Србија је данас, због непризнавања једнострано проглашене сецесије албанских сепаратиста као и због сарадње са Русијом и Кином, на мети спонзора НАТО творевине “Косова”
МРЗИМ СРБИЈУ… „јер не волим Вучића“
Пише: Владан Динић
“Највећи проблем српске државе и српског народа су поједини српски интелектуалци који захваћени европским помодарством и користољубљем заборављају интересе своје отаџбине.” (Арчибалд Рајс)
* * * * * * * * * *
Кад неко не воли Александра Вучића (а таквих није мало), то је лично и демократско право сваког грађанина. Међутим, то не би аутоматски требало да значи да обавезно мора и да мрзи своју државу и отаџбину! Или, да зарад личних — политикантских, страначких или ситношићарџијских рачуница — има став који се у суштини своди на „МРЗИМ СРБИЈУ… јер не волим Вучића!“.
Не знам, одавно га нисам видео ни чуо, да ли се Александар Вучић, неприкосновени лидер напредњака и тренутно председник Србије, сећа још увек пророчких речи свог ранијег претходника Слободана Милошевића који је, када се опраштао од председниковања и вођења земље и кад је киднапован из ЦЗ-а и испоручен Хагу (где је умро пре него што му је суђење окончано) рекао: „Не нападају они Србију због Милошевића, него Милошевића због Србије (и Косова и Метохије!)”. Сличан проблем су имали сви пост-милошевићевски лидери Србије/Југославије — Коштуница, Ђинђић, Тадић па и Николић; чим су, после „компромиса“ — очекујући да ће им „западни пријатељи“ то узети за добро и дати нешто заузврат — рекли да и Србија има нека права и интересе, одмах су нападани.
Чини се да се историја се понавља. И исти они који су кумовали и учинили све да се ван свих канона међународног права, а и здраве памети, не снагом закона већ вољом силе — отме 16,2 одсто територије једне независне земље, сада поново ударају.
Мислим на НАТО, САД, Немачку, Француску, Енглеску… господаре рата и мира на планети — који су сад, опет, већ приметно „мало нервозни…”.
Буђење “спавача”
Србија, „под Вучићем”, већ ево осам година, никако да им удовољи, потпише и одрекне се своје земље, иако бројни представници и корифеји бившег и пропалог режима ДОС-а, и испушене муштикле данашње жалосне опозиционе сцене Србије, из дана у дан, на сав глас тврде да је Вучић Косово „одавно продао”…
Успут би америчка држава („плитка“ или „дубока“, свеједно), Немачка, Енглеска, Француска биле још задовољније ако власт у Београду уз Косово успут прекине све односе са нама традиционално нешто више наклоњеним Русима, Кинезима.
Али, сваки притисак споља не може све своје циљеве да оствари ако нема „помоћ пријатеља”, или помагача, колаборатора, локатора из земље коју „обрађују”, притискају, уцењују, подмићују…
Зато, ваљда је тако Тамо Где Се Одлучује, решено да се и наши, домаћи „спавачи” — НАТО лобисти и корисни идиоти — покрену и крену у нови, овог пута „унутрашњи притисак” на државу Србију.
Засад, ти напори трају само кроз медијску сцену Србије. Без трунке стида и мало образа, разни НАТО промотери — разне Јелене, Милићке, Трифуновићи, а ту је и знаменити народни посланик Драган Шормаз, који је, игром случаја, рођен у херојском Дрвару. Сада посланику СНС, Шормаз је раније био у наводно патриотском ДСС-у, а данас је — шеф делегације у Парламентарној скупштини НАТО(!), а од образовања, према доступним подацима, има завршену техничку школу за радне односе, ма шта то значило?!
