предавању Косова и Метохије Великој Албанији коју је он дао у својству председника САНУ („…у овом тренутку једина политичка мудрост на који начин са неким елементима достојанства напустити Косово, које de facto и de iure није више у нашим рукама“); он би тај став могао да задржи и да га образлаже и брани у јавном дијалогу на јесен, али само као академик Владимир С. Костић, никако као председник САНУ.
Свако добро желим свима којих се ово овде написано тиче, као и онима којих се непосредно не тиче, али принципијелно брину о унапређењу јавног добра и општег интереса.
