О Дубравки Стојановић и Благоју Јововићу
Другосрбијанцима смета атентатор на Павелића
# Вероватно би Дубравка Стојановић у свом „праведничком“ гневу могла да затражи да се осуде и припадници Мосада који су отели Ајхмана, једног од главних архитеката тзв. Коначног решења јеврејског питања који је довео до ликвидације шест милиона Јевреја у холокаусту
Пише: Маринко Вучинић
Ако смо имали неке недоумице у одређивању појма мултиперспективности у савременим историјским истраживањима за који се упорно годинама залаже Дубравка Стојановић, њена изјава о давању једној улици у Београду име Благоја Јововића, човека који је извршио атентат на Анту Павловића, дала нам је прави одговор. Овом изјавом смо добили мултиперспективност на делу.
Дубравка Стојановић није могла да сакрије своје велико разочарење и огорчење због овог именовања улице. Она без икаквог зазора износи став који би требало да нам покаже како изгледа борба за цивилизацијске вредности, правну државу и мултиперспективну историјску свест.
А ево и тог невероватног цитата Дубравке Стојановић: „Посебан проблем је давање улице Благоју Јововићу, човеку који је покушао атентат на Анту Павелића, након којег је овај и умро. Давање улице том човеку значи да Београд подржава узимање правде у своје руке, да слави крвну освету убице и насилнике. Али славити његовог убицу и то на улицама главног града је порука да у случајевима када правда није достижна имамо право да је сами спроведемо оружјем. То је нецивилизацијски суноврат, то је слављење освете, принципа ‘око за око’ и слање поруке да је свако насиље дозвољено“.
Вреди подсетити да је ова изјава пласирана на сајту nova.rs у Београду, а не на неком од бизарних медија који се баве проусташком ревизијом историје у Хрватској. Они ће сигурно ову изјаву дочекати са великим одушевљењем.
Ову врсту непримерене изјаве дала је особа која је професор историје на београдском Филозофском факултету. Да ли се може рационално објаснити осуда давања улице Благоју Јововићу и то називати антицивилизацијским чином, слављење убице, насилника, крвне освете и слање поруке да је свако насиље дозвољено?
Шта је урадио Благоје Јововић?
Он је у готово немогућим условима у Аргентини успео да изврши атентат на Анту Павелића, највећег зликовца које памти српски народ. Павелић је оганизатор геноцида над српским народом у Независној Држави Хрватској, који је пацовским каналима и уз помоћ католичке цркве успео да се домогне Аргентине у којој је наставио да организује Усташки покрет у емиграцији.
Али за Дубравку Стојановић, која је оличење анационалног и тзв. грађанистичког погледа на историју и судбину страдалног српског народа, Благоје Јововић је „убица”, „насилник” и човек које је мимо узуса правне државе узео правду у своје руке и усудио се да освети стотине хиљада жртава српског народа страдалих у Павелићевој монструозној усташкој држави.
# Изјава Дубравке Стојановић само је врх леденог брега у једном незанемарљивом делу наше историографије која припада политичкој и идеолошког групацији Друге Србије, а чији је основни мото да се она не мири са злочином. Међутим, да ли се то односи и на злочине учињене и над српским народом, остаје вечно питање без одговора
Вероватно би Дубравка Стојановић у свом „праведничком“ гневу могла да затражи да се осуде и припадници Мосада који су отели Ајхмана, једног од главних архитеката тзв. Коначног решења јеврејског питања који је довео до ликвидације шест милиона Јевреја у холокаусту. Ни они се нису придржавали међународног права и тиме су „свакако“ показали да држава Израел у то време није била цивилизована и правна држава. А како би тек прошли муслимански партизани који су без суда пресудили фашистичком диктатору Мусолинију.
Сама чињеница да је Благоје Јововић био готова непозната личност у нашој широј јавности довољно говори о нашем односу према култури сећања и жртвама српског народа. Како би то рекла Дубравка Стојановић у једном од својих бројних наступа: „Срби не престају да себе самовиктимизују и нису спремни за деконтаминацију и катарзу“. Наша срамота је што ми до сада нисмо више знали о праведничком гесту Благоја Јововића који је извршио атентат на зликовца какав је био Анте Павелић, при томе не презавши да жртвује и свој живот.
Оваква изјава Дубравке Стојановић само је врх леденог брега у једном незанемарљивом делу наше историографије која припада политичкој и идеолошког групацији Друге Србије, а чији је основни мото да се она не мири са злочином. Међутим, да ли се то односи и на злочине учињене и над српским народом, остаје вечно питање без одговора.
Она је овим речима осуде херојског дела Благоја Јововића само показала да су њима важнији њихови идеолошки ставови, него судбина човека који је извршио Атентат на Анту Павелића и то не ради крвне освете већ ради правде за стотине хиљада Срба побијених у НДХ, а који ту правду нису ни данас дочекали. Ми смо склони да заборављамо људе који су били спремни да положе своје животе за узвишене цивилизацијске вредности, за слободу и одбрану људског достојанства. Зато добро запамтимо име Благоја Јововића праведника и човека који се уписао у родослов наших мученика.
Мали Пожаревац 27. јул 2020. године
