Војводина у сплету историјско-политичке преваре
Лига социјалдемократа Војводине окупља живе политичке и интелектуалне костуре Брозовог времена
За СВЕДОК ОНЛАЈН пише Јован Пејин, историчар и књижевник
# Војводина 1918. године није постојала ни у каквом државном или парадржавном облику. Срби Баната, Бачке, Барање и Срема су заједно са Буњевцима, који су им се придружили као народ, основали Народну управу на територијама где су чинили већину референдумски као Чеси или Мађари и други народи изашли из Аустро-Угарске
Свечано проглашење Аутономне покрајине Војводине 31. јула 1945,означило је у Србији наставак дуге подмукле политичке игре започете у Бихаћу 1942,, која је те исте године разбијена одузимањем Јужне и Старе Србије одбацивањем одлуке Подгоричке скупштине српског народа у Црној Гори, формирањем две “националне” републике и једне аутономне области.
Тога дана поништена је одлука Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Јужних Словена Баната, Бачке и Барање и Великог народног збора Срба Срема изасланика Народних већа у Руми донете новембра 1918. године а истовременом истом одлуком војне и дипломатске победе Краљевине Србије у ратовима 1912–1918, и Мировној конференцији у Паризу 1919–1920.
Политичка сврсисходност ове одлуке Скупштине, сада, Војводине у Новом Саду 1945. године образложена је потребом да се хетерогено становништво покрајине споји на класној основи пролетерског интернационализма без уважавања историјског, националног и верског наслеђа Срба који су створили државу, бранили и одбранили.
Нова Југославија која се појавила као федерација зачета у Бихаћу и Јајцу под вођством Комунистичке партије Југославије у коалицији са Комунистичком партијом Хрватске, Комунистичком партијом Словеније и левог крила Хрватске сељачке странке успоставила је партијско-полицијску номенклатуру од октобра 1944. до маја 1945. године у Банату, Бачкој и Барањи са седиштем у Новом Саду.
Истовремено у Срему је постојало је двојство власти партијско-полицијске номенклатуре КПЈ и КПХ. КПЈ није водила рачуна о чињеници да стварањем АП Војводине и успостављање посебне покрајинске администрације одузима Војводину од српског народа и претвара је у неодређени статусни облик унутар Србије или је то била иста намера као што су створена покрајинска антифашистичка већа ослобођења од новембра 1942, до новембра 1943.
Насупрот реченом, Војводина 1918. године није постојала ни у каквом државном или парадржавном облику. Срби Баната, Бачке, Барање и Срема су заједно са Буњевцима, који су им се придружили као народ, основали Народну управу на територијама где су чинили већину референдумски као Чеси или Мађари и други народи изашли из Аустро-Угарске и присајединили се Краљевини Србији да би се као њен део ујединили са друга два народа у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца
Стварање АП Војводине 1944–1945. године одвијало се под надзором хрватског партијског врха Владимира Бакарића, председника Федералне Хрватске, Иве Крајачића Стеве, команданта хрватске ОЗН-е, Андрије Хебранга, смењеног генсека КПХ, Владимира Назора, председника ЗАВНОХ-а као и др Ивана Рибара коалиционог партнера из ХСС иза којих је стајао Броз са његовим представником у Новом Саду генералом Иваном Рукавином из Главног штаба Народноослободилачке војске Хрватске.
Истовремено са Војном управом за Банат, Бачку и Барању у Новом Саду у Сремској Митровици деловао је Главни народноослободилачки одбор Војводине и одржавао везу са партијско-полицијском неменклатуром Хрватске а по формирању владе федералне Хрватске у Сплиту и са њом од октобра 1944, до маја 1945.године.
Генерал Иван Рукавина је руководио организовањем војвођанске УДБ-е новембра 1944, на чије чело је поставио Чеда Рељића, пореклом из Хрватске, члан ПК КПЈ за Војводину те су једно време заједно били господари живота и смрти. Заједно су извршили деколонизацију остатака фолксдојчера који се нису повукли са Вермахтом и њихово логорисање. Деколонизацију је извршила хрватска војска, тачније IV хрватски корпус којим је командовао генерал Иван Рукавина у складу са одлуком Великих сила, у првом реду према ставу Винстона Черчила да се спречи обнова немачке империјалне идеје према југоисточној Европи и нови рат на овим просторима.Четврти хрватски корпус поред што је извршио деколонизацију фолксдојчера на бруталан начин, извршио је бројне злочине над мађарском мањином у Бачкој ради смањења њеног броја и лакшег насељавања Хрвата са намером да Срби старинци буду претворени у мањину.