Сви они, али и многи други, медијску промоцију и простор добијају — кад им се ћефне и прохте — код Миломира Марића на ТВ ХЕПИ. Зашто Марић уступа простор НАТО лобистима — морали би њега да питате, али јасно је да ту има много других разлога у које ни бих у овом тексту залазио…
Или, ипак да кажем да је данас — не само у „Данасу”, Н1, Времену — већ и у Србији нападати Русију, Путина, Кину и Кинезе — „ин”, оптужујући их без икаквих доказа да организују рушилачке демонстрације у Београду против владајућег режима?! Ту се, чујем и судим по реакцији амбасадора Русије, прикључио и „Српски телеграф” који нам се свима попео на врх главе својим квазипатриотизмом?!
Ипак, ти „извесни“, очито су недовољни да поспеше жељу НАТО лобиста и страних обавештајних служби, па се у игру, пре свега преко “Данаса”, “Времена”, Н1 и некаквих портала укључују у звучнији играчи. Рецимо, попут саобраћајног инжењера, и редовног члана Српске академије наука и уметности, Душана Теодоровића, чији је ауторски текст у „Данасу” пре неки дан изазвао, прво неверицу и трљање очију, да би — судећи према бројним реакцијама на друштвеним мрежама — изазвао гнев, револт и српски речено гађење, али не само према Теодоровићу, већ и пре свега одијум према чињеници да је он — уопште академик?!
Писање академика Теодоровића
Истина, кад сам видео најаву у “Данасу” да пише академик Теодоровић, у први час ми је пало на памет — да је реаговао око будуће градње метроа у Београду (који, узгред, питај Бога да ли ће ико икад да види), јер за то би требало да је у материји и стручан. Али — какав метро, какав саобраћај, какви бакрачи — голо политиканство и несебична помоћ непријатељима наше земље, и на увесељавање Албанаца на Косову истицање става да Србија (Вучић) „зарад будућности Србије” одмах, не часећи ни часа, парафне и отпише 16,2 одсто територије Србије…
Истина, његов алиби — „ја мрзим Вучића” у тексту би ипак могао да се подведе — „ја мрзим Србију“… Вучић није Србија, али набијати нешто Србији само зато што је њен председник Вучић јесте непримерено.
Јасно је да се текстом “Дављење Србије косовским чвором”, саобраћајни инжењер-академик Теодоровић „топло препоручује” неким будућим властима — као будући председник Српске академије наука и уметности, можда?! Зато, је ваљда у игру увукао и актуелног председника САНУ, Владимира Костића, подсећајући га, али и српску учмалу јавност, на својевремену изјаву председника САНУ из октобра 2015. године, када је у интервјуу Радио Београду ВК „храбро изнео свој став о Косову”. Ево шта је, између осталог, написао академик Теодоровић:
„’Неко овом народу мора да каже да Косово више није де факто нити де јуре у нашим рукама. Бојим се да је у овом тренутку једина политичка мудрост на који начин, са елементима достојанства, напустити Косово које де факто и де јуре више више у нашим рукама. И то неко овом народу мора да каже’, рекао је тада академик Костић за Радио Београд.
Подсетимо се да је међу најоштријима у осуди става академика Костића био мастер Томислав Николић, војвода, узурпатор државне виле од 800 квадратних метара, портпарол приватне фондације „Драгица Николић“, у то време председник Србије. Николићу су се хорски придружили и Марко Ђурић, директор Канцеларије за КиМ, и Милован Дрецун, председник скупштинског Одбора за КиМ, уз асистенцију тадашњег председника Владе Србије Александра Вучића, који је изјавио да је „тајминг за такве изјаве лош“.
Разапињање на крст академика Костића, уз артиљеријску ватру српских таблоида, потрајало је још извесно време. Као што је то и уобичајено у Србији, највећи број чланова српске академске заједнице је ћутао, а академик Костић је тада остао сам на ветрометини, изложен блаћењу какво постоји само у Србији. Уз констатацију да „Србија какав год ударац да прими мора да настави да шири своје демократске капацитете и просторе слободе, иначе неће опстати…“, Костић је додао да „неће да дозволи да му неко одређује шта сме да каже, а шта не и шта је јединствени корпус мишљења кога би требало да се држи“.
