Између политичког конформизма моралнополитичке подобности фаланги нових комесаријата и резидуално-нагонске демагогије националромантизма
Између политичког конформизма моралнополитичке подобности фаланги нових комесаријата и резидуално-нагонске демагогије националромантизма
Пише: Др Бошко БОЈОВИЋ
Гледајући ретроспективе југословенског, тачније српског филма и ТВ серија, намеће се утисак сублимације примитивизма путем неке врсте лакрдијашког реализма.
То је доминантни израз отклона од домаћег фолклора друштвеног миљеа у транзицији од сеоског ка урбаном начину живота, у чему тај прелазни облик остаје јединствени заједнички именитељ.
Неразликовање џаде од улице упадљив је одраз тог хибридног хабитуса, менталитета, екскултурације и ерозије идентитета. Од рокера до турбофолкера српска акултурација гордо посрће у свом процесу модернитета. Модернизација путем једнопартијског пута у светлу будућност који се своди у првом реду на домет од конфискације до приватизације, од диктатуре пролетаријата до демократуре посткомунистичке транзиције, од пауперизације руралног становништва до његове пролетаризације, социјале ни село ни град, привредног модела и село и град, привређивања једном ногом у аграру а другом у неартикулисаном урбициду, до приградске популације напуштеног традиционалног и недостигнутог урбаног и модерног модела.
Провинцијалац који постаје, малограђанин слободан је да унапреди рацитовање ода Брозолатрији на филозовију паланке, као отклон од завичајног хабитуса, потврду свог модернитета и демонстрирање неизбежног нарцизма.
Визуелни медији и музичка естрада, од уметничког до турбо естрадног облика, све до риалити егзибиционизма, остају сведочанство масовне културе забаве која води ка напуштању сваке етичке и естетске одговорности и критеријума.
Квази културе типа Пијане лађе и Сплава медуза, самозаборавних бродоломника и очајника на релацији од бриге до весеља.
Хлеба и игара, што више игара то мање хлеба, модел је погубних олигархија и плутократија, клептократских демагога и нарцисоидних аутократија. Нарцисоидност и одсуство самосагледавања последица је мањка самопоштовања и савесне критичности. Самодовољни аутизам, кратко и селективно сећање својствени су друштвима опадања и самозатварања, од умишљених скоројевића до затуцаних провинцијалних традиционалиста. Провинцијализам под видом национализма, опробани опортунизам у знаку патриотизма, конформизам солидарности у бесловесном нарцизму, синдроми осведочени сатиристима 19. века као да немају адекватне интерпретаторе друштвене самосвести осим у изанђалом конформизму лакрдијашког реализма.
Између политичког конформизма моралнополитичке подобности фаланги нових комесаријата и резидуално-нагонске демагогије националромантизма, као да нема нијанси, прелазних облика, трага од дебате, још мање дијалога или размене, поларизација је радикална и потпуна.
Од антитезе и тезе ни наговештаја синтезе, црно бела техника која не трпи нијансе сивих а од боја ако се укажу само црвена и мрка. Од филозофије паланке до паланачког менталитета, улизичких ода диктатури и моралнополитичке подобности, тешко да има одступања. Од демагогије ласкања заслепљеном национу и самоуништењу устаничке топовске хране до колективистичке црвено-црне хистерије нема правог одступа.
Елите као производ негативне селекције, друштвено-политичког конформизма, демагошког нарцизма, као и естрадне демистификације и идеолошке деконструкције, софт повер десубјективизације, наметање лажне савести и стварне доминације, лице су и наличје исте поларизоване номенклатуре код које су привилегије и бескрупулозност у обрнутој сразмери са савешћу, компетенцијом и квалитетом.
Корумпиране институције без кредибилитета, компетенција и критеријума. Научне установе без науке, етичке вертикале, аутентичности и креативности, с кривотвореним курикулумима, библиографијама и купљеним и продаваним звањима, изборима и гласовима, без знања страних језика, од струка до самопроглашених научника и наука, самопризнатих само на сопственом буњишту, од балканизације до глобализације пут је поплочан дометима политичког конформизма без разлике на предзнак.
Деценијама непописани архивски фондови који цуре ка колекционарима уз поштену компензацију незаменљивих кљученоша и патент патриота. Највећи архив најстарије архивске грађе и ризница, који двадесет година чаме на неусловној и јавности непознатој локацији, уз дискреционо право привилегованих без савести, контроле и домашаја јавности, државних органа и друштвене контроле. Без медија који би ове узурпације друштвене испоријске и културне баштине предочили јавности.
Друштвени субјекти и установе без увида јавности, правосудне контроле, савести и одговорности, у служби појединачних и туђих интереса, под утицајем криптоидеологије и контролом опскурних инстанци, несмењиве номенклатуре у служби туђих и страних налогодаваца, невладиног сектора као логистике страних стратешких опредељења и туђих интереса**.
У свету без идеологија и алтернативног модела неминовне су табу теме, неартикулисане и неизговорене истине. Како је у једнопартијској Југославији национализам био табу тема и инкриминација приписивана само једном друштвеном и политичком ентитету, тако и савремена мултикулти економско-нормативна Унија исту инкриминацију приписује истом друштвенополитичком корпусу. Чиме се постиже макар и резидуална, наслеђена идеолошка хомогенизација уз помоћ селективне репресије кажњавања са и без суда, доказа и оправдања, као алиби за спољњу и унитрашњу репресију, дискриминацију и опсесивну доминацију. Антимодел је најбољи лакмус, полуга наметања политичке коректности и гаранција стабилности, попут онога из прошлости, ауторитарног и тоталитарног посебног пута у социјализам, уз подршку слободног света као наследника и тестаментарног извршиоца некадашњег алтернативног модела, посебног као и некад антагонистичког типа. Трансфер тоталитаризма који стиче доследност и ефикасност применом историјски провереног дискриминаторног наслеђа и стратешки једнообразног узора.