Генерал Иван Рукавина је потом отишао на другу дужност, после којег је Чедо Рељић наставио рад сам до укидања војвођанске УДБ-е и њеног прикључења Србији. Тада, током припреме за стварање Војводине, маја месеца 1945. године између осталих мера издата је строга кроатоцентрична наредба да .”..пошто Буњевци и Шокци не постоје као народ…” има да се сматрају као Хрвати желели то они или не. Буњевци који су се 1918, на основу традиције свог препорода у 19. веку као национално свестан народ ујединили са православним Србима и својим гласовима помогли октобра-новембра 1918. да заједно изађу из “тамнице народа” каква је била Аустро-Угарска, антисловенска, антиправославна и антисемитска. 1945.г. “престали” су да постоје.Спонтан препород Буњеваца шездесетих година 19. века по угледу на Србе у јужној Угарској који ослоњени на Карловачку митрополију шире основу своје борбе за одржање на новим начелима грађанства које заговара Светозар Милетић ослоњени на еманципацију Кнежевине Србије од Турске било је одбрана од захуктале мађаризације.
Препород Буњеваца је дао резултат прво кроз младу књижевност на буњевачком језику која је допринела обликовања њиховог националног језгра и окупљања око постојеће свести о својој посебности и успомену на војводе Буњевце Дују Марковића и Јура Видаковића који су их довели у Бачку. По доласку у Бачку од Аустрије су прихваћени као “Раци католичког реда” и укључени у рат против Турака који је са прекидима трајао од 1683, до 1699. године.
У свести Буњеваца, у којој је постојала, трајала и траје успомена на “цара Стипана”, продужена је традиција о сопственој посебности. Формирано је језгро буњевачког народа који је у другој половини 20. века у Србији признат као посебан народ, оно што су увек били и покренута одбрана од присилне кроатизације. Није још добијен жељени резултат да се заустави безобзирна кроатизација
коју је помогла лаички КПЈ/СКЈ и ХСС а духовно Римокатоличка црква својом великохрватском пропагандом да су сви римокатолици српског језика Хрвати, уз потпуно игнорисање да Буњевци говоро својим матерњим –буњевачким језиком. Матерњи језик Буњеваца је буњевачки и стицајем заједничког живота са Србима и српски, али већ тридесетих година 20. века примећени су међу њима “нови Хрвати” студенти који су се вратили са студија у Загребу.
Денационализацију универзитетске омладине и утицај на свест помагло је духовно сродство са онима који припадају истој верској заједници.
# Стварање АП Војводине 1944–1945. године одвијало се под надзором хрватског партијског врха Владимира Бакарића, председника Федералне Хрватске, Иве Крајачића Стеве, команданта хрватске ОЗН-е, Андрије Хебранга, смењеног генсека КПХ, Владимира Назора, председника ЗАВНОХ-а као и др Ивана Рибара коалиционог партнера из ХСС иза којих је стајао Броз са његовим представником у Новом Саду генералом Иваном Рукавином
НАСИЛНО НАМЕТАЊЕ ХРВАТСТВА
Поред насилног наметања Хрватства, Буњевци су успешно одржавали и одржавају своју свест Рат 1941, а потом окупација до 1944. године изложили су Буњевце новим искушењима, а са њима и Шокце, од мађарског окупатора. Појавила се и НДХ, која је повела преговоре са Мађарском о пресељењу Буњеваца на напуштену српску или мађарску имовину у Славонији и Семберији.
Окупација је показала њихову подела после 1920. године на Буњевци који су говорили мађарски, и себе сматрали Угрима, Буњевце народ и најновију Буњевце “нови Хрвати”. Овако подељени дочекали су ослобођење октобра 1944. када им је најављен нови национални статус.
На великом народном митингу поводом ослобођења истог месеца у Суботици поздрављени су од кроатокомунисте и “интернационалисте” Божидара Масларића који их је поздравио као Хрвате што је изазвало негодовање у присутној буњевачкој маси.
Неколико месеци касније следила је наредба Буњевцима и Шокцима да не постоје као народи 14. маја 1945. године и нестају правно и стварно прогласом Главног народнослободилачког одбора Војводине, без обзира да ли ови народи то прихватају или не.