Од изјаве академика Владимира Костића је протекло пет година. Моја недавна слична изјава, дата током преноса демонстрација испред Скупштине, да је Косово практично друга држава, дочекана је такође на нож, бар у у делу твитерашке популације.“
Овде бих морао мало да застанем са цитирањем Теодоровићевих академских умотворина. О, благо речено, чудној изјави првог човека САНУ која, што би рекао Душан Теодровић, “de jure i de fakto” није у складу са ЗВАНИЧНОМ политиком Србије, до тога да изјава ПРВОГ ЧОВЕКА САНУ има много тежи значај и већи домет, него рецимо академика — саобраћајног инжењера Душана Теодоровића, илити поменутог техничара Драгана Шормаза…
Уз то, председник САНУ се у каснијим обраћањима у јавности пажљивије односио према Косову и Метохији, али се изјаве никад одрекао није, или бар да је променио сазнања о проблему КиМ…
Последњих месеци, председник САНУ се није, рецимо, оглашавао или нисам видео, о — Ковиду 19, зашта је као угледни доктор и научник много упућенији, а јавност би са знатижељом пратила шта каже о ковид-пошасти каже угледни лекар и академик.
Ево шта даље пишеТеодоровић:
„…Током осам година своје владавине режим Александра Вучића није понудио, како због неспособности, тако и због страха од пада политичког рејтинга код дела српске популације, грађанима Србије било какав план, или документ о решавању косовског питања. Морамо да се запитамо шта је Косово и Метохија данас, пише академик Теодоровић и пита:
* Да ли је Косово у саставу Србије?
Одговор је: да.
Овоме у прилог говоре, пре свега, Устав Србије и резолуција 1244 Савета безбедности УН. Да поновим питање.
* Да ли је Косово у саставу Србије?
Одговор је: не. Овоме у прилог говори капитулација Србије потписана у Куманову пре две деценије и Бриселски споразум из 2013. године. На основу ових споразума, потписаних од влада Србије у којима су седели и које су водили Александар Вучић и Ивица Дачић, Србија се на КиМ одрекла своје војске, полиције, судова и тужалаштава. Вучићев режим је преко „Српске листе“ ушао у Владу Косова и управља Косовом заједно са Албанцима. Србија је такође пристала да Срби са Косова изваде косовске личне карте, возачке дозволе и друга документа. Посебну пикантерију представља захтев косовских власти да председник Србије сваки пут када жели да посети Косово мора да напише молбу и да сачека евентуални позитиван одговор Приштине.“
СЦЕНАРИСТА
Разрађујући по тезама на могући расплет на Косову и Метохији, али уз обавезну „политичку коректност“ академик Теодоровић пише и следеће:
„Први могући сценарио је да, ношени неком изненадном, необјашњивом љубављу према комшијама Србима, косовски Албанци одлуче да остану у Србији и да живе у оквиру српске аутономне покрајине КиМ. У оквиру овог сценарија би се свима који скандирају „Косово је срце Србије“ срца испунила радошћу и проблем би био решен, уз напомену да би се тада, на изборима за српски парламент, појавили и сви становници Косова. Уз претпоставку о националној хомогенизацији Албанаца, логично је прогнозирати да би отприлике 80 посланика у будућем парламенту представљали косовски Албанци. Ово би значило и значајан број министарских места за косовске Албанце у Влади Србије, једно потпредседничко место и захтев да Србија буде двојезична земља. Другим речима, да српски и албански језик буду званични језици државе Србије. Свакако да би се појавили у таквој ситуацији легитимни захтеви о промени химне, заставе и других симбола Србије. Чини ми се да је у овом тренутку већем броју грађана потребно дуго и систематски објашњавати да није могуће да Косово буде у саставу Србије, а да Албанци немају право гласа на парламентарним изборима, као што је то сада случај! Ова алтернатива би могла хипотетички да доведе до ситуације да нови председник Владе Србије буде, као резултат разних коалиционих и/или политиканстких споразума, рецимо неки господин Ахмети из Ђаковице.“
На овакве бесмислице академика Теодоровића жестоко је одговорило Удружење Срба „Отаџбина” из Митровице: „Не треба бити много паметан па не уочити једну појаву да су албанска села на КиМ данас празна, а све више се празне и градови. Очито је да академик у задње две деценије није боравио на КиМ. Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ подсећа акадамика Душана Теодоровића да су Албанци до `89. године били присутни и у скупштини и влади републике Србије и нису представљали никакву опасност за државу Србију и да их се нико није бојао.