Говор Божидара Масларића октобра 1944, заједно са наредбом од 14. маја 1945. године којима је најављена насилна денационализација Буњеваца и Шокаца био је у функцији отварања питања Хрвата у Војводини који као народ нису никада живели на њеној територији, нити су забележени пре 1945. осим појединачно или појединих породоца дошљака.
Такође ова наредба “поништавања” Буњеваца и Шокаца као народа наметнуло је питање њиховог отпора асимилацији, њиховим осећањем и знањем да негде постоје Хрвати а да они нису Хрвати.
ПАРТИЈСКО-ПОЛИЦИЈСКО-ВОЈНА КОНИНАТОРИКА
Аутономија Војводине као аутономија националних мањина и Срба успостављена партијско-полициско-војна комбинаторика кроатокомунистичког врха КПЈ уз помоћ коалиционих партнера КПХ и левог крила ХСС коју симболише др Иван Рибар 1944–1945, не гарантује Србима ништа него поништава њихова права исто као што поништава права Буњеваца да буду оно што јесу — народ!
Свечано обележена превара 31. jула 1945. године о уједињењу Војводине са Србијом, а већ је била присаједињена и присаједињење међународно признато мировним процесом и уговорима 1918–1920, треба да се оголи.
Треба указати на намеру врха коалиције КПЈ, КПХ и КПСл и ХСС да окупи бивше територије Аустро-Угарске око Загреба а затим издвоје остале територије окупљене око Србије у ослободилачким ратовима 1912–1918. године. Фарса уједињења Војводине 31. jула 1945. године извршена је у сенци претходне расправе у врху КПЈ уочи Другог заседања АВНОЈ-а између Моше Пијаде и Едварда Кардеља око деобе територија између Хрватске и Словеније. Умешао се у расправу и Владимир Бакарић који је тражио Срем за Хрватску.
Пресудио je Броз, Кардељ се повукао, Војводина је после ушла у Србију као што је речено, макар да је још око годину дана Срем био у партијској надлежности КПХ. Партијско полицијска влада Федералне Хрватске са Владимиром Бакарићем у друштву Владимира Назора, Андрије Хебранга, Ива Крајачића Стеве није била у стању сама да експлоатише одлуке Авноја са Брозом на челу због српског огорчења на Хрвате, које је било општеприметно без обзира на “братство-јединство” због геноцида који је још трајао.
Искориштена је “идеолошка принципијелност” српских комуниста раздељених по покрајинском пореклу оскудног знања о државотворности и огорчени због физичког истребљења Срба као народа. Њихова пажња усмерена је ставом да је сваки помен злочина усташа над Србима увреда за хрватски народ.
ПОЛИТИЧКА БАШТИНА СССР-А И ВЕЛИКЕ БРИТАНИЈЕ
Овим отклоном рационалног политичког и националног гнева речена коалиција је стекла снагу да разбије Србију што јој је у општој ратној гунгули крајем 1944, почетом 1945. године ишло на руку уз присуство Совјетске војске. Потом ослоњени на политичку баштину фифти-фифти СССР-а и Велике Британије коју је још увек водио Черчил настављена је антисрпска политика. У међувремену донет је устав ФНРЈ 1946, и Статут покрајине 1947 године.
Срби у Војводини Статутом покрајине лишени су статуса државотворног народа а национално без посебног подвлачења сведени на националну заједницу.
Исто се десило са Буњевцима којима је претходно, већ смо рекли, такође одузет статус народа 14. маја 1945, и прекинут слободан национални развој насилним укључењем у хрватски национални корпус.
Формирање покрајине националних мањина и Срба, КПЈ са коалиционим партнером ХСС је удаљила Србе од њиховог националног и политичког исходишта, од корена и њихове аутохтоности у Банату, Бачкој, Барањи и Срему.
Потом су Срби историчари, политичари па и књижевници у Војводини следећи политичке ставове донетих на партијским конгресима и пленумима као и мишљење друга Тита одбацили везу са историјским коренима и националном политиком и градили нов национални идентитет Војводине, уставним амандманинимa, уставима и уставним решењима октроисаног устава 1974. године из којег је проистекао устав покрајине којим је издвојена из Србије.