…Академик Теодоровић каже да ако не потпишемо и предамо Косово и Метохију онда ће бити рата. Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ је против сваког ратног сценарија али и против потписивања сепаратног споразума и капитулације. Не треба журити, време ради за нас а не за Албанце. По свакаквом праву и нашем Уставу и међународном праву КиМ је део наше територије. И Косово данас ништа не кошта Србију за разлику од периода пре `99. године када је Србија плаћала комплетно здравствено и просветно осигурање и Србима и Албанцима.“
Али, не да се ни Теодоровић: „Екстремно националистичком и шовинистичком делу српских гласача је и сама оваква анализа равна велеиздаји и чак су спремни да уз неваспитање и псовке упуте и директне претње демократски и европски настројеним грађанима Србије. Хоћемо, кажу они имплицитно, да Косово буде у саставу Србије, али под условом да Албанци са Косова немају право гласа за Скупштину Србије, да не могу да буду министри и чланови Владе! Бахати, примитивни однос дела популације према Албанцима можда најбоље илуструје питање Александра Вучића упућено пре неколико дана Авдулаху Хотију, председнику Владе Косова.“
„Је л’ ти причаш српски?“, упитао је са висине Вучић при првом сусрету. Нема персирања саговорнику, нема макар лажне куртоазије, већ се одмах у првом сусрету испољава примитивност, бахатост и ниподаштавање косовских Албанаца.
Другу алтернативу, ма колико она сулудо деловала, представља рат. Незадовољни што Косово живи свој самостални живот ван Србије, ми можемо да поведемо рат да повратимо Косово и Метохију. Такав рат смо већ имали пре две деценије и завршио се капитулацијом у Куманову. Немам ни најмање сумње да би се у оквиру оваквог сценарија капитулација потписивала у Београду, без обзира што сада поседујемо и чувених шест беспилотних летелица купљених у Кини и још убојитије поправљене, претходно расходоване белоруске и руске авионе, које је набавио Александар Вучић. О изгубљеним животима и уништеној економији није потребно посебно елаборирати.
Жртвовање младих људи и будућности Србије била би само још једна у низу погрешних одлука које смо као народ направили у историји.
Четврту алтернативу представља признавање независности Косова, екстериторијалност Пећке патријаршије, Високих Дечана, Грачанице, Богородице Љевишке, Бањске, Девича и свих других српских верских објеката и светиња, уз вишедеценијско присуство снага међународне заједнице који обезбеђују екстериторијалност и права мањина.“
Академик Теодоровић који себе сматра — или се тако представља — за политичког противника Александра Вучића, прихвата идеју корекције граница уз тзв. екстериторијалност српских манастира?!
Каква наивност академика. Па данас у свету нема никакве екстериторијалности било којих манастира, па сигурно тога у пракси не може бити ни у Србији/на КиМ. Јер, 0но што ће се после предаје КиМ сигурно десити је да ће српске светиње на Косову и Метохији постати део некакве „албанске косовске православне цркве“. Зар ћемо веровати да ће косовски Албанци, који су избрисали апсолутно сваки траг ћирилице и Срба на територијама са којих су их протерали, који одбијају да испоштују и оно мало што морају из Бриселског споразума, поштовати „екстериторијалност манастира“? Још више, да неће случајно наши „западни партнери“ да приморају Албанце да то поштују? Ово је факат.
Да је Теодоровић свестан какве ће реакције да изазове овај његов текст, показује и његово размишљање, али и — савет:
“Ова алтернатива би изазвала незадовољство и бес дела грађана Србије изложених свакодневним лекцијама из квазипатриотизма, а само њено спомињање с моје стране, у оквиру ове краће анализе, сврстава одмах и мене и све друге који покушавају наглас да размишљају у издајнике српства. Без обзира на све ово, исказана воља косовских Албанаца да више не желе да живе са нама, суштински заустављен европски пут Србије, исељавање најспособнијих и најобразованијих младих људи и практично дављење Србије косовским чвором, стварају атмосферу да неко будуће, храбро и одлучно српско вођство мора, зарад опстанка Србије, више него озбиљно да размотри и ову алтернативу.
Господо политичари, жртвујте своје политичке каријере да не бисте жртвовали Србију!…
…Уз максималну толеранцију према Александру Вучићу, морам само да констатујем да он, у сарадњи са Дачићем, није успео у својим осмогодишњим преговарачким идејама и захтевима”, каже Теодоровић.
Саобраћајна демографија
Више од половине становника Косова је млађе од тридесет година. Ови млади људи не знају скоро ништа о Југославији и Аутономној Покрајини Косово и Метохија, не причају српски језик и васпитани су и учени у кући и школи да се њихова држава зове Косово, тврди Теодоровић.
Већ сам напоменуо да је академик Теодоровић био јако пожељан саговорник за медије око градње будућег метроа у Београду, али у свом ауторском тексту он се не бави само својим виђењем решавања косовског чвора, већ је мало, да би ваљда чорба била гушћа, ушао у домен који, у принципу никад није изучавао?!
Да подсетим академика Теодоровића да он у Данасу пише и тврди да је 50% албанске популације млађе од 30 година?!
На КОЈИ, ЧИЈИ и КАДАШЊИ ПОПИС се позива академик? Или се позива на процену УН а на основу података косовских Албанаца који још нису у стању да изведу попис који није политикантски и служи њиховој националној пропаганди?
Познато је да је наталитет код Албанаца у драстичном паду. Пре 1999. године број новорођених Албанаца био 31 хиљаду. Данас се креће између 15 и 16 хиљада.
Недељник Сведок је неколико бројева објавио последња валидна истраживања о демографским подацима на КиМ који су потпуно супротни тврдњама академика.
Узгред, можда Албанци имају и млађу структуру становништва али она данас не живи на Косову већ је расељена широм западне Европе. На КиМ, уосталом као у остатку Србије, али и у Хрватској остаје да живи само старији слој становништва.
Теодоровић није једини
Оно што забрињава јавност и грађане Србије није само овако политичко гледиште о судбини Косова и Метохије академика Душана Теодоровића, сличну визију има и председник САНУ Владимир Костић, па академик Душан Ковачевић, па академик Љубомир Симовић, па академик…
У своје време председник САНУ Јован Цвијић био је шеф српске делигације на преговорима у Лондону када су Србији Лондонским миром ондашње велике силе Велика Британија, Француска, Немачка, Аустро-Угарска, Русија признале право на Стару Србију у оквиру које је и Косово и Метохија. На тим преговорима Јован Цвијић се жестоко трудио и својски залагао знањем и умећем да се ослобођене праисконске српске територије врате Србији. Јован Цвијић је иначе једини српски научник који је постао члан француске академије наука — дакле, могуће је бити и светски човек и Србин патриота. Није увек нужно да се напредује тако што се пљује сопствена земља, мада је у Србији то веома уносно.