СРБИЈА НЕМА ШТА ТУ ДА ТРАЖИ
Аутономна Војводина, како није прикључена Хрватској 1945. године третирана је као интересна сфера економије Хрватске и Словеније у којој Србија нема шта да тражи.
Да би се положај покрајине како тако учврстио партијско полицијска номенклатура у Новом Саду и Војводини приступила је стварању њене посебности у односу на Србију. Како је аутономији недостајала историја, КПЈ/СКЈ кренуо је да је ствара ради политичке користи и приближавања ставовима хрватске класно идеолошке и националистичке историографије према Србији.
Није истраживано место Баната, Бачке, Барање и Срема у српској историји, запостављен је величанствен и преломни догађај уједињење Срба 1918, као плод вишевековне борбе за одбрану националног идентитета. Настала је читава историографска школа о револуцији у Војводини и тековинама НОБ-е и одбрани њених тековина макар да се ни један кључни догађај није одиграо на тлу покрајине.
УЛОГА НИКОЛЕ КМЕЗИЋА
Покретач ове школе био је Никола Кмезић, пореклом из Хрватске, функционер УДБ-е који је организовао сепаратистички центар на новооснованом Пољопривредном факултету у Новом Саду. Историографија после 1945. године је у знаку братства–јединства ради претварања Војводине у “мелтинг пот”.
Негована је неистинита теза о међунационалној љубави и толеранција која у суштини никада није постојала између Срба и насељених националних група из Европе.
Вођена је пропаганда о “специфичности” мултикултуралности и мултинационалности националних мањина и Срба, што није тачно, почев од самог имена Војводина и њеног настанка као стереотипа. Ради се о политичкој превари српског народа зачете и спроведене од једне партије која није поштовала историјске политичке тековине српског народа, његову државотворност, државу и културу и показивала презир.
Иста партија са кроатокомунистичким врхом између осталог даровала је покрајини елементе суверености која је достигла врхунац октроисаним уставом СФРЈ 1974. године, када је Војводина по њему стекла права мимо републике Србије да самостално уређује власт и судство, да кривично гони и кажњава неподобне а њени органи скандалозно врше хапшења на територији “уже” Србије, уређује образовање мимо републике, јединице локалне функционалне самоуправе, створен је Врховни суд Војводине и што је најважније формиране су националне заједнице па су Срби постали национална заједница са правом употребе српског језика и писма а могле су да одржавају свестране везе са Србијом — то значи територијом “уже” Србије без Косова и Метохије.
СРБИМА СТАТУС НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ?!
Другим речима Срби у Војводини од државотворног народа сведени су на статус националне мањине што је било у складу са већ тада, седамдесетих година, прећутно најављени регион Војводина у Европској унији.
Потонуће Србије под Брозовим терором било је очигледно и она се још увек није усправила. Искорак је учињен у Војводини после Осме седнице СКС 1986, која је резултат успешног отклона из политике остарелог Милоша Минића 1982, и његове групе и извршене припреме за отклон устава 1974, што се десило у Војводини октобра 1988, када је побуњени српски народ отерао са власти покрајинску кроатокомунистичку номенклатуру која је уживала подршку сепаратиста у Хрватској и Словенији.
Војводина је дошла к себи на кратко.
Након свега реченог 2020. године појавио се Војвођански фронт у Новом Саду с намером да окупи преостале живе политичке и интелектуалне костуре из Брозовог времена око Лиге социјадемократа Војводине. Постављен је стари/нови циљ фронта Војводина регион
ЂИНЂИЋЕВ ОМНИБУС ЗАКОН
Десио се 5. октобар 2000. године после којег је следио Ђинђићев Омнибус закон а потом нови Устав који су Србију поново зауставили и вратили назад.
Војводина је српска истина коју не треба доказивати али после 5. октобра Ђинђић јој је супроставио мултинационализам и мултикултурализам.
Војводина за Србе није само територија на којој живе већ је много више. На њеној територији на којој живе од искона у насељима окићених српским црквама и манастирима одржана је обновљена српска државотворност ратовима са Турцима током 170 година када су истовремено бранили Европу. Њени простори су ознака свести српског народа, мит и легенда истовремено који заједно упућују на исконско време што чини темељ опстанка и чува сећање на своју припадност.
Насупрот реченом наслеђу успостављена је кроатокомунистичка аутономија покрајине Војводине без назнаке да је у питању исконска српска територија. Оваква аутономија почива на извртању ослободилачке идеје војвођанских Срба и јединства народа онако како је Светозар Милетић својим националним програмом замислио а делом објавио Михајло Полит Десанчић предлогом да буде председник јединствене Народне скупштине Срба у време немира на црногорско-турској граници, устанка Луке Вукаловића, устанка босанско-херцеговачких Срба закључно са Српско — турским ратовима 1876–78, идеја која је у Војводини трајала до 1918. године.
Кроатокомунистичка аутономија насупрот реченом која још постоји омогућила је и омогућава да се води антисрпска пропаганда у самој Војводини. Речено извртање угрожава основна национална права Срба као народа а “уједињење” Војводине и Србије под високим покровитељством кроатокомунистичке коалиције КПЈ,КПХ и ХСС 31. јула 1945. године оспорава је легитимитет Велике народне скупштине
Срба Буњеваца и осталих јужних Словена 26. новембра 1918. године.
Формирање АП Војводине октобар 1944–31. јули 1945. Политичке коалиције КПЈ,КПХ и Хрватска сељачка странка окупљене у АВНОЈ-у понизили српски народ у односу на ратне жртве, његову величанствену победу над фашизмом, нацизмом и усташтвом и претрпљен геноцид од Хрвата као народа предвођених загребачким надбискупом др Алојзијем Степинцем у име Цркве у Хрвата.
ДЕО ПОЛИТИЧКЕ ИГРЕ ХРВАТА
Војводина је део политичке игре Хрвата и подметнутог југословенства Србима у циљу федерализовања Југославије и српских земаља.
Захваљујући овој идеолошко-националистичкој превари Хрватска је постала партнер остатку “демонтиране” Србије чија политичка елита није схватила идеолошку превару осим Благоја Нешковића који је убрзо после проглашења аутономије напустио политички рад и вратио свом лекарском позиву.
Приликом проглашења овог новог уједињења Баната, Бачке и Срема 31. jула 1945. године, Барања није ни поменута а свечана Скупштина је “легализовала” разбијање Србије и поставила тада “привремену” границу Војводине и Хрватске која је временом постала стална. Приметно је да на овој свечаној седници нису присуствовали представници Хрватског сабора и други званичници из Хрватске иако су били позвани због “заузетости”.
Овај демонстративни недолазак представника Хрватске био је резултат незадовољства због неуспеха рада генерала Ивана Рукавине као команданта Војне управе за Банат, Бачку и Барању и хрватских органа ОЗН-е коју је формирао и реторзије над мађарском мањином коју је извршио Четврти хрватски корпус како би се обезбедио простор за насељавање Хрцата и претварање Војводине у хрватску земљу.
ЧУДНЕ МЕДИЈСКЕ ПРЕТЊЕ ИЗ ХРВАТСКЕ
Крајем маја ове године приметили смо у дневној штампи изјаву једног српског конвертита “нове Хрватине” ни мање ни више пензионисаног генерала хрватске војске који прети суседима да Хрватска није заокружила своју територију.
“Нова Хрватина” заборавља да је рат у Југославији деведесетих година 20. века био рат ЕУ, НАТО и САД а да је плод агресије на Републику Српску Крајину дарован мародерској Хрватској која је извршила под њиховим надзором геноцидни изгон Срба.
Након свега реченог 2020. године појавио се Војвођански фронт у Новом Саду с намером да окупи преостале живе политичке и интелектуалне костуре из Брозовог времена око Лиге социјадемократа Војводине. Постављен је стари/нови циљ фронта Војводина регион.
Идејни творци ВФ су Ненад Чанак и Александар Оџић, обојица без корена у Војводини, како се каже “дођоши” из прве генерације, који се нису уродили у њену традиционалну националну политику, српску националну културу и као “странци” не цене људско достојанство Срба старинаца у покрајини нити српску државност.
# Идејни творци ВФ су Ненад Чанак и Александар Оџић, обојица без корена у Војводини, како се каже “дођоши” из прве генерације, који се нису уродили у њену традиционалну националну политику, српску националну културу и као “странци” не цене људско достојанство Срба старинаца у покрајини нити српску државност
ВОЈВОЂАНСКИ ФРОНТ
Војвођански фронт је постојао у краљевини а водио га је Душан Дуда Бошковић, велепоседник, некада радикал који је 1934. године у Загребу потписао тзв. Пунктације и прихватио као своју политику ХСС да Војводина треба да буде федерална јединица Нови ВФ Лиге и Војвођанске партије може својим сепаратистичким циљем да се повеже са фронтом Душана Дуде Бошковића из 1935. године.
Али, ово није завршена прича. Маја месеца 1958. године окупили су се самозванци ни мање ни више него у Салцбургу као представници “Војвођанског покрета”.
Овај покрет који су водили Евгеније Јоцић, политичар за време немачке окупације Баната 1941–1944, сарадник окупатора отишао је корак даље, предвидео је будуће уређење Средњеевропског простора, као “…и државно правни и политички положај Војводине у новом европском поретку.”
Тројица самозванаца др Евгеније Јоцић, емигрант из Петровграда /Зрењанина, професор Адалберт Карл Гаус, избегли фолксдојчер из Врбаса и др Корнел Филиповић избегли југословенски а потом домобрански официр НДХ пореклом из Руме тада професор Универзитета у Сурабаји, сачинили су изјаву у Салцбургу и дали програм будућности Војводине “на демократским начелима и начелне равноправности свих етничких група Војводине и федерализма.
Наравно, како у Војводини живе разне етничке групе према начелу синтезе створила би се “једна Војвођанска народност”. Тада би Војводина ушла као федерална јединица у Средњеевропску федерацију и постала би део ЕУ.
Поред реченог Војводина би се могла укључити у Јадранску федерацију, како је предвиђено једним хрватским предлогом.
Посебно је занимљив став да Војводина према предлогу, може да буде на основу уговора о федерацији у тешњим односима са Хрватском пошто обе чланице замишљене федерације имају “више заједничких интереса него са осталим чланицама једне Подунавске федерације.”
Изјава на крају утврђује да Војводина треба да буде федерална јединица са Уставом као Bundesland.
Овај став показује да је уставописац Александар Фира имао на уму став тзв. Војвођанског покрета када је припремао Брозов октроисани устав СФРЈ 1974, и када је покрајина добила сопствени устав и неформално изашла из Србије, што је ипак спречено побуном народа октобра 1988. године цинично назване “Јогурт револуцијом”.
Октобар 1988, сунчан и ветровит, означио је пред Бановином у Новом Саду нову стварност у Војводини, крај партијско-полицијског режима успостављеног Војном управом за Банат, Бачку и Барању октобра 1944, и АП Војводине у Сремској Митровици под надзором владе, партије и полиције Федералне Хрватске, крај важности конфедералног устава и прекид процеса издвајања покрајине из Србије.
Кроатокомунистичка покрајинска номенклатура је срушена и аутономија покрајине је сведена на разумну меру. Није искориштен политички тренутак да се сасвим укине и изврши реформа државне управе Србије у правцу заокруживања аграрно индустријског простора.
Да подвучемо још једном никаква аутономија није одузета 1990, остала је, али сведена на разумнију меру, а може да се организује сасвим другачије пошто Војводини аутономија не треба. Међутим парадржавна аутономија 1974–1990. године коју је изградила “нова класа” са основом на партијско-полицијску номенклатуру СКЈ/СКВ имала је поборнике, нарочито у Новом Саду на Пољопривредном факултету у круговима окупљених око Основне организације СКЈ.
Обновљени вишестраначки политички живот је остацима “нове класе” и њиховом подмлатку омогућио учествовања у јавном животу те су обновили кроато-комунистичке организације као невладине а основали су и странке све са циљем да се Војводина удаљи од Србије.
Циљ ових странака и невладиних организација које окупљају практично политичке костуре заостале из Брозовог времена је обнова октроисаног устава из 1974.
Најистакнутије странке су Лига Социјалдемократа Војводине и Војвођанска партија. На челу ових странака су “нови Војвођани” исто као и невладиних организација које су никле у Новом Саду. Сви заједно се залажу за парадржавност Војводине.
Врхунац залагања је нова организација, коалиција Војвођански фронт ЛСВ,ВП и Демократска заједница војвођанских Хрвата. Програм ВФ открива рукопис страних умешача. Сада уочи избора Фронт се ујединио са некаквим демократама којима очигледно фронтовски програм одговара а фронтовцима добро дође као одбрана од оптужбе да су сепаратисти.
Подвала је у току, на бирачима је да одлуче.
